NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
2,1-22
 
EFES. 2,1-22: 1 „I vas koji bejaste mrtvi u prestupima i gresima svojim, 2 u kojima nekad hodiste po veku ovoga sveta – κατὰ τὸν αἰῶνα τοῦ κόσμου τούτου, po knezu vlasti u vazduhu – κατὰ τὸν ἄρχοντα τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος, – po duhu koji sad radi u sinovima protivljenja; 3 u kojima i mi svi živesmo negde po željama tela svoga – ἐν ταῖς ἐπιθυμίαις τῆς σαρκὸς ἡμῶν, tvoreći volju tela i pomisli – ποιοῦντες τὰ θελήματα τῆς σαρκὸς καὶ τῶν διανοιῶν (= tvoreći volje tela i razuma), i bejasmo po prirodi deca gnjeva, kao i ostali. 4 Ali Bog koji je bogat u milosti, zbog prevelike ljubavi svoje koju ima k nama, 5 i nas, koji bejasmo mrtvi u gresima, ožive s Hristom – blagodaću ste spaseni – 6 i s njim vaskrse i posadi – συνήγειρε καὶ συνεκάθισεν – na nebesima u Hristu Isusu, 7 da pokaže u vekovima koji idu neizmerno bogatstvo blagodati svoje dobrotom svojom prema nama u Hristu Isusu. 8 Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji; 9 ne od dela, da se niko ne bi pohvalio. 10 Jer mi smo njegova rukotvorina, sazdani u Hristu Isusu za dobra dela koja Bog unapred pripravi da u njima hodimo.
11 Zato se opominjite da vi, koji ste negda po telu bili neznabošci i nazivani neobrezanje od onih koji su se zvali po telu obrezanje, koje se rukom radilo, 12 da bejaste u ono vreme bez Hrista, odvojeni od društva Izrailjeva, i bez udela u zavetima obećanja, nade ne imajući, i bez Boga na svetu – ἄθεοι ἐν τῷ κόσμῳ (= bezbožni na svetu). 13 Ali sad u Hristu Isusu, vi koji ste negda bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom. 14 Jer je on mir naš koji oboje sastavi u jedno i razvali zid koji je razdvajao, 15 ukinuvši telom svojim neprijateljstvo, učenjem zakon zapovesti, da od dvoga načini u sebi jednoga novog čoveka, čineći mir, 16 i da pomiri s Bogom oboje u jednom telu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu; 17 i došavši blagovesti mir – εὐηγγελίσατο εἰρήνην – vama daljnima i onima koji su blizu; 18 jer kroz njega imamo oboje pristup k Ocu u jednom Duhu.
19 Tako, dakle, niste više tuđinci i došljaci, nego ste sažitelji svetima – συμπολῖται τῶν ἁγίων – i domaći Bogu – οἰκεῖοι τοῦ Θεοῦ (= svoji Bogu), 20 nazidani na temelju apostola i proroka, gde je kamen od ugla sam Isus Hristos, 21 u kome sva građevina skladno zidana raste u hram sveti u Gospodu – ἐν ᾧ πᾶσα ἡ οἰκοδομὴ συναρμολογουμένη αὔξει εἰς ναὸν ἅγιον ἐν Κυρίῳ; 22 u kome se i vi zajedno zidate za stan Božji u Duhu – ἐν ᾧ καὶ ὑμεῖς συνοικοδομεῖσθε εἰς κατοικητήριον τοῦ Θεοῦ ἐν Πνεύματι (= … za obitalište, za prebivalište …)“.
 
2,1
 
Živeći punoćom Svoga Božanstva u telu Svom – Crkvi, Gospod Hristos neprestano oživljuje ljude umrtvljene gresima, podiže ih iz groba grehovnosti, vaskrsava ih iz mrtvih, i posađuje na nebesima. Greh je bogoprotivna sila, umrtvljuje čoveka za sve što je Božje; umrtvljuje ga za život u Bogu; umrtvljuje mu um, te ne poznaje Boga, zaboravlja Boga; umrtvljuje mu srce, te ne oseća Boga; umrtvljuje mu savest, te ne ispravlja sebe Bogom; umrtvljuje mu volju, te neće Boga. Svojim prestupima i gresima ljudi navuku u sebe tolike smrti, da zaista postaju duhovni mrtvaci, i kroz grehe sami sebe neprestano sahranjuju u bezbroj grobova, potapaju u bezbroj smrti. Jer greh – čime je greh? Time što odvaja čoveka od Boga koji je izvor života, i ispunjuje ga onim što je smrtno. I kada greh sazri u čoveku i čovek ga učini, gle, u njemu se rodila smrt: kroz jedan greh – jedna smrt, a kroz mnoge grehe -mnoge smrti. Neporečna je istina večnog Evanđelja Božjeg: greh učinjen rađa smrt (Jak. 1,15).
Svaki je greh u tebi – rođendan po jedne smrti; i još: utroba jedne smrti; i još: proizvođač i roditelj jedne smrti. Ma koliko ti ne hteo, ali plata za greh – uvek je smrt, samo smrt (sr. Rm. 6,23). Kroz svaki greh – ti si već duhovni mrtvac: i dok se ne pokaješ od tog greha, mrtav si za sve što je Božje, božansko, besmrtno, večno. Ostaneš li pak u gresima, dobrovoljno si ostao u mnogim smrtima, i one ti uporno i nemilosrdno umrtvljuju i dušu i srce i um i savest i volju za sve što je Božje: za Istinu Božju i Pravdu i Ljubav i Život. Ustvari, gresi samo to i rade: obezbožuju čoveka, usmrćuju ga i osmrćuju. Koga to od ljudi gresi nisu svalili u bezbroj duhovnih smrti? ko to od nas nije umro po mnogo puta u gresima? Nema tu izuzetka, svi su ljudi pod gresima, pod njihovim strašnim udarcima, svi ljudi, bili oni Jevreji ili neznabošci. Svaki je istovremeno u bezbroj grobova, u bezbroj smrti, jer je svaki pod mnogim gresima. Bojiš se smrti? A zašto se onda dvostruko više ne bojiš greha, jer je greh neiskazano strašniji od smrti zato što on jedini proizvodi smrt, rađa smrt? Želiš da uništiš smrt? Uništi najpre greh, pa si time uništio smrt. Ali ti to ne možeš; ne mogu ni ja, niti iko od ljudi: jer smo svi mrtvi u gresima. Da se uništi greh, potrebna je ne čovečanska već božanska sila; i ne samo božanska sila, već sav Bog, zato što je svaki greh – đavolska sila, i još: sav đavo. Zagledaj greh sa ma koje strane, i sa svih strana, i u njemu ćeš naći jedino – đavola, đavola, đavola, i ništa drugo. Zato što je greh tako silan, – silan đavolom, u naš zemaljski svet i sišao je sav Bog, da nas oslobodi greha, i kroz greh smrti, a kroz greh i smrt – đavola. Da, zato, samo zato je Gospod Hristos i sišao među nas: da nas mrtvace u gresima oživi i vaskrsne iz svih naših smrti. I On je to učinio, i neprekidno iz veka u vek čini sa svima koji Mu verom pristupaju: jer je sav u Crkvi Svojoj, telu Svom, On – glava njena, On – punoća koja sve ispunjava u svemu: sve u vama koji verujete: sve u vašoj duši, u vašem srcu, u vašem biću. A kad je u vama On – sav Bog, kako onda mogu ostati u vama gresi, i u njima – sav đavo?
 
2,2
 
Gresi imaju svoga boga; to je đavo. On je i glavni tvorac njihov; a ljudi čineći grehe – saradnici su đavolu, i sluge, i roblje. Gresi imaju svoje carstvo, svoj svet: to je pakao. A ovaj naš zemaljski svet je takođe njihov, ali njihov kroz naše dobrovoljno življenje u gresima; i utoliko njihov, ukoliko: se mi ljudi dragovoljno potčinjavamo gresima. Đavo je i ušao grehom u naš zemaljski svet kroz čoveka, i počeo da osvaja ovaj svet gresima; i potpuno ga osvojio gresima kroz ljude; i pomoću grehova ovladao ljudima i zagospodario nad njima smrću; i načinio ljude svojim bespomoćnim robljem, i postao – „bog ovoga sveta“ (2. Kor. 4,4). Sa tog razloga i sam Gospod Isus naziva đavola – knezom, vladarom ovoga sveta (Jn. 12,31; 14,30). Zato ovaj svet – „leži u zlu“ (1. Jn. 5,19), i naziva se – zli svet (Gal. 1,4). I to sve tako do dolaska Gospoda Hrista u naš svet, do Njegovog ovlaploćenja i čudesnog domostroja spasenja. A spasenje se i sastoji u Spasovoj pobedi nad đavolom, i nad njegovom silom – grehom, i nad njegovom svesilom – smrću. Do Gospoda Hrista, i bez Njega i van Njega, ljudi žive u gresima i smrtima, hode kroz grehe i smrti kao kroz svoje dane i noći, ili bolje: kao kroz svoje bezbrojne noći u carstvu ovoga sveta.
A ovaj svet, u kome đavo boguje kroz grehe, ima svoj način života, svoj tok, svoj put, svoj hod; greh je uspeo da postane način života, modus vivendi za ljude u ovome svetu; toliko se on odomaćio u svetu, toliko oprirodio, toliko sa njim srodio. I to tako srodio, tako duboko prožeo prirodu ovoga sveta, tako se u nju uživeo i sa njom saživeo, i to tako odavno, od pamtiveka, da on ne pretstavlja nešto trenutno ili kratkotrajno, već nešto dugotrajno, dugovečno, čitav αἰών, pa i čitavu vremensku večnost ovoga sveta. U svakom slučaju, greh želi da bude večno u ovome svetu, da bude njegova večnost. Ustvari on to i jeste: jer ovaj svet vidi u grehu svoj život, svoju besmrtnost, svoju večnost. Otuda: hoditi „po veku ovoga sveta = κατὰ τὸν αἰῶνα τοῦ κόσμου τούτου“, i znači: živeti uobičajenim i ustaljenim greholjubljem; smatrati da je greh nešto prirodno, nešto logično, nešto neophodno u ovome svetu, pa čak i savečno svetu. Ustvari, živeći grehom čovek umrtvljuje sebe za sve što je uzvišeno, sveto, božansko, besmrtno, večno, i najzad postaje duhovni mrtvac.
Ali, hoditi „po veku ovoga sveta“ znači još nešto određenije: hoditi „po knezu vlasti u vazduhu“, po – đavolu. Greh ljudski nije nešto samoniklo u čovečanskom svetu: on svim bićem svojim ishodi iz đavola; i uvek je vascelim bićem vezan za đavola, i zavisan od đavola. Greh je čist pronalazak đavola; ljudi su se kasnije pridružili đavolu, počeli da koriste njegov pronalazak, postali dobrovoljni saradnici njegovi. I svakim svojim grehom ljudi stvarno sarađuju sa đavolom, znali to ili ne. Zato što je od bića koje je nesravnjeno jače i silnije nego čovek, greh i pretstavlja silu daleko jaču i silniju od čoveka. To je razlog što ljudi nikako nisu u stanju da svojim sopstvenim silama oslobode, spasu sebe od greha i zla. Jer đavo je vladar u vazdušnim podnebesnim prostranstvima (sr. Ef. 6,12; Otkr. 12,9); njegovo carstvo je daleko veće i prostranije od zemlje; zemlja je samo ostrvo u njegovom ogromnom carstvu. Čime đavo vlada u svome carstvu? Grehom. Čime u vazduhu? Opet grehom, samo grehom koji je oličen u palim anđelima – đavolima. Jer đavoli nisu drugo do bivši anđeli koji svim bićem žive u grehu i radi greha. I zato ma gde bili, oni služe grehu i vladaju grehom. „Đavo ne vlada vazduhom, nego nečistim zlim dusima.[1]
Po čemu mi ljudi na zemlji znamo to? Po svome vlastitom iskustvu sa grehom. Šta je naš ljudski greh u suštini? Ono što i đavolov: protivljenje Bogu. Zato sveti apostol i veli: „po knezu …, po duhu koji sad radi u sinovima protivljenja“ – τοῦ πνεύματος τοῦ νῦν ἐνεργοῦντος ἐν τοῖς υἱοῖς τῆς ἀπειθείας. Knez vazdušnih prostranstava, đavo – duh radi i u našem čovečanskom svetu svoj posao: izaziva ljude protiv Boga, potstiče ih na bogoborstvo. To on čini preko raznih grehova; a svaki greh je ustvari protivljenje Bogu, borba sa Bogom: bogoprotivljenje, bogoborstvo. I đavo je pomoću greholjublja toliko ovladao ljudima, da ih je prosto usinio sebi, te su oni postali sinovi protivljenja. „Sinovi protivljenja“ – rođena deca svoga oca, đavola, prvog i glavnog protivnika Božjeg (sr. Jn. 8,44). Njegov je stalni posao: protiviti se Bogu, Njegovim zapovestima, Njegovoj Istini, Njegovoj Pravdi, Njegovom Evanđelju, Njegovoj vlasti, Njegovom postojanju; boriti se protiv Boga i svega Božjeg; ne hteti Boga ni po koju cenu. Greh je uvek i svuda jedno isto: bogoborstvo, bogoprotivljenje. „Sad radi“: da, đavo i „sad radi“, i to prikriveno, tajno kroz sinove protivljenja: on, duh, nevidljivo radi u dušama, u savestima, u srcima, u voljama sinova protivljenja. Jer ne voli da otvoreno istupa i pokazuje svoje odvratno i gadno lice. Vrlo lukav, on vešto skriva sebe, maskirajući sebe tako da baš neki od njegovih „sinova protivljenja“ tvrde da đavo ne postoji, da đavola uopšte nema. A đavo upravo to i hoće da ljudi smatraju da on ne postoji, jer se onda neće ni braniti od onoga koji ne postoji, niti se boriti protiv onoga koji ne postoji. Taktika, strategija – đavolski genijalna, zar ne?
 
2,3
 
Iskustvo, sveopšte iskustvo roda ljudskog svedoči: svi su ljudi sinovi protivljenja, jer svi žive u gresima i prestupima. Sveti apostol ubraja i sebe u njih i izjavljuje: U gresima i prestupima „i mi svi živesmo negda po željama tela svoga, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo po prirodi deca gnjeva, kao i ostali“. – A mi ljudi živimo u gresima i prestupima? Kada živimo „po željama tela svoga – ἐν ταῖς ἐπιθυμίαις τῆς σαρκὸς ἡμῶν“. A šta su želje tela? Slasti grehovne. Mada sazdano Bogom bezgrešno i sveto, telo je svojim dobrovoljnim i upornim slastoljubljem grehovnim pretvorilo slasti grehovne u nešto svoje, u volju svoju, u htenje svoje, u život svoj, u logiku svoju, u razum svoj, u radost svoju, u cilj svoj, u smisao svoj. Grehovne slasti, a preko njih gresi, postali su u nama volja naša, volja i tela našeg, volja i razuma našeg, što sveti apostol i tvrdi govoreći: da mi živimo u gresima i prestupima „tvoreći volje tela i razuma – τὰ θελήματα τῆς σαρκὸς καὶ τῶν διανοιῶν. „Tvoreći volju tela, mi grešimo telesno – σωματικῶς – , a tvoreći volju razuma, mi grešimo duhovno – ψυχικῶς“.[2] Kao neka živa sila, greh se razlio po celom biću ljudskom: po duši, po razumu, po srcu, po volji, po telu, i učestvuje u svemu što čovek misli, oseća, hoće, radi. Hteo ili ne, greholjubiv čovek: kad misli – umnogome grehom misli; kad oseća – umnogome grehom oseća; kad hoće – umnogome grehom hoće; kad radi – umnogome grehom radi (sr. Rm. 7,15-20; Kol, 3,7). Greh se toliko srodio sa ljudskom prirodom, toliko postao za nju prirodan, iako nije njene suštine, da su svi ljudi – „po prirodi deca gnjeva“ – τέκνα φύσει ὀργῆς. „Deca gnjeva“: stalno se gnjeve na sve što nije greh ili grehovna slast; stalno se gnjeve na sve što je Božje. To su ustvari rođena braća „sinova protivljenja“: svi se oni i gnjeve na Boga i na sve Božje, i protive Bogu i svemu Božjem. Deca greha su „deca gnjeva“. Jer jedino na šta se Bog gnjevi u ljudima jeste greh (sr. Rm. 1,18). A gnjev Božji na greh, prenosi se i na ljude kada oni uporno izjednačuju sebe sa grehom i dobrovoljno ostaju deca greha – „deca gnjeva“ (sr. Rm. 2,8-9; Kol. 3,6), „sinovi protivljenja“ (Ef. 5,6). Živeći u gresima, mi ustvari mrtvujemo daleko od Boga, u svome malom zemaljskom paklu, ali koji ima sve odlike i oznake večnoga pakla, i u kome je kroz sve naše slasti i strasti vrhovni, mada nevidljivi, vladar i gospodar – đavo i crni anđeli njegovi.
 
2,4-6
 
„Ali Bog koji je bogat u milosti, zbog prevelike ljubavi svoje koju ima k nama, i nas, koji bejasmo mrtvi u gresima, ožive sa Hristom, – blagodaću ste spaseni -, i s Njim vaskrse i posadi na nebesima u Hristu Isusu“ – „συνήγειρε καὶ συνεκάθισεν ἐν τοῖς ἐπουρανίοις ἐν Χριστῷ Ἰησοῦ.“ Samo je prevelika ljubav Božja k nama uzrok našeg oživljenja iz mrtvih Hristom, našeg vaskrsenja Hristom, našeg vaznesenja na nebo Hristom, našeg življenja u Hristu iznad svih Heruvima i Serafima! Tu nema nikakvih zasluga naših; zaista smo spaseni blagodaću. Mrtvi u gresima, mi nikada ne bismo mogli sami sebe ni oživeti, ni vasrsnuti, ni uzneti na nebo, ni živeti i večnovati u nadheruvimskoj božanskoj slavi. Sve je to delo bezgranične ljubavi Božje prema nama u Hristu Isusu, delo bezgraničnog čovekoljublja Božjeg. Bogonosni apostol pokazuje: naše spasenje sastoji se u našem uhristovljenju i ohristovljenju, tojest u našem vaskrsenju iz smrti grehovnih vaskrslim Hristom, i u vaznesenom Hristu. Spasenje nije drugo do život u Spasitelju, i život Spasiteljem. To je podvig u kome čovek sav život Spasiteljev doživljuje u Duhu Svetom kao svoj kroz svete tajne i svete vrline: od duhovnog rođenja pa sve do vaznesenja. Tu čovek stalno živi u vaskrslom i vaznesenom Spasitelju: jer, iako smo na zemlji – „življenje je naše na nebesima“ (Flb. 3,20); iako živimo među ljudima, naš je „život sakriven s Hristom u Bogu“ (Kol. 3,3), i mi mislimo „o onome što je gore a ne što je na zemlji“ (Kol. 3,2). Mi smo hrišćani time hrišćani što smo Hristovi: što smo jednaki s Hristom jednakom smrću, jednakim vaskrsenjem, jednakim životom (sr. Rm. 6,4-14). – Tako, svaki hrišćanin doživljuje u malome onu punoću bogočovečansku, i ono svejedinstvo bogočovečansko, koje je Gospod Hristos ostvario u telu Svom, Crkvi. I on postaje crkva u malome. Jer spasenje i nije drugo do ucrkvljenje i ocrkvljenje: tojest neprekidno življenje u bogočovečanskom telu Crkve kroz svete tajne i svete vrline.
Vidiš li, blagovesti Zlatousti blagovesnik Spasov, neizmernu veličinu moći Hristove na nama koji verujemo? Nas mrtve, nas sinove gnjeva On ožive. Vidiš li nadu zvanja? Sa Hristom nas Bog vaskrse i posadi s desne strane Sebi. Vidiš li slavu nasledstva Njegova? Da, reći ćeš, očigledno je da nas je Bog vaskrsao sa Njim; ali čime dokazuje apostol da nas je Bog posadio na nebesima u Hristu Isusu? Time, čime dokazuje da nas je On i vaskrsao sa Hristom: jer niko nikada ne bi vaskrsao da nije vaskrsla Glava; a pošto je Glava naša vaskrsla, vaskrsnuti smo i mi. Eto, na takav način nas je On i posadio Sebi s desne strane na nebesima. Kada Glava sedi gore, sedi zajedno i telo – καὶ τὸ σῶμα συγκάθηται. Zato je sveti apostol i dodao: u Hristu Isusu. Ili, posmatrano s druge strane: On nas vaskrse kroz kupelj krštenja; ali kako nas posle toga On posadi na pebesima? Ako trpimo s Njim, veli sveti apostol, s Njim ćemo i carovati (2. Tm. 2,12). Ako smo zajedno umrli, zajedno ćemo i oživeti.[3]
 
2,7
 
Sve to Bog je iz bezgraničnog čovekoljublja učinio kroz Gospoda Hrista: „da pokaže u vekovima koji idu neizmerno bogatstvo blagodati svoje dobrotom svojom prema nama u Hristu Isusu“. – Dobrotu Svoju prema ljudima Bog pokazuje na bezbroj načina: preko vascele vasione, od atoma do sunca, i od pčele do anđela. Ali ničim i nikim tako kao preko Gospoda Hrista. U Njemu ona je dobila svoju dirljivu i potresnu bogočovečansku svepunoću. U Njemu božanska se dobrota pokazala kao bezgranična svedobrota. To se oseća u svemu što je Njegovo: iz svega zrači, miluje i greje ta mila, ta nežna, ta dirljiva, ta samilosna Svedobrota: zrači iz Njegovog čudesnog rođenja, iz Njegovog detinjstva, iz Njegovog krštenja, iz Njegovog preobraženja, iz Njegovog stradanja, iz Njegovog vaskrsenja, iz Njegovog vaznesenja, iz Njegove Pedesetnice: zrači iz svakog Njegovog čuda, dela, reči, iz vascelog Evanđelja Njegovog. Recite, šta je to što u Njemu nije svedobro? On, jedini On nam je darovao sva božanska dobra: božansku Istinu, božansku Ljubav, božansku Pravdu, božansku Milost, božansku Mudrost, božansku Blagodat, božansku Svetost, božansku Besmrtnost, božanski Žkvot večni. Zar to nije Svedobrota? Ko bi nam od ljudi ili od Anđela mogao to podariti? Zaista – „niko nije dobar osim jednoga Boga“ (Mt. 19,19): Isusa Hrista, jedinog istinitog Boga u svima svetovima. Niko – jer niko sem Hrista Boga ne može dati čoveku ono istinsko, ono pravo, ono neprolazno, ono jedino dobro: život večni. I ono što večni život nosi sa sobom i za sobom: sva božanska savršenstva i sva božanska blaženstva. Zbog svega toga Hristova je dobrota po svemu i svačemu bezgranična božanska Svedobrota. Posle pojave Bogočoveka u našem zemaljskom svetu, ne može se ni s kakim opravdanim razlogom prebaciti Bogu da nije pokazao dovoljno dobrote prema rodu ljudskom. Ako nije pokazao dovoljno dobrote stvarajući ovakvo nebo, ili ovakvo sunce, ili ovakvu zemlju, ili ovakvog čoveka, ili ovakvu vasionu, On je nesumnjivo pokazao u Hristu svu božansku Svedobrotu. Da je zaista tako, može se uveriti svako, ako se iskreno sretne sa Gospodom Isusom. On, jedini On pretstavlja i jeste jedino opravdanje Boga, jedina teodikeja; On i – jedino opravdanje čoveka, jedina antropodikeja; On i – jedino opravdanje sveta, jedina kosmodikeja.
 
2,8-9
 
Samo je bezgranična božanska Svedobrota Hristova imala ljubavi i sile da spase svet: da duhovne mrtvace oživi, vaskrsne i vaznese u večni božanski život iznad svih Svetih Nebeskih Sila. Od početka do kraja spasenje je dar Svedobrote Božje, nipočemu stvar ljudskih zasluga, ili sila, ili dela. Sav bogočovečanski domostroj spasenja: sve božanske, bogočovečanske sile koje je Gospod uneo u njega, i svi darovi i blaga koje nam je darovao preko njega, i sačinjavaju blagodat spasenja. Zato se Evanđelje Spasovo i naziva „Evanđelje blagodati Božje“ (D. A. 20,24). U tu čudesnu blagodat mi imamo pristup verom (Rm. 5,2), ne nečim drugim: ne znanjem, ne imanjem, ne naukom, ne bogatstvom, ne zvanjem, niti ičim drugim. A veru može imati svaki čovek, samo ako hoće: zavisi od njegove dobre volje (sr. 1. Tm. 1,16). Ali, samim tim što smo od Hrista „pod blagodaću“ (Rm. 6,14), to je i sam podvig naše slobodne vere ozaren tom blagodaću. Zato sveti alostol blagovesti: „Blagodaću ste spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji; ne od dela, da se niko ne bi pohvalio“. Nema ljudskog dela koje bi moglo spasti rod ljudski od smrti i đavola. Pa i sva dela ljudska, ako bi imala taj cilj i stopila se u jedno ogromno delo, ne bi mogla tu ništa učiniti. Spasenje od greha, smrti i đavola neizmerno premaša sve ljudske sile i dela; ono je po svemu potpuno i savršeno delo svedobrote, sveljubavi i svemoći Hristove. A kad je tako, ljudi nemaju prava da se hvale nikakvim svojim delom, ni individualnim ni kolektivnim, jer tu ništa ne znače ni kultura, ni civilizacija, ni nauka, ni tehnika, ni filosofija, ni umetnost. Da, ništa ne znače, jer su komarački nemoćne i jezivo bespomoćne pred strašilnom stvarnošću smrti. Jedino ljudsko delo, koje bi ovde moglo imati značaja, jeste vera u Bogočoveka, vera u delo spasenja koje je On izvršio, i neprestano ga vrši. To je sav naš prilog spasenju našem od greha, smrti i đavola. Pa i za to naše delo potrebno nam je mnogo blagodati Božje, da bi se ono moglo usavršiti. Hristov Bogočovečanski podvig spasenja je tako bezgranično ogroman, da je naša vera uvek mala, uvek premala, da ga obuhvati i shvati, zato se često s apostolima molimo: „Gospode, uvećaj pam veru“ (Lk. 17,5), a katkad očajnički vapijemo: „Verujem, Gospode, pomozi mome neverju“ (Mk. 9,24). Na svima stupnjevima naša je vera uvek: „po činjenju prevelike sile Božje“ (Ef. 1,19).
Da te veličina dobročinstava, veli Sveti Zlatoust, ne bi pogordila, pogledaj kako te sveti apostol smirava govoreći: „Blagodaću ste spaseni“. Ali, da ne bi uništio i tvoj udeo u tome on dodaje i ono što se zahteva od nas: „kroz veru“. Zatim, kao da to ponovo uništava, on kaže: „i to nije od vas“. I vera, veli on, nije od vas: jer da Hristos nije došao, jer da nas On nije pozvao, kako bismo mogli poverovati? Rečeno je: Kako će poverovati, ako ne čuju? (sr. Rm. 10, 14). Tako, ni vera nije nešto naše: „dar je Božji“. Vera, veli sveti apostol, nije dovoljna za spasenje; ali da nas ne bi spasavao bez ikakvog našeg učešća, Bog zahteva od nas veru. Rekao je da vera spasava, ali ne sama po sebi nego Bogom – ἡ πίστις σώζει, ἀλλὰ διὰ θεοῦ, Bog hoće, i vera spasava. No reci mi, kako spasava vera bez dela? Ona sama jeste dar Božji, „da se niko ne bi pohvalio“, nego da bi svaki bio zahvalan blagodati. Znači li onda, upitaćeš ti, da je apostol zabranio opravdavati se delima? Nipošto, nego on samo kaže da dela nikoga ne opravdavaju; i to kaže radi toga, da bi pokazao blagodat i čovekoljublje Božje. Bog ne odbacuje one koji imaju dela, nego one koji bi i sa delima poginuli On spasava blagodaću, tako da posle toga niko nema prava da se hvali.[4]
„Blagodaću ste spaseni“, blagodaću koja je kroz veru – διὰ τῆς πίστεως. „I to nije od nas“. Od nas je vera, ali je i njen uzrok Bog. Jer da se On nije ovaplotio, kako bismo mogli verovati? Jer je rečeno: „kako bi poverovali, ako ne čuju?“ Zato sveti apostol i naziva veru delom Božjim. I vera je još zato dar Božji što ona sama po sebi – καθ᾽ ἑαυτήν – ne može spasavati kada Bog ne bi hteo da kroz veru spasava. Tako dakle, naše verovanje jeste dar Božji, i spasenje verom takođe je dar Božji. „Ne od dela, da se niko ne bi pohvalio“. Ne što Bog ne bi hteo da spasava delima, nego što se niko ne može spasti delima sem kroz veru. Stoga, pošto se niko ne može spasti delima, neka se i ne hvali.[5]
 
2,10
 
Dar je Božji ne samo naše spasenje, nego i sam naš život, i sama naša duša, i samo telo naše, i postojanje naše – sve je to dar Božji. Zato bogonadahnuti apostol blagovesti: „Mi smo rukotvorina Božja (ποίημα = tvorevina, posao, delo, proizvod), sazdani u Hristu Isusu za dobra dela koja Bog unapred pripravi da u njima hodimo“. – Mi smo zaista „Božja rukotvorina“, „Božji posao“. Sve – dok se đavo nije grehom umešao u naš život. Od tada mi postajemo i njegov posao. Jer svaki naš greh pokazuje da mi pripadamo i njemu, da i on radi u nama svoj posao, da i on kroz greh živi u nama kao zla stvaralačka i živa sila (sr. Rm. 7,17-20). U tom greholjublju neki ljudi zaborave svoje božansko poreklo, i toliko se srode s đavolom, da postanu „deca đavola“ (1. Jn. 3,10), jer „koji tvori greh od đavola je“ (1. Jn. 3,8). No Svojim Evanđeljem ovaploćeni Bog Logos vraća nas Bogu, vraća nas saznanju da smo mi „tvorevina Božja“, „posao Božji“, sazdanja Božja. Još pri stvaranju mi smo sazdani Bogom Ocem kroz Sina u Duhu Svetom. I data nam je bogolika, trojicelika duša, tojest: i ocelika i hristolika i duholika. Svojim pak dolaskom u naš zemaljski svet, Svojim učovečenjem, Svojim bogočovečanskim domostrojem spasenja, Bog Logos nas presazdaje, iznova sazdaje. Radi čega? – „za dela dobra koja Bog unalred odredi da u njima hodimo“, jer nas je Bog stvorio za besmrtnost i život večni (sr. 2. Kor. 5,4-5). A Gospod Hristos je došao da nam za ostvarenje tog božanskog cilja da sva potrebna božanska sredstva i božanske sile: svete tajne i svete vrline. I njih eto u Crkvi, svima pristupačne. Dvoumljenja nema, od Gospoda Hrista mi jasno znamo i pravo poreklo ljudi i pravi cilj njihovog postojanja: poreklo im je od Boga, oni su „posao Njegov“; a cilj im je – život u Hristu, dobra dela u Hristu, jer su i „sazdani u Hristu Isusu za dobra dela“, jer im je i „život s Hristom u Bogu“ (Kol. 3,4).
„Ko je u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade“ – ἰδοὺ γέγονε καινὰ τὰ πάντα (2. Kor. 5,17). Jesi li u Hristu kroz svete tajne i svete vrline, u tebi se neminovno vrši obnova vascelog bića tvog: sve što je staro u tebi prolazi i nestaje, a sve novo postaje i nastaje: nestaje stara savest, a nastaje nova; nestaje stari um, a nastaje novi; nestaje stara duša, a nastaje nova; nestaje stara volja, a nastaje nova; nestaje stari čovek, a nastaje novi. A novi čovek, čime je nov? Novim osećanjima – bogoosećanjima, novim mislima – bogomislima, novim željama – bogoželjama, novim delima – bogodelima, novim životom – bogoživotom. U Hristu si? Gle, ti si loza na Božanskom, na Bogočovečanskom čokotu: i sav rod koji donosiš – nov je, božanski je, bogočovečanski je, besmrtan je; tvoja čovečanska priroda, od blagodatnog sjedinjenja s Njim i boravka u Njemu, toliko se oplodila, da ti neprestano rađaš mnogi rod, božanski, besmrtni, večni, bogočovečni (sr. Jn. 15,1-5). Sve je to postalo moguće za svakoga od nas silaskom Boga Logosa u naš svet, Njegovim očovečenjem. Svojim očovečenjem On nam je omogućio oboženje: od Njega očovečenje, od nas oboženje; On se očovečio, da bi se čovek obožio. I to je delo Njegove blagodati spasenja, Njegovog bogočovečanskog domostroja spasenja. Obožen čovek, čovek koji se u Crkvi kroz svete tajne i svete vrline ispunio „svakom punoćom Božjom“ (Ef. Z,19), eto – to i jeste hrišćanin. I ništa manje od toga. Od samog početka svog stupanja u veru Hristovu, hrišćanin počinje da se obožuje, da se ispunjuje svetim božanskim silama, i tako neprestano u toku celog života i – cele večnosti svoje. U njemu se neprekidno stvara sve novo i novo, sve Hristovo i Hristovo. A što je Hristovo, uvek je novo, jer je besmrtno i večno. Besmrtno pak, večno pak time je besmrtno i time večno, što je uvek novo i novo, i sve novije i novije. Jer čudesni Gospod Hristos je ne samo Spasitelj i Svedržitelj i Promislitelj, nego i večni Tvorac, i time večni Čudotvorac. Zato On i izjavljuje: „Evo sve novo tvorim – ἰδοὺ καινὰ ποιῶ πάντα (= evo sve i sva činim novim)“ (Otkr. 21,5).
„Ko je u Hristu“, taj je hrišćanin; i zato što je u Hristu – „nova je tvar“. Obitavaš li, živiš li u Hristu pomoću svetih tajni i svetih vrlina, ti si već večan, već bogočovečan, i time sav nov i uvek nov, i nikakva te smrt ne može sastareti ni obuzeti, i ti neminovno rađaš „mnogi rod“ = svete i besmrtne misli, sveta i besmrtna osećanja, sveta i besmrtna dela. Živeći u tebi blagodaću Svojih svetih tajni i svetih vrlina, Gospod Hristos i čini tvoju prirodu plodorodnom, te ona tvori dela Hristova – „dela dobra“, rađa „mnogi rod“, jer „svako drvo dobro rodove dobre rađa“ (sr. Mt. 7,17; Jn. 15,5). Tada je sve to sasvim prirodno. Jer blagodaću sve nadprirodno postaje prirodno, sve božansko postaje čovečansko, sve Hristovo postaje hrišćaninovo, sve Bogočovekovo postaje čovekovo. U samoj stvari, za bogoliku prirodu čovekovu božansko i nije nadprirodno: jer joj je ono odiskoni urođeno, odiskoni imanentno, odiskoni prirodno. Priroda naše bogolike duše sazdana je u suštini od božanskog, od bogolikog, od nadprirodnog. Bogolikom suštinom svojom ona je sva od onoga sveta i sva u onome svetu.
Zato su sveistinita usta Sveistinitoga i izrekla o pravim ljudima ovo: „Niste od ovoga sveta“ (Jn. 15,19; 17,14). Naša priroda je prirodna nadprirodnim, božanskim, bogolikim. U samoj stvari sva priroda čovekova bića je nadprirodna: i priroda tela i priroda duše, jer je i jedno i drugo stvoreno Bogom, te je i jedno i drugo ustvari ne naše nego Božje (sr. 1. Kor. 6,20). Korenje vascele prirode čovekove je u onom svetu. Zato čoveka i vuče unutrašnja sila bića njegova ka nebu, ka onom svetu, ka Bogu i svemu božanskom. Zato je i prirodno što je Gospod Hristos uzeo na Sebe čovečansku prirodu, i uzneo je iznad svih nebesa, i posadio s desne strane Bogu, iznad Heruvima i Serafima. Nema sumnje, čovek je pozvan da verom i dobrim delima u Hristu postane „bog po blagodati“, „bogočovek po blagodati“, – i on to postaje po daru sveljubavi Hristove u Crkvi Hristovoj: koja se proteže sa zemlje do uvrh nebesa, i iznad svih nebesa. A kroz nju i njome, i mi Hristovi vernici – Hristovi „sutelesnici“ živimo i postojimo istovremeno u obadva sveta: jer je život naš sakriven s Hristom u Bogu (Ef. 3,6; Kol. 3,3); jer je življenje naše na nebesima, čak i dok telom svojim hodamo po zemlji (sr. Flb. 3,20). Mi smo hrišćani – „narod izabrani koji čezne za dobrim delima“ (Tit. 2,14). Jer nas Gospod svečovekoljubivi „izabra pre postanja sveta, da budemo sveti i pravedni pred Njim“ (Ef. 1,4). A to možemo biti samo Njime, koji je osvećenje naše i pravda naša (1. Kor. 1,30).
Da ti, veli Sveti Zlatoust, čuvši apostolove reči kako naše spasenje biva „ne od dela“, ne bi ostao nemaran, pogledaj šta sveti apostol govori dalje: „Mi smo Njegova rukotvorina, sazdani u Hristu Isusu za dobra dela koja Bog unapred pripravi da u njima hodimo“. Obrati pažnju šta apostol propoveda: on ovde cilja na presazdanje, na ponovno stvaranje – τὴν ἀναγένησιν. Stvarno, naše spasenje i jeste drugo stvaranje – κτίσις ἑτέρα: iz nebića privedeni smo u biće. Što bejasmo ranije, stari čovek, umresmo; a što ne bejasmo ranije, to postadosmo. Znači, ov? delo je zaista stvaranje, i pritom stvaranje dragocenije od prvog: jer prvim stvaranjem mi smo prizvani k životu, a ovim smo osposobljeni za život u dobru. „Za dobra dela koja Bog unapred pripravi da u njima hodimo“, ne samo da ih se latimo, nego da u njima hodimo: jer se od nas zahteva vrlina trajna i koja se produžuje do poslednjeg časa našeg života. Jer kao što, krenuvši u carsku prestonicu, nikakve koristi ne bismo imali ako se, pošto prevalimo veliki deo puta, olenjimo i stanemo ne dovršivši put, tako i „nada zvanja“ ne donosi nikakve koristi nama koji je posedujemo, ako ne živimo dostojno Onoga koji nas je prizvao. Mi, prizvani na dela dobra, dužni smo biti istrajni vršeći ih sva. Mi smo, nema sumnje, radi toga i prizvani da izvršimo ne samo jedno dobro delo, nego da ih vršimo sva. Jer kao što imamo pet čula i dužni smo koristiti se njima kako treba, tako smo dužni upražnjavati i sve vrline. Ako je neko celomudren, a nemilostiv; ili je milostiv, a gramžljiv, – sve mu je uzalud. Jer nije dovoljna samo jedna vrlina, da bismo sa slobodom predstali prestolu Hristovu, nego su nam potrebne mnoge, razne i svakovrsne vrline, ili tačnije: sve vrline. Čuj šta Hristos govori učenicima: „Idite i naučite sve narode, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio“ (Mt. 28,19-20). Znači: dužni smo držati sve zapovesti.[6]
 
2,11-12
 
Ko ne priznaje Gospoda Hrista, ne zna ni pravo poreklo ni pravi cilj ljudskoga bića. Takav čovek je u punom smislu neznabožac, jer ne zna ni šta je Bog ni šta je čovek, ni ko je pravi Bog ni ko je pravi čovek. Takav čovek je uistini ἂθεος: bez Boga, bezbožan; ali u isto vreme i bez – čoveka, beščovečan. On može priznavati bezbroj idola za bogove, ali su to sve lažni bogovi, među kojima nema pravog Boga; tako isto može sva stvorenja, sve životinje smatrati za pretke čovekove, a samog čoveka za najsavršeniju životinju; ali sve to ne kazuje niti daje pravog čoveka. Samo kada čovek sazna pravog Boga – Gospoda Hrista, on pomoću Njega sazna i pravog čoveka. Samo je u hristopoznanju pravo čovekopoznanje. Kao što je opet samo u hristopoznanju pravo bogopoznanje. A to je tako zato što je Gospod Hristos – Bogočovek: pravi Bog i pravi čovek, istiniti Bog i istiniti čovek, savršeni Bog i savršeni čovek. Ovaj svet bez Hris?a, a i svi svetovi koje čovek zamišlja bez Hrista, nisu drugo do tamnice očajanja, ljudožderska čudovišta, u kojima nema nade za ljude, jer ih čudovišta muče, tamane i uništavaju.
 
2,13-18
 
Sa Gospodom Hristom sve se menja: i Bog i čovek, i svet. Hrišćani znaju šta je pravi Bog, šta – pravi čovek, šta – pravi svet. I sve im je to dato kao najočiglednija stvarnost u čudesnoj ličnosti Bogočoveka, u Njegovom svetom Evanđelju, u Njegovom bogočovečanskom telu – Crkvi. Ko je u Crkvi, zna to i oseća sve to. A članom Crkve može postati svaki. Bezgranično čovekoljubiv, Gospod Hristos je osnovao Crkvu za sve ljude: i one iz obrezanja, i one iz neobrezanja; za Jevreje i neznabošce. Tako su Crkvom izjednačeni svi ljudi, uklonjena podela na izabrane i neizabrane, jer je Bogočovek načinio Sobom novog čoveka, u kome ta podela prestaje i sve novo nastaje. Efescima, nekadašnjim neznabošcima, koji su bili daleko od poznanja pravoga Boga i „odvojeni od društva Izrailjeva“, sveti apostol piše: „Ali sad u Hristu Isusu, vi koji ste negda bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom. Jer je On mir naš koji oboje sastavi u jedno – ὁ ποιήσας τὰ ἀμφότερα ἓν – i razvali zid koji je razdvajao, ukinuvši telom svojim neprijateljstvo, učenjem zakon zapovesti – τὴν ἔχθραν, ἐν τῇ σαρκὶ αὐτοῦ τὸν νόμον τῶν ἐντολῶν ἐν δόγμασι καταργήσας, – da od dvoga načini u sebi jednoga novoga čoveka, čineći mir, i da pomiri s Bogom oboje u jednom telu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu, i došavši blagovesti mir vama daljnima i onima koji su blizu, jer kroz njega imamo oboje pristup k Ocu u jednome Duhu“.
 
2,13
 
Krv Bogočoveka Hrista je nova stvaralačka i sveujedinilačka sila. Ona je najpre u ličnosti Bogočoveka svesavršeno ujedinila Božansku i čovečansku prirodu, Boga i čoveka, te je tako čovek, koji je grehom bio daleko od Boga, postao blizak Bogu, jedno sa Bogom. Iz ljubavi prolivajući Svoju Božansku krv za rod ljudski, Gospod Hristos je Svojom Božanskom silom uništio greh, smrt i đavola, taj trojedni zid koji je razdvajao rod ljudski od Boga, te su svi ljudi postali bliski Bogu i jedan drugome, i dao rodu ljudskom besmrtnost i život večni, osnovavši Sobom i u Sebi Crkvu, te smo mi hrišćani „udi tela njegova, od mesa njegova, i od kostiju njegovih“ (Ef. 5,30). U telu Svom, Crkvi, On sve članove sjedinjuje u najprisnije jedinstvo sa Sobom i njih među sobom Duhom Svojim kroz svete tajne i svete vrline. A od tog jedinstva, rod ljudski ne zna ni za istinitije ni za besmrtnije i večnije jedinstvo čoveka sa Bogom, i čoveka sa ljudima, i ljudi sa ljudima. Šta je bliže od krvnog srodstva? A kroz Bogočoveka Hrista mi stupamo u krvno srodstvo sa Bogom. Krv Njegova je izvor: večnog života našeg, besmrtnosti naše, jer nas najprisnije sjedinjuje sa Njim – istinitim Bogom, u kome i jeste večni život (sr. 1. Jn. 5,20). Božanska krv Gospoda Hrista je sila koja osvećuje, koja očišćava, koja preobražava, koja ohristovljuje, koja obožuje, koja spasava. Zato je Novi Zavet – Zavet u krvi Bogočoveka Hrista. Ne u reči, ne u nauci, ne u zakonu, ne u zapovesti, ne u čemu drugom, već u krvi Božanskoj, Bogočovečanskoj: koja i jeste izvor svih životvornih i čudotvornih sila koje izvršuju bogočovečanski domostroj spasenja. Ujedinjujući čoveka sa Bogočovekom, ta presveta krv nas preko Njega ujedinjuje i sa svima ljudima. Jer pravo, istinsko, besmrtno jedinstvo čoveka sa ljudima biva preko Bogočoveka: Bog je bliži svakome čoveku no što je sam čovek sebi, bliži i svima ljudima no što su oni sami sebi, zato nema čoveku jedinstva sa samim sobom i sa ljudima oko njega bez Boga, bez Bogočoveka, bez krvnog orođenja s Njim. A to se krvno orođenje čoveka sa Bogom, i to krvno bogočovečansko orođenje čoveka sa ljudima, obavlja u Bogočovečanskom telu Hristovom, Crkvi. Kroz nju, iz Božanskog srca Njegovog struji Božanska krv Hristova kroz sav organizam, kroz sve članove Crkve, i čini sva čuda spasenja od svakog greha, od svake smrti, od svakog đavola, ispunjujući svakog sutelesnika svog svim božanskim životvornim i bogotvornim silama.
 
2,14
 
Krv Bogočoveka potpuno obnovljuje čoveka, jer je u njoj božanska sila večnoga života: ona sjedinjuje čoveka sa Bogom, kako na Golgotskom krstu, tako i u Bogočovečanskom telu Crkve kroz životvornu i bogotvornu krv svete tajne Pričešća. I još: pošto je to krv Bogočoveka Hrista, a Crkva je telo Njegovo, to ona i jeste sjedinilačka sila koja sve članove Crkve sjedinjuje u jedan život, u jednu dušu, u jedno srce. I tako uklanja raniju podvojenost međ ljudima i razvaljuje zid koji ih je rastavljao. Telom Svojim božanskim koje je prineo na žrtvu, i kojim je osnovao Crkvu, Jedini Čovekoljubac ukida neprijateljstvo između ljudi. „Jer da On nije umro za nas, ne bi bio uništen greh koji nas je razdvajao od Boga“.[7] Naukom Svojom, učenjem Svojim, Evanđeljem Svojim
 
2,15
 
Gospod je ukinuo zakon starozavetnih zapovesti, jer su one dobile u Evanđelju svoj božanski završetak i božansku zamenu. Svim tim Bogočovek je načinio u sebi novog čoveka. Do Njega je stari čovek, rob greha i smrti, trulio u nemoći i očajanju. Ljudska priroda jedino grehom stari i jedino grehom umire: gresi joj ispijaju životne sile, i ona postepeno stari, postepeno izumire, dok najzad, prestarela i iznemogla, ne umre. Jer – „greh rađa smrt“ (Jak. 1,15). Novi čovek je uistini samo Bogočovek, i svi koji su Njegova duha, koji su sastavni delovi Njegovog večnoživog tela, Crkve. Ovaj novi, ovaj hristonosni i hristoliki čovek je jedini besmrtni čovek, večni čovek u rodu ljudskom, i on ne stari, jer večnost, jer bogočovečnost ne stari. Da, samo je hristoliki čovek – novi čovek, jer je verom u Bogočoveka „prešao iz smrti u život“ (Jn. 5,24).
 
2,16-17
 
Bogočovek Hristos je „mir naš“: mir naš najpre sa Bogom, pa zatim sa ljudima. Pomirio nas je sa Bogom, uklonivši grehe naše koji neprestano ratuju protiv Boga. Pomirio nas je sa ljudima, jer nam je pokazao da su gresi izazivači i održavaoci neprijateljstva među ljudima, i otkrio nam nov način opštenja sa ljudima: ljubav; i dao nam samu silu te božanske, mirotvorne ljubavi. Svojom beskrajno čovekoljubivom krsnom žrtvom Gospod Hristos je satro greh, ubio silu greha, i time ubio naše neprijateljstvo prema Bogu i prema ljudima. I tako nas pomirio i sa Bogom i među sobom. I pokazao da čovek može živeti i prema Bogu i prema ljudima bez posredništva greha. Sve je to Gospod učinio u telu Svom: raspetom, vaskrslom i vaznesenom. Sve to On i dalje čini u telu Svom – Crkvi, preobražavajući u njoj blagodaću Svojom ljude iz starih u nove, i dajući im božanske sile za novi život. Bog Logos je postao telo, i sav domostroj spasenja sveta izvršio telom i u telu. Tako je telo Njegovo postalo Crkva, u kojoj se neprekidno produžava sav domostroj spasenja sveta od greha, smrti i đavola. Zato sveti apostol neprestano naglašava da je Spasitelj sve to učinio „telom svojim“. U tome je sva novozavetna blagovest, u tome i mir koji ona blagovesti svima: „i daljnima i ongša koji su blizu“, tojest i neznabošcima koji su svojim neznaboštvom daleko držali sebe od Mesije – Spasitelja i Njegovog Evanđelja spasenja, i Jevrejima koji su kroz svete proroke dovedeni blizu Mesije – Spasitelja i Njegovog Evanđelja spasenja. To je uvek stvarna i sveživa blagovest, kako za očevice Gospoda Hrista pre dve hiljade godina, tako i danas, tako i vavek, i to za sve ljude svih vremena i svih naroda: jer kroz Hrista Gospoda svi ljudi, i Jevreji i neznabošci, imaju pristup ka Ocu u jednome Duhu, pošto se samo kroz Hrista dolazi k Ocu (sr. Jn. 14,6).
 
2,18
 
Svojim domostrojem spasenja Bogočovek nam je svima otvorio put i pristup Trojičnom Božanstvu (sr. Rm. 5,1-2; Ef, 3,12; 1. Petr. 3,18). U Bogočovečanskom domostroju spasenja sve biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. To je vrhovni zakon u bogočovečanskom telu Crkve; vrhovni zakon u životu Crkve; vrhovni zakon u životu svakog člana Crkve. Šta je spasenje? Život u Crkvi. A šta je život u Crkvi? Život u Bogočoveku. A šta je život u Bogočoveku? Život u Svetoj Trojici, jer je Bogočovek – Drugo Lice Presvete Trojice, uvek jednosušno i jednoživotno sa bespočetnim Ocem i životvornim Duhom (sr. Jn. 14,6-9; 6,23.26; 15,24-26; 16,7.13-15; 17,10-26). Tako je spasenje, ustvari, življenje u Svetoj Trojici. Sve u svemu: spasenje je blagodatni podvig ucrkvljenja i ocrkvljelja, ubogočovečenja i obogočovečenja, utrojičenja i otrojičenja. Sve što je u Crkvi bogočovečno je i trojično je, i kroz Bogočoveka uvek odvodi Trojičnom Božanstvu.
 
2,19-22
 
Učlanjeni preko Bogočoveka u sveto telo Crkve, bivši neznabošci žive zajedno sa svetima, sažitelji su svetima: žive istim životom, istim božanskim silama, istim svetim tajnama, istim svetim vrlinama, istim Evanđeljem, istom Ljubavlju, istom Istinom, istom Pravdom, istim Duhom. To ih približava Bogu, orođuje sa Bogom, i oni postaju „domaći Bogu“, članovi svete porodice Božje; nebo im je kuća kao i zemlja, jer je Crkva nebozemno biće, i u njoj njihova „večna kuća“ (sr. 2. Kor. 5,1). Njima više ništa Božje nije tuđe; što je Božje, njihovo je, jer su deca Božja, sinovi Božji; a kad su sinovi Božji, onda su naslednici Božji a sunaslednici Hristovi (Gl. 4,7; Rm. 8,17). Život u Crkvi je uvek saboran, uvek „sa svima svetima“ (Ef. 3,18), te čovek u svojim evanđelskim podvizima ima podrške od svetitelja. Ako se moli, oni sudeluju u njegovim molitvama; ako posti, oni čine to isto; ako strada za veru, oni mu sastradavaju. U svemu i po svemu on je njihov sažitelj, a oni – njegovi. Zato mu niko i ništa ne može nauditi: ni gonjenje, ni glad, ni golotinja, ni mač, ni strah, ni smrt, ni život, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni druga kakva tvar, jer u svemu tome on pobeđuje sa svima svetima pomoću Gospoda Hrista (sr. Rm. 8,35-39).
Crkva je duhovna građevina: krajeugaoni kamen je Gospod Hristos, temelj su Apostoli i Proroci. Ona sva raste Hristom i na Hristu, raste Njegovim stvaralačkim bogočovečanskim silama. U njoj – Gospod Hristos je svudaprisutan: On je apostolstvo Apostola, On – proroštvo Proroka, On – svetiteljstvo Svetitelja, On – vera verujućih, On – ljubav ljubećih, On – pravda pravednih, On – krotost krotkih, On – smernost smernih, On – sve i sva u svakome koji se podvizava i spasava. Hrišćani su „živo kamenje“ koje se uzidava u duhovnu građevinu Crkve (sr. 1. Ptr. 2,5), i to uvek „sa svima svetima“, a na temelju Apostola i Proroka (sr. 1. Kor. 3,9-17)· Jer se ne može postati Hristov, „domaći Bogu“, a da se ne živi zajedno sa svima svetima, i da se ne veruje, misli i oseća zajednički, saborno sa Apostolima, Prorocima i ostalim Svetiteljima. Da bismo rasli u sve visine Hristove, moramo se najpre nazidati „na temelju Apostola i Proroka“, i njihovim životom živeti, i njihovom verom verovati, i njihovom ljubavlju voleti, i njihovom se molitvom moliti. Jer mi Hrista ne bismo poznali bez svetih Apostola, niti Duha Svetoga primili bez njih. Da nije njih, ne bi bilo ni Crkve: jer je Crkva preko njih postala Crkvom, i Duh Sveti preko njih postao duša Crkve i dat zanavek Crkvi, i Gospod Hristos preko njih objavio svetu Sebe i Svoje Evanđelje. Na tome temelju raste Crkva Hristom, njegovom božanskom silom, raste kao nerazrušivi sveti hram u Gospodu. Svaki koji apostolskom verom uzida sebe u taj sveti hram, postaje i sam – „stan Božji u Duhu“. Da, u Duhu Svetom. Jer samo u tako svetom obitalištu obitava Trisveto Božanstvo. Tako, jedino u Crkvi čovek postiže svoje večno naznačenje: postaje obitelj Svete Trojice (sr. 1. Kor. 3,17). Sveti apostol naročito naglašava: „U kome se i vi zidate zajedno za stan Božji u Duhu“. Čime verni to zidaju sebe? – Svetim evanđelskim podvizima vere, molitve, ljubavi, posta, nade, krotosti, smernosti, trpljenja, i ostalim vrlinama, kao i svetim tajnama. Ali i to zidanje sebe za stan Božji oni ne obavljaju sami, već uvek „zajedno“ sa svima svetima.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ikumenije, Comment. in Erhes., ad. loc; Migne, P. gr. t. 118, 1188.
  2. Ikumenije, tamo, ad los,; sol. 1189 V.
  3. Sveti Zlatoust, In Erhes. Homil. III; sol. 32-33.
  4. tamo, sol. 33-34.
  5. Ikumenije, tamo, ad loc.; sol. 1192 VS.
  6. tamo, sol. 34.
  7. Sv. Fotije u Ikumenija, tamo, ad loc.; sol. 1117 A.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Nije džabe rekao besmrtni Ava: „Teško je biti hrišćanin, još teže je biti pravoslavni hrišćanin, a najteže je biti srpski pravoslavni hrišćanin.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *