НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
3,1-21
 
ЕФЕС. 3,1-21: 1 „Тога сам ради ја Павле сужањ Исуса Христа за вас незнабошце. 2 Јер чусте службу благодати Божје која је мени дата међу вама: 3 да се мени по откривењу каза тајна, као што горе написах укратко. 4 Оданде можете, читајући то, разумети моје познавање тајне Христове, 5 која се у другим нараштајима не каза синовима човечијим као што се сада откри његовим светим апостолима и пророцима Духом Светим: 6 да незнабошци постану сунаследници и сутелесници и заједничари обећања Божјег у Христу Исусу, кроз еванђеље, 7 којему постадох слуга по дару благодати Божје, која ми је дата по чињењу силе његове – κατὰ τὴν ἐνέργειαν τῆς δυνάμεως αὐτοῦ. 8 Мени, најмањему од свију светих, даде се ова благодат, да благовестим међу незнабошцима неистражљиво богатство Христово 9 и да откријем свима шта је служба тајне – ἡ οἰκονομία τοῦ μυστηρίου – од вечности сакривене у Богу, који је створио све кроз Исуса Христа, 10 да би се сад поглаварствима и властима на небу кроз цркву обзнанила многоразлична мудрост Божја, 11 по вечној одредби коју оствари у Христу Исусу Господу нашем, 12 у коме имамо слободу и приступ у поуздању вером његовом. 13 Зато вас молим да не малакшете због невоља мојих за вас, које су слава ваша.
14 Тога ради преклањам колена своја пред Оцем Господа нашег Исуса Христа, 15 по коме се сва чељад и на небесима и на земљи зову: 16 да вам по богатству славе своје да силу, да Духом његовим ојачате у унутрашњем човеку, 17 да се Христос вером усели у срца ваша, 18 да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина и дубина и висина, 19 и познати љубав Христову, која превазилази свако знање, да се испуните сваком пуноћом Божјом – ἵνα πληρωθῆτε εἰς πᾶν τὸ πλήρωμα τοῦ Θεοῦ.
20 Ономе који може још изобилније све чииити што иштемо или мислимо, по сили која ради у нама – κατὰ τὴν δύναμιν τὴν ἐνεργουμένην ἐν ἡμῖν (= која дела, делује, чини у нама), 21 њему слава у цркви у Христу Исусу, у свима нараштајима кроза све векове. Амин“.
 
3,1
 
„Тога сам ради ја Павле сужањ Исуса Христа за вас незнабошце.“ Да, тога ради, благовести ради, богатства ради, које је Господ Христос донео с неба за вас незнабошце. Јер сишавши с неба Он је Собом донео највећу и најдрагоценију тајну вечности и предвечности: Цркву Божју, и у њој и са њом сва вечна богатства божанска, наднебеска, надхерувимска, и позвао у њу вас, да све то постане и буде ваше, вечито ваше у свима вашим животима, у свима вашим вечностима. Замислите, чега сте се удостојили: да Христом кроз Цркву будете узнесени изнад свих небеса, изнад свих Херувима и Серафима, Анђела и Арханђела, и посађени с десне стране Богу. И то – ко? Ви, бивши незнабошци! Ето највећег и најпотреснијег чуда свих светова! ето чуда не само за људе, него и за Безгрешне Умове Небеске – свете Анђеле: љубав Христова према вама, према људима уопште! Нема већег чуда од тога; а ако има свечуда, онда – ето вечног свечуда! Пред њим – прострите се сва срца људска кроз безброј метанија и истопите у радосним и захвалним славословљима! Гле, ви, некадањи туђинци свему Божјем, постадосте кроз Цркву домаћи Богу, своји Богу, род Богу, уђосте у породицу Божју, бесмртну и вечну. Сада, ви сте бесмртници и вечници и савечници Христови, јер сте синови Божји, јер сте сунаследници Христови: и све Христово – постало је ваше, ваше, ваше! – Има ли за вас веће благовести од ове? и зар уопште може за људе бити веће благовести од ове? Да ту благовест проповедам незнабошцима, мени се недостојном јави чудесни Господ Исус и посла ме међу вас (ср. Д. А. 9,15; 22,17-21). И за ту благовест међу вама ја живим и умирем: сваки дан радосно умирем за њу, радосно страдам за њу: страдам од људи, страдам од демона, страдам од Јевреја, страдам од незнабожаца. Но при свему томе ја сам најрадоснији сужањ у свима световима, јер сам сужањ свечудесног и свемилосног и свемилог Господа Исуса: Он ме је оковао слатким оковима љубави Своје, милим оковима благовести Своје, Еванђеља Свога, и ја неуморно и неустрашиво проповедам Еванђеље свима, а пре свега незнабошцима. А кад због Еванђеља Христова допаднем сужањства код људи, нико радоснији од мене: да бар тиме будем налик на страдања чудесног Господа мог, која Он претрпе за мене, за све нас, за све вас (ср. Флб. 3,10). А сужањ љубави Христове радује се оковима за Христа. И ви се радујете када допаднете окова за Христа; радујете највећем одликовању, као највећој почасти. Та окови за Господа Христа, то су најскупоценије огрлице наше, и гривне наше, и ђердани наши, и круне наше! Помоћу њих се купује небо. Шта кажем? купују се небеса над небесима, купују сва вечита богатства која само Једини истинити Бог и Господ Исус Христос може поседовати и давати, и ево даје и мени и вама и свима, даје кроз Цркву Своју чудесну.
 
3,2
 
Савле – пламени христоборац; Савле – помамљени христоубица, несумњиво христоубица, јер је помамно жудео да уништи Христа и све што је Христово у душама свих хришћана; Савле врховни христогонитељ; Савле – огорчени христомрзитељ; како је такав Савле постао најодушевљенији поклоник и најнеустрашивији исповедник Христа као Јединог истинитог Бога и Господа и Спаситеља, и Његов најревноснији апостол? како је дошао дотле да због Христа одбаци све, и да све и сва сем Христа сматра за штету, за трице, за ђубре? (ср. Флб. 3,7-8). Само чудом свељубави Божје, које се расцветало у безбројна чудеса благодати Божје: јер за првим чудом када му се на путу за Дамаск јавио васкрсли Господ Исус у божанском сјају, и преврнуо му сву душу, све биће, следовала су многа и многа лична и непосредна јављања васкрслог Господа, који му је лично сам откривао све тајне Своје Богочовечанске личности, све тајне Свога Еванђеља, све тајне спасења, све тајне свих светова, и сам му лично поверио апостолство међу незнабошцима у једном од тих „виђења и откривења“, рекавши му: „Иди, јер ћу те ја далеко послати међу незнабошце“ (Д. А. 22,21). А одмах после првог јављања Свог Савлу, васкрсли Господ се јавља апостолу Ананији, наређује му да крсти Савла и говори му: „Иди, јер ми је он сасуд изабрани: да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве“ (Д. А. 9,15).
Све је то дело и домострој благодати Божје. Свети апосгол и назива своје проповедање Еванђеља Христова „службом благодати Божје“– ἡ οἰκονομία τῆς χάριτος τοῦ Θεοῦ – (= економија благодати Божје), јер служи ономе што је Божје: светим и спасоносним тајнама Божјим. У Еванђељу – све је Божје, све – свето, све – свеспасоносно, све – благодатно; све је од Бога, све је дар Божји, све је благодат Божја. Оно ни по чему није од човека, „није по човеку“ (Гл. 1,14). У њему све је од Богочовека и по Богочовеку: и светиње и силе. А свети апостол им само свим бићем служи; то му је „дато“ од самога Бога. Зато своје апостоловање он и назива „службом благодати“, „службом тајне“ (ст. 9): служи он светом Откривењу Богочовековом, које је сво у божанским тајнама и даровима и светињама, сво с неба, али сво за људе на земљи, пошто су и они пореклом с неба. „Служба благодати“ јесте „служба тајне“, предвечне тајне Божје, која је оваплоћењем Бога Логоса сишла у наш земаљски свет као Црква, и остала у њему као Црква, која уједињује у себи небо и земљу, анђеле и људе, Бога и човека, и тиме све тајне свих светова и бића. Отуда, служење Цркви и јесте „служба тајне“, „служба благодати“: ἡ οἰκονομία τῆς χάριτος, ἡ οἰκονομία τοῦ μυστηρίου; у Цркви је све тајна и све благодат. Но и сам живот у Цркви свакога члана њеног јесте „служба тајне“ и „служба благодати“: јер сваки од нас је небоземно биће самим тим што је Црквом и у Цркви „сутелесник Христов“, и још: благодатно богочовечанско биће, које тиме и постоји што непрестано доживљује себе као благодатну богочовечанску јединку, чија је пуноћа бића у пуноћи Богочовечанског тела Христовог, Цркве, и пуноћа живота такође у пуноћи Цркве: јер сваки члан Цркве живи кроз све чланове Цркве, кроз све анђеле и људе, а пре свега: кроз самог Богочовека – Господа Христа, који је у безграничном човекољубљу свом ради нас постао Црква, и њоме нам дао све, све, све – божанске и богочовечанске дарове и силе. И хришћани, живећи у Цркви и Црквом, живе „као добри пристави (= економи) разноврсне благодати Божје = ὡς καλοὶ οἰκονόμοι ποικίλης χάριτος [τοῦ][1] Θεοῦ (1. Петр. 4,10).
 
3,3-4
 
Ма како посматрали Исуса Христа, Богочовека, Он за људско сазнање претставља највећу тајну, већу неголи ма која личност у историји земље. Због те изузетности и јединствености свети апостол је назива „тајном Христовом“, τό μυστήριον τοῦ Χριστοῦ. Међу осталим тајнама, којих је пун наш свет, „тајна Христова“ је толико огромна да претставља светајну. Она уствари то и јесте, зато што је Христос Богочовек, те је у Њему конкретно дата и показана сва тајна Бога и сва тајна човека. У Богочовеку су оваплоћена сва божанска савршенства: „У Њему живи сва пуноћа Божанства телесно – σωματικῶς (Кол. 2,9), тојест живи у људском бићу, у границама људског тела, живи као људска, земаљска, очигледна стварност.
Због тога се у Богочовеку тајна човека разрасла у тајну Бога: мало, мајушно људско тело, а у њему сва тајна Божја – „сва пуноћа Божанства“. Тако се и добила „Христова тајна“, Христова светајна. Зато што је таква, она се не може схватити никаквим напорима људскога духа, људскога ума, људскога разума. Ту је неопходна помоћ Божја: да Он благодаћу Својом „отвори ум“ људски (ср. Лк. 24,45), да га оспособи за примање те пресвете тајне, да му сам открије њене дубине и покаже њене висине, и разлије по њему њене свете и благосне силе. Да, само се откривењем Божјим казује човеку Христова тајна. Њу није могао схватити ни човек тако силнога ума као што је свети апостол Павле. Он изјављује: „мени се по откривењу каза тајна“- κατὰ ἀποκάλυψιν ἐγνώρισθη μοι τὸ μυστήριον.
А шта се десило са Павловим умом, са Павловим разумом? Он је сав утонуо у бескрајности ове свете тајне, слио се са њом у дивљењу и радости, и постао њен најдаровитији весник и благовесник. То се види из његовог Еванђеља, из његових Посланица. Стога он и упућује ефеске хришћане да читају то његово Еванђеље, јер: „читајући можете разумети моје познавање тајне Христове“ – νοῆσαι τὴν σύνεσίν μου ἐν τῷ μυστηρίῳ τοῦ Χριστοῦ. А душа те тајне – Еванђеље Христово о Цркви као предвечној и пресветој тајни Божјој, до које је превелики апостол дошао кроз раскошна и изузетна „виђења и откривења Господња“ (ср. 2. Кор. 12,1). Ради чега? Да открије „свима шта је служба тајне од вечности сакривене у Богу“ (Еф. 3,9), да покаже „како је богата слава тајне ове“ (Кол. 1,27), да проповеда „тајну Христову“ (Кол. 4,3).
 
3,5-7
 
„Тајна Христова“ се открива духу људском само Духом Светим. То је неизменљиво еванђељско правило христопознавања (ср. 1. Кор. 2,10-12). Оно важи за све Апостоле, за све Пророке, и за све људе свих времена. А пошто се тајна Христова најпре „Духом Светим откри – ἀπεκαλύφθη – светим његовим апостолима и пророцима“, то се она Духом Светим преко њих открива осталим људима. Ради чега? – „да незнабошци еванђељем постану сунаследници и сутелесници – συγκληρονόμα καὶ σύσσωμα – и заједничари обећања Божјег у Христу Исусу“. Живећи Еванђељем Христовим, људи постају синови Божји, а тиме и наследници и сунаследници свих божанских богатстава Христових (ср. Гл. 4,7; Рм. 8,17). Живећи Еванђељем Христовим, људи постају сутелесници Христови: саоваплоћују се телу Христовом, Цркви, постају живи чланови, делови, ћелијице њеног богочовечанског организма, живе у њему саборно, заједно „са свима светима“, хранећи се истим божанским светињама и силама. Једно тело, а безброј сутелесника; једна Црква, а безброј верника. Стога Црква није обично друштво људско, у коме су чланови повезани на известан начин, већ богочовечански организам, живо тело, у коме су чланови један другоме сутелесници, повезани целокупним животом, свим животним силама и радњама. У њих је једно тело, једна душа, једно срце, једна савест, једна истина, једна правда, једна љубав, један живот, један рај, једна вечност. – Живећи Еванђељем Христовим, људи постају заједничари у обећањима Божјим, која су сва остварена у Христу: „јер колико је обећања Божјих, у њему су да, у њему су амин“ (2. Кор. 1,20). – Отуда, по речи светог Атанасија Великог: „Ми се спасавамо као сутелесници Бога Логоса“.[2]
Таквог божанског Еванђеља апостол Павле је постао слуга „по дару благодати Божје“, не по својим људским заслугама. За тако божанску службу, човеку су потребне божанске силе, које му према труду непрестано даје и додаје сам Господ Еванђеља. Слуга Еванђеља Божјег може успешно обављати своју „службу благодати Божје“ (Еф. 3,2), само уз непрекидну помоћ и сарадњу благодати Божје. Највећи трудбеник и ревнитељ Еванђеља Хритстова целокупно своје служење Еванђељу приписује благодати Божјој и тврди да му је она дата по чињењу силе Божје – κατὰ τὴν ἐνέργειαν τῆς δυνάμεως αὐτοῦ. И овај равноангелни слуга Божји смерно изјављује: „По благодати Божјој јесам што јесам, и благодат његова што је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном“ (1. Кор. 15,10).
Свети апостол сматра себе најмањим међу хришћанима. Да ли он тиме потцењује себе? Не. Јер човек никада не може довољно потценити себе када упоређује себе са
 
3,8-9
 
Христом. Но, за тако нешто није ни потребно упоређивати себе са свечистим и свесветим Господом, већ просто гледати себе у светлости Христовој. Осветли себе Христом, погледај себе Њиме, оцени себе Њиме, и онда ће ти бити јасно што велики апостол толико потцењује себе. И не само он, него то исто чине и сви светитељи изреда, од првог до последњег. Разуме се, Богочовек Господ Христос је норма и образац и идеал, остварени идеал савршеног човека, човека какав треба да је сваки човек уопште, сви људи уопште. Зато и најчистији човек осећа се пред Њим бескрајно нечист, и најсветији – бескратно грешан, и најбољи – бескрајно рђав, и најсавршенији – бескрајно несавршен, и највећи – бескрајно мален. Отуда, ниједног гордог међу светитељима; отуда, ни трунке гордости ни у једном светитељу; бескрајна смерност је душа сваког светитеља. Богатство Христово је тако „неисказано“, тако „неистражљиво“ – ἀνεξιχνίαστον – да је сваки човек, у поређењу са Њим, заиста пуки сиромашак. Али, наша радост је у томе, што је чудесни Господ Своје „неисказано“ богатство донео у наш земаљски свет, да бисмо се ми људи обогатили њиме. Томе нас уче, и томе служе свети апостоли Његови; а испред свију и више од свију – свети апостол Павле.
Шта је то што сачињава „неисказано богатство Христово“?„Тајна Христова“. А њу? – Богочовек. А Њега? – Црква. Богочовек доноси Собом васцелог Бога, са свима Његовим безбројним и бескрајним савршенствима, са Царством небеским, са небом, са рајем. И све, оваплоћено у Богочовечанском телу Свом – Цркви, оставља занавек у нашем земаљском свету; Црквом је чудесни Господ саставио у Себи „све што је на небу и што је на земљи“, и тако остварио вечни божански план о целокупној творевини. Зато је Црква – „неисказано богатство Христово“, неисказано, јер неистражљиво. У њој је сва тајна Божја о свима бићима и тварима у свима световима. До појаве Богочовека на земљи, она је била сакривена у Богу. Од Његове појаве и оснивања Цркве, Он је кроз Цркву објављује роду људском, и показује да Црква није друго до служење тој тајни. А у Цркви, тој тајни служе пре свију и више од свију свети апостоли. Њима се и даје благодат велика да објављују ту тајну, и да откривају свима „шта је служба тајне, од вечности сакривене у Богу“.
 
3,10
 
Али, тек ту настаје оно ради чега се и сами свети Анђели небески диве Цркви на земљи. А шта је то? То је ово: што се и њима тек Црквом објављује и обзнањује та вечна тајна Божја, сакривена од постања света, та „многоразлична мудрост Божја“. Црква на земљи својим неисказаним богатством Христовим обогатила је и свете Анђеле на небу: обогатила њихов живот, обогатила њихово знање о Богу, о свету, и о циљевима Божјим у свету. Да, и Анђели Божји на небу живе Богочовечанским телом Христовим које је на земљи, Црквом. јер су и они – чланови Цркве Христове. Постали су то када је Богочовек подвигом Својим земаљским основао Цркву, и у њој саставио „све што је на небу и што је на земљи“. Значи: и Анђеле? Да, и њих. И сви они са бескрајном смерношћу и пламеном ревношћу служе пресветој тајни Цркве. Зато су сви они – „службени духови = λειτουργικὰ πνεύματα“ и служе онима који се спасавају у Цркви (ср. Јевр. 1,14). Истина неба и земље је ово: у Цркви живе измешани Анђели са људима: за све њих важи исто Еванђеље, исти живот, иста Истина, иста Правда, иста Љубав, исти Бог и Господ Исус Христос, и са Њим беспочетни Отац и животворни Дух – Тројица Пресвета и једносушна и нераздељива. Црква је школа у којој се и Анђели уче многим истинама Божјим (ср. 1. Петр. 1,12).
 
3,11
 
Све је то тако, јер сачињава „вечну одредбу“ Божју, коју је Бог Логос остварио Својим оваплоћењем и богочовечанским домостројем спасења. Од почетка до краја све је у тој одредби вечно и логосно,
 
3,12
 
пуно многоразличне премудрости Божје. А откако је Бог Логос постао човек, и живи и дела као Богочовек, у њој је све богочовечно. Али и приступачно за људе. Поставши човек, Бог Логос нам је као људским бићима, омогућио приступ Себи. Дотле, далек људима због грехова њихових, учовечивши се Он им је постао близак, приступачан, свој, сачовек и сабрат, спасавши нас од греха, смрти и ђавола (ср. Јевр. 2,14-18). Од тада ми имамо слободу и приступ Њему „вером Његовом“. Зашто „Његовом“? Зато што се под вером разуме сав Богочовечански домострој спасења света, који је од почетка до краја извршио лично Он, као Богочовек: „Оснивач и Завршитељ вере“ (Јевр. 12,2). Слободу према Њему даје нам Његово безгранично човекољубље: јер је бескрајно милостив, нарочито према грешницима; и што неко грешнији, Његово милосрђе све веће, све бескрајније, све божанскије, и сажаљење све дирљивије, све нежније, све изобилније.
 
3,13
 
Страдати ради таког Бога и Спаситеља, радост је и слава за људско биће. Бити у невољама због Њега, бити и у оковима због Њега, благовест је за људску природу, благовест и спасење. Радосни сведок тога нам је свети апостол Павле. Какве све муке није с радошћу поднео за чудесног Господа Исуса! А какве тек за оне које је приводио вери у чудесног Господа! Ево, он и ефеским хришћанима пише: „Зато вас молим да не малакшете због невоља мојих за вас, које су слава ваша“, јер су ради спасења вашег, а у спасењу је обожење, и у обожењу сва слава бића људског, бесмртна, бесконачна н вечна.
 
3,14-15
 
Свети апостол је казао „тајну Христову“ објавио „неисказано богатство Христово“. Шта још остаје? – Да људи то усвоје. Тога ради христочежњиви апостол и преклања колена своја пред Оцем Господа нашег Исуса Христа, да им за тај подвиг да божанске силе, без којих људи нису у стању извршити тај свеспасоносни подвиг. При томе главно је: стећи Господа Христа, унети Га у себе, и живети Њиме. Јер је Он све и сва и за бића на земљи и за бића на небу: „сва чељад на небу“, а то су Анђели, и „сва чељад на земљи“, а то су људи, зову се по Њему; Он је глава те огромне породице. Јер откако је Цркве, тела Његовог, и Он – глава телу Цркве, то Анђели и људи сачињавају једну породицу, Његову породицу. А од тога, има ли веће части, веће радости, веће благовести?
 
3,16
 
Без божанске силе хришћани не могу живети божанским, еванђелским животом, ни напредовати у њему. За све што је богочовечанско, човеку је потребна помоћ Божја. Жели ли да ишта богочовечанско оствари, човек то може учинити само у заједници са Богом, само помаган силом Божјом. Једино обучени „у силу с висине“ (Лк. 24,49), у божанску силу Духа Светога, људи могу живети еванђелски на земљи. Зато је Спаситељ и објавио велику божанску истину на Тајној Вечери о Духу као остваритељу и извршитељу спасења људи помоћу Еванђеља (ср. Јн. 14,16-17,26; 15,26; 16,7-13). Дух Свети даје људима благодатне силе да могу истрајно живети у Христу Његовим Еванђељем и јачати у унутрашњем човеку, христоликом и вечном. Унутрашњи, христолики човек се рађа у људима од њиховог благодатног сједињења са Господом Христом: дух њихов сједињује се благодаћу са Духом Његовим, Духом Светим; мисли Њиме, живи Њиме, обавља све своје радње Њиме. И тако „расте растом Божјим“ (Кол. 2,19), јачајући сваком снагом Божјом у унутрашњем човеку (ср. Кол. 1,11).
Без Духа Светога дух човека се распада и расипа кроз грехе у безброј смрти, у безброј небића и псевдобића. Јер и ту важи она свеистинита реч Спасова: „Ко не сабира са мном, расипа“ (Лк. 11,23): расипа душу, расипа савест, расипа вољу, расипа васцело биће своје. Наш унутрашњи човек, саздан боголиким, слаби, суши се, вене, изумире од свега греховног, смртног, демонског; а јача и обесмрћује се када еванђелском вером крене ка Господу Духом Светим. Тада се сабира, оцељује, и постепено благодаћу светих тајни и светих врлина јача Христом Богом: јача му душа, јача ум, јача савест, јача воља до свепобедне божанске јачине, остварујући еванђелску благовест и заповест: „Јачајте у Господу и у сили јачине његове“ (Еф. 6,10): јер у овоме свету, у коме ђавола има, морате бити јаки Христом Богом, ако желите да га победите. А јачајући еванђелским животом у Господу и у сили јачине Његове, „јачајући сваком снагом по сили славе Његове“ (Кол. 1,11), ви постајете јачи од сваке смрти и од свега смртног, јачи од сваког греха и од свега греховног, јачи од сваког ђавола и од свега ђаволског. Тада вас ништа греховно и демонско не може савладати и оборити у смрт иза које нема васкрсења. Јер „ко се Господа држи, један је дух с Господом“ (1. Кор. 6,17). А онда? О, све смрти, шта су ваши налети и олује и урагани? Само лаки поветарци, од којих се душа наша не савије ни у страх, ни у јад, ни у муку, акамоли у смрт, у очајање, у пакао! О, радости наше људске, радости јединствене, та ми чудесним Христом Богом растемо ка небу, и још више и даље: изнад неба и небеса над небесима! и надаље и најдаље; изнад Херувима и Серафима – ка Тросунчаном Богу и Господу и Пресветој Богоматери. Времена, векови, вечности, о – та сва наша времена и сви наши векови и све наше вечности – робови су Твоји, Свесладчајши! светли и сверадосни робови. Са једном молитвеном свежељом: да се све обожи, охристови, отројичи; и тако постигне божански свециљ људског живота и постојања; а њиме: Божанско Сведобро, Божанска Свеистина, Свељубав, Свеправда, Свевечност, Свебогочовечност; и у њима: Вечна Божанска радост бића – Сверадост.
 
3:17
 
Дух Свети је због Христа и Христом дошао у свет; и Он се само Христом и због Христа даје људима. То значи: Дух Свети само због Христа и Христом живи у људима. Где Христа нема, ту ни Духа Светога нема; ту нема Бога, јер нема Тројичног Божанства. Како се стиче Господ Христос? – Вером, само вером. Зашто не знањем? – Зато што је Он у личности Својој донео људима таква божанска савршенства, која свим и свачим бескрајно превазилазе све људске способности, сазнања и схватања. Уопште, то је разлог што се са Њим увек општи вером, на свима ступњима еванђелског живота, од почетног до најсавршенијег. И када о Господу Христу знамо све што нам најсавршенија вера у Њега може дати као знање о Њему, ипак Он и тада, и увек, остаје предмет вере наше због Својих безграничних божанских савршенстава, у која не могу до краја пронићи ни свети разуми Светитеља због своје људске ограничености. Ето апостола Павла. Он с једне стране благовести о хришћанима: „Ми ум Христов имамо“ (1. Кор. 2,16), а с друге: Христос вером обитава и живи у срцима нашим (Еф. 3,17). Да, Он се вером и усељује у срца наша. Вера, као да је неки божански ваздух човеков, у коме Господ Христос једино живети може.
Када се Господ Христос вером усели у срце наше, онда се Њиме наш унутрашњи човек утврђује у Вечној Божјој Истини и Правди и Љубави и Животу. И Он Својим богочовечанским силама храни у нама нашег унутрашњег човека: храни га Собом, бићем Својим, бесмртношћу Својом, Истином Својом, вечношћу Својом. И на тај начин чини га божански јаким победитељем смрти у свима световима: јачим од сваке смрти и ада и ђавола. Али пре тога, слаб си, нејак си, немоћан си, љуља те и заноси сваки ветар науке „по казивању човечјему“ (ср. Еф. 4,14; Кол. 2,8), и обара те сваки поветарац смрти. Но ево, пружа ти се прилика да порастеш до неба, до врха изнад свих небеса, да порастеш у свепобедног дива који све смрти сатерује у небиће, у пакао, у смрт. Само – веруј! веруј! веруј у Господа Христа. „Верујем, Господе, помози моме неверју“ тако јаучи и вапиј на свима ступњевима вере, јер је она увек мала, зато што је предмет наше вере свечудесни Господ Христос = сав истинити Бог и Господ, сав безграничан у свима својствима Својим, у свима савршенствима Својим, у свима стварностима Својим. И човекова вера је увек мала да Га обухвати целог, васцелог, да Га има у свима безграничностима Његовим; и уколико Га више захвата, она је све гладнија Њега: јер све јаче осећа и сазнаје и види божанске бескрајности Његове. А боголика душа човекова, сва бездана боголикошћу и богочежњива; иако пуна вере, увек је баш због те пуноће и баш том пуноћом ненасито гладна Бога и Господа: „Царе Небесни, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда и све испуњаваш, Ризницо добара и Живодавче, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“. Опет и опет: „Исусе, не одвајај се од душа наших у невољама, не удаљавај се од мисли наших у опасностима, него нас увек претекни. Приближи се нама, приближи Свудаприсутни! као што си свагда са апостолима Твојим, тако присаједини Себе, Свемилостиви, онима који Те желе, да уједињени певамо Тебе и славословимо Свесветог Духа Твог“.[3]
 
3,18
 
Са вером у Христа увек иде и љубав према Христу. Расте ли вера наша у Господа Христа, истовремено расте и љубав наша према Њему. Јер вера непрестано открива у Христу све новија и новија савршенства и богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој за Њега. Само су људи велике вере „укорењени и утемељени у љубави“. А ко је у љубави Христовој укорењен и утемељен, он вером расте у све божанске бескрајности, заиста „расте растом Божјим“ (Кол. 2,19) „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Еф. 4,13), и постаје живи храм Пресвете Тројице (ср. Јн. 14,23; Кол. 3,7), јер „Христос обитава – κατοικεῖ – у срцима верујућих, који су утврђени и не колебају се у љубави к Њему“.[4]
У подвигу вере и љубави човек никада није сам, већ увек у друштву „са свима светима“. Јер и вера и љубав приводе Господу Христу и онима који су у Њему – светим подвижницима вере и љубави, и сједињују са Господом Христом и „са свима светима“ који су у Њему. Другим речима, вера и љубав уједињују човека са свима бићима која се налазе у Богочовечанском телу Христовом, Цркви. Постајући вером и љубављу сутелесник тела Христовог, човек и живи „са свима светима“, и мисли „са свима светима“, и верује „са свима светима“, и воли „са свима светима“, и моли се „са свима светима“. Једном речју: живи саборним животом Цркве. Од таквог благодатног живљења „са свима светима“, човеку се чисти и јача духовни вид, те он све јасније распознаје и види неисказана богатства Господа Христа и Његових божанских савршенстава, уризничених у чудесном богочовечанском домостроју спасења. Ту је и дубина божанска, и висина, и ширина, и дужина. А то значи: бескрајна и једна, и друга, и трећа, и четврта.
Како је могуће познати Господа Христа, Богочовека, Његов неизразиви домострој спасења света? Једино „са свима светима“. У томе домостроју спасења: и ширина је божански бесконачна и безгранична, и дужина и дубина и висина. „Који сиђе у најдоња места земље, то је онај исти који и узиђе изнад свих небеса да испуни све“ (Еф. 4,9-10). А то је само Господ Христос Богочовек: оваплоћењем – сишао у најдоња места природе људске; погребењем – у најдоња места ада; васкрсењем и вазнесењем – узишао са људском природом више свију небеса, и узнео са Собом све свете, све верне следбенике Своје, и узноси их непрестано кроз свети живот у светим тајнама и светим врлинама. „Дубине Божје = τὰ βάθη τοῦ Θεοῦ“ (1. Кор. 2,10) присутне су све у богочовечанском домостроју спасења Господа Христа: присутне и у његовој ширини, и у његовој дужини, и у његовој дубини, и у његовој висини. А у те „дубине Божје“ уводе нас и кроз њих воде само свети духоносци (ср. 1. Кор. 2,10-16), чији је дух сав испуњен Духом Светим, и вођен и руковођен Њиме. И ми једино у благодатној заједници „са свима светима“ можемо то разумети, и то поступно и постепено по мери вере наше и еванђелских подвига наших. А ти свети духоносци, где су? У Богочовечанском телу Христовом, Цркви: у њеним бескрајним божанским дубинама и ширинама и висинама и дужинама. Потпуно сједињени са Богочовеком благодатним сједињењем, они живе оним што је Његово, и имају оно што је Његово, и знају Његовим знањем, јер саборним умом Цркве умују, и саборним срцем Цркве осећају, и саборном вољом Цркве хоће, и саборним животом Цркве живе: све њихово уствари је најпре Његово, и увек Његово, а они увек своји себи само преко Њега и Њиме. А та бездана божанска дубина, и та бескрајна божанска висина, и та безгранична божанска ширина, и та бесконачна божанска дужина домостроја спасења и богочовечанског бића Цркве може сместити сва људска и анђелска бића у свима световима, само под условом вере у Господа Христа и љубави према Господу Христу као Спаситељу и Творцу и Судији.
 
3,19
 
Од свега тога по души подвижника вере разлива се чудесно умилење, и он свим бићем својим радосно осећа ову истину: љубав Христова је претежнија од сваког знања, јер даје души таква блага, такве радости, таква блаженства, о којима никакво знање не може ни слутити, а камоли пронаћи их и дати људском бићу. Ово осећање, и у њему сазнање о свевредности љубави Хриспове – дар је Божји, откривење је Божје за саборно живљење у Цркви „са свима светима“. Јер благодатни живот у Цркви „са свима светима“ уводи нас у надумно, надчовечанско, надприродно познање. Чега? Божанске љубави Христове, изражене Његовим богочовечанским домостројем спасења, Црквом Његовом, што је исто. Стварно, који то ум људски, и разум људски, и знање људско може познати, осазнати, пронићи пресвету тајну Цркве Спасове, која и није друго до сав Богочовек Христос у свима Својим божанским и човечанским савршенствима и стварностима? Ум људски, у ма каквој својој људској датости и стварности; разум људски, у ма каквој својој људској датости и стварности, не може много ни захватити, акамоли обухватити безграничне стварности Богочовечанског домостроја спасења, који је сав у тајанственом Богочовечанском телу Цркве Христове. Ту је све сама тајна до тајне, и свака од њих неизмерно и несагледно превазилази сваки ум и разум људски. А те свете и божанске тајне Богочовековог домостроја спасења и Његовог богочовечанског тела Цркве, све су саткане од божанске љубави Христове, бескрајне и безграничне на свима тачкама њенога бића. Та божанска, та богочовечанска љубав је увек и у свему надумна и недокучљива и несагледна. Од ње се биће људско растапа у безброј умилења и расипа у безброј „Осана“. Та је љубав у исто време и врело истинског божанског, богочовечанског сазнања и знања. Отуда и искључиво новозаветни гносеолошки принцип: „Који љуби Бога, тај зна Бога“ (1. Јн. 4,7-8): зна Бога надумним, надразумним знањем, знањем у коме учествује сав наш унутрашњи, боголики и богочежњиви човек. А ту љубав човек добија и развија у себи до неслућених размера само живећи у Цркви „са свима светима“ кроз свете тајне и свете врлине. Јер таквим благодатнобогочовечанским животом он исцељује од грехољубља и страсти душу и ум и срце, оздрављује их божанским здрављем, те они, оздрављени Христом, постају способни за истинско богопознање и за истинско знање надприродног и надумног.
Заједно „са свима светима“ испуњен том божанском љубављу, човек је уствари заједно са њима испуњен „сваком пуноћом Божјом“. Оно што је Христово – постаје његово. Христос јс Богочовек, и „у њему живи свака пуноћа Божанства“ (Кол. 2,9); та пуноћа постаје његова, и он постаје „заједничар у Божјој природи“ (2. Петр. 1,4). У њему као да се оваплоћује сав чудесни Богочовек. Уствари, Он се и оваплоћује у њему кроз Свето Причешће, Он који је сав у Богочовечанском телу Цркве. И човек љубави Христове доживљује пуноћу Цркве као нешто своје, јер је „са свима светима“ постао саставни део њен, сутелесник њен. А у телу, сваки делић осећа себе као цело тело. Тако и подвижник љубави: сво тело Цркве је његово, и он је сав њен; сва њена пуноћа припада њему, и он сав припада њој. На тај начин он лично и стварно доживљује „са свима светима“ остварење вечног плана и циља Божјег о свету: Господа Христа као Цркву, која је тело Његово, пуноћа Њега који све испуњава у свему (Еф. 1,23). А то и јесте циљ, Богом одређени циљ свима људима, на челу са хришћанима: да се испуне сваком пуноћом Божјом (Еф. 3,19). Живећи у Богочовечанском телу Цркве, ми хришћани и примамо од те пуноће Божје и испуњујемо се њоме (ср. Јн. 1,16). Јер оваплотивши се, Господ Христос је човечанску природу коју је узео на Себе потпуно испунио сваком пуноћом Божјом; и такав основао Цркву; и такав остао у Цркви као Богочовечанском телу Свом, коме је Он и глава.
Да би се сваки од нас испунио том пуноћом Божанства, неопходно је да живи Господом Христом; да верује Њиме, да воли Њиме, да се моли Њиме, да мисли Њиме, да осећа Њиме, да хоће Њиме, да постоји Њиме, да човекује Њиме, да бесмртује Њиме, да вечнује Њиме. И на тај начин спасе себе од греха, смрти и ђавола. Јер спасење и јесте непрекидно доживљавање Спаситеља, који нас на тај начин и спасава од сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. Зато наше спасење и није друго до наше охристовљење Христом Спаситељем, наше обожење Њиме, наше освећење Њиме, наше преображење Њиме, наше васкрсење Њиме, наше вазнесење Њиме, наше отројичење Њиме; наше испуњење Њиме, Његовом божанском пуноћом и свима Његовим животворним силама.
Спасење је двострук процес: ослобођење себе од греха, смрти и ђавола, и испуњење себе Христом Богом – Спаситељем. То је истовремено двоструко збивање: улазећи у нашу душу и испуњујући је Собом кроз свете тајне и свете врлине, Спаситељ нас ослобађа греха, смрти и ђавола и уништава их силом Свога Божанства. Отуда је спасење не само отпуштење грехова, него и обожење – испуњење свога бића Христом Богом Спаситељем. Спасен је тиме спасен што живи Спаситељем Богом, који једини и има силе да уништи, и уништава у нама сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. И та спасеност, та спасаваност се пројављује увек као свети живот, живот у Христу Богу, живот у Духу Светом. Испуњен благодатним силама божанским кроз свете тајне и свете врлине, човек хришћанин сасвим природно живи светим животом, угледајући се увек на Бога у телу (ср. Еф. 5,1), Господа Христа, који је увек сав у Цркви, и кроз Цркву у сваком члану Цркве: увек један исти, и јуче, и данас, и вавек (Јевр. 13,8). Тако је слатко и лако са Христом Спасом бити човек.
А до Христа Спаситеља, и без Христа Спаситеља ми људи? – Једно радимо: испуњујемо себе гресима и страстима, а тиме невидљиво испуњујемо себе самим ђаволом, његовом „пуноћом“. Јер кроз грехе и страсти он невидљиво и потајно живи у нама, невидљиво и потајно учествује у нашим мислима, у нашим осећањима, у нашим жељама, у нашим расположењима, у нашим поступцима, у нашим делима. Невидљиво и потајно он неправдује кроз наше неправде, страствује кроз наше страсти, лаже кроз наше лажи, похотује кроз наше похоте, пакости кроз наше пакости, мрзи кроз наше мржње, злочинује кроз наше злочине, греши кроз наше грехе. Тако смо ми људи и постали духовна „деца ђавола“ (1. Јн. 3,9), и он постао духовни отац наш (ср. Јн. 8,44), и зацарио се на свима престолима бића људског: и на престолу ума, и на престолу срца, и на престолу савести, и на престолу воље. Кроз грехе и страсти он се духовно сав оваплотио у бићу људском. Јер да сав ђаво није био у нашем земаљском, у нашем човечанском бићу, Господ Христос не би ни дошао оваплоћењем у наш свет, нити постао човек. Поред тога, нико сем Њега, јединог истинитог Бога, није могао, и не може победити ђавола, и његове главне силе: грех и смрт. То је једино могао учинити, и стварно је учинио, и увек чини само Он – Господ и Бог Исус Христос. А Он је то учинио давши нашем бићу „сву пуноћу Божанства“ Свога, и дајући је увек у Цркви Својој кроз свете тајне и свете врлине.
Наш живот људски је или подвиг „ђавооваплоћења“ или подвиг богооваплоћења: ја, ти, ми сви оваплоћујемо у себи ђавола помоћу грехова и страсти, помоћу нашег сластољубља и грехољубља; или оваплоћујемо у себи Бога и Господа Исуса Христа помоћу светих тајни и светих врлина. Бог је и постао човек, да истера ђавола из човека, и сам се усели у њега (ср. 2. Кор. 6,16-17; Јевр. 2,14-3,6; Јн. 14,23). Стога је еванђелска заповест и јасна, и природна, и неопходна: „да се испуните сваком пуноћом Божјом“ – сваком, сваком, сваком. Зато је наша даноноћна дужност овај подвиг: непрестано чистити и душу и тело божанским силама светих тајни и светих врлина, а пре свега – молитвом и постом, јер се помоћу њих изгони свака врста ђаволске нечисти, а и сваки ђаво, и сви ђаволи (ср. Мт. 17, 21; 2. Кор. 7,1). А све то? Није друго до непрекидан свети подвиг обожења себе, уношења у себе божанских сила, и живљење у њима и помоћу њих, а преко њих живљење у самоме Богу, јер смо чудесним Господом и Спаситељем на то и позвани: да постанемо „заједничари у Божјој природи = θείας κοινωνοὶ φύσεως (2. Птр. 1,4). А ти, а ја, када то постајемо „заједничари у Божјој природи“, када се то испуњујемо „сваком пуноћом Божјом“? – Када живимо Истином Христовом, јер је у њој сав Он, истинити Бог и Господ; када живимо Правдом Христовом, јер је у њој сав Он, истинити Бог и Господ; када живимо Љубављу Христовом, јер је у њој сав Он, истинити Бог и Господ. Кроз њих и живи у теби, у мени, у нама хришћанима сва пуноћа Христова, која нам се даје за свете врлине у светим тајнама Цркве. Да, Цркве, само Цркве.
 
3,20-21
 
То је немогуће, – може на све ово одвратити сваки који није осетио Христа и Његову силу. А за људе који су осетили Господа Христа, и искусили силу Његове вере, ово је не само могуће, него и више од тога: сасвим природно и логично. Јер кад је било могуће најогромније чудо: да Бог постане човек; сасвим је и природно и логачно да све што је Његово постане наше, људско, остварљиво у условима нашег земаљског живота и збивања. Разумем протест: шта, зар ми људи, ми ништавни црви, ми грешници, ми смртници, да се испунимо „сваком пуноћом Божјом“? – Да, баш ми такви. Јер се величина Христовог човекољубља и састоји у томе што је нама, грехољубивим пијавицама, дао силе и моћи да се испунимо „сваком пупоћом Божјом“? Доказ? – Сви Свети, и сваки који живи и верује у Христа заједно „са свима светима“. Јер му благодат Божја помаже у свему. Она и немогуће чини могућим. То осећа сваки који живи у Цркви, јер је у њој све благодатно, и стога све чудесно и чудотворно: што више труда улаже хришћанин, све више осећа да то у њему дела благодат, непосредна света божанска сила Христова, која непрекидно животвори васцело тело Цркве, и чудотвори непрестано у њему, и у свакоме који је свим бићем у њему (ср. Кол. 1,29; Еф. 3,7). Неисказна, несагледна и неизбројна блага, дарована нам Господом Христом у Његовом богочовечанском домостроју спасења, толико су огромна и надсхватљива и надчовечанска, да неизмерно премашују и саму нашу мисао о њима. Па не само то, него и наше молитве за њих: јер ми никаквом молитвом својом, ма колико била савршена и свеобухватна, нисмо у стању обухватити божанска неизрецива блага која нам Господ Исус дарује кроз Цркву Своју. И све то притиче у наше биће кроз безбројне невидљиве капиларе у богочовечанском организму Цркве: и ми живимо надмисливом и надмолитвеном милошћу свемилостивог и свежалостивог Господа, који благодатним божанским силама Својим тајанствено „ради у нама“, изграђујући спасење наше, обожење наше, преображење наше, освећење наше, оцрквењење наше, отројичење наше. Људска мисао никада не може до краја домислити свету тајну Цркве Христове, и у њој чудесну радионицу спасења, обожења, преображења, васкрсења, вазнесења: јер увек несравњено више остане недомисливог него што у нашу мисао уђе као мисливо. Са тих разлога, вера је заиста једини вођ кроз све то; вера – тај надмисливи вид бића нашег уцрквењеног и оцрквењеног. И кроз ту веру „ради у нама“ надмислива благодат свечовекољубивог Господа Христа, та неуморна боготворећа сила, освећујућа сила, охристовљујућа сила, обожујућа сила, отројичујућа сила, која свим бићем извире из Христа, и све нас води ка Христу и носи ка Христу кроз безбројна тајанства Духа Светога у светој Цркви Христовој, води не само нас него и све нараштаје, и у њима све који Му хоће веровати за спасење и живот вечни (ср. 1. Тм. 1,15). Јер Христос је Духом Светим у Цркви; и Црква је Духом Светим у Христу. Христос – Глава и тело Цркве; Дух Свети – душа Цркве.
Имајући све то у виду, свети апостол благовести: „А Ономе који може још изобилније све чинити што иштемо и мислимо, по сили која ради у нама – κατὰ τὴν δύναμιν τὴν ἐνεργουμένην ἐν ἡμῖν (= по сили која дела, чини, делује у нама), Њему слава у Цркви у Христу Исусу, у свима нараштајима кроза све векове. Амин“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. овога τοῦ нема у старо-грчком тексту посланице који смо користили при редакцији (Зор. А. Ст.).
  2. Contra Arian. III, 61; P. gr. t. 26, col. 396.
  3. Час Трећи, молитва на: Слава.
  4. Св. Златоуст, In Ерhes. Ноmil. VII; соl. 51.

Један коментар

  1. дамјан

    Није џабе рекао бесмртни Ава: „Тешко је бити хришћанин, још теже је бити православни хришћанин, а најтеже је бити српски православни хришћанин.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *