НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
6,1-24
 
ЕФЕС. 6,1-24: 1 „Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је то право. 2 Поштуј оца свога и матер; то је прва заповест с обећањем. 3 да ти добро буде и да дуго живиш на земљи. 4 И ви оцеви, не раздражујте децу своју, него их гајите у науци и саветима Господњим – ἐν παιδείᾳ καὶ νουθεσίᾳ Κυρίου (= у васпитању и настави Господњој). 5 Слуге, слушајте господаре своје по телу са страхом и трепетом, у простоти срца свога, као Христа; 6 не само пред очима радећи као да угађате људима, него као слуге Христове, који од срца врше вољу Божју, 7 који драговољно служе, као Господу а не као људима, 8 знајући да ће сваки, био он роб или слободњак, примити од Господа према добру што је учинио. 9 И ви господари, тако исто чините њима остављајући се претње, знајући да је и њихов и ваш господар на небесима, и да он не гледа ко је ко.
10 А даље, браћо моја, јачајте у Господу и у сили јачине његове. 11 Обуците се у све оружје Божје – ἐνδύσασθε τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, да бисте се могли одржати против лукавства ђавола – πρὸς τὰς μεθοδείας τοῦ διαβόλου: 12 јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварствима, с властима, с управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба. 13 Тога ради узмите све оружје Божје – τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, да бисте се могли бранити (ἀντιστῆναι = супротставити, противстати, противити се) у зли дан и, свршивши све, одржати се. 14 Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином, и обукавши се у оклоп правде, 15 и обувши ноге у приправност еванђеља мира; 16 сврх свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога; 17 и кацигу спасења узмите, и мач Духа који је реч Божја; 18 сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете, 19 и за мене, да ми се да реч кад отворим уста своја, да неустрашиво обзнаним тајну еванђеља, 20 за које сам посланик у оковима, да у њему говорим неустраишво, као што сам дужан говорити.
21 А да и ви знате како сам ја, шта радим, све ће вам казати Тихик, љубљени брат и верни служитељ у Господу, 22 кога баш зато и шаљем к вама, да дознате како смо, и да утеши срца ваша.
23 Мир браћи и љубав са вером од Бога Оца и Господа Исуса Христа. 24 Благодат са свима који непоколебљиво – ἐν ἀφθαρσίᾳ – љубе Господа нашег Исуса Христа. Амин“.
 
6,1
 
Однос деце према родитељима правилан је, једино правилан, када деца гледају на своје родитеље као на „родитеље у Господу“. Али и родитељи да гледају на своју децу као на децу у Господу. И родитељи и деца само су „у Господу“ оно што треба да буду. То значи: Господ им одређује смисао и циљ живота, и уређује све њихове међусобне односе; живот родитеља сав је у Господу, у заповестима Господљим; деца их слушају као оне који су „у Господу“, и васпитавају их „у Господу“, и у свему и кроза све их воде Господу. На тај начин родитељи су прави родитељи, а деца – благослов Божји, дар Божји. Једни према другима, и једни за друге, увек „у Господу“. „То је право“, вели свети апостол. А када није право – слушати родитеље? – Када родитељи одвраћају децу од Господа. Тако, света Варвара није послушала свога родитеља када ју је одвраћао од Господа Христа; тако Растко није послушао своје родитеље када су хтели да га врате из Свете Горе и одврате од монашења; тако и многи други светитељи и узорни хришћани. Јер чим је у питању: Господ или родитељи, – онда увек изабрати Господа. „Богу се треба већма покораввти него људима“ (Д. А. 5,29), него и родитељима, јер су и они људи. Спаситељ је рекао, и стално говори свима и свакоме: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан“ (Мт. 10,27).
 
6,2-3
 
Поштовати „своје родитеље у Господу“, то је прва дужност наша у животу. Зато је то и „прва заповест“ Божја „с обећањем“, тојест са наградом: извршена заповест и – већ добијена награда. Када Бог свемудри гледа у наш земаљски свет, Он то прво захтева од људи, и то захтева ради њиховог добра. Такав је Богом установљени поредак у нашем човечанском свету. Поштовање родитеља је толико божански важно, да од тога зависи и наш живот и наше благостање на земљи. Све што је око нас, сва бића и све твари, гледају и мотре на наш однос према нашим родитељима, па се тако и понашају према нама. Толико су родитељи драгоцена и важна бића пред Богом, и у овом свету. За поштовање родитеља Бог даје двострук благослов: благослов – „да ти добро буде“, и благослов – „да дуго живиш на земљи“. Значи: и твој живот и твоје добро у животу зависе искључиво од тебе, од твога односа према родитељима. Ко то навлачи смрт на тебе, тутка је на тебе, уноси је у тебе? Ти сам. Како? Непоштовањем родитеља. А невоље и свако зло, ко то згрће око тебе и гомила у теби? Опет ти сам, и опет – непоштовањем родитеља. Нема ни добра ни живота без родитељског благослова. Самоубица си, ако не поштујеш родитеље; и највећи свој унесрећитељ и злотвор.
 
6,4
 
Но и родитељи постају самоубице чим престану бити својој деци „родитељи у Господу“. А престану ли то бити, они постају убице своје деце. Да, истовремено: и самоубице и убице; јер убијајући духовно своју децу, они тиме убијају себе. Родитељство је велики и свети дар од Господа, велика и света тајна „у Господу“. Зато је и дужност родитеља према деци сва света, сва божанствена. А каква је то дужност родитеља „у Господу“ према деци „у Господу“? Одгајати их „у науци и саветима Господњим“ – ἐν παιδείᾳ καὶ νουθεσίᾳ Κυρίου (= у васпитању и науци Господњој)“. Не раде ли тако, родитељи „раздражују“ децу своју: подстичу њихове рђаве особине, дају маха њиховим ћудима, распламћују њихову самовољу, поживотињују њихова схватања, нихилизују њихова убеђења.Таква су, на крају крајева, сва такозвана „хуманистичка“, лајичка васпитања деце, васпитања без Бога, и против Бога. Зато се и добијају недовршени људи, оземљени људи, отелешњени људи, олешињени људи, поживотињени људи, подљуди, нељуди.
Само се „васпитањем Господњим“ деца изграђују у праве људе, у потпуне људе, који знају божански циљ људског живота, и остварују га божанским средствима. „Васпитање Господње“ је где и Господ. А Он је сав у телу Свом богочовечанском, Цркви: сва Његова наука, све Његове препорођујуће, преображујуће, усавршујуће, освећујуће, просвећујуће силе, које помоћу светих апостола и осталих светитеља воде све и свакога „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Еф. 4,13). Црква је ради тога у свету да одгаја људе „у васпитању Господњем“, „у науци Господњој“. Тим васпитањем се ствара „нови човек“, христолики човек, човек „по Богу у правди и светињи истине“ (Еф. 4,24). Другим речима: ствара се Божји човек, свети човек. Јер само свети човек је прави човек, потпун човек, истински човек, довршен човек. А где су примери тога? Ено их безброј у Цркви: светитељи, и сви прави хришћани. Сви су они одгајени „у васпитању Господњем“, „у науци Господњој“. У њих је све на искуству засновано, све је опитно, све експериментално. Ту је и психологија и методика васпитања разрађена до савршенства. А требници, а приручници, а уџбеници тога васпитања су „Житија Светих“, „Пролози“, дела Светих Отаца, на челу са Делима Светих Апостола. У њима је само оно записано што је личним искуством доживљено и испробано, и као живо свето предање Цркви остављено, да нас кроз векове и векове животворном силом својом препорођава, освећује, обожује, охристовљује, обесмрћује, отројичује.
Молитвено погружен у Еванђеље светог апостола Павла, свети Златоуст благовести: Докле ћемо бити телесни? докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и од васпитања њиховог „у науци и саветима Господњим“. Ко се израна научи бити богомудар – φιλόσοφος (= философ),[1] тај тиме стиче богатство веће од сваког богатства, и највећу славу. Није толико корисно одгајати сина учећи га занату и спољној науци, помоћу којих се стиче новац, колико – научити га да презире новац. Ако желиш да га начиниш богатим, ти поступај тако. Богат је не онај коме треба много имања, и поседује много, него онај коме ништа не треба. Тако васпитавај свога сина, томе га учи; то је највеће богатство. Немој се паштити да сина свог учиниш чувеним по световној учености и да му прибавиш славу, него се старај да га научиш да презире славу овога живота; то ће га учинити славнијим и чувенијим. Ово може постићи и сиромах и богаташ; томе се може научити не од учитеља и од наука, него из Светога Писма. Немој тражити да син твој дуго живи овде, него да се тамо удостоји живота безграничног и бесконачног. Дај му велико – τὰ μεγάλα, не мало – τὰ μικρά. Удуби се у речи Павлове: „гајите их у науци и саветима Господњим“. Старај се да га начиниш не ритором, него га научи да богомудрује – φιλοσοφεῖν παίδευε. Ако не постане ритор, неће бити никакве штете; а ако му недостаје богомудрости, хиљаде риторстава неће му ништа користити. Потребно је лепо владање а не оштроумност, морал а не говорничка вештина, дела а не речи. То је оно што доноси царство, то дарује истинска блага. Не језик изоштравај, него душу очишћавај.[2]
 
6,5-9
 
И слуге и господари на земљи имају једну исту дужност: да служе заједничком Господару на небу. Слуга, служећи господару, нека преко њега служи Господу; господар, господарећи над слугама, нека преко њих служи Господу. И један и други нека раде Господу: слуга слуговањем, господар господарењем. Слуговање да буде служење Господу; и господарење да буде служење Господу. Јер Господ иепрестано служи и слугама и господарима кроз целокупну творевину: кроз ваздух, сунце, воду, небо, биље, животиње, кишу, снег, ветрове, анђеле, – да би господари служили својим слугама кроз све што имају и раде, а исто тако и слуге својим господарима. Над свим и сваким стоји свевидећи и свеправедни Господ и Господар, који сам даноноћно служи свима, и свачије служење оцењује свеправедном божанском оценом, награђујући свакога по заслузи и не гледајући ко је ко.
 
6,5
 
Слуге да слушају своје господаре „као Христа“, и то искрено са страхом и трепетом. То значи: своје служење да претворе у богослужење. И да будно мотре да се у том служењу – богослужењу не огреше о Господа Христа. Служити другоме је божански посао, Божји посао. Бог стално служи људима кроз сва бића и све твари. Бог Логос, Господ Христос „није дошао да му служе, него да служи“ људима, и то тако свесрдно и потпуно: да душу Своју да у откуп за њих (Мт. 20,28). Све то са једним циљем: да покаже људима да је живот људски – служење другима, и кроз то – служење Богу, богослужење. Али, људи су са манама, са недостацима, често врло рђави и зли, како им служити? Баш зато што су такви треба им божански предано служити, своје служење њима претворити у богослужење, еда би их пробудили на Божје добро, и тако поправили. И још нешто: своје служење људима претвориш ли у богослужење, оно ће ти, иако тешко, заувек постати пријатно и радосно. И ти ћеш са усхићењем осетити да је позив хришћанина: служити људима „као Христу“.
 
6,6
 
Иако служе људима, хришћани не чине то да би угодили људима него Богу; они нису човекоугодници већ богоугодници. Они би угађали људима као људима, када би од њих очекивали награду; они пак све очекују од Бога и Господа Христа, коме свим срцем служе. За сваког хришћанина важи она апостолова реч: „Када бих ја људима угађао, онда не бих био слуга Христов“ (Гл. 1,10). „Слуга Христов“ и кад угађа људима, угађа им као „слуга Христов“, да би их помогао на њиховом еванђслском путу у служењу Христу; или ако нису на еванђелском путу, да би их извео на њега. За хришћанина је главно: служити људима „творећи вољу Божју од срца“, не лицемерно, не човекоугоднички. Деси ли се да господар твој „по телу“ хоће да те служењем њему одврати од служења Христу, онда си у праву, у еванђелском праву да га не послушаш. Тако су многе слуге постали свети мученици, јер нису хтели слушати своје господаре по телу када су захтевали од њих да се одрекну Христа.
Бити слуга није недостојно и понижавајуће за хришћанина, јер је свако звање узвишено и достојно човека, ако преко њега твори вољу Божју од срца, ако дёла као слуга Христов. Свети апостол препоручује: „сваки нека остане у ономе звању у коме је позван“, јер је у сваком звању главно – „држање заповести Божјих“ (1. Кор. 7,20.19). Да буде слугу и господара у свету, то је воља Божја. Али су и слуге и господари дотле Божји, док творе вољу Божју, док држе заповести Божје. Прогласе ли своју самовољу за врховни закон свој, и слуге и господари постају робови најубитачнијег зла: самољубља. Хришћани увек сматрају себе за слуге Христове, и све послове обављају „као слуге Христове“. Притом, увек искрено и од срца, а не човеко угоднички, ласкавачки, улизички; служе људима „као слуге Христове“, јер кроз људе служе самоме Господу Христу.
 
6,7
 
Човек је истински слуга људима, када је истински слуга Христов. Драговољно служећи људима „не као људима“ него „као Господу“, човек је заиста прави хришћанин, прави слуга Христов. Људи друкчије и не могу бити хришћани него драговољно служећи људима као Господу; драговољно служећи и рђавим људима, да би их на тај начин упознали са Христовим добром, са Христовим Еванђељем, и придобили их за њих. Служећи им „од срца као слуге Христове“, хришћани им показују „богатство Божје доброте и кротости и трпљења“, свесни да „доброта Божја води у покајање“ (Рм. 2,4). Христово добро не пропада, кад тад оно користи онима ради којих се чини. А и не деси ли се то због тврђе срца њиховог, оно свакако користи онима који га чине. Хришћани су тиме хришћани што зло савлађују добром, што се труде да и у рђавим људима пронађу божанско добро, да изазову искру у камену, у камену срца неосетљивог за Христа и Његове чудесне дарове. Чинећи добро ма коме у свету, треба га чинити „као Господу“, јер је свако добро од Господа и води Господу. Ма у каквом звању били, хришћани су дужни да се „у свему“ покажу „као слуге Божје: у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у тескобама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту, у чистоти, у знању, у подношењу, у доброти, у Духу Светом, у љубави истинитој, у речи истине, у сили Божјој, с оружјем правде и на десно и на лево, славом и срамотом, куђењем и похвалом, као жалосни а који се једнако веселе, као сиромашни а који многе обогаћавају, као они који ништа немају а све имају“ (2. Кор. 6,4-8.10).
Објашњавајући све апостолове речи, свети Златоуст вели: Видиш ли како много захтева апостол својим речима: „драговољно и од срца“? Ми видимо где многи служе својим господарима „са страхом и трепетом“, много побуђени на то строгошћу господара. Но ти, вели апостол, покажи да служиш као слуга Христов, а не као слуга човека; учини да твоје служење буде у тебе добродетељ а не плод неопходности. Као што онога који трпи неправду Христос убеђује и учи да то прима као благо и подноси добровољно, исто тако и апостол учи слуге. Покажи да своје слуговање носиш добровољно, а не као човекоугодник. Човекоугодник није слуга Христов, и слуга Христов није човекоугодник. Јер, ко, будући слуга Божји, хоће да угађа људима? И обрнуто, ко, угађајући људима, може бити слуга Божји? „Од срца, вели апостол, добровољно служећи“. Ово је добро речено, пошто је могуће служити у простоти и без злобе, ипак не свом снагом него само извршујући дужност. Стога вели: из усрђа, а не по неопходности; од добре воље, а не по морању. Ако тако будеш служио, тојест од добре воље, срдачно, ради Христа, онда ти ниси слуга. Видиш ли како се од твог слуговања отстрањује бешчешће?[3]
 
6,8
 
Ето шта је свевредносно пред Господом: чинити добро. То чини човека слугом Христовим, и слугом људима. Чинити добро под свима условима живота, и значи – бити хришћанин. Свако је наше добро небочежњиво и богочежњиво. Учињено на земљи, оно одлази на небо Господу, јер у њему има много богоцентричне силе која га вуче и одводи Господу. И свако наше добро, горе на небу, развија се, расте, и ко зна у каквом ће нам га чаробном виду Господ вратити. Само је добро бесмртно божанском бесмртношћу; само оно траје до Страшнога суда, а иза њега кроза сву вечност. Кроз добро човек се обесмрћује, онебесује, обожује. Учини ли макакво добро и најгорем човеку, оно ће и преко њега узићи на небо Господу. Нико ничим не може уништити ниједно добро, јер је свако – бесмртно, божанско. У сваком добру има по мало Бога и Господа; и чинећи га, човек увек служи Господу, увек подиже себе из овог у онај свет. „Био роб или слободњак“, чини ли добро на земљи, човек већ живи на небу, ради Богу, служи Господу.
 
6,9
 
„И ви господари, тако исто чините њима“: тојест служите својим слугама „као Господу“, и то „драговољно“, творећи вољу Божју од срца „као слуге Христовe“. Јер воља Божја је иста и за вас и за њих; Бог хоће и од вас и од њих једно: да дођете у познање истине, да стекнете вечни живот, да заједно са свима светима узрастете у човека савршена, у меру раста висине Христове, „Тако исто чините њима“добро, знајући да ћете то добро примити од Господа удвостручено, а можда и устостручено. Пазите, ви сте дужници слугама, не само они вама: служећи им „као Господу“, ви ћете спасти себе и добити живот вечни; претећи им, злостављајући их, ви ћете погубити себе у огањ вечни. Не заборавите: ви се спасавате једни помоћу других: они помоћу вас, служећи вам еванђелски: и ви помоћу њих, господарећи им еванђелски. Господари, ваша судбина у вечности на небу зависи од ваших садашњих слугу на земљи, од вашег опхођења са њима. „И ви тако чините њима“: служе вам, служите и ви њима; слушају вас, слушајте и ви њих; чине вам добро, чините и ви њима; смиравају се пред вама, смиравајте се и ви пред њима; они су слуге вама, будите и ви слуге њима. Један вам је Господ, једна и служба Господу. Једно вам је Еванђеље, једна Црква, и у њој све исто и за слуге и за господаре: иста Истина, иста Правда, иста Љубав, иста Доброта, исто богослужење, исто спасење, исте свете тајне, исте свете врлине, исто све и сва од почетка до краја. Ту нема гледања ко је ко, да ли си господар или слуга, већ јеси ли чинио добро, јеси ли служио Добру, је ли твој живот био богослужење, јеси ли драговољно служио људима „као Господу“, служио им као бесмртним бићима а не као пролазним животињама или као пролазним потомцима пролазних животиња.
 
6,10
 
А даље, браћо? Шта даље претстоји вама после свих ових благовести које вам објавих, благовести: о плану Божјем о свету, о Цркви Његовој, о члановима Цркве, о гресима, о страстима, о вама, о незнабошцима, о спасењу, о вери, о крсту, о љубави, о пуноћи Божанства у Христу и вашој кроз Христа, о старом и новом човеку, о угледању на Бога, о васкрсењу духовном, о великој тајни Христа и Цркве и брака у њој, о деци, о родитељима, о слугама, о господарима, – шта даље претстоји вама у овом нашем земаљском свету? шта? – Да навале сви непријатељи, видљиви и невидљиви, на вас, на те спасоносне и боготворне благовести моје у вама. Зашто? Да вам их отму, и на тај начин – да вам душу отму, бесмртност отму, вечну Истину отму, а са њом и у њој и вашу вечност и ваш рај; а тиме – ваш једини разумни смисао постојања и живота. Безброј је тих непријател.а, видљивих, а још већи број невидљивих. Челник им је свима – Сатана; антибог, ђаво. Како ћете се одржати пред њим, и свима онима што су са њим, и за њим? Једино Богом: једино ако будете имали Бога у себи и око себе. Не верујеш? Пробај да га победиш сам. Шта кажем? Пробај да сам победиш једну своју страст: ето – среброљубље! или – самољубље! или – похоту! или – гњев! или – гордост! или? Та име им је легион, а ти си сам: човек – на пучини страсти и грехова и смрти и сатанизма. Нигде острва да се искрцаш, да душу искрцаш! да се одмориш. Увек си дављеник и утопљеник који хоће да спасе себе вукући сам себе за косу увис. О, да опет потоне још дубље, још безнадежније. Човече, да би спасао себе из тог пагубног мора страсти и греха и смрти и ђавола, теби је неопходан нико мањи до – Бог. Јер само Он може савладати грех и смрт и страсти, зато што су они непосредно од ђавола, а ђаво је увек јачи од човека, свакога човека, и од васцелог рода људског.
Узмимо само једну силу његову: смрт. Зар та једна сила његова није јача од васцелог рода људског? А од тебе? та она се игра с тобом као мачка с мишем! А страст самољубља, па страст гњева, па страст похоте, па страст гордости, – зар нису све то силе његове, помоћу којих те он мрви и смрвљује у стотине мртваца и лешева и паклова? – Зато је свемоћни Бог и постао човек, да би из човека и човеком победио ђавола; да би човек постао јак Богочовеком, и ојачао Њиме до свепобеде над ђаволом. Зато је ваш непрекидни посао на земљи: јачати у Господу. Све друго подредите томе јачајте у Господу – ἐνδυναμοῦσθε ἐν Κυρίῳ … Што се плашите греха? што се плашите смрти? што се плашите ђавола? Та Господ је ту, поред вас, с вама, да би, ако само хоћете, био сав и у вама! „Бог Господ и јави се нама, благословен који иде у име Господње“. А ти иди смело тим путем, јачај у Господу, јачај у Богу, јачај, јачај, јачај!
А како се јача у Господу? Испуњавајући се силом Господњом. А сила Господња где се налази? У светим тајнама и светим врлинама. Свете врлине нису друго до свете тајне продужене кроз цео живот; примљене, и пронесене кроз сву душу и сву савест и све срце и сву вољу, те душа живи у светим мислима, савест у светим саветима, срце у светим осећањима, воља у светим хтењима. А све је то најсавршеније оваплоћено и оличено у самом Господу Христу. Зато је Он – „сила Божја“ (1. Кор. 1,24). Отуда, јача се у Господу само када се живи у Господу. А живи се у Њему када се постане органски део Његовог вечноживог Богочовечанског тела, Цркве. Као сутелесиик тела Христовог човек и живи на тај начин што се животворна сила Христова разлива по целом бићу његовом. И што дуже живи, све више јача „у сили јачине његове“. То јачање у Господу Христу и сачињава подвиг охристовљења. Човек се постепено свом душом, свим срцем, свом снагом духовно сједињује са Господом Христом помоћу благодатних подвига; све капиларе и жиле духа свог укопчава у саборно срце Богочовечанског тела Христовог, из кога кроз њих струји сила Христова у васцело биће његово. И он непрестано јача „у сили јачине његове“.
Све што је Христово, пуно је силе Христове. Нарочито крст; у њему као да је сабрана сва сила Христова, оличен сав богочовечански подвиг спасења света од греха, смрти и ђавола, због чега христоносни апостол Павле и вели да је крст – „сила Божја“ (1. Кор. 1,18). Али и све остало што је Христово, пуно је силе Христове. Истина Христова – пуна је силе Христове; Правда Христова – пуна је силе Христове; тако и Љубав Христова, и Еванђеље Христово, и Крштење Хриетово, и Преображење Христово, и Васкрсење Христово, и свако чудо Христово, и свака реч Христова, и свако дело Христово, и сваки поглед Христов, и свака суза Христова, и сваки уздах Христов, – све је то пуно и препуно силе Христове (ср. Еф. 1,19; 3,7.20; Кол. 1,11; Лк. 6,19; 8,46).
Живи ли човек у ономе што је Христово, он јача „у Господу“. А постаје божански јак и непобедиви свепобедник, када се потпуно обуче у Христа, живећи непрестано Њиме, у Њему, и ради Њега. Сетите се свемоћи апостола Павла; откуда му она? Од Господа Христа. Ево, он изјављује: „Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје – ἐν τῷ ἐνδυναμοῦντί με Χριστῷ (Флб. 4,13). Што важи за светог апостола Павла, важи за све свете Апостоле, свете Мученике, свете Подвижнике, свете Чудотворце, за све светитеље и праведнике од првог до последњег, и за све праве хришћане свих времена. Сви они једно тврде, једно сведоче: Христом смо јаки – „Богом смо јаки“ (Пс. 60,12). Једно је јасно: човек јача у Христу, „у сили јачине његове“, по мери својих еванђелских трудова. Што се више труди у вршењу заповести Господњих, све је јачи у Господу, јер непрестано расте из силе у силу. А сила Господња опет даје му све више моћи за све ревносније и усрдније испуњавање заповести Господњих. Тако се сила Господња стиче подвизима еванђелским, али и подвизи еванђелски јачају и усавршавају се силом Господњом. Они међусобно сарађују на беспрекорно савршен начин (ср. Кол. 1,11; 1. Кор. 15,10; 2. Тм. 2,1). Почиње се од немоћи, а достиже се до свемоћи. Силом Христовом побеђују се најпре греси, затим смрт, и најзад ђаво (ср. Јн. 2,14).
 
6,11
 
Хришћани, вама је Христом дано „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође“ (1. Кор. 2,9): и то дано кроз свете тајне Цркве. Да бисте то беспримерно богатство могли бранити, и одбранити, од свих христобораца и антихриста, ви се обуците у све оружје Божје – τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, „у све“, нека ништа не изостане. То је оружје Божанско, зато свето, зато и свепобедно. Док је оно у вас, и ви свештено рукујете њиме, ви ћете увек побеђивати на свима бојиштима и ратиштима. А обучени у то оружје, знате ли у кога сте обучени? – У самог Господа Христа. Јер, сетите се: ви се у Христа крстисте; а наша је свебожанска благовест: који се год у Христа крсте, у Христа се облаче. Да, „који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал. 3,28). Крштење, ето свете тајне која вас облачи „у свеоружје Божје“; и више: у самог Господа Христа, јединог истинитог Бога и Господа, а тиме и јединог Спаситеља – од греха, смрти, ђавола и свих њихових творитеља, и свих њихових присталица, и свих њихових слугу, и свих њихових робова у свима световима. Ма у који свет кренули, сваки од вас креће као свепобедни војник: јер обучен у самог Господа Исуса. Погледај себе: сав си обучен у Христа, и душа ти обучена, и светост, и ум, и воља, и тело. Која то вражја сила може тебе разоружати, обезхристити, ако ти нећеш, ако ти не допустиш? Светим крштењем ти си тек ушао у Цркву Христову, и гле, већ си наоружан херувимским и серафимским свеоружјем, од кога безобзирце беже све смрти, сви греси, сви ђаволи; увек беже, ако ти ревносно живиш светом благодаћу крштења, светом божанском силом крштења. А почнеш ли напуштати ту свепобедну благодат, на тебе ће постепено наваљивати греси и страсти, док не начине продор у твоју душу, или у савест, или у срце, или у ум. И уколико нехатнији будеш бивао према светој благодати крштења што је у теби, продор ће бивати све већи, и најзад толико велики, да ће легиони грехова и страсти, а кроз њих и демона, моћи улетати у твоју душу и савест и срце и ум, пљачкати их, пустошити их, станити се у њима.
Не само света тајна крштења, него и остале свете тајне све вас више и више наоружавају свеоружјем Божјим, и уче вас како да њиме победнички рукујете; како да се са гресима, са страстима, са искушењима, са ђаволима успешно борите, и увек их савладате. Јер свете тајне, када се свете силе њихове разлију по вашој души, проклијају у вама разним светим врлинама божанским: од Божијег – божје, од Божанског – божанско. А те су врлине: вера, љубав, нада, молитва, пост, смерност, кротост, трпљење, и све свето што је у свима божанским световима, а донето нам је, и подарено нам је Господом Христом у Цркви. Јер је Он, наднебесни и надхерувимски Бог и Господ, зато и сишао у наш земаљски свет, да нам све то донесе; зато и постао човек, да све то учини нашим, људским, човечијим. Наша вера – ни по чему се не разликује од вере Херувима и Серафима: иста је и за њих и за нас, јер истог Господа верујемо и исповедамо. Тако и љубав, тако и молитва, тако и смерност, тако и кротост, – све нам је исто. Тако, све тако, у свима божанским световима. А најпре на земљи.
Зато сте вером везани са свима Божјим, са свима херувимским световима; како вером, тако и свима осталим светим врлинама. То је оружје ваше, али то и светих Анђела Божјих. Они су заувек непобедиви и свепобедни; и ви ћете постати такви, ако се угледате на њих у тим светим врлинама: угледате на веру њихову, на љубав њихову, на молитву њихову, на ревност њихову. Стога, обуците се као избрани Божји, свети и љубљени: у срдачну милост, доброту, смерност, кротост, трпљење, љубав (ср. Кол. 3,12-14). Јер облачећи се у њих, ви се облачите у новог човека, у човека Христовог, у човека наоружаног свеоружјем Божјим, у човека христоликог (ср. Кол. 3,10); јер сте претходно, и истовремено, свукли са себе старог човека, који се сав састоји и сав постоји: од грехова, и страсти, у које спадају: гњев, љутина, пакост, хуљење, срамотне речи, и остало (ср. Кол. 3,8-9; Еф. 4,24).
Живећи у светим тајнама и светим врлинама, ви уствари живите небом на земљи, живите божанским силама у земаљском свету, и непрестано додајете силу на силу, и то све тако, и непрестано тако, „док се не обучете у силу с висине“ (Лк. 24,49). Обучени у ту силу, ви ћете свим бићем осећати да је вера ваша „у сили Божјој“, не у некој сили људској (ср. 1. Кор. 2,5): и да јој никаква сила овога или ма кога света не може наудити: јер у свему ви побеђујете Господом Христом који нас неизмерно воли (ср. Рм. 8,37). Обучени у силу светих тајни и светих врлина, у ту свету силу с висине, ми смо обучени у оружје светлости, које наноси смрт свакој тами, само ако одлучно одбацимо сва дела таме, а то су греси, и страсти (ср. Рм. 13,12). Наша је хришћанска дужност над дужностима, да смо увек обунени у Господа Христа, зато нека наше биће свом душом својом и свом снагом својом и свим срцем својим и свим умом својим даноноћно остварује свету еванђелску заповест и благовест: „обуците се у Господа нашег Исуса Христа“ (Рм. 13,14). Главно је за нас, и најглавније у свима нашим световима и животима: „да се обучени, не голи нађемо“ (2. Кор. 5,3). Јер, нисмо ли обучени у Господа Христа, ми смо свим бићем голи пред гресима, пред страстима, пред смртима, пред ђаволима, и они нам могу покрасти и умртвити све што је наше: и душу, и савест, и ум, и тело: јер свака тачка нашег голог и незаштићепог бића – мета је за њихово паклено оружје.
Опет и опет: обуците се у свеоружје Божје! Зашто? „Да бисте се могли одржати против лукавства ђаволова“. Јер против свега Христовог у вама и око вас, ђаво ратује највише, и једино, лукавством. То је његово свеоружје и сва његова стратегија. Јер како би ратовао са Истином Христовом, и дизао људе против ње, ако не лукавством, обманом, преваром? А он има безброј наркотичних средстава, помоћу којих успављује савест у човеку, и ум, и вољу, и душу, и људи извршују његову вољу, па чак при томе често сматрају да су великани, и самостални у своме христоборству. Ђаво је тиме ђаво што неће Бога ни по коју цену. У нашем земаљском свету њему је једини циљ: да што више људи отуђи од Бога, дигне против Бога, огорчи против Бога, избезуми против Бога. Ради тога он употребљава сва лукавства која његова ђаволска памет може да измисли и његова обезбожена уобразиља да скује.
Само та лукавства су увек врло вешто и заводнички маскирана: он их облачи и пресвлачи у разне философије и религије и уметности и науке и идеје и сласти и страсти и грехе и тобож врлине и тобож истине и тобож правде и тобож бесмртности и тобож вечности и тобож човечности. Једно је од његових омиљених лукавстава: свести све на хлеб, на питање хлеба; друго – свести све на власт, на царство овога света, проглашујући себе господарем овога света; треће – помоћу лажних чудеса заводити људе (ср. Мт. 4,1-11). А то, шта је то? Ништа друго до ратовање против Бога и Божјег плана и смисла и логике и природе овога света и човека у свету: све Божје изврнути, извитоперити, обезлогосити, обезвредити = ођаволити. Лукавство је ђавоље: начинити од људи слепе кртице које рију земљу, да не би гледале ка небу. Лукавство је ђавоље: човек је пролазно биће, смртно и ништавно, нашто му небо, бесмртност, Бог? Лукавство је ђавоље: у овом свету је толико зла и смрти и страхота, да изнад оваког света не може постојати Бог. Лукавство је ђавоље: човек је велики, ако је независан од неба, од Бога, од сваке надземаљске силе или бића. Лукавство је ђавоље: човек може овај свет уредити сам, без мешања неких виших, небеских сила, и то уредити савршено, зато је основна потреба: ослободити човека и род људски од сваке вере у Бога, и од сваког наслона на неки виши, небески свет. Лукавство је ђавоље: сва питања у човечанском свету треба решавати човеком, по човеку, на чисто човечански начин, да би се осигурала правилност и правичност свакога решења. Лукавство је ђавоље: човек је врховни законодавац; човек је мера свих бића и ствари; човек је једино самосвесно биће, врхунац еволуције, најсавршенији домет развоја. Лукавство је ђавоље: човек је бог, и не треба му других богова осим њега; човек је себи све и сва. Лукавство је ђавоље: уживање је једини природан смисао човекова живота на земљи; зато бити човек значи – што више уживати. Лукавство је ђавоље: човек је извор и истине и правде и добра и љубави и лепоте и свести и савести и знања и мудрости и стваралаштва. Лукавство је ђавоље: нема ђавола, нема Бога. А кад њих нема, онда ђаво несметано ради невидљиво у душама људским и у световима људским, и људи се не бране; јер зашто би се бранили од онога који не постоји? Лукавство је ђавоље: l’art pour l’art = уметност ради уметности, философија ради философије, наука ради науке, човек ради човека, а не ради Онога, и не у славу Онога кроз кога се све саздаде и ради кога се све саздаде. Лукавство је ђавоље: твар стављати на место Творца, и претпостављати је Творцу; више поштовати твар него Творца.
То уствари и јесте идолопоклонство. А свако идолопоклонство у сржи својој није друго до ђаволопоклонство. Лукавство је ђавоље: измишљати лажне богове, лажне христосе, лажне месије, лажне пророке, лажне учитеље, лажне спасиоце, лажна еванђеља, лажне идеје, лажне науке, лажне силе, лажне моћи, лажне уметности, лажне лепоте, лажне теорије, лажне вере, лажне хероје, лажне светове, лажне рајеве, лажне светлости, лажне просвете, – и све то вешто, а каткад и генијално маскирати истинитошћу; уствари, унутар свега тога он – главна стваралачка сила, он који је сав – тама, сав – лаж, сав – пакао, сав – антибог. Лукавство је ђавоље: сам се Сатана претвара у анђела светла (2. Кор. 11,24); увек са једним циљем: да што више душа саблазни, придобије, заведе, погуби. У самој ствари сваки грех је лукавство: обећава рај а даје пакао, обећава живот а даје смрт, обећава Бога а даје ђавола. У томе је први грех првих људи, у томе сваки грех свих људи свих времена. Попут првог греха у рају, сваки грех је у суштини својој обмана, лаж, превара, само маскирана маском истинитости. Како сваки грех, тако и свака страст је лукавство, и лаж, и обмана: нуди сласт, а уствари даје отров. Но неоспорива је истина: у свима тим лукавствима, и кроза све њих, и у свима њима је увек он, само он = свелукави ђаво. Зато је свесвети апостол и рекао: „да бисте се могли одржати против лукавстава ђавола“ – πρὸς τὰς μεθοδείας τοῦ διαβόλου; а не: против лукавства ђавола.
Да бисмо се могли одржати против тих безбројних лукавстава ђавољих, нама се и даје свеоружје Божје: против свеоружја ђавољег – свеоружје Божје, против ђавола – Бог. Наоружамо ли се свеоружјем Божјим, која се то лаж може одржати пред Вечном Истином Божјом што је кроз Христа у нама? која се то неправда може одржати пред Вечном Правдом Божјом што је кроз Христа у нама? које се то зло може одржати пред Вечним Добром Божјим што је кроз Христа у нама? који се то ђаво може одржати пред Вечним Богом што је кроз Христа у нама? која се то смрт може одржати пред Вечним Животом Божјим што је кроз Христа у нама? Ми у Цркви имамо власт над нечистим духовима, који делају кроз сва безбројна лукавства своја у роду људском: кроз све грехе, кроз све смрти, кроз све саблазни (ср. Мт. 10,1; Мк. 6,7; Д. А. 5,16; 8,7; 19,12), Стога морамо увек бити на стражи, и будни и храбри у ратовању са њима. „Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли“ (2. Кор. 2,11). А он мисли, шта? Мисли како да човека одвоји од Бога, и тиме погуби вечном духовном смрћу. То је сва његова мисао, његова свемисао. Ради остварења те своје свемисли он и употребљава безбројна лукавства, која му измишља његов сатански ум и дивља фантазија, распаљена неугасивим огњевима свих страсти и свих грехова. „Дубнне Сатанине“ = τὰ βαθέα τοῦ σατανᾶ (Откр. 2,24) су такве, да се у њима може удавити сваки човек, ако се не држм Бога у Богочовеку, ако није обучен у свеоружје Божје. Јер само пред живим Богом и Господом Исусом Христом, Сатана и сви анђели његови су немоћни и беспомоћни (ср. Мт. 8,29-32; Мк. 5,12-13; 1,27; Лк. 4,36). Наш је даноноћни подвиг и стражење: не давати места ђаволу (ср. Еф. 4,27). А ми дајемо места ђаволу када дајемо места греху, јер кроз грех ђаво се и увлачи у нашу душу. Ако пак из нехата и нерађеља над собом или из грехољубља дајемо места многим гресима и страстима, они ће постепено на престо срца нашег зацарити самог Сатану (ср. Откр. 2,13). Једино од Бога који живи у нама кроз свете тајне и свете врлине бежи ђаво. Зато се стално морамо борити против све војске ђаволове, тојест против свих грехова и страсти, и он ће побећи од нас, од нашег свеоружја Божјег. Увек је, и дању и ноћу, свакоме од нас неопходно држати и извршивати ову еванђелску заповест: „Покорите се Богу, а противите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак. 4,7). А уз њу, још и ове божанске заповести: „Будите трезни и стражите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Браните се од њега чврстом вером“ (1. Птр. 5,8-9): вером која предводи све свете тајне и свете врлине, која васцелог Господа усељује у душу вашу и облачи вас у свеоружје Божје (ср. Еф. 3,17).
Само наоружан свеоружјем Божјим, човек постаје довољно јак те се може „одржати против лукавства ђавола“. Ако се хоће победе над ђаволом, мора се свеоружјем Божјим испунити против свеоружја ђавољег. Свеоружје ђавола, то су – сви греси, све страсти, све саблазни, сва искушења, сва зла, све смрти. А свеоружје Божје? То су – сва добра Христова, сва савршенства Његова, све светиње, све божанске силе, све свете тајне, све свете врлине, сва благодат. Речју: Црква Христова. Јер само њој силе ада не могу одолети, само њу не могу надвладати (Мт. 16,18). Ма колико зла ђаво извео против Христовог човека, он му увек може противставити несравњено више Христовог добра. А Христово је добро веће и јаче од ђавољег зла, колико је Бог већи и јачи од ђавола.
Свети Златоуст благовести: Апостол није рекао: против бојева, против ратова, него „против лукавстава“. Јер непријатељ наш ратује против нас не просто и не отворено, него лукавством. Шта је лукавство? Бити лукав, лукавствовати – μεθοδεῦσαι – значи обманути и савладати препреденошћу, преваром: то бива и у уметностима, и у речима, и у делима, и у утакмицама, када нам се догоди да имамо посла с варалицама. Враг никада не предлаже јавне грехе, него, по своме лукавству, изводи то на други начин, тојест: користи изговоре, истиче оправдани разлог. Тиме је апостол охрабрио војнике и натерао их да страже што их је научио и убедио да је у нас ратовање са непријатељем искусним у ратовању, и да се тај рат против нас води не просто и не отворено него са великим лукавством. Указујући најпре на особине и миогобројност непријатеља, он побуђује своје ученике на опрезност. Он жели не да раслаби војнике који војују са врагом, него да их осоколи и покрене против њега. Обелоданивши препреденост непријатеља, он их тиме учи будности. Ако би им само указао на силу непријатеља и на томе стао, он би код њих изазвао потиштеност. Напротив, он и пре и после тога показује да је могуће победити непријатеља, и тиме их нарочито охрабрујe.[4]
 
6,12
 
„Наш рат“ је са свима силама зла, на чијем челу стоји сам Сатана. Против нас су мобилисани сви духови зла, од највећег до најмањег. „Наш рат није с крвљу и с телом“, тојест с људима, јер ми знамо да људи нису ни првоузрочници ни првотворци греха и зла, већ нечисти духови – ђаволи. Они су измислили и грех и зло, и помоћу њих сузбијају Божје добро. Сузбијају га и у нама. Зато је наш рат чисто духовни рат: ми ратујемо са самим творцима греха и зла, не са људима који су, уствари, само лакомислени и добровољни преносиоци греха и зла. Сва тама у овом нашем земаљском свету дошла је, и непрестано надолази од њих – духова зла. Они су и поглавари, и владари, и управитељи „таме овога света“.
А људи су њихово доброваљно, глупаво послушно робље. Сила духова зла је огромна; рат за своје зло, а против Божјег добра, они су почели још на небу и водили га са свима небеским Анђелима (Откр. 12,7). И побеђени на небу, они су свој рат пренели на земљу, и ту свим силама ратују против добра Божјег, нарочито против сведобра Божјег, оличеног у Господу Христу, и присутног у Христовим следбеницима, хришћанима (Откр. 12,8.9.12). Ето ко је наш противник и непријатељ: сви духови зла са неба. Како бисмо се одржали у тој борби да нисмо наоружани свеоружјем Божјим, и да нисмо јаки и непобедиви Христом Богом, који је у нама, и међу нама, ту, у Цркви, са свима Својим божанским силама? „Јер, иако живимо у телу, не боримо се по телу. Јер оружје нашег војевања није телесно, него силно Богом на рушење тврђава: да рушимо помисли, и сваку висину која се подиже на познање Божје, и робимо сваки разум на послушност Христу“ (2. Кор. 10,3-5).
Но у свему томе побеђујемо Господом Христом: јер знам насигурно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рм. 8,37-39). – Вера у Христа? Па то је већ, на првом месту објава рата ђаволу и свима силама његовим, и у том рату – смрт ђаволу (ср. Јевр. 2,14-15): смрт – смрти, смрт – паклу, смрт – Сатани. Зато, чим верујеш у Христа, ето на тебе сва смрт, сав пакао, сав Сатана, и све војске његових црних анђела, крволочних саратника. Али наша вера, сама вера – јача је од свију њих, јер су уста свеистинитог Бога и Господа изрекла ову бесмртну истину: „све је могуће ономе који верује“ (Мк. 9,23): могуће му је победити свако зло, и саму смрт, и самог Сатану, и сав пакао. „Јер је у Бога могуће све што рече“ (Лк. 1,37). А Он је и то рекао: „све је могуће ономе који верује“. Погледај како је то стварно могуће – свима угодницима Божјим: они вером однесоше, и непрестано односе победу над Сатаном и над свом војском његовом, и творе сва богоугодна дела и подвиге (ср. Јевр. 11,1-12,2). Веровати и значи: непрекидно ратовати за свој вечни живот, који нам ђаво краде кроз своја зла и грехе и саблазни; непрестано се мучити у борби за живот вечни: јер је у томе наш позив хришћански; у томе позив нас људских бића, као боголиких створења (ср. 1. Тм. 6,12; 1,16.18-19; 2. Тм. 2,3; 4,5.7).
Наш рат није са људима, него са злом у њима, са гресима у њима, са лажима у њима, са неправдама у њима, са управитељима зла у њима и таме у њима, са духовима зла. Не са телом и крвљу људском: јер, уколико су од Бога, људи су свети и благословени и чисти, а уколико постају оруђе и обиталиште греха и зла и поглавара таме и управитеља, они су утолико огреховљени, оскрвњени, ођавољени; па су у тој мери и за осуду. Али се покајањем и вером могу очистити, осветити, преобразити, спасти. Главни непријатељ наш јесте ђаво, и у људима око нас, и у души нашој, и у телу нашем, и у крви нашој. Наше је ратовање „са духовима зла испод неба“, па били они у телу и крви наших ближњих, наших земнородних саљуди, или у нашем сопственом телу и крви. Ми ратујемо против главног творца зла – Сатане, који је у исто време бог греха, смрти и свакога зла, и свакога ђавола. Људи из нехата, или из сластољубља, или из самољубља дају себе за оруђе неправде и зла: дају себе за оружје неправде, и неправда употребљава њих као оружје против Бога и Господа Христа, који је и дошао у наш свет да нас спасе греха, смрти и ђавола (ср. Рм. 6,13.19). Духови зла испод неба воде рат против нашег вечног живота, који ми добијамо вером у Господа Христа, овлапоћеног Бога и Господа, и намећу нам смрт кроз грехољубље, сластољубље и самољубље; а Господ Христос вером Својом нуди нам живот вечни: наше је да себе дамо за слуге правди кроз веру у Господа Христа, и онда смо осигурали себи живот вечни: јер је плата за грех – смрт, а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем (ср. Рм. 6,21-23).
Ко су „поглавари таме овога света“? ко – „власти таме овога света“? ко – „управитељи таме овога света“? – Нико други до „духови зла испод неба“. Свака тама у нашем земаљском, човечанском свету пореклом је од њих; и сва уопште тама је од њих. Само се она кроз нас људе прелама на безброј начина. А преко ње се и шири власт Сатане у роду људском. Зато се вера у Христа и састоји у обраћењу од таме к светлости, и од власти Сатанине к Богу (ср. Д. А. 26,18). По самој суштини и природи својој грех је тама: Господ избавивши нас од греха – „избави нас од власти таме = ἐκ τῆς ἐξουσίας τοῦ σκότους“ (Кол. 1,1З). Својим богочовечанскмм домостројем спасења Господ Христос нас „дозва из таме к чудној светлости Својој“ (1. Птр. 2,9). Кроз грехе духови зла луче своју таму у душе људске, и човек творећи грехе – „у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи“ (ср. 1. Јн. 2,11). Помоћу грехова и страсти духови зла владају над људима у овоме свету, и управљају њима. Они су управитељи таме у овоме свету, који је творевина Божја, али нису управитељи самога света, који је сав од Бога сем греха и зла што је у њему.
Упорним грехољубљем човек постепено и сам постаје тама. Тада? Излаз из отровне таме је само један: поверовати у Христа Господа, који је једина и „истинита светлост“ у нашем човечанском свету, и једина „светлост света“, и једина „светлост живота“. Јер тада вера у Христа значи земљотрес, и буру, и олују, и прелом, и пролом из таме у светлост. И не само то, него кроз свете тајне и свете врлине сва се Христова светлост усељује у нас, разлива по васцелом бићу нашем, и животворном силом својом постаје не само наша, него нас и саме претвара у светлост, те и ми постајемо светлост. По речи свеистинитог Еванђеља Божјег, упућеној некадашњим незнабошцима, а сада хришћанима: „Бејасте негда тама, а сада сте светлост у Господу“ (Еф. 5,8).
Еванђеље светог Златоуста благовести: Кога свети апостол назива „поглаварствима, властима и управитељима – κοσμοκράτορες (= светодржитељима) таме овога света“? Какве таме? Не ноћне ли? Не, него таме греха. Јер, вели он, ми негда бејасмо тама, – тако називајући грех у садашњем животу, зато што он неће имати места на небу, ни у будућем веку. А светодржитељима назива ђаволе, не што они држе свет, него што су они виновници злих дела. Јер Свето Писмо обично назива светом зла дела (ср. Јн. 17,14.)[5]
Блажени Теодорит вели: Зли демони бејаху некада у броју Светих Чинова, али због свога зла испадоше из тог реда; но и сада носе оне називе на изобличење њихове злоће. Свети апостол их је назвао светодржитељима (κοσμοκράτορες = управитељи, владари света), не што су од Бога добили управу, него што су добровољно заволели ропство оних који живе нехатно. И божанствени апостол подражава сјајног војсковођу који, желећи да одагна млитавост од своје војске, описује храброст непријатеља. Но он указује и на корист од победе, да би војнике учинио што ревноснијима; јер, каже он, борба се води са духовима зла испод неба, тојест са небеским чиновима, а награда за ту борбу јесте царство небеско.[6]
Свети апостол назива демоне поглаварствима, које смо ми начинили својим поглаварима, добровољно им се потчињавајући. Назива их и властима, јер они једино помоћу страсти имају над нама власти. Назива их и светодржитељима – κοσμοκράτορες, јер држе оне који световно умују – τά κοσμικά φρονοῦντων, и владају над онима који чине зла дела. Да се ти не би уплашио чујући где апостол демоне назива светодржитељима, апостол показује чиме они управљају: „тамом овога света“, тојест злом овога света. Тама овога света и јесу зла делa.[7]
 
6,13
 
Зато што имамо такве противнике и што водимо тако страшан рат, треба узети „све оружје Божје“, да бисмо се могли „бранити у зли дан и, свршивши све, одржати се“. А зли дан је за нас сваки дан, јер „сав свет у злу лежи“ (1. Јн. 5,19), и сваки дан нападају на нас духови зла. Као и материја, време је творевина Божја, зато је оно по себи добро и богочежњиво, и уводи у вечност. Али време постаје зло када се у њега унесе грех. Тако су наши прародитељи у рају, сагрешивши грехом својим унели зло у време; то и ми чинимо грешећи. Од грехова наших дани наши пастају зли. Све што се унесе у време, а није од Бога, и јесте зло; и тако време постаје зло. Ушавши у време кроз оваплоћење, Бог Логос је осветио време, и Својим животом на земљи показао како дани и ноћи постају свети и добри. Како постају? Када се испуне Богом и Божјим. А то и јесте био сав живот Спасов на земљи. То био и то занавек остао кроз Цркву која је тело Христово. Црква и јесте Божја радионица, у којој се дани наши из злих претварају у добре, из несветих у свете. Освећујући себе у Цркви помоћу светих тајни и светих врлина, ми изгонимо грех и зло из дана својих, а испуњујемо их Христовим добром и истином и правдом и вечношћу. На тај начин ми искупљујемо време, које су нам заробила разна наша зла, и преображавамо га у вечност: у вечни живот свој. Вршећи еванђелске заповести, ми дане своје испуњујемо божанским силама, које прогоне из нас све што је греховно, зло, демонско, и претварамо их у бројанице вечности. Отуда нам и заповест Еванђеља Спасова: „Искупљујте време, јер су дани зли“ (Еф. 5,16). Зло које чинимо и чини да су дани наши зли; но када чинимо добро, онда ми дане своје претварамо у добре; и они постају као неки лаки, крилати чунови који нас бујицом времена хитро носе у Христову вечност. Много је зла у свету, јер је много духова зла у свету и око света; али је несравњено више Христовог божанског добра у свету, и у Цркви Христовој; само се треба ослободити зла, одробити себе; а то можемо учинити једино и само, ако усвојимо Христово добро, ако њиме испунимо све биће своје, непрестано се борећи против зла у себи и у свету око себе.
Узети треба „све оружје Божје“, а не нешто од њега, ово или оно. Јер ко узме веру, а не узме са њом и љубав и наду и молитву и пост и остале свете врлине и силе, неће се моћи одржати у борби са духовима зла, и изгубиће рат. Све врлине треба узети, у све се обући, све их упражњавати, јер то и значи: обући се у свеоружје Божје. И још је речено: „свришвиш све“. Шта то значи? Значи: свршивши све наоружање и обуку. Само се тако можемо одржати у страшној борби за душу, за бесмртност, за живот вечни. Иначе, силовити и моћни духови зла лако ће нас и потући, и заробити, и уништити. Не треба заборављати ни ово: духови зла су стари, искусни ратници, вешти и лукави; ратовали су са светим Анђелима још на небу, и са толиким људима на земљи, људима разноврсним: и светим и грешним и рђавим и добрим, и ученим и неученим, и богатим и сиромашним, и моћним и немоћним. Знају они како се треба борити са човеком, да би га победили. Зато је „свеоружје Божје“ – сам Господ Христос свемоћни и свепобедни, и наша одбрана од њих и наша победа над њима. Јер се једини Он у нашем човечанском свету показао јачи од Сатане и свих осталих духова зла.
Својим обоженим умом сав погружен у бездане тајне богочовечанског домостроја спасења света, свети Златоуст благовести: Свети апостол назива злим даном садашњи живот и овај зли век, због зала која бивају у њему. То и захтева да стално будемо наоружани. „И свршивши све“, тојест победивши и страсти и непристојне жеље и све што шкоди. Апостол не вели просто ἐργάζεσθαι (= вршити, радити, чинити, творити), него κατεργάζεσθαι (= извршити, свршити, израдити; савладати); тако да би не само одстојали, него одстојавши и даље стајали; јер многи, одневши победу, опет су падали. Свети апостол вели: „свршивши све“ – παντά, а не једно извршити а друго не; јер и после победе потребна је будност; иначе и оно што си успео савладати може се поново подићи. Ако ми не стојимо, устаће оно што смо оборили. А кад ми стојимо, оно се неће подићи од пада. Док ми стражимо, побеђени враг неће устати. Стој чило по свршетку борбе, и ти си победитељ. И после победе треба бдети. Уствари, ако се у нас води рат; ако су против нас такве војске; ако се оне састоје из бестелесних поглаварстава и светодржитеља и духова зла, – онда, реци ми, како је могуће предавати се уживањима? Нека сваки размишља о томе сваки дан, када га спопада гњев, када га захвата похота, када га обузима жеља за овим мекушним и таштим животом. Нека сваки има на уму речи блаженога Павла: „наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварствима, с властима. Овај рат је тежи од рата са видљивим непријатељима; ова борба је много жестокија. Помисли, колико времена ђаво ратује, ради чега се он бори, па се стога ти држи чврсто. Буди опрезан, осигуравај себе са свих страна: у нас је рат не само са ђаволом, него и са његовим силама. Како ћемо дакле ратовати с тамом? Ако постанемо светлост. Како ћемо ратовати с духовима зла?
Ако постанемо добри. Добро је супротност злу, и светлост изгони таму; али ако ми сами будемо тама, онда ћемо бити потпуно побећени. На који ћемо их начин, дакле, победити? Ако по доброј вољи постанемо оно што су они по природи, тојест изнад тела и крви; на тај начин ћемо их заробити и победити. И због чега ми водимо борбу против духова зла? Због тога што имамо непобедивог савезника – благодат Светога Духа; због тога што смо научени таквој вештини, да можемо ратовати не против људи него против демона. Ко се бори, тај још наилази на препреке; зато је веома срећан ако не падне. Победа бива сјајна онда када долази после борбе. На пример: ако те спопадне нека зла жеља, ти ћеш учинити славно дело ако јој се не подаш него је угасиш. Но макар то било и немогуће остварити у потпуности, ми се ипак морамо борити и свагда укроћавати себе. Ако за време те борбе не паднемо, онда ћемо бити победитељи. Овде није као код атлета: јер тамо не постајеш победитељ док не обориш противника на земљу; а овде само не буди ти оборен и – победитељ си; ти си већ победио, ако те нису оборили. И сасвим правилно! Тамо се обојица боре за победу, и ако један падне други добија венац. Овде пак није тако: овде се ђаво труди да нам нанесе пораз. Ако га дакле лишимо тога око чега се он труди, ми смо онда однели победу. Он се напреже ме само да обори, него да заједно са собом обори – συγκαταβαλεῖν; значи, он је већ побеђен, пошто је он већ свргнут и налази се у погибли; он се пашти око победе, не да би добио венац него да би погубио мене. Тако дакле, ја сам победитељ ако ме ђаво не обори, па макар ја њега и не оборио. Шта је сјајна победа! С крајњим презрењем газити врага, као што је учинио Павле ни у шта не сматрајући блага овога живота. Онај који се бори не зна какав ће бити крај, и може мислити још да ће сам бити побеђен и рањен. А који гази непријатеља свог, тај је очигледно већ однео победу. Стога, да газимо силу ђавола, да газимо грехе: гњев, похоту, охолост, и све страсти, да бисмо, отишавши тамо, нашло се да ми нисмо издали силу коју смо добили од Бога, тојест силу да стајемо на сваку силу вражију. Ради тога ћемо бити удостојени да наследимо и будућа блага. А ако се у томе покажемо рђави, ко ће нам поверити веће? Јер ако онога који је увредио Бога и који је сам побеђен и који је презрен и који је бачен под ноге, ми нисмо у стању згазити, онда како ће нам Отац дати очевину – τά πατρῶα. Ако не победимо онога који је толико срозан, како ћемо се усудити ући у дом Очев? …
Има ли ко непријатеља, трпи ли ко неправду, гаји ли ко злобу у срцу свом, нека сав тај гњев, сву ту љутину сабере и сручи на главу ђаволу. У том случају гњев ће бити добро дело, негодовање – корисно, злопамћење – похвално. Неко те ударио? Буди злопамтљив према ђаволу и никада не прекидај непријатељство са њим. Ако те и није ударио, ти и у таком случају буди зао према ђаволу зато што је устао на Господа твог, увредио Га, а и зато што чини зло браћи твојој и ратује против њих. Увек буди непријатељ ђаволу, увек се гњеви на њега, увек буди непомирљив према њему. Од тога ће он постати понизан, неопасан, такав да ће бити могуће победити га. Ако се ми силно разљутимо на њега, он нам неће бити страшан. Он је непријатељ и противник и живота и спасења нашег и свог. Ако он не љуби себе, како онда може љубити нас? Стога, јуришајмо на њега и оборићемо га, имајући за савезника Господа Исуса Христа, који може и нас учинити неуловљивима за његове мреже и удостојити нас вечних блага.[8]
 
6,14
 
У нашем рату са духовима зла све зависи од нас: од нашег наоружања, од наше извежбаности у врлинама, од наше храбрости и одлучиости. Од чега почети при наоружању? Од истине. Њоме се треба најпре наоружати: „Стојте, опасавши бедра своја истином“. Јер ако бедра вашега духа нису заштићена, непријатељ ће вама лако задати смртонсни ударац у слабине. А истина, шта је истина? Сам Господ Христос, који је и изрекао нечувену и непознату до Њега благовест: „Ја сам Истина“ (Јн. 14,6). Он је тај којим треба опасати најосетљивије органе наше душе, нашег срца, нашег духа. Опасани Њиме ми ћемо све легије духова зла одбити силом Његовом, разбити их Истином Његовом, и одбранити душу од сваке обмане, саблазни и лажи.
Друго наше оружје јесте Правда: „Стојите … обукавши се у оклоп правде“. А обући ћете се у оклоп правде, ако сву душу испуните правдом, и живите њоме и ради ње. Правда, а шта је правда? Опет Господ Христос. Јер је у Богом даној Књизи речено за Њега: Он је „правда Божја“ (Рм. 1,17; 1. Кор. 1,30). Обучеш ли се у Њега, обукао си се у оклоп правде. А ми се сви у Њега облачимо крштењем (Гл. 3,27). Овде нас апостол позива да свакодневно живимо Христом, Његовом правдом; да правду која нам је дата крштењем, својим трудом претворимо у неку личну праведност. Претворимо ли Христову правду у своју праведност; живимо ли њоме непрестано, ми постајемо непобедиви, и лако одбијамо све свирепе нападе духова неправде. А шта је неправда? Све што је од духова зла, и све што није од Христа Бога. Јер „неправде у Њему нема“ (Јн. 7,18). А „свака је неправда грех“ (1. Јн. 5,17).
Свети Златоуст благовести: Апостол вели: „Стојте дакле, опасавши бедра своја истином“. Није овде реч о телесном опасивању; ове речи имају преносни смисао. Обратити пажњу како апостол поступа: он пајпре описује војника. А шта то значи? Човека расејаног и подложног жељама и са гмизавим мислима он обуздава опасивањем, не допуштајући да му хаљине сметају и омогућавајући му ногама слободу у трчању. Када апостол опасује бедра, он тим самим укрепљуте нашу душу, јер он подразумева не телесна бедра него бедра у духовном смислу. И као што су телесна бедра темељ и доњих и горњих делова тела, тако су и духовна бедра. Да бисмо лакше трчали, ми се опасујемо: то осигурава нашу снагу. Нека се, вели апостол, на то пази и у погледу душе, и тада ћемо у свима делима својим бити јачи. Телесна бедра ми опасујемо појасом; а овде чиме? Главом наших помисли, тојест истином. Стога оставимо сваку лаж, поступајмо у свему по истини, немојмо обмањивати један другога; ако је до славе, тражимо истиниту славу; ако је до живота, тражимо истинити живот. Оградимо ли себе тиме, опашемо ли себе истином, нико нас победити неће. Ко је опасан истином, на првом месту – никада неће осетити малаксалост, на другом: макар и малаксао, он ће добити поткрепљење од те саме истине. Ето, реци ми, да ли ће га сиромаштво натерати да страда? Нипошто. Помисао на истинско богатство успокојиће га, а сиромаштво ће га потсетити на истинско сиромаштво – духовно. Хоће ли му ропство бити тешко? Ни најмање, јер он зна истинско ропство. А болест? И она – не. Бити опасан, значи имати душу која стражи. Да би се јуначки стајало, за то је потребно опасати се. Стога се опашимо и ми, да бисмо победили непријатеље … „Обукавши се у оклоп правде“. Као што оклоп чува ол задобијања рана, тако и правда. А апостол назива овде правдом врлински живот уопште – τόν καθόλου καί ἐνάρετοω βίον. Разуме се, таквом животу многи наносе ране; но срушити га и оборити га не може нико и никада, па ни сам ђаво. Ко је срце своје оградио правдом, тај је јак као и оклоп.[9]
 
6,15
 
Треће оружје наше јесте Еванђеље мира: „обувши ноге у приправност еванђеља мира“. Нашем рату са духовима зла неопходно је еванђеље мира. Зато што нас је Својим светим Еванђељем помирио с Богом опростивши нам грехе, Господ Христос нас је научио правом миру. Прави мир је живот у правди и светости истине. То је прави мир наш и са Богом и са људима. А свет и праведан живот проходи у сталном ратовању са гресима. Зато је наш рат – рат са духовима зла испод неба. Није доста опасати бедра истином и обући се у оклоп правде; потребно је и обути ноге у приправност Еванђеља мира. А то значи: бити спреман на све еванђелске подвиге, и неуморно ићи свима еванђелским путевима; свом душом својом, свим срцем својим стајати у Еванђељу Христовом; чврсто стајати у њему, да те никаква сила зла не може поколебати, акамоли оборити. Савест, душу, вољу, тело, ум, све то спремити за сваки еванђелски подвиг у рату са духовима зла. А то се постиже очишћењем и освећењем савести и душе и воље и тела и ума: очишћењем од свакога греха и зла и освећењем кроз свете тајне и свете врлине. Само ћемо тако опремљени однети победу у нашем рату са управитељима таме и духовима зла. По богомудром савету божанског Еванђеља: „да одбацимо сваки грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена, гледајући на оснивача и Свршитеља вере, Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божјег“ (Јевр. 12,1-2). Еванђеље је „сила Божја на спасење свакоме који верује“ (Рм. 1,16). Обуче ли се у Еванђеље, човек се обукао у силу Божју, којој све мрачне силе свих духова зла не могу учинити ништа.
Свети Златоуст вели: „Приправност еванђеља“ означава не што друго до најбољи, најузвишенији начин живота – βίος ἄριστος. Речено је „еванђеље мира“. И сасвим правилно. Пошто претходно говори о рату и борбама, апостол сада показује да ту борбу треба водити управо с демонима: јер Еванђеље и јесте Еванђеље мира. Рат са ђаволом укида други рат – рат са Богом: када ратујемо са ђаволом, ми се налазимо у миру са Богом. Стога се не бој тог рата: постоји Еванђеље – победа је већ осигуранa.[10]
„И обувши ноге у приправиост еванђеља мира“. Нека се ноге ваше не покрећу на непристојна дела, него идите путем Еванђеља, да бисте и ви заслужили пророкову похвалу: Како су красне ноге оних који благовесте мир, који благовесте добро (Ис. 52,7). Апостол је употребио реч „мир“, пошто је споменуо и рат, да бисте имали мир међу собом и са заједничким нашим Господом, а водити рат са ђаволом и његовом војском.[11] Еванђеље је названо „еванђељем мира“, јер оно ствара мир са Богом а рат са демонима.[12]
 
6,16
 
„Сврх свега узмите штит вере, с којим ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога“. – Ето најнеопходнијег оружја, над оружјима. Ако је Истина Христова оружје, онда је то вера која нам казује ту Истину и даје силу њену; ако је Правда Христова оружје, и Еванђеље – оружје, и молитва – оружје, и пост – оружје, и све што је Христово – оружје, онда нам све то даје и свим тим наоружава вера. Вера је штит којим хришћанин са сигурношћу брани и увек одбрани и Истину Христову у себи, и Правду Христову, и Еванђеље Христово; и тако увек одбрани од свих зала и душу своју. О штит вере се погасе и поломе „све стреле нечастивога“, ма како биле распаљене огњем искушења, греха, зла, демонизма. Ето оружја којим се човек може одбранити од свакога искушења, од свакога греха, од свакога зла. Ето оружја којим хришћанин постаје свемоћан у рату са духовима зла пспод неба. Пред њим немоћан је, слаб је, нејак је и сам врховни дух зла и уништења, Сатана. Вера? Каква моћ! каква сила! какво јунаштво! каква јачина! Њоме човек заиста потпуно ојача у Господу, „у сили јачине његове“, те сва сила и самог Сатане за њега не преставља ништа. Отуда кликтање светог орла богословља: „Вера је – наша победа“ (1. Јн. 5,4); њоме побеђујемо свет, и све саблазни света, па и самог Сатану (1. Јн. 2,16-17; 5,4; Мт. 10,1.8). Њоме сте „јаки, и надвладасте нечастивога“ (1. Јн. 2,14.13). Њоме, јер је у њој не само хришћанинова моћ, већ и његова божанска свемоћ. По речима самог Свемоћног: „Све је могуће ономе који верује“ (Мк. 9,23). Вера је свемоћ, не ученост, не богатство, не слава, не ни све силе овога света. Како је лако са Христом, а како тешко без Њега!
Херувимски витез свете вере благовести: „Сврх свега узмите штит вере“. Апостол говори овде о вери, не о знању. И с правом он назива веру штитом. Као што штит заклања цело тело, тако и вера: јер све њој уступа. „О који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога“. Јер ништа није у стању да расече тај штит. Чуј шта Христос говори ученицима Својим: Ако имате веру колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће (Мт. 17,20). А како ми можемо стећи такву веру? Ако будемо то извршавали: гасили распаљене стреле нечастивога. А стрелама нечастивога апостол назива искушења и непристојне жеље. Апостол је притом врло умесно додао: „распаљене“, јер је таква природа страсти. Но ако вера заповеда демонима, утолико лакше заповеда страстима душе … Вера је штит, а штити први прима ударце од непријатеља, и чува оружје неоштећеним. Ако дакле вера буде права и живот врлински, онда ће и оружје остати нетакнуто. Вера је штит који заклања оне који верују неиспитујући – τοὺς ἀπεριέργως πιστεύοντας. А кад се неко стане упуштати у мудровања и почне о свему умовати и судити на свој начин, за таквога вера не сачињава штит; напротив, онда нам она смета. Вера нека буде таква: да покрива и заклања све. Стога нека не буде кратка, да нога или неки други део тела не би остали голи. Да, штит вере мора бити сразмера величини. „Распаљене“: јер многе мисли, многе сумње, многа нерешива питања запаљују душу али истинска вера све успокоји.
Много шта нашаптава ђаво, запаљујући нашу душу и бацајући је у разне сумње, као кад неки говоре: Постоји ли васкрсење? Постоји ли Суд? Постоји ли награда? – Но ако имаш штит вере, угасићеш њиме стреле ђаволове. Појавила се у теби нека непристојна жеља, запалио се унутар тебе огањ рђавих помисли? Противстави му веру у будућа блага, и он се више неће појавити, штавише – биће уништен. „Све стреле“, а не – ове ће угасити, а оне неће … Ако ратују на нас помисли, изведимо против веру; ако нам досађују непристојне жеље, призовимо у помоћ веру; ако се налазимо у мукама и тешкоћама, искајмо угеху у вери. Вера је оно чиме се чувају сва оружја – πάντων τῶν ὅπλων αὕτη ἐστὶ φυλακτήριον; немамо ли њу, и оружја брзо пропадају. „Сврх свега узмите штит вере“. Шта значи – „сврх свега“? Значи: и сврх истине, и сврх правде, и сврх еванђеља мира. Другим речима: свему је томе нужна вера.[13]
 
6,17
 
Шта је „кацига спасења“, шлем спасења? Сам Господ Христос. Јер је Он и Спаситељ и спасење: Он даје спасење; но исто тако Он га чува и брани. Узевши у руке Богомладенца, Спаситеља, праведни Симеон захваљујући Господу вели: „Видеше очи моје спасење твоје“ (Лк. 2,30). У Спаситељу је спасење, и све силе и сва средства спасења. Спасење је спасење од греха, смрти и ђавола. Оно се стиче Христом, само Христом; али исто тако и брани Христом, само Христом. Имаш ли Христа, ти имаш и спасење и шлем спасења, јер ће те Он увек чувати од свакога греха, од свакога зла, од свакога ђавола. Свети апостол вели: „узмите кацигу спасења“, узмите је сами, јер се спасење ником силом не намеће. Оно се предлаже: „узмите“.
Својим речима: „и кацигу спасења узмите“ свети апостол вели ово: Сам Господ Христос покриће главу вашу, и спасењем ће као неким шлемом оградити главу вашу, да не би пали на вас ударци које вам наносе непријатељи.[14] Као што шлем штити главу од сваке опасности, јер је са свих страна потпуно покрива; тако и вера, сем тога што служи место штита, замењује собом и шлем спасења.[15]
„Узмите … и мач Духа, који је реч Божја“. Реч Божја, ето мача којим Дух Свети војује, а са Њим и за Њим и сви духоносци, сви хришћани. У нашем духовном рату и мач нам је духован. Шта ће нам мач духовни? Да њиме посечемо сваку неистину, сваку лаж, свако искушење, сваки грех, свако зло, сваког духа зла. „Реч је твоја истина“, вели Спас Своме небеском Оцу. Зато је свака реч Божјамач духовни, који силом божанске истине сатире сваку лаж. Таква је свака реч Спаситељева. Јер Он за Своје речи вели: „Речи које вам рекох дух су и живот су“. Њих никаква смрт не може умртвити, нити икаква сила зла уништити. „Реч Божја је жива, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања душе и Духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца“ (Јевр. 4,12). То значи: реч Божја својом силом одваја, разлучује од душе, од духа, од срца, од мисли, од помисли свако зло, па и оно најтананије и најнеприметније, и уништава га до краја, потпуно, неповратно. А Христољубљени тајновидац, свети Воанергес, види Господа Христа на небеском божанском престолу и – „из уста његових излажаше мач оштар с обе стране“ (Откр. 1,16; ср. 2,12). Тим мачем Господ ће посећи и самог Антихриста, јер свети апостол благовести да ће Антихриста „Господ убити дахом уста својих“ (2. Сол. 2,8).
Једнога духа са светим апостолом Павлом, свети Златоуст благовести: Нама је потребно узети не само штит и шлем него и мач Духа, да бисмо се не само осигурали од стрела, пуштених на нас ђаволом, него да и самог ђавола погубимо. Јер душа, поседујући овај мач, и притом још заклољена од распаљених стрела, може са великом смелошћу стати против непријатеља, овим мачем расећи његов оклоп, убити змаја и отсећи му главу. И сам апостол Павле тим мачем разори и заплени ђаволове намере. – „Који је реч Божја“. Речју Божјом он овде назива заповест или учење, које Исус Христос завешта апостолима и које они проповедаху свуда, чинећи у име Његово чудеса. Тако и ми да у свему држимо заповести Божје; јер вршењем заповести ми ћемо срушити и умртвити ђавола – ту лукаву змију.[16]
Мачем Духа апостол назива делатност Духа – τὴν τοῦ Πνεύματος ἐνέργειαν, а делатношћу Духа назива реч Божју. И то значи да Свесвети Дух извршује наше спасење као речју. Јер духовни човек грди ђавола, и овај бежи.[17]
 
6,18
 
Свеоружје Божје хришћанин ће богомудро употребити, и однети победу над свима духовима зла, само ако се буде непрестано молио Богу и стражио: „сваком молтвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете“. У духовном рату борбени и победнички дух се одржава – непрестаном молитвом, непрестаним призивањем Божје помоћи. Јер се тај рат од почетка до краја води Богом. Молитва држи у будном стању све врлине душе; неда им да малакшу, да клону, да задремају. Она је и стражар, и будитељ, и чувар сваке врлине. Она их и води и руководи у рату са свима гресима, пороцима, искушењима. Свети Оци уче да је молитва – хоровођа у хору врлина. Она их разврстава, распоређује; усклађује она и управља. Има ли непрекидну молитву у срцу, хришћанин никада неће у борби са гресима и искушењима пасти, никад пропасти. А за то је потребно: бити одлучан и приморавати себе на молитву. Јер ономе који приморава себе на молитву, Бог и даје молитву. Даје све дотле док се молитва не претвори у непрекидну молитву. А непрекидна молитва наша, то је једино божанско еванђелско јемство да ћемо непрекидно побеђивати у нашем ратовању са духовима зла и греха. Молитва хришћанинова увек се грана и у молитве „за све свете“, тојест за све хришћане, јер су и они у непрекидном рату са духовима зла испод неба. А као такви, они су наши саборци и савезници. Јеси ли хришћанин, знај: сваки је ђаво стално у рату са тобом. Сваки изводи сву своју силу против тебе: демон гњева – гњев, демон блуда – блуд, демон гордости – гордост, демон пакости – пакост, демон зависити – завист, демон очајања – очајање, и тако редом, име им је легион, а њиховим саблазнима и страстима – ни броја се не зна.
Но ма колико их било, увек је наше „свеоружје Божје“ јаче од њих, способно да их разјури и победи на свима бојиштима у свима биткама. Нарочито када нас у том ратовању воде и предводе челници светих благодатних врлина: молитва и пост. Пред њима се не може одржати ни један зли дух; од њиховог огња они се дају у безобзирно бекство. Ма колико се духови зла окомили на тебе из спољњег света, или чак продрли у тебе, и укопали се, и ушанчили се у твојој души, и настанили се, и претворили срце твоје у дом свој, ипак се не бој! само изведи против њих молитву и пост, а у резерви држи љубав, милосрђе, кротост, смерност, веру, истину, правду, трпљење, – и ступи у борбу, ратуј истрајно и неустрашиво, и са безмерном надом, па ћеш несумњиво победити све духове зла и оне у теби и оне око тебе; и још ћеш их потпуно истерати из себе и далеко прогнати од себе. У то непоколебљиво и чврсто веруј, јер су уста Свеистинитога и Свепобеднога изрекла ову благовест: „Овај се род изгони само молитвом и постом“ (Мт. 17,21): тојест род свих нечистих духова, и оних најгорих и најопакијих (Мт. 17,15-17). Ето божанског свелека од свакога зла, од свакога ђавола. Молећи се и постећи се, ти постајеш непобедиви победник: непобедив не само од људи, него и од саме смрти, и од грехова, и од ђавола. Јер и греси и смрти и ђаволи сачињавају један „род“. А свемилостиви Господ је зато и дошао у наш свет, да нам да победу над њима, и лек од њих. Да, лек од греха, лек од смрти, лек од ђавола.
Та молитва је увек „у Духу“: Од јој даје силе да траје, да непрестано траје и гори и пламти у нашем срцу. У питању је све наше: сва вечност наша, јер ђаволи то и раде што нам гресима и страстима краду вечност, и рај, и небо, и царство небеско, па и самог нам Бога и Господа краду. Стага се „треба свагда молити Богу, и не дати да дотужи“ (Лк. 18,1). Разуме се, молитва извире из наше вере у Господа свеблагог, који је због тога са благовешћу о молитви и посту изрекао и благовест о вери, објавивши: „Све што узиштете у молитви верујући, добићете“ (Мт. 21,22).
Еванђеље Спасово увек гледа човека из његове вечности, из његове небеске постојбине, гледа га у свима његовим мукама и подвизима и борбама за спасење душе и за осигурање вечнога живота и неба и раја, зато апостолска труба непрестано труби ову бојну лозинку, овај ратни поклич: „У молитви будите једнако“! (Рм. 12,12). А када се у тим страшним окршајима и ужасним биткама, где се толика крв душе пролива, малакше или посрне или падне или рана задобије, макар и смртоносна, ти и онда надом ратуј ослушкујући животворну благовест „вечнога Еванђеља“: „Господ је близу. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем нека се јављају Богу искања ваша“ (Флб. 4,6).
Као у сваком рату, тако и у овом духовном, веома је важно, и увек важно – стражити. Стражити: да непријатељ не нападне изненада, или навали великим снагама на слабије стране наше душе, или изведе безброј лукавстава у бој против нас. Онда: стражити! постаје наше бојно правило, али стално правило. У овом нашем поднебесном свету ми смо увек са свих страна опкољени легијама нечистих духова, зато и стално ходи кроз нас и између нас Спасова заповест: „Пазите, стражите и молите се Богу да не паднете у напаст“ (Мт. 26,41). Духовођени ратници, духоносци и христоносци – ето наших војсковођа, ето наших свепобедних победника у свима ратовима за душу људску. А они громогласе ову благовест: „Стражите! стојте у вери! мушки се држите, утврђујте се!“ А првоврховни архистратиг хришћански, свети апостол Петар свезаповедни благовести: „Будите трезни, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“ (1. Птр. 5,8). На земљи сте, на војни сте, где се непрекидно води на живот и смрт борба за душу, зато – „у молитви будите једнако, и стражнте у њој“ (Кол. 4,2).
Објашњавајући осамнаести стих, блажени Теодорит вели: Они који су непрестано опкољени непријатељима, не могу спавати. Зато божанствени апостол нарећује да бде, и да се пепрекидно моле, и да не престају са телесним трудом, него да буду веома истрајни у њему. Заповеда пак да се моле не само за себе, него и за све једноверне.[18]
 
6,19
 
Велики апостол народа, толики чудотворац и беспримерни свемоћник, проси од хришћана молитве за себе. Он то чини побуђен чувством саборности, јер се ниједан хришћанин не спасава сам, одвојено од других, већ увек са другима и помоћу других, увек у заједници „са свима светима“, пошто сви сачињавају једно духовно – благодатно тело, Цркву. Та свест и чини те се хришћанин непрестано смирава бескрајно пред браћом. И тим баш смирењем стиче од Бога „високаја“. Свети апостол Павле је имао толику благодат од Бога за проповедање Еванђеља, па ипак он свесредно и смирено
 
6,20
 
моли хришћане да се моле за њега Богу, да би што неустрашивије могао јављати „тајну Еванђеља“. За неустрашиво проповедање Еванђеља он је у оковима; и из окова пише ову чудесну Посланицу, ово свебожанско Еванђеље, али би желео да још неустрашивије то чини. А у томе га могу помоћи молитве браће хришћана. Зато је он и неуморан у томе (ср. Кол. 4,3; 2. Сол. 3,1).
 
6,21-22
 
Христово Еванђеље је сво с неба, али зато што је сво на земљи у оваплоћеном Богу Логосу, у Његовој личности Богочовечанској, у Његовом животу Богочовечанском, у Његовом крштењу Богочовечанском, у Његовом преображењу и страдању и васкрсењу, у Његовим делима Богочовечанским, у Његовој науци Богочовечанској, оно се и проповеда људима преко људи. Бог је и сишао у човека, и живео у телу, да би показао људима како се живи Богом у телу и како је тело и дато људима ради тога да у њему живе Богом, на божански, на богочовечански начин. Такав живот, сав живот имају на првом месту свети апостоли. Они су не друго него „посланици“, послани Господом Христом међу људе, да им собом и на себи покажу тај нови живот у Богу, тај вечни живот у телу људском, то небо на земљи.
Диван пример таквог живота, и божанске проповеди Еванђеља Спасова таквим животом јесте и „верни служитељ у Господу! Тихик, „љубљени брат“ свесветог апостола Павла. Све је у светих апостола и њихових служитеља, као и свих правих хришћана – „у Господу“: и душа, и срце, и ум, и савест, и живот, и дела, и мисли, и речи; једном речју: све, све, све. А то значи: у њих нема места за ђавола, за његово зло, за његове грехе, и за његово царовање над њима преко сласти и страсти. Све божанско, све богочовечанско живи и влада у њима, зато они и јесу жива небеска утеха за срца људска, измучена земаљским патњама и борбама са духовима зла испод неба.
Свети Златоуст благовести: Апостол је само споменуо да је у оковима; а остало о њему оставља Тихику да им он исприча. Све што се односи на догмате и учење он им је изложио у својој Посланици, а што се тиче самих вести, то он препушта доносиоцу Посланице. Стога је и додао: „да и ви знате“, тојест да се и ви упознате „како сам ја“. Овим је и показао своју љубав према њима, и дао им прилике да и они испоље своју љубав према њему.[19]
Тихик, пошто је „љубљени брат“, он зна све о светом апостолу; а као „веран“, он неће лагати. Он је и „служитељ у Господу“, тојест служи ради Бога и у божанским стварима – ἐ τοῖς θείοις, а не ради нечег световног и у нечем земаљском – ἐν τινι τῶν γηῒνων; притом је брат у Господу, тојест духовни брат.[20]
 
6,23
 
Са вером и ради вере даје се људима мир и љубав од Бога Оца и Господа Исуса Христа. Нема мира Божјег без вере и љубави. А нема ни љубави без вере, нити вере без љубави: „Нема никакве користи од љубави без вере; но исто тако без вере и љубав уопште ни постојати не може“.[21] Иако у овом свету, хришћани су кроз веру и љубав стално везани са оним светом, и Тросунчаним Божанством, Господарем и Сведржитељем светова. А и са људима у овом свету хришћани су везани том истом љубављу и вером. Тако је сав њихов однос према свима световима одређен њиховом еванђелском вером и љубављу.
 
6,24
 
Благодат коју свети апостол жели хришћанима обухвата све дарове Христове. Она их чува, она и раздаје. Она даје сваки дар, али се и даје кроз сваки дар. Она даје љубав и веру, али се и даје кроз љубав и веру; она даје молитву и истину, али се и даје кроз молитву и истину; она даје правду и кротост, смерност и трпљење, освећење и спасење, обожење, и охристовљење, и све што је Христово, али се кроз све то и даје христољупцима, даје безмерно и непрекидно. Кратко и свеистинито: она даје свете тајне и свете врлине, али се и даје кроз свете тајне и свете врлине. Заиста даје божански неизмерно и безгранично и бесмртно и вечно, и то даје у свечудесном и светајанственом Богочовечанском телу Христовом, Цркви, тој Тајни над Тајнама, тој Светињи на Светињама, тој Благодати над Благодатима, тој Мудрости над Мудростима, тој Истини над Истинама, тој Радости над Радостима, тој Красоти над Красотама, том Благослову над Благословима. Том Блаженству над Блаженствима, тој Светлости над светлостима. Амин! Амин! Амин!
Јуни 1945.
Видовдан, 1955.
Света обитељ Ћелије
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Оци често називају философом сваког правог хришћанина, човека који живи по Еванђељу Христовом.
  2. тамо, Ноmil. XXI, 2; соl. 151-152.
  3. тамо, Ноmil. XXII, 1; соl. 156.
  4. тамо, Ноmil. XXII, 3; соl. 158-159.
  5. тамо, соl. 159.
  6. тамо, аd lос.; соl. 553 А.
  7. Икуменије, тамо, аd lос.; соl. 1249 С
  8. тамо, 3. 4. 5; соl. 159. 160. 162. 163. 164.
  9. тамо, Ноmil. ХХIII, 1. 3; соl. 163-167.
  10. тамо, Ноmil. XXIV, 1; соl. 168. 169.
  11. Блажени Теодорит, тамо, ad lос.; соl. 553 С
  12. Икуменнје, тамо, аd lос.; соl. 1253 А.
  13. Свети Златоуст, тамо, 1. 2; соl. 169. 170. 171.
  14. Блажени Теодорит, тамо, соl. 556 А.
  15. Свети Златоуст, тамо, 2; соl. 171.
  16. тамо, 3; соl. 171-172.
  17. Блажени Теодорит, тамо, соl. 556 АВ.
  18. тамо, ad loc.; col. 556 В.
  19. тамо, 2; соl. 170.
  20. Блаж. Теофилакт, тамо, ad lос.; соl. 1136.
  21. Свети Златоуст, тамо 4; соl. 174.

Један коментар

  1. дамјан

    Није џабе рекао бесмртни Ава: „Тешко је бити хришћанин, још теже је бити православни хришћанин, а најтеже је бити српски православни хришћанин.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *