НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
1,1-23
 
ЕФЕСЦИМА: 1,1-23: 1 „Павле, по вољи Божјој апостол Исуса Христа, светима који су у Ефесу и вернима у Христу Исусу: 2 благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.
3 Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас благослови сваким благословом духовним на небесима у Христу; 4 као што нас изабра у њему пре постања света, да будемо свети и беспрекорни пред њим, 5 у љубави предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Xpиста, по благовољењу воље своје 6 на похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме, 7 у коме имамо искупљење крвљу његовом, опроштење грехова, по богатству благодати његове, 8 коју преумножи у нама у свакој мудрости и разуму, 9 објавивши нам тајну воље своје – γνωρίσας ἡμῖν τὸ μυστήριον τοῦ θελήματος αὐτοῦ, по благовољењу своме које је имао у себи, 10 за уредбу пуноће времена – εἰς οἰκονομίαν τοῦ πληρώματος τῶν καιρῶν, да се све састави у Христу што је на небесима и што је на земљи – ἀνακεφαλαιώσασθαι τὰ πάντα ἐν τῷ Χριστῷ (= да се све возглави у Христу …); 11 у њему, у коме и наследници постадосмо, унапред oдређени по намери Онога који све чини по савету воље своје, 12 да бисмо били на хвалу славе његове, ми који смо се унапред уздали у Христа, 13 кроз кога и ви, чувши реч истине, еванђеље спасења свога, у коме и веровавши запечатисте се Светим Духом обећања, 14 који је залог наследства нашег, за откуп течевине, на хвалу славе његове.
15 Зато и ја, чувши вашу веру у Христа Исуса, и љубав к свима светима, 16 не престајем захваљивати за вас спомињући вас у молитвама својим: 17 да Бог Господа нашег Исуса Христа, Отац славе, даде вам Духа мудрости и откривења да га познате, 18 и бистре очи срца вашега, да бисте познали каква је нада звања његова, и какво богатство славе наследства његова у светима, 19 и каква неизмерна величина моћи његове на нама који верујемо по чињењу превелике силе његове, 20 коју учини у Христу кад га васкрсе из мртвих и посади себи с десне стране на небесима, 21 изнад свих поглаварстава и власти и силе и господстава и свакога имена шго се може назвати, не само на овоме свету него и на ономе; 22 и све покори под ноге његове, и њега даде за главу Цркви над свим – ὑπὲρ πάντα, 23 која је тело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему – τὸ πλήρωμα τοῦ τὰ πάντα ἐν πᾶσι πληρουμένου.“
 
1,1
 
Павле је апостол благовести Христове; он је „послан“ да њу проповеда. Стога и не припада себи, већ сав припада Богу и Господу Христу. Док је припадао себи и живео по својој вољи, он је гонио Господа Христа и Његове свете апостоле. Али, откако је доживео чудесни преображај у целокупном бићу свом видевши на путу за Дамаск васкрслог Господа Исуса, он сав припада Њему – јединственом Богу и Господу Исусу. Он неће да зна за себе, за вољу своју, за душу своју, за разум свој, за живот свој, јер је све то заменио у њему Господ Христос: постао и воља његова, и душа његова, и разум његов, и живот његов. Када гледа себе, он не налази себе у себи већ Господа Христа, и изјављује што никада нико од људи није се усудио изјавити о себи: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гал. 2,20).
Стога се он сав претворио у „апостола Исуса Xpистa“, у „посланика“ Исуса Христа, који неће ни себе нити ишта своје, већ само хоће, зна и исповеда Онога који га је послао, и проповеда само оно ради чега га је послао. Могло би се рећи: његово је име „апостол“, не Павле, не Савле. Да, он признаје себе за Павла, за човека, за биће уопште, али уколико је „апостол Исуса Xpиста“, уколико припада Христу. За њега: Господ Христос је све и сва у свима световима, једина вредност, једина свевредност; а остало? – све остало је „трице“ и „штета“ (Флб. 3,8). Увреда је за Павла назвати га мудрацем, философом, генијем. Све су то „трице“. Он је пре свега и изнад свега „апостол Исуса Христа“, послан да благовести не себе и своју мудрост већ Христа – „Божију силу и Божију мудрост“ (1. Кор. 1,24). А према њој, свака људска мудрост је лудост. И када у заглављу Посланице ставља своје име „Павле“, он одмах додаје: „по вољи Божјој апостол Исуса Христа“. Као да вели: ІІосланица, и Еванђеље што је у њој, није од мене, Павла, већ од „апостола Исуса Христа“. У њој нема ни мене, нити ичег мог. Ако је што моје, онда је то дужност посланика: саопштити оно ради чега сам послан, саопштити Еванђеље Христово. У њему – све је Христово, све је од Христа; а од мене је само моја добра воља, коју признајем утолико уколико је Божја, уколико је „по вољи Божјој“.
Христоносни апостол назива хришћане светима, јер је светост и њихов позив и њихова дужност. Хришћани су хришћани уколико су у Христу. А у Христу бити значи – бити свет по мери вере своје, јер је Христос освећење наше (1. Кор. 1,30). Оно што Господ жели од нас у Своме Еванђељу, и ради чега је дошао и дао нам Своје Еванђеље, јесте светост наша (1. Сол. 4,3.7). Са вером у Господа Христа и почиње хришћаниново освећење благодаћу, које се потом усавршава светим тајнама и светим врлинама. Апостол назива верне светима и свете вернима, да би показао да је вера подвиг којим се хришћани добровољно освећују „у Христу Исусу“. Јер вера и јесте живот „у Христу Исусу“, у коме је сва светост Божанска која својим освећујућим силама освећује верне, преображавајући их из не светих у свете. Крајњи је циљ хришћана да буду „свети у свему живљењу“ као што је свет сам Гослод Христос (1. Петр. 1,15).
 
1,2
 
Благодат је свака божанска сила која служи освећењу и спасењу људи. Њу поседује само Трисвсто Божанство, и даје се људима од Оца кроз Сина у Духу Светом, ради заслуга човека Господа Исуса. Зато се благодат првенствено приписује Господу Христу: она је „благодат Господа нашега Исуса Христа“ (1. Кор. 13,13; Гал, 6,18; Рм. 16,24; Флб. 4,23; 2. Сол. 3,18; 2. Тм. 2,1). Штавише, спасење и бива „благодаћу Господа Исуса Христа“ (Д. А. 15,11). И још: благодат се прима преко Господа Исуса Христа (ср. Рм. 1,5). Ако ишта – благодат царује кроз Господа нашег Исуса Христа (Рм. 5,21). „Мир“ је такође од Свете Тројице, и увек једне суштине са благодаћу. To је исто тако дар Христов. „Мир“ од живљења у Господу Исусу толико је изузетан, толико се разликује од сваког људског, земаљског мира, да га Спаситељ назива „својим миром“, миром који једино Он може дати (Јн. 14,27). To је „мир Божји који превазилази сваки ум“ (Флб. 4,7). Зато је Господ Христос – „Бог мира“ (Флб. 4,9).
 
1,3
 
„Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа“: Бог Господа Христа као човека, Бог човечанске природе што је у Богочовеку Христу, и Отац Господа Христа по Божанству, Отац Божанске природе што је у Богочовеку Христу. „Благословен“, јер „нас благослови сваким благословом духовним на небесима у Христу“. – Нема сумње, једино се у Христу биће људско осећа благословено од Бога „сваким благословом“. Ван Њега, оно је увек дављено, мучено, умртвљавано грехом, смрћу и сваком муком, зато се и oceћa проклетим. А са Христом и у Христу Бог је заиста „сваким благословом“ благословио род људски. Дао му опроштај грехова, – зар то није благослов? дао му победу над смрћу и ђаволом, – зар то није безгранични благослов Божји? дао му живот вечни, – зар то није безмерни благослов Божји? дао му истину вечну, љубав вечну, правду вечну, радост вечну, блаженство вечно, Еванђеље вечно, спасење вечно, сва савршенства божанска, бесмртна и вечна, – зар то није благослов Божји, све сам благослов до благослова? Нема благослова Божјег којим Господ Христос није благословио човека, јер нема добра Божијег које Он није донео роду људском (ср. Рм. 8,32). Тако је биће људско у Христу постало благословено и „на небесима“, иако је до Њега, и без Њега, било проклето у свима световима. У Христу си вером? Који ти благослов недостаје? који дар? који рај? које небо? „Шта ти још недостаје? Постао си бесмртан, постао си слободан, постао си син, постао си праведан, постао си брат, постао си сунаследник, сацарујеш с Господом, сапрослављен си с Њим; све ти је даровано. Првину твоју славе анђели, херувими, серафими. Шта ти још недостаје?“[1]
 
1,4
 
Својим богочовечанским подвигом спасења на земљи, Господ Христос је благословио род људски „сваким благословом духовним“. Тиме је Господ Христос остварио оно што је као план Божји o роду људском постојало у Тросунчаном Божанству „пре постања света“. Спасење које ми хришћани стичемо и добијамо Спаситељем јесте остварење предвечне мисли Божје o нама, „јер нас изабра у Њему пре постања света“. Изабра сав род људски као целину, а нас хришћане и као појединце, предвиђајући да ћемо ми с вером и љубављу примити Спаситеља и спасење. Овај избор ни у ком случају не значи Божје предодређење, већ само Божје предзнање и предвиђање како ће се ко од људи држати према Спаситељу и спасењу које Он нуди. Јер човековољубиви Спас предлаже спасење свима, али га само известан број људи прима. Примају га они који се драговољно одлуче да живе светим и беспрекорним животом у Христу и пред Христом. А такав живот се живи Духом Светим и у Духу Светом помоћу светих тајни, и светих врлина које извиру из светих тајни. Такав живот, више или мање, воде хришћани, сваки по мери својих напора и подвига. Јер се нико не може насилно приморати да живи праведним и светим животом. Ау је све засновано на слободној вољи, на добровољном напору и труду. Врлине, свете врлине се не могу наметнути силом, или неким предодређењем, јер су оне од зачетка до завршетка, дело добре воље. Зато свети апостол речима: „нас изабра у Њему пре постања света“ додаје и ово: „да будемо свети и беспрекорни пред Њим“; – пред Њим: свесветим, свевидећим, свезнајућим, свебеспрекорним. А то ћемо постићи, ако душу своју, створену од Бога боголиком и богочежњивом, хранимо у овом животу светим тајнама и светим врлинама.
Бог нас изабра, да будемо свети и беспрекорни пред Њим. Но да ти, вели Свети Златоуст, чувши o том избору, не би помислио да је довољна сама вера, свети апостол указује и на живот. Зато нас изабра Бог, вели он, да будемо свети и беспрекорни. Избор је и сведочанство човекољубља Божјег и сведочанство врлине изабраних. Нема сумње, Бог изабра оне који то заслужују. Он нас учини светима, али ми треба да останемо свети. Свет је који има вере (ἄγιός ἐστιν ὁ τῆς πίστεως μετέχων); ἂμωμος – беспрекоран је – који води живот без мане.[2]
 
1,5
 
Живљење у светим тајнама и светим врлинама нас спасава тиме што нас освећује, јер нас испуњује Једино Светим; што нас обожује, јер нас испуњује Богом; што нас усињује Богу, јер нас сједињује са Јединородним Сином Божјим, Господом Исусом Христом. Спасење и није друго до усиновљење човека помоћу Сина Божјег, Господа нашег Исуса Христа. Развој и подвиг спасења је развој и подвиг усиновљења. Спасен значи усињен Богу, благодатно сједињен са Спаситељем који и јесте Јединородни Син Божји. To је унутрашњи строј спасења, његово биће. И то је оно што је предодређено; на такво спасење је предодређен род људски. Јер ван спасења као подвига усиновљења Богу помоћу Господа Христа, нема за род људски другог начина спасења од греха, смрти и ђавола. Своје спасење хришћани постижу усиновљењем Богу кроз Исуса Христа, – то је оно што је предодређено. У таквом богоусиновљењу се и састоји хришћанство. Једино се тако постаје, и једино тако остаје хришћанин. А да ли ће то усиновљење усвојити овај или онај, зависи потпуно од њихове воље. Јер је усиновљење себе Богу – подвиг свестрано личан и добровољан. Човек се усињује Богу сједињујући се духовно благодаћу Духа Светога са Јединородним Сином Божјим, Господом нашим Исусом Христом. А то бива помоћу светих тајни и светих врлина. Господ Христос је Син Божји по природи, а они који се преко Њега усињују Богу, постају синови Божји по благодати. „Бог посла Сина Свога Јединородног“ – „да примимо усиновљење“ (Гл. 4,4.5). Вера у Христа као Јединорадног Сина Божјег и јединог Спаситеља рода људског даје сва потребна света средства и свете силе, помоћу којих људи постају синови Божји. Зато свети апостол и пише хришћанима: „Ви сте сви синови Божји вером Исуса Христа“ (Гл. 3,26). Тако, у крајњој линији, усиновљење је ухристовљење и охристовљење, доживљавање помоћу светих тајни и светих врлина Христа као себе, и свега Његовог као свог.
Спасење људи усиновљењем Богу кроз Господа Христа, предодређено је Тројичним Божанством „у љубави“, у неисказаној љубави према роду људском. Из те божанске љубави зрачи свемудрост Божја. Јер љубав Божја је једносушна са мудрошћу Божјом. Нема сумње, овакво спасење је најцелисходније по род људски, јер изражава неизмерно човекољубиво благовољење Божје према људима. Зато је свети апостол и нагласио, да је Бог то учинио: „у љубави … по благовољењу воље своје“. „То јест зато, вели Свети Златоуст, што је силно желео, или, ако хоћете, зато што је то било његова главна жудња. εὐδοκία (благовољење) свуда означава главну и основну жељу. Под тим апостол разуме прву жељу, силну жељу, жељу са жудњом, неодољиву жељу. Значи, Бог силно жели, силно хоће наше спасење. Због чега нас Он тако љуби, и откуда нас тако воли? Једино по доброти Својој, јер благодат је од доброте – ἡ γὰρ χάρις ἀγαθότητός ἐστι. Стога нас Он и предодреди себи на усиновљење, желећи, и то силно желећи, да тиме јави славу благодати Своје“.[3]
 
1,6
 
Усиновљење Христом Богу, и сва божанска богатства која га прате, дар је благодати Божје. Зато сва срца свих синова Божјих стапају своја осећања „у похвалу славе благодати“ Божје. Дарови благодати Христове роду људском безбројни су и безгранични, јер нам је она даровала оно што око људско никада не виде и ухо људско никада не чу и срце људско никада не наслути (ср. 1. Кор. 2,9); јер нам је она даровала оно што само Бог љубави и човекољубља може даровати земнородном робљу смрти и греха; јер нам је она даровала Њега – Господа Исуса Христа Богочовека, то најдивније и најмилије чудо наше планете и свих уопште светова, „како да нам онда с Њим свс не дарује?“ (ср. Рм. 8,32). У томе је и безмерје благодати Божје. Гле, у нашем земаљском свету тек са Господом Христом гранула су сва сунца благодати Божје; и ми смо тек Њиме угледали и познали сву славу благодати Божје: јер благодат је толико сва од Њега, толико сва Његова, да је у Светом Еванђељу јасно и одлучно објављена благовест: „Благодат постаде од Исуса Христа“ (Јн. 1,17): „постаде“, као да је до Њега није ни било. И ми земнородни људи тек од Њега, од пуноће Његове Богочовечанске Личности – „примисмо благодат на благодат“ (Јн. 1,16). Неизмерна слава и неисказана богатства ове благодати излили су се и на нас преизобилно: јер нас Бог њоме „облагодати у Љубљеноме“, тојест у Христу Исусу, пошто због Њега и кроз Њега Љубљеног и ми постајемо мили Богу, охристовивши се у Њему, обновивши Њиме христоликост душе и бића нашег, достигавши спасење, обожење, обогочовечење.
Свети апостол није рекао, вели Свети Златоуст, благодат коју нам дарова – ἐχαρίσατο, већ благодат којом нас облагодати – ἐχαρίτωσεν ἡμᾶς, тојест не само нас од грехова избави, него нас и учини љубљенима, милима Себи – ἐπεράστους ἐποίησε. Замислимо: када би неко узевши шугавца покривеног ранама и сатрвеног болешћу, старошћу, сиромаштином и глађу, одједном преобразио њега у леполиког младића, чија би лепота пленила све, образи сијали, очи гледале као два мила сунца; затим га занавек оставио у том цвету младости, па га још обукао у порфиру, круну и у све царске украсе; – ето, тако управо и преобрази Бог нашу душу, учинивши је и лепом и привлачном и милом, те на такву душу силно желе гледати Анђели и све друге Небеске Силе. Тако нас Бог учини милима и многопожељнима Себи.[4]
Уствари, на целом путу подвига спасења непрекидно се врши облагодаћење човека: светим тајнама и светим врлинама постепено се облагодаћује душа, облагодаћује срце, облагодаћује ум, облагодаћује воља, облагодаћује тело, облагодаћују чула, облагодаћују све психофизичке силе човекове, облагодаћује сав човек. И природно је онда што су у тако облагодаћеног човека и мисли благодатне, и осећања, и жеље, и хотења и расположења, и дела. Живот у Христу, живот је у благодати. Зато је такав живот и свет и непорочан и беспрекоран. Облагодаћење је уствари охристовљење, а у њему спасење. Јер само духовно благодатно сједињење са Спаситељем доноси нам спасење. Спасава се једино онај који благодаћу живи у Спаситељу и Спаситељем. Другог начина спасења нема. Јасна је новозаветна благовест: благодаћу се спасавамо кроз веру (Еф. 2,8), јер се вером улази у благодат спасења (ср. Рм. 5,2). Благодат се свакоме даје по мери његових трудова и вршења заповести Спасових (ср. Еф. 4,7). Благодат се множи у нама вером, љубављу и осталим светим врлинама (ср. 1. Тм. 1,14). Од нас зависи да ли ћемо јачати или слабити у благодати. Зато свети апостол наређује свакоме од нас: „Јачај у благодати Исуса Христа“ (1. Тм. 2,1). Не јачаш ли у њој, знај – благодат је узалуд у теби, и једног се дана може узети од тебе (ср. 2. Кор. 6,1).
 
1,7
 
У Христу „имамо искупљење – τὴν ἀπολύτρωσιν – крвљу његовом, опроштење грехова по богатству благодати његове“. Не у човеку, већ једино у Богочовеку „имамо искупљење“ од греха, смрти и ђавола. Зашто? Зато што је Он једини показао тело човечије без греха. А ђаво и смрт грехом су држали у свом ропству све људе без изузетка. Тело Бога Логоса је без греха, те ђаво и смрт нису имали чиме да га држе у ропству, и оно је васкрсло, васкрсењем победило смрт и „пропутило сваком телу пут“ у васкрсење и у живот вечни“.[5] Присутан и у мртвом телу Свом у гробу, и у души Својој с којом је сишао у ад, Спаситељ као да је рекао ђаволу: ето тела мог мртвог; његова смрт, његова мртвост показује да је оно заиста људско; а ево и душе моје људске са мном у аду; погледајте, у телу мом и у души мојој нема нимало греха: потпуно су свети и безгрешни, зато нисте у стању да их држите ни у ропству смрти ни у ропству ада; тело моје безгрешно својом божанском чистотом, безгрешношћу, светошћу искупљује природу људску од греха, смрти и ђавола, ослобађа их од робовања вама, и отвара сваком бићу људском пут у васкрсење и живот вечни.
„Имамо искупљење крвљу његовом“. Зашто „крвљу његовом“? Зато што је крв тела Његова постала божанска и божанском свевредношћу искупила од смрти природу људску. Зашто још? Зато што је кро Његова божанска и животворна, занавек остала таква и у телу Његовом – Цркви. И ми „имамо искупљење крвљу његовом“, јер живећи у телу Његовом, Цркви, ми живимо пречистом и животворном крвљу Његовом. Зашто још? Зато што се том светом и животворном крвљу причешћујемо у светој Евхаристији, и тако она постаје наш живот, наша бесмртност, наша светост, наша безгрешност, наше обожење, наше спасење. „Ми имамо опроштење грехова крвљу његовом“, зато што је Његова божанска и свескупоцена крв проливена за грехе наше. После ње, ниједан грех људски није остао неискупљен, неопроштен. Толико је богатство, толика сила њена. У тој свескупоценој и свеживотворној крви може наћи искупљење и опроштај својих грехова сваки ко постане сутелесник у телу Богочовековом, Цркви (ср. Еф. 3,6; 4,12.16). Толико је богатство благодати Христове, и божанске крви Његове.
 
1,8
 
У бескрајном човекољубљу Свом Господ Христос је богатство благодати Своје учинио приступачним за све; приступачним кроз веру у Њега (ср. Рм. 3,24-25). Сваки може постати заједничар у божанском свебогатству блатодати Христове, јер је сва благодат Његова у Цркви. Она обогаћује душу, обогаћује ум, обогаћује срце, обогаћује живот, обогаћује вољу, и то обогаћује богатством Божјим. То је свакодневно искуство чланова Цркве.
Зато свети апостол благовести: Бог благодат „преумножи у нама у свакој мудрости и разуму“ – ἐν πάσῃ σοφίᾳ καὶ φρονήσει. Благодат у мудрости? To је облагодаћена мудрост, мудрост божанска, логосна, бесмртна, вечна, само у границама наше људске душе. Обогаћен том благодатном мудрошћу, хришћанин мудро живи у свима Божјим световима, избегавајући грех, од кога душа и лудује и бунца. Јер грех и јесте лудило душе, безумље душе. Када је на путевима греха, душа човекова бунца у безумљу, и ломи се по гудурама и тминама зла и страсти. Само благодат Христова исцељује душу од греховног безумља и лудила. Она је једини лек за то у свима човечанским световима. Грех – болест, благодат – лек; грех – лудило и безумље, благодат -мудрост и здравоумље.
Бог преумножи благодат „у сваком разуму“. – Благодат у разуму? То значи: божанска сила, освећујућа и преображујућа и обожујућа, освећује разум, преобража га, обожује га. И разум се јавља чист и обновљен и преображен и обожен, и из њега се роје божанске мисли, божанска расуђивања, божанска умовања. Док је под влашћу греха, разум точи из себе таму и мрак, наказне и ружне мисли, безумна и луда расуђивања, јер грех и царује у човеку кроз многобројне демонизме и разна лудила. Огреховљен разум увек је под влашћу зла, и тиме посредно под влашћу ђавола. Облагодаћени пак разум увек је под влашћу божанског добра, и тиме под влашћу самога Бога свакога добра – Господа Христа. Разум се облагодаћује помоћу светих тајни и светих врлина. Тако, молитва светом силом својом облагодаћује разум; и омолитвљен разум свако своје расуђивање развија и води божанским путевима, те га никада не костоломе мрачна беспућа. Исто тако, љубав светом силом својом облагодаћује разум, те он с усхићењем благовести и оправдава христолику љубав према свима људима и свима створењима и свима тварима. Тако и смиреност, тако и кротост, тако и пост, тако и све остале еванђелске врлине, свака својом светом силом облагодаћује разум, и тиме га преображава, освећује, охристовљује, обожује, обогочовечује, обесмрћује, овечнује, и на тај начин га оспособљава, те он радосно и усхићено живи ради вечнога у времену, ради Божјега у човеку, ради богочовечнога у људима, ради Господа Христа у времену и вечности, и свим бићем својим усваја вечну Божанску Мудрост што је у Божанском Откривењу.
 
1,9
 
Шта Бог хоће са овим светом? Какав је циљ Божји у њему? Шта Бог хоће са родом људским? Са човеком? Зашто је Бог створио овакав свет и оваквог човека у њему? То не зна, и не може знати никаква људска мудрост, никакав људски разум. То може знати, и стварно зна једино Христовом благодаћу облагодаћена мудрост, и Христовом благодаћу облагодаћени разум. „Богатство благодати“ Своје Тросунчани Господ је и излио на нас „објавивши нам тајну воље Своје“ у личности Господа Христа и Његовом богочовечанском подвигу спасења: тајну воље Своје o нашем земаљском свету, и o свима световима, o човеку, и o свима људским бићима. Нема сумње, тајна свих светова је у тајни воље Божје. Да нам је није објавио, ми људи никада не би сазнали и открили ту тајну, а самим тим ни тајну наше људске воље: ради чега нам је воља дата, и чему треба да служи, и како да се управља. По предвечном благовољењу Свом Бог нам је открио ту тајну коју је имао у себи o свету и световима, и o човеку у њима. А то благовољење васцелим бићем својим извире из безграничне љубави Божје, којом Бог и одређује од вечности сав свој однос према роду људском.
 
1,10
 
До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, род људски је био пуки сиромашак, јер није знао „тајну воље Божје“, није знао шта Бог хоће са нама људима, са анђелима, са звездама, са животињама, са биљкама, са васионама. А све то сазнао је са појавом Богочовека Хркста на земљи. У чему је „тајна воље Божје“? У томе: „да се све састави у Христу што је на небесима и што је на земљи“ (ἀνακεφαλαιώσασθαι τὰ πάντα ἐν τῷ Χριστῷ = да се све возглави у Христу … ); Христос – свејединство, Христос – свеујединитељ: У Њему, Богочовеку, сједињује се Бог и човек, небо и земља, анђели и људи, бића и твари, атоми и васионе, све што је на небу и што је на земљи, све осим греха, смрти и ђавола. Богочовек је све то ујединио основавши Собом и у Себи и на Себи Цркву, која је тело Његово и Он глава њена, те је тако она пуноћа Њега, Богочовека, који све испуњава у свему – τὸ πλήρωμα τοῦ τὰ πάντα ἐν πᾶσι πληρουμένου (Еф. 1,22-23).
Своје првобитно јединство са Богом Логосом, Творцем својим, род људски је нарушио грехом: грехом је одвојио себе од Њега, одбацио себе од Њега, и кренуо ванбожјим, ванлогосним, ванлогичним путевима, који кроз безброј смрти воде у царство смрти, царство чистога демонизма, ђаволизма, сатанизма. Јер сваки грех је својим главним животним нервом невидљиво везан за срце, за свезло срце свезлог Сатане. Уневши у себе грех, ту разорну богобежну силу, човек је одбегао од Бога, одвојио себе од Бога, и са собом повукао у смрт и поноре сатанизма и сву твар, која је по речи Божјој подвласна њему. Тиме је он сву твар увукао у ропство пропадљивости, у тешке патње и муке, због чега и „сва твар уздише и тужи заједно с нама“ људима у квргама греха и смрти (ср. Рм. 8,20.22). Ослободити род људски, а преко њега и сву твар, од робовања греху и смрти, није могао нико од људи, нико од створених бића и твари, већ само Бог Логос – Творац: као Једини Безгрешан и Једини Бесмртан. И тако васпоставити јединство твари са Творцем, јединство рода људског са Богом Логосом, Богом Логиком, и повратити бићу људском божански смисао и божанску вредност постојања и живота. То је чудесни Господ Христос учинио својим оваплоћењем, и васцелим Својим богочовечанским домостројем спасења, нарочито Својом свескупоценом крвљу: уништио грех и смрт, и тако Собом ујединио све било на земљи или на небу, и све повратио дивном логосном свејединству. Јер је Он крајњи и свеобухватни смисао свих твари и бића, и свега створенога: „јер кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти: све се кроза Њ и за Њ сазда. И Он је пре свега, и све је у Њему. И Он је глава телу Цркве, који је почетак, првенац из мртвих, да буде Он у свему први; јер би воља Очева да у Њему обитава сва пуноћа – πᾶν τὸ πλήρωμα, и кроза Њ да помири све са Собом, умиривши крвљу крста његова, кроза Њ све, било на земљи или на небу“ (Кол. 1,16-20).
У Цркви, Богочовечанском телу Свом, Господ Христос извршује уједињење свих твари и бића, свега логоснога што je у њима, излучујући грех и смрт из свих бића и твари, васпостављајући јединство између твари и Творца, а преко тога и јединство између сваке твари са осталим тварима. Тако је Црквом остварено јединство између анђела и људи: сви су они чланови Његовог светог Богочовечанског тела, коме је Он глава, те смо сви ми, и анђели и људи, под једном истом Божанском главом – Господом Христом. То је надахнуто изражено у Канону Бестелесним Силама: „Тебе непрестано величамо, Христе, који си на неисказан начин начинио једну Цркву од анђела и људи и сјединио небеско са земаљским“ (Песма 9). Једна Црква: и у њој један исти Господ и за анђеле и за људе, једна иста Божанска Истина, једна иста Божанска Правда, једна иста Божанска Љубав, један исти Божански Живот, једна иста Божанска Вечност, једно исто Божанско Царство. Зато су свети анђели, та наша небеска, света и безгрешна браћа, у радосном човекољубљу постали добровољне слуге спасењу нашем (ср. Јевр. 1,14). У Цркви се остварује и јединство између људи и осталих твари: јер људи, постајући кроз освећење и обожење синови Божји, постепено ослобађају и твар око себе од робовања греху и смрти, и приводе је безгрешну Једином Безгрешном (ср. Рм. 8,19-21). Најсавршенији чланови Цркве, светитељи, најјаче осећају то свејединство свих твари у Христу: анђели на земљи, они и живе анђелским животом: једно су са светим анђелима истином, правдом, Еванђељем, молитвом, љубављу; а једно су са осталим тварима – тугом, уздисањем неисказаним; заједно са њима кроз Духа Светог осећају како се твар исцељује Црквом од греха, постаје безгрешна и мила и благовесна. Све сачињава један Богочовечански организам, а они – осећалиште свега тога, и све осећају као део себе.
До оваплоћења Бога Логоса, вели Свети Златоуст, небеско и земаљско били су одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али овлапоћењем Господа Христа Бог постави једну главу за све, за анђеле и људе, тојест даде једно врховно начело и анђелима и људима: једнима Христа по телу, а другима – Бога Логоса. Као када би неко рекао за кућу да је у њој нешто труло а нешто јако, па би обновио кућу, тојест учврстио је појачавши јој темељ: тако и овде све је подвео под једну главу. Тада је једино и могуће сједињење, тада ће једино и бити савршен савез, када све, имајући неку неопходну свезу горе, буде подведено под једну главу.[6]
„Тајну воље своје“: „да се све састави у Христу што је на небесима и што је на земљи“ – Тросунчани Господ је објавио, и остварио, оваплоћењем Господа Христа и оснивањем Цркве y Њему и на Њему, и то онда када се по промислу Божјем испунила „пуноћа времена“. А пуноћа времена је настала када је грех у роду људском био достигао све врхунце свог разарачког и смртоносног деловања и претио да род људски потпуно ођаволи и осатани, сатирући у њему све што је божанско и богочежњиво (ср. Гал. 4,4-5; Рм. 3,9-19). Тајна времена је у тајни воље Божје: време је имало да се освети и оваплоћењем Бога Логоса и Његовим богочовечанским домостројем спасења, јер је и време саздано кроз Бога Логоса и ради Бога Логоса (ср. Кол. 1,16; Јн. 1,3): једино у Богу Логосу је логос, смисао, логика и вредност времена, и сва његова економија. Бог Логос води економију времена; и све што претходи оваплоћењу Бога Логоса, Његовом силаску у наше земаљско време, устремљено је „на економију, на уредбу пуноће времена“ – εἰς οἰκονομίαν τοῦ πληρώματος τῶν καιρῶν. Уствари, врховну власт над временом и временима, над роком и роковима има Господ Сведржитељ, Господ Свеосмислитељ: Он води време и времена, рок и рокове, путевима Свога божанског промисла, а људима је од те превелике тајне познато само нешто, и то онолико колико им је неопходно ради њиховог спасења (ср. Д. А. 1,7; Мт. 24,36).
 
1,11
 
У Христу и кроз Христа ми и „носледници постадосмо“ свеколиког богатства Његовог, „предодређени бивши по намери Бога који све чини по савету воље своје“ – προορισθέντες κατὰ πρόθεσιν τοῦ τὰ πάντα ἐνεργοῦντος κατὰ τὴν βουλὴν τοῦ θελήματος αὐτοῦ. Постајући Христом синови Божји, природно је, хришћани постају и наследници Божји: „ако си син, и наследник си Божји кроз Исуса Христа“ (Гл. 4,7). И још: „Кад смо деца Божја, и наследници смо: наследници дакле Божји, а сунаследници Христови“ (Рм. 8,17). Предодређење је и овде предодређење начела, начина на који се постаје наследник Божји. А наследником Божјим може постати сваки који постане брат Јединородном Сину Божјем, Господу Христу. А брат Његов постаје сваки који извршује заповести Његовог светог Божанског Еванђеља, у коме је изражена сва воља Трисветог Божанства односно рода људског скупа, и сваког човека посебно. По речи свеистинитог Спаса и Бога Христа: „Ко извршује вољу Оца мога који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати“ (Мт. 12,49). Извршење пак воље Божје од стране човека увек бива драговољно, иако „по намери Божјој“: јер намера Божја увек укључује и Божје предзнање o нашој личној добровољној намери, пошто као свезнајући, Бог унапред зна наше намере o нама, те и њих има у виду када доноси Своју одлуку и намеру o нама. Све што чини, Бог „чини по савету воље своје“, тојест по савршеној правди и савршеној мудрости, а њима претходи савршена љубав, савршено човекољубље. Стога се и „предодређење“ Божје o нама сво заснива на томе. У тој свеправедности и свемудрости и свељубави је и слава
 
1,12
 
Божија; то је оно што хвалимо и ми који се уздамо у Христа и у Њему видимо сву наду свога живота. Јер Он, једино Он, води свако људско биће савршенству, ако Му се вером повери п љубављу сву наду положи у Њега. Води како оне из Јевреја који су се и пре Његова оваплоћења уздали у Њега, тако и све, бивше незнабошце, који Му после оваплоћења приступају вером и уздају се у Њега.
 
1,13
 
Господ Христос је не само Истина него и Реч: Он је и Реч Истине и Истина Речи. А то и сачињава Његово свето и животворно Еванђеље. Зато се оно и може чути и сазнати од Њега и „у Њему“. Да, само од Њега и у Њему. Јер од Спаситеља је спасење кроз „Еванђеље спасења“, кроз благовест спасења. Нема друге стварне благовести за род људски него спасти га од греха, смрти и ђавола. Стога се једино Христово учење и Христово дело и називају еванђеље спасења. Самим тим што је Богочовек Христос савршени Бог и савршени човек, Њега не може ниједно људско биће умом потпуно схватити и обухватити. Сваки човек је само боголико биће а не Бог, те стога и не може у своје ограничено сазнање сместити Богочовека и потпуно Га рационално осазнати. Зато је вера у Богочовека једини правилан став човека према Богочовеку. Кроз веру у Богочовека расте и човеково знање o Богочовеку, расте до неслућених размера. Јер за веру у Њега Богочочек даје човеку „Духа Истине“, који и уводи човека у сваку истину o Исусу Богочовеку и Спаситељу (ср. Јн. 16,13; 14,26). Сав живот таквота човека вере је у Духу Светом; све његово: и ум, и душа, и срце, и мисли, и осећања, и воља, носе на себи печат Духа Светога. То је сила која га чува од свега несветог, и знак по коме се он распознаје. Духоносци, хришћани су увек духолики и духоношени. Свети апостол стога и вели: у Христу „запечатисте се Светим Духом обећања“. Обећања? Датог Богом преко светог пророка Јоиља (Јоиљ. 2,28 = Д. А. 2,16-21), и самим Господом Христом (Лк. 24,49; Д. А. 1,4).
 
1,14
 
Печатом се потврђује истинитост онога на чему печат стоји: у овом случају – истинитост вере у Христа и свега што она садржи и обећава. Јер, присуство Духа Светога у души верујућег, печат Његов на бићу овога, и јесте „залог наследства нашега“ – ἀρραβὼν τῆς κληρονομίας ἡμῶν, залог, да ћемо потпуно успоседовати оно што нам Спаситељ Својим Еванђељем спасења нуди и обећава. Дух Свети нам враћа сва она божанска богатства која смо изгубили грехом и због греха. Она сачињавају наше у Христу наследство, тековину. Залог Духа и даје нам се „за откуп тековине“ – εἰς ἀπολύτρωσιν τῆς περιποιήσεως. Како драгоцен залог! – Сам Дух Свети, кога нам Господ Христос даје од Оца. Сва Пресвета Тројица ради на нашем спасењу. То сваки осећа који је вером у чудесног Господа Христа пошао путем спасења. Свети апостол благовести: „Бог нас утврди у Христу, и помаза нас, и запечати, и даде залог Духа – τὸν ἀρραβῶνα τοῦ Πνεύματος – у срца наша“ (2. Кор. 1,22). А залог Духа Светога у нама разраста се у све дарове Духа Светога, у све свете врлине (ср. 1. Кор. 12,4-11), Зашто нам Господ није одмах дао све – τὸ ὅλον -, него нам најпре даје само залог? пита Свети Златоуст. И одговара: Зато што ми са своје стране нисмо испунили све. Ми смо поверовали; то је само почетак, и Он је дао залог. А када веру покажемо у делима, онда ће нам уручити све – τὸ πᾶν.[7] Злог Духа „јесте део оне части која нам је од Бога обећана“.[8] A пупоћа свих обећања тако је неизмерно огромна и неизразиво чаробна и сладосна, да свети апостол вели за њу да је то оно што око људско никада видело није, нити уво људско чуло, нити срце људско наслутило (ср. 1 Кор. 2,9).
Имајући у себи залог Светога Духа, хршићани доживљују неисказану радост од тог свејединства у Христу: осећају сву славу Његову, славу Богочовека и Спаситеља, који Црквом уједињује све и сва са Тросунчаним Божанством. Они се с неисказаном радошћу осећају једно са анђелима, и са васцелом Божјом творевином: и са птицама, и са биљкама, и са животињама, и са звездама, и са васионама, и са свима уопште тварима, јер „пуноћа Онога који све испуњава у свему“ испуњује им и душу и срце и ум: васцео Он у њима, васцели они у Њему. Али исто тако они се са истог разлога осећају једно са сваком птичицом која тугује у гнезду свом или издише у болу свом; са сваким цветићем који невино и невољно вене и пропада пропадљивошћу коју је грех људски навео на њега и на сву твар; они се осећају једно са сваким страдалником, са сваким патником; они тутују због сваког грешника; моле се за сваког злочинца, и уздишу и вапију и ридају њега ради, и себе ради, јер се једно осећају са свима и са сваким: све што је људско њих тишти, захвата, носи и боли. Али их у исто време „залог Духа“ уздиже изнад свих људских болова и мука и теши утехом неисказаном: Утешитељ благи води их кроз муке људске и грехе људске и падове људске и паклове људске, да би се они што више, што вапајније, што уздисајније молили за њих, за људе, за све људе, Духом Светим усавршавани у васцелом бићу свом, они oceћajy и саосећају како звезде уздишу и туже због грехова наших, како камење јеца и распада се због злочина наших, како цвеће и биље плаче и сузе рони због зала наших, како птице и животиње и сва створења Божја наричу над грехољубивим родом људским, како „сва твар уздише и тужи“ због бола и јада и патњи што су људи разлили по њој увевши у овај свет грех, смрт и ђавола. Али при свему томе они опште са небеским световима, са свим оним што је на небу: јер су у чудесном Господу Христу, том свечудесном свеосетилишту; у коме је са нама људима састављено све што је на небесима; и они, сједињени са Њим, Њиме осећају, и сагледају, и доживљују живот свих бића што су на небу, свих твари небеских, њихова херувимска и серафимска славословља Једином Човекољупцу – Тросунчаном Богу и Господу, и радују се радошћу неисказаном. Из Цркве, која је у исто време сва на земљи и сва на небу, они осећају и саосећају као своје све што је на небу и све што је на земљи, јер им је Господом Христом све то постало своје, наше, људско: наслеђе наше, имање наше, тековина наша, благо наше, царство наше. Благодаћу Богочовека биће им је проширено до свебића, и они Духом Светим, чудотворним силама Његовим стално осећају себе једно са свима људима и са свима тварима: са свима тугама и мукама и патњама људским на земљи, и са свима радостима и усхићењима и блаженствима анђелским на небу. Они – христолики свеосетљивци и свесаосетљивци: срце им је – свесрце: осећа све радости свих бића као своје, и све туге као своје, и све смрти као своје, и све грехе као своје, и све муке као своје; душа им је – сведуша: проходи сва бића и све твари, и у сваком се бићу и у свакој твари осећа своја, и из свију њих се моли за све и сва: око им је – свеоко, савест – свесавест, ум – свеум, живот – свеживот: јер им све то даје, и све то у њима ствара највећи чудотворац свих светова – Црква Христова: она благодаћу Духа Светога и љубављу Господа Христа њихов ум преображава у саборни ум Цркве, њихову душу у саборну душу Цркве, њихово око у саборно око Цркве; и они, обесконачњени свима богочовечанским бесконачностима Цркве Спасове живе саборном сведушом Цркве. А кроза све то и у свему томе они осећају саборним свесрцем Цркве, бесмртују и вечнују саборном сведушом Цркве. А кроз све то и у свему томе они уствари и живе и мисле и осећају и гледају и умују и делају благодаћу Тросунчаног Бога и Господа: од Оца кроз Сина у Духу Светом.
Откуда све то? Отуда што је чудесни и чудотворни Човекољубац Господ Христос саставио у Себи све што је њихово: саставио благодаћу срца њихова са свим што је на небесима и са свим што је на земљи; а пре тога: саставио их са Собом: свеблагим, свемилостивим, свезнајућим, свевидећим, свеосећајућим и свесаосећајућим Богом и Господом: обукао их у Себе кроз свето крштење и они се обукли у Њега, испунио их Собом, сваком пуноћом Божанства кроз свето причешће и остале свете тајне и свете врлине, и они неуморно расту растом Божјим у све богочовечанске бескрајности и безграничности Његове. Отуда, никада краја њиховом усавршавању: што је остраг заборављају, а што је напред сежу се за њим: јер им ваља достићи у човека савршена, у меру раста висине Христове, пуноће Христове, увек имајући пред свима очима своје душе и пред свима чулима свога бића крајњи циљ свих подвига хришћанских: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог“ (Мт. 5,48). Усавршавању њиховом неће бити краја, благовести Свети Симеон Нови Богослов, јер престанак у узрастању учинио би крај Бесконачноме. Они који иду за Бесконачним, нема краја њиховом идењу. Реци ми, како они могу достићи крај Бескрајнога? То је немогуће, и сасвим неостварљиво. Таква мисао не може ни на ум пасти светима, ни овде на земљи док су у телу, ни тамо кад се преставе у Богу. Јер, они, покривајући се светлошћу Божанске славе, озаравани њоме и сијајући њоме, и наслађујући се њоме, са потпуном и савршеном убеђеношћу насигурно знају да ће њихово усавршавање бити бесконачно и напредовање у слави вечно.[9]
 
1,15
 
Вера у Христа увек се појављује као љубав к свима који су Христови, као „љубав к свима светима“. Јер вера пренесе душу верујућег у Господа Христа који је Бог љубави, и он одмах почне живети том божанском љубављу: љуби Господа Христа што му је подарио спасење, живот вечни, истину вечну, правду вечну, љубав вечну; а љубећи Господа Христа, он природно љуби и све оно што је Христово, и све оне који су Христови. Свети апостол опет назива хришћане светима, да они не би заборавили свој позив: светост у Христу кроз веру, љубав и остале свете врлине. Али, пошто је за такав свети живот
 
1,16
 
увек потребна помоћ Божја, то се свети апостол и моли Богу за Ефесце. Пут хришћанинов је пут заједнички, пут саборан; њиме се увек иде „са свима светима“; на њему сваки помаже све и сви свакога, нарочито молитвом, и то непрекидном молитвом. Она – најсигурнији вођ, и највидовитији путовођ. Њоме се од Бога добнја све што нам је потребно за свети живот у Христу и за наше спасење. А сврх свега, њоме се постиже познање онога што је најглавније и најсудбоносније за људско биће у свима световима и у свима животима. А то је: чудесни Господ Христос, једини истинити Бог и Господ, једини истинити Спаситељ рода људског, и Његова пресвета тајна – светајна, у којој се садрже, из које извиру, и којом се објашњавају све остале тајне свих светова, свих бића, свих људи, свих твари. У Богочовеку Христу људима је даровано такво неисказано богатство, и такви дарови, какве људи ни замислити нису могли. Што око људско никада видело није, и ухо никада чуло није, и у срце човеку никада дошло није, – то нам Бог дарова кроз Господа Христа (ср. 1. Кор. 2,9). То пак неисказано богатство што је у Господу Христу, ми људи можемо познати само Духом Божјим, Духом Светим: када дух наш људски испунимо Њиме, обасјамо Њиме, просветимо Њиме, водимо Њиме, руководимо Њиме. И само примивши Духа Светога који је од Бога, ми можемо знати шта нам је у Христу даровано од Бога (ср. 1. Кор. 2,10-12).
 
1,17
 
Зато се духоносни апостол и моли за ефеске хришћане, а преко њих и за све нас: „Да Бог Господа нашег Исуса Христа, Отац славе, даде вама Духа мудрости и откривења да га познате“ – Πνεῦμα σοφίας καὶ ἀποκαλύψεως … – Шта вели свети апостол? „Бог Господа нашег Исуса Христа“. Зар Господ Христос није Бог, већ има над собом Бога? Нема сумње, Он је Бог, у свему раван Богу Оцу по Божанству. Али Он – Бог постао је човек, и Њему као човеку Бог Отац је Бог. За познање Њега, једног од Свете Божанске Тројице, потребна нам је помоћ остале свете Двојице: Бога Оца и Бога Духа Светога. Бог Дух Свети је Дух мудрости; добије ли Га, човек се испуни мудрошћу божанском. Дух Свети је још и Дух откривења. Божанском мудрошћу Он у срцу верујућег открива и казује тајну Исуса Богочовека, те тако духоносац долази до истинског христопознања. Да, само духоносац је христозналац. „Дух Свети сведочи нашему духу“ o свему Христовом и „помаже нам у нашим слабостима“, те изграђујемо истинско и савршено знање o Спаситељу и спасењу (Рм. 8,16. 26). Никакав дух људски није у стању никаквим напорима својим да позна тајну Христову у њеном божанском и спасоносном савршенству и потпуности. То духу људском открива једино и само Дух Свети, због чега се и назива „Дух откривења“. Са тих разлога духозарни апостол и благовести: „Нико не може Исуса назвати Господом осим Духом Светим“ (1. Кор. 12,3). Дух Свети као „Дух откривења“ уводи у сваку истину Христове богочовечанске Истине и Његовог богочовечанског подвига спасења, и Он нас учи свему Христовом (ср. Јн. 16,13; 14,26). То је разлог што се и целокупно Еванђеље Христово, сав Нови Завет назива Откривењем.
 
1,18-19
 
Разуме се, при томе дух људски није аутомат, није мртво оруђе којим Дух Свети рукује и дела, већ живи сарадник Духу Светом. Под утицајем Духа Светог он се сав претвори у делатност, јер помоћу светих врлина претвара благодатне силе Духа Светога у своје: уноси их у све састојке бића свог, разлива их свуда по себи, и оне учествују у свима његовим мислима, и осећањима, и хтењима, и делима, и речима: једном речју: у васцелом животу његовом. При томе, Благодаћу Светога Духа човек чисти од греха, обнавља, освећује, преображава све органе свога духа, органе сазнања и осећања: срце, ум, душу, вољу, те они могу, неометани тамом греха и неукочени парализом страсти, сагледати сва божанска богатства која нам човекољубиви Господ Христос доноси и даје. Ту нам тајну открива многобрижни апостол молећи у Бога за хрншћане чисто срце, срце очишћено, освећено и просвећено благодаћу Духа Светога: „и бистре очи срца вашега“ – Πεφωτισμένους τοὺς ὀφθαλμοὺς τῆς καρδίας ὑμῶν (= просветљене, просвећене очи срца вашега), да бисте могли видети каква је нада звања његова, и какво богатство славе наследства његова у светима, и каква неизмерна величина моћи његове на нама који верујемо по чињењу превелике силе његове“.
„Очи срца“? То је вера. Јер вера постаје вид душе наше, вид који види „Невидљивог“ и „невидљиво“: види невидљивог Бога у видљивом човеку Исусу, види Његове безбројне „невидљиве“ благодатне силе, које Црквом изграђују спасење људи, света, твари: и моје, и твоје, и свих грешника, и свих праведника. Зато ми, и кроз овај земаљски свет и кроз све светове уопште – „вером ходимо, а не гледањем“ = διὰ πίστεως περιπατοῦμεν, οὐ διὰ εἴδους (2. Koр. 5,7), вером, која је вид наше душе облагодаћене и освећене и преображене. У нас хришћана вера – то је једно бесмртно и свевидеће око душе наше облагодаћене, а љубав – друго, а молитва – треће, а нада – четврто, а пост – пето, а смерност – шесто, а кротост – седмо, а трпљење – осмо, а свето причешће – девето, а свето покајање – десето, и тако редом: све свете тајне и све свете врлине – безброј очију наших, и то очију – свевидећих, боговидећих, небовидећих, истиновидећих. И ове свете очи наше виде„каква је нада звања“ Христова, нада наша: усиновљење Богу кроз Господа Христа и наслеђе Царства небеског, живот вечни у блаженству вечном Тросунчаног Бога и Господа. И још ове свете очи наше виде„какво је богатство славе наследства“ Христова, наследства нашег у Христу: божански живот вечни и слава вечна кроз све саме Истине Вечне, Правде Вечне, Љубави Вечне, Радости Вечне, Блаженства Вечна. И још наше свете очи виде – „каква је неизмерна величина моћи Христове на нама који верујемо по чињењу превелике силе Његове“: сила Његова божанска вером нашом побеђује све грехе у нама, све смрти, све ђаволе, све паклове, и дарује нам спасење, освећење, облагодаћење, обожење, охристовљење, отројичење, рај, рај, сверај …
Од нас је вера, од Господа је сила вере. Кроз свете тајне и свете врлине вера наша расте из силе у силу, из бесмртности у бесмртност, из раја у рај, из радости у радост, из истине у истину, из правде у правду, из добра у добро, из мудрости у мудрост, расте ка свима богатствима царства Христова, гледајући их бистрим очима срца. На том путу вере безбројне су препреке, и страдања, и невоље, и муке. Али што веће муке Христа ради, то већи прилив божанске силе у срце верујућег. Тако се једино и могу објаснити трпљење и радост светих Мученика и Исповедника вере у страшним мукама и страдањима за Христа. Тако се једино могу објаснити и разумети: и сви надчовечански подвизи еванђелски светих апостола, и сви претешки подвизи светих пустињака, и све добровољне и невољне муке и патње и страдања свих правих хришћана, свих христочежњивих трудбеника, свих богољубивих самомученика, свих неуморних благовесника, свих покајаних грешника, свих покајаних разбојника, покајаних блудника, покајаних среброљубаца, покајаних сладострасника, покајаних гордељиваца, покајаних самољубаца, покајаних саможиваца, покајаних тврдица, покајаних убица, покајаних лупежа, покајаних развратника, покајаних пијанаца, покајаних очајника.
Све то показује да вера наша, вера свију нас, и највећих и најмањих, и најученијих и најпростијих, и царева и просјака, и мудраца и чобана, бива „по чињењу превелике силе“ Божје, по дејству и деловању те силе у душама нашим, у савестима нашим, у световима нашим. Она чини те се у нама све земљотресно испретура, али и свемудро неимарски изгради у нове светове, божанске и вечне. И ми још овде на земљи почињемо да живимо вечним животом, земља се под нашим ногама претвара у непролазно небо, и где стане вера наша, ту је већ Господ наш, и у Њему рај наш, радост наша, вечност наша. Да, да, да: вера је наша – „у сили Божјој“, „у показивању Духа и силе“ (1. Кор. 2,5.4).
 
1,20-23
 
Сву ту неизмерну величину моћи Своје и богатство славе Своје и свемоћ силе Своје Бог показа васкрсењем Христа из мртвих, вазнесењем Његовим на небо, и оснивањем Цркве као тела Његовог, тела коме је Он, Васкрсли и Вазнесени и Вечноживи, глава. То безгранично чудо, то уистини најбожанскије свечудо Бог „учини у Христу када га васкрсе из мртвих и посади себи с десне стране на небесима, изнад свих поглаварстава и власти и сила и господстава и свакога имена што се може назвати, не само на овоме свету него и на ономе; и све покори под ноге његове, и њега даде за главу Цркви над свим – ὑπὲρ πάντα, која је тело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему“ – τὸ πλήρωμα τοῦ τὰ πάντα ἐν πᾶσι πληρουμένου.
Тако је у васкрслом и вазнесеном Богочовеку остварен предвечни план Трисветог Божанства: „да се све састави – άνακεφαλαιώσσθαι (= возглави, оглави) у Христу што је на небесима и што је на земљи“: оствари у Богочовечанском телу Цркве. Црквом, Богочовечанским телом Својим, Господ је сјединио у један вечноживи организам сва анђелска бића, људе и све богоздане твари. Тако је Црква – „пуноћа Онога који све испуњава у свему“, тојест Христа Богочовека, који као Бог испуњава све у свему, а као човек и Вечни Архијереј даје нама људима да живимо том пуноћом у Цркви помоћу светих тајни и светих врлина. То је ваистину плирома свега божанскога, свега вечнога, свега боголикога, свега богозданога. Јер је Црква плирома Божанске Истине, Божанске Правде, Божанске Љубави, Божанског Живота, Божанске Вечности; плирома свих божанских савршенстава; и још плирома свих човечанских савршенстава, јер је Христос Богочовек: двоједна плирома Божјег и људског. То је богочовечанско плиромско свејединство, обесмрћено и овековечено тиме што му је глава сам Вечни Богочовек. Плирома Богочовечанског тела Цркве живи бесмртним и животворним логосним силама оваплоћеног Бога Логоса. То осећају сви истински чланови Цркве, а најпотпуније од свих светитељи и анђели. Та плирома Богочовечанских савршенстава Христових и јесте наследство светих (Еф. 1,18), и нада нашег хришћанског звања (Еф. 1,18). Црква је не само циљ и смисао свих бића и твари: од Анђела до атома; него и њихов једини свециљ и једини свесмисао. У њој нас је Бог заиста „благословио сваким благословом духовним“ (Еф. 1,3); у њој дао сва средства за наш свети и непорочни живот пред Богом (Еф. 1,4); у њој нас усињује кроз Сина Свог Јединородног (Еф. 1,5-8); у њој нам открио вечну тајну воље Своје (Еф. 1,9); у њој сјединио време са вечношћу (Еф. 1,10); у њој омогућио ухристовљење и охристовљење свих бића и твари, њихово удуховљење и одуховљење, и њихово утројичење и отројичење (Еф. 1,13-18). Због свега тога Црква сачињава највећу и најсветију тајну Божју у свима световима. Упоређена са осталим тајнама Божјим, она представља Светајну. У њој је свака Божја тајна – благовест и блаженство; у њој свака од њих – рај. Јер је свака од њих пуна препуна Сладчајшега. А Сладчајши? Њиме је рај – рај, и блаженство – блаженство; Њиме је Бог – Бог, и човек – човек; Њиме је Истина – Истина, и Правда – Правда; Њиме је Љубав – Љубав, и Доброта – Доброта; Њиме је живот – Живот, и вечност – Вечност. Поставши човек, и основавши Цркву на Себи и Собом и у Себи, Господ Христос је као Богочовек неизмерно узвеличао човека. Он је не само спасао човека од греха, смрти и ђавола, него га и узнео изнад свих небеса и изнад свих бића и твари. Бог Логос није постао ни Богоанђео ни Богохерувим ни Богосерафим већ Богочовек. Тиме је уздигао човека изнад свих Анђела и Арханђела, изнад свих надљудских бића. Притом, Господ му Црквом покори под ноге све и сва: Пάντα ὑπέταξεν ὑπὸ τοὺς πόδας αὐτοῦ. Црквом и у Цркви, као Богочовечанском телу, човек расте у наданђелске, у надхерувимске висине. Тако је пут његовог узлажења, његовог усавршавања, дужи од анђелског, од херувимског, од серафимског. Овде је посреди тајна над тајнама. Нека умукне сваки језик, јер говори неисказана и ненасита љубав Божја, неисказано и ненасито човекољубље уистини Јединог Човекољупца – Господа Исуса. Овде настају „виђења и откривења Гослодња“, која се не могу изразити никаквим језиком, не само људским него и анђелским. Све је ту изнад ума, изнад речи, изнад природе, изнад створенога. Ако је до тајне, ту је светајна човека: светајна човека у светајни Богочовека, који је Црква, и усто тело Цркве и глава Цркве. И у свему томе и кроза све то: човек уцрквењени и оцрквењени, човек ухристовљени и охристовљени, човек утројичени и отројичени, човек – сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве, најсветије и најмилије тајне Божје, тајне над тајнама: свесвете светајне. Црква – то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроз сву вечност; но исто тако, Црква је и човек – продужен Богочовеком Христом кроза све векове и кроз сву вечност. Али са човеком и за човеком и сва богоздана твар: све што је на небу и што је на земљи било саздано Богом Логосом; све то улази у Цркву, као тело њено, коме је глава Господ Христос; али глава је глава телу, и тело је Тело глави: нераздвојиво једно од другог, пуноћа једног са другим: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“. Постајући светим крштењем члан Цркве, сваки хришћанин постаје саставни, органски део „пуноће Онога који све испуњава у свему“, и сам се испуњује том пуноћом Божјом (ср. Еф, 3,19): и на тај начин постиже свесавршену пуноћу свога човечанског бића, своје човечанске личности. По мери своје вере и свога благодатног живота у Цркви, сваки хришћанин достиже ту пуноћу кроз свете тајне и свете врлине. То важи за све хришћане свих времена. Сви испуњени пуноћом Онога који испуњава све у свему: све у нама људима, све у анђелима, све у звездама, све у птицама, све у биљкама, све у минералима, све у свима богозданим тварима. И на тај начин орођени, божански орођени са свима богозданим бићима и тварима. Јер где је Његово Божанство, тамо је и Његово човечанство; тамо сви верни свих времена и свих бића: Анђели и људи. На тај начин ми се људи испуњујемо „сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3,19), јер у Богочовску Христу „живи сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2,9): богочовечанска пуноћа = Црква: Он – глава њена, она – тело Његово, а ми увек у свему живљењу свом у потпуној зависности од Њега, као тело од главе. Из Њега, бесмртне Божанске Главе Цркве, кроз цело тело Цркве струје животворне благодатпе силе, и оживљују нас бесмртношћу и вечношћу. Сва богочовечанска чула Цркве су од Њега и у Њему и Њиме. Све свете тајне и свете врлине у Цркви, којима се очишћујемо, препорођујемо, преображавамо, освећујемо, охристовљујемо, обожујемо, спасавамо, бивају од Оца кроз Сина у Духу Светом.
Видиш ли, пита Свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, -зар је то мало? Али погледај даље: посадио Га је с десне стране Себи. Каква реч може то изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од риба, онога који је био играчка демона, – одједном је подгао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његов! Обрати пажњу куда га је подигао. Посадио га је на небесима изнад сваке створене природе, изнад сваког поглаварства и власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да би Га познали; заиста је потребно откривење. Замисли колико је растојање између човечанске и Божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанство Божанске. За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе – ἄνω, него: изнад – ὑπεράνω. А изнад вишњих Сила је једино Бог. И на такву висину је Он уздигао човека, од најнижег унижења на највиши степен власти, иза које не постоји неко више достојанство. Све то апостол говори o Васкрслом из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он то не говори o Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу. И шта ја говорим: комарци? Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Ис. 40,15), онда Невидљиве силе можеш сматрати као комарце. Дакле, апостол не говори o Богу Логосу, него o Ономе који је од нас – περὶ τοῦ ἐξ ἡμῶν. To уствари и јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земљине преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики је делић капље!
Међутим Бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове … О, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што Бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема потчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може претпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне потчињености, тако да веће потчињености не може бити. Зато је апостол и рекао: под ноге Његове, и Њега даде за главу Цркви над свим. – Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу: јер где је глава, тамо је и тело: нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим = ὑπέρ πάντα. Шта значи: над свим? Значи, или да је Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или да је од свих доброчинстава, учнњених нам Њиме, највеће то што је Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела нити иког другог. Бог нас је почаствовао не само тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште греде за Њим, држи се Њега, следује Њему. „Која је тело његово“. Да ти, чуваш реч „главу“, не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелиика него Га гледао као стварну главу тела, апостол додаје: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“. Шта то значи? Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразио Божију славу. Он каже: „пуноћа“, тојест као што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостод показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били – један рука, други нога, трећи неки од осталих делова, онда тело Његово не би било потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. То значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када сви ми будемо чврсто сједињени и повезани.
Видиш ли „богатство славе наследства“? Видиш ли „неизмерну величину моћи на онима који верују“? Видиш ли „наду звања“? Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него сви они. Јер као што апостол каже у посланици Јеврејима: „Бог прими природу не од Анђела, него од семена Аврамовa“ (Јевр. 2,16). Не природу Поглаварства, ни Власти, ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посади је горе. И шта ја говорим: посади? Учини је Својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове … С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојмо се да се ко не отсече од овога тела, да ко не отпадне, да се ко не покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, – реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? A овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; – међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Њено, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после тога остаје нада на спасење? Размишљај o царском престолу том, размишљај o превеликој части тој. То треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас, који смо удостојени толике части, а потом се показали недостојии ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука. Замисли, близу кога заседа твоја Глава? с десне стране кога се налази? Она заседа изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе; а тело Њено и демони газе? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч o телу Господњем, онда се сетимо и оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда носи крст, јер га је и Он носио; подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, иако је било безгрешно. И пошто говоримо o телу Његовом, то причешћујући се њиме и пијући крв Његову, имајмо на уму да се у тајни причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа – μηδέν – не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљиве Силе, – то Тело управо ми и једемо. О, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје Тело, – и све то нас не одвраћа од зла. О, помрачења! О, дубоког бездана! О, неосетљивости! -Заповеђено нам је: Мислите o ономе што је горе, где Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3,2.1). Међутим, једни се брину o богатству, други пропадају у страстима.[10]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Златоуст, In Ephes. Homil. I, 1. Migne P. gr. T. 62, col. 11.
  2. тамо, Homil. I, 2; col. 12.
  3. тамо, Homil. I, 2; col. 13.
  4. тамо, Homil. I, 3; col. 13-14.
  5. Литургија Св. Василија Великог, Молитва за време „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот …“.
  6. In Ephes. Homil. I, 4; P. gr. t. 62, col. 16.
  7. тамо, Homil. II, 2; col. 18-19.
  8. Св. Иринеј, Contra haeres. V, 3.
  9. Божанствене химне, химна 22, стр. 122; руски превод с грчкога – Сергиев Посад, 1917.
  10. In Ерhes. Ноmil. III; со1. 25. 26. 27.

Један коментар

  1. дамјан

    Није џабе рекао бесмртни Ава: „Тешко је бити хришћанин, још теже је бити православни хришћанин, а најтеже је бити српски православни хришћанин.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *