НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
5,1-33
 
ЕФЕС. 5,1-33: 1 „Угледајте се, дакле, на Бога – γίνεσθε οὖν μιμηταὶ τοῦ Θεοῦ (= будите дакле подражаваоци Бога), као љубљена деца; 2 и живите у љубави, као што је и Христос љубио нас, и предаде себе за нас у принос и жртву Богу на пријатан мирис. 3 А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомињу међу вама, као што доликује светима; 4 тако и срамотне и луде речи, или шале, што се не пристоји, него још захваљивање. 5 Јер ово знајте да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, што ће рећи идолопоклоник, нема удела у царству Христа Бога, 6 Нико да вас не вара празним речима; јер због тога иде гњев Божји на синове противљења. 7 Не бивајте дакле заједничари њихови. 8 Јер негда бејасте тама, а сада сте светлост у Господу: као деца светлости живите; – 9 јер је род Духа у свакој доброти и правди и истини; – 10 истражујте што је Богу угодно. 11 И не пристајте на бесплодна дела таме него још карајте. 12 Јер је срамота и говорити шта они тајно чине. 13 А све што се кара, светлост објављује; јер све што се објављује, светлост је. 14 Зато говори: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос. 15 Гледајте дакле да уредно живите, не као немудри, него као мудри, 16 искупљујући време – ἐξαγοραζόμενοι τὸν καιρόν, јер су дани зли. 17 Тога ради не будите неразумни, него познајте шта је воља Господња. 18 И не опијајте се вином, у коме је блуд, него се испуњавајте Духом, 19 говорећи међу собом у псалмима и славопојима и песмама духовним, певајући и припевајући у срцима својим Господу, 20 захваљујући свагда за све у име Господа нашег Исуса Христа Богу и Оцу, 21 слушајући се међу собом у страху Божјему.
22 Жене, будите покорне својим мужевима као Господу, 23 јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тела – σωτὴρ τοῦ σώματος. 24 И као што је црква покорна Христу, тако и жене својим мужевима да буду у свему покорне 25 Мужеви, љубите своје жене као што и Христос љуби – ἠγάπησε – цркву и себе предаде за њу, 26 да је освети, очистивши је купањем водним, речју – καθαρίσας τῷ λουτρῷ τοῦ ὕδατος ἐν ῥήματι, 27 да је метне преда се славну цркву, која нема мрље ни мане, или такога чега, него да буде света и беспрекорна. 28 Тако су мужеви дужни љубити своје жене као своја тела. Који љуби своју жену, себе самога љуби. 29 Јер нико не омрзну кад на своје тело, него га храни и греје, као и Господ цркву: 30 јер смо уди тела његова, од меса његова и од костију његових – ὅτι μέλη ἐσμὲν τοῦ σώματος αὐτοῦ, ἐκ τῆς σαρκὸς αὐτοῦ καὶ ἐκ τῶν ὀστέων αὐτοῦ. 31 Тога ради оставиће човек оца свога и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. 32 Тајна је ово велика – τὸ μυστήριον τοῦτο μέγα ἐστίν; а ја говорим за Христа и за Цркву. 33 Али и ви, сваки да љуби онако своју жену као и себе самога; а жена да се боји свога мужа“.
 
5,1-2
 
„Угледајте се, дакле, на Бога – γίνεσθε οὖν μιμηταὶ τοῦ Θεοῦ (= будите дакле подражаваоци Бога), као љубљена деца; и живите у љубави, као што је и Христос љубио нас, и предаде себе за нас у принос и жртву Богу на пријатан мирис“. – Сав морални идеал хришћана, сав морални живот њихов, врховно правило богочовечанске етике, категорички императив еванђелске делатности, несумњиво је у овој чудесној благовести и свеобавезној заповести: „угледајте се на Бога“. На којег Бога? Не на неког далеког, наднебеског Бога; не на неког измишљеног и замишљеног Бога; не на неког трансцендентног Бога, који се далеко држи од нашег земаљског света, или се гади да га се додирне, већ на Бога. – оваплоћеног, Бога – очовеченог, Бога који је сишао у наш земаљски свет, и као човек живео међу људима, и Својим животом међу нама показао и доказао да је заиста једини истинити Бог у свима световима. Ето, на тог Бога се угледајте. Он је тако близак људима, свима људима, тако човечан, тако милостив, тако моћан, тако благ, тако човекољубив, да Му нема равна на земљи. Бескрајан је у човекољубљу: нема грешника кога Он неће загрлити; нема палог и пропалог, до кога се Он неће самилосно спустити, да би га подигао из његове пропасти, из његовог пакла. Но Његово човекољубље показало се безграничније од сваке безграничности тиме што Он људима свих времена даје божанске силе да би могли живети божанским животом, угледајући се на Њега – оваплоћеног Бога (ср. 2. Птр. 1,3-8). И то им даје у Цркви и Црквом, која је тело Његово, а Он њена Глава, њен живот, њена Истина, њена Правда, њена Сила, њена Вечност, њена Свемоћ, њено све и сва у свима световима. У њој се помоћу светих божанских сила расте „у човека савршена“, расте „у меру раста внсине Христове“, живи Богом угледајући се на Бога. Све то даје чудесни Господ Христос, даје из безграничне љубави према људима. А од људи за све то тражи само једно: одговарајућу љубав. На љубав одговорити љубаољу; на човекољубље одговорити христољубљем.
А ништа лакше и пријатније од тога. Тешко би било тражити од грехољубивих људи да на мржњу одговоре љубављу. Природно је и логачно и лако на Христово беспримерно човекољубље одговорити христољубљем. Своје јединствено човекољубље Господ Исус је показао на безброј начина, но нарочито Својом беспримерном жртвом за род људски. Принесена из неизмерне љубави према роду људском, ова жртва је постала, и занавек остала, најпријатнији миомир што је земља послала небу и човек Богу. Да се сва земља у грумен измирне претворила, не би тако замирисала пред Богом и осталим светим бићима небеским, као што је замирисала од ове чудесне и чудотворне жртве. А од нас хришћана се тражи једно: да живимо у тој љубави Христовој. Има ли што пријатније и радосније од тога? Утолико пре што нам и за ту љубав даје божанске благодатне силе сам Господ Христос преко Духа Свог Светог: јер Духом Светим излива љубав Божју у срца наша (Рм. 5,5). Тој љубави као новом животу учи нас чудесни Господ Исус. Он нам и силе даје да у њој живимо (ср. 1. Кор. 3,8; 1. Сол. 4,9). Зато свети апостол и захтева то од нас као нешто природно и неопходио: „живите у љубави, као што је и Христос љубио нас“. Та христолика љубав, и наш живот у њој, и сачињава наше угледање на Бога, наше подражавање Бога. Њоме ми најочегледније показујемо и најубедљивије доказујемо да смо „мила деца“ Божја, а Бог – наш мили Отац. Деца су достојна оца, ако личе на њега. Тако и ми хришћани, достојни смо Бога, Оца свога, ако личимо на Њега. А на Њега личимо највише љубављу, животом у љубави.
Угледати се на Бога? Да, на Бога, не на неког мањег и нижег од Бога, или на нешто мање и ниже од Бога. Не ни на Анђеле, ни на Арханђеле, ни на Херувиме, ни на Серафиме! не! не! не! него на несравњено веће и више од њих биће, на Свебиће, на – самога Бога! јер, гле, Он ти је ближи него Херувими, него Серафими, зато што си ти, човече, сваки човече, створен по лику Божјем. То је оно што је у теби – ти, што тебе чини тобом. Не заборави: ниси створен по лику Анђела ни Арханђела. Па још додај томе и ово чудо над чудима. Бог је постао човек, и ето Га сав као Богочовек у Цркви, поред тебе, око тебе, и у – теби! Шта кажем?
Ето Га у теби кроз Свето Причешће, ето Га целог, васцелог, свечудесног, свемилог, свеблагог, свемилостивог, са свима Његовим божанским силама, савршенствима, миомирима. И ти још питаш: како да се угледам на Њега? Та само љуби Њега као што Он љуби тебе, и гле, ти си већ као Он. Љубав, то је Бог; љубав, то је Богочовек: али зато: и човек. Када си у божанској љубави Христовој – ти си прави човек; и више, више од тога: ти си прави „бог по благодати“. Јер све Његово постаје твоје кроз свето Причешће и остале свете тајне; и сврх тога: сам Он постаје твој и ти Његов: ти сав у Њему и Њиме и ради Њега, али и Он сав у теби и тобом и ради тебе. Не плаши се, и не чуди се, та Он је ради тога и дошао у наш бедни земаљски свет (ср. Јн. 17,21-26). Кроз свете тајне и свете врлине Он се, свесмирени и свечовекољубиви и свежалостиви, усељује у тебе, настањује у теби, оваплоћује у теби, (ср. Јн. 17,26; 6,56-57; Гл. 2,20; 2. Петр. 1,3-8). Из ненаситог човекољубља и самилости Он се оваплотио, постао човек, постао као ми, да бисмо ми постали као Он: тојест живели као што је Он живео, ходили као што је Он ходио, љубили као Он, молили се као Он, милосрдовали као Он, били у свему као Он јер је Он био све наше и све ради нас, осим греха (ср. 1. Јн. 3.7; 2,6; 3,2.6.9; 4,9; Јевр. 2,14-18; 12,1-3). Сав Бог сишао је на земљу, да би сав човек узишао на небо. У Богочовечанском телу Христовом, то се непрекидно збива: васцелим бићем својим људи узлазе на небо: јер Црква је небоземно биће, које органски сједињује земаљско са небеским, и собом преноси човека у небеске светове (ср. Еф. 1,10.23; 3,19.6; 2,5-6). Дајући нам све то, Он зато с правом захтева и тражи од нас људи ово: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5,48); јер само тако постајете и остајете синови Оца небескога, „љубљена деца“ Његова.
Гледан из свега тога и кроза све то, шта је Христос Господ и Бог наш? Свемилостивост, свељубав, свесамилост: јер нас је избавио из троједног пакла: из пакла греха, из пакла смрти, из пакла ђавола. А ми људи највише и личимо на Њега самилошћу. Имамо ли Његову самилост, гле, ми постајемо „као Он“, већ смо се угледали на Њега. Зато је Он Своју заповест о богоподобном усавршавању нашем превео у ову свеврлину која је Бог: „Будите милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6,36). Та самилостивост је све и сва у нашем спасењу: самилостивост Бога према нама који нам је у Христу опростио све, и христолика самилостивост наша којом ми људима опраштамо, зато што је нама Господ самилосно опростио све (Еф. 4,32). „Ти Бога подржаваш, ти се Богу уподобљаваш, када заједно с Њим прашташ“ – τόν Θεόν μίμῃ τῷ Θεῷ ἐξομιοῦσαι, ὅταν συγχωρήσης ἐκείνῳ.“[1]
Грех, шта је грех? Непријатељство према Богу, пљување на Бога. А смрт? То исто, и још много горе, несравњено горе. А ђаво? То исто, такође, само неизмерно горе, горе, горе и од најгорег. А људе, огрезле у греху и заљубљене у грех, огрезле у смрти и заљубљене у смрт, огрезле у ђаволу и заљубљене у ђавола, – спасти од греха, спасти од смрти, спасти од ђавола, шта је то, ако не јединствена и беспримерна љубав, сва божанска по бићу и по пројавама. То је ваистину љубав према огорченим и окорелим непријатељима. Спасти такве људе, то значи истински их љубити, и то љубити божанском љубављу, која је са сваке стране свељубав. Љубити их такве, то је жртва, зар не? то је добровољно предавање себе на муке, зар не? Али, то је у исто време и јединствена и беспримерна жртва, никада не виђена у нашем земаљском свету до Христа и пре Христа: жртва Богочовекова – принета за све људе свих времена, и примљена као таква. У томе је њена јединственост незаменљивост. Само она миомиром својим може надјачати смрад свих грехова људских, и свих смрти људских, и свих ђавола људских. Зато је она постала „пријатан мирис“ Богу Оцу. Тако је од Христа и Христом љубав и постала жртвом, и жртвеном. И подвиг, и наука! Ето, пробај љубити непријатеље своје, – то и јесте права еванђелска, божанска љубав, зато Господ и тражи њу од нас као хришћана. Она је та којом се ми одликујемо од осталих људи, нехришћана (ср. Лк. 6,27-36; Мт. 5,43-48). Она увек значи напор, жртву од тебе, од мене. Замисли, колико пута мораш предати на смрт своје самољубље, да би – благосиљао оне који те куну? колико тек пута предати на смрт своје самољубље, да би – окренуо и други образ ономе који те удари по једном? колико самопожртвовања треба човеку, да би дао и кошуљу ономе који му иште хаљину? колико пута треба душу своју принети на жртву, да бисмо чинили добро онима који нас мрзе? а колико тек пута заклати своје самољубље, да бисмо се усрдно молили Богу за оне који нас гоне? Та света, та божанска, та еванђелска љубав увек је – самопожртвовање: увек полагање душе за ближње своје. Да, она је увек самилосна и саможртвена, јер нас самољубље вуче ка нежртви, ка себичном себечувању, ка саможивом самоодржању на – рачун других. Саможиво чување себе одводи у смрт, у све смрти; христолико жртвовање себе из свете љубави води кроз смрт, кроз хиљаде смрти у – живот вечни. На земљи се само то и збива са људима: једни који саможиво хоће да сачувају себе, али баш тиме погубљују себе и сурвавају себе у све ужасе псевдобића и небића; и Христови људи који радосно жртвују себе за ближње, и тако сачувавају душу своју за живот вечни (ср. Мт. 16,25; Јн. 12,25).
Свим животом Својим на земљи, свим бићем Својим, нарочито крсном смрћу Својом Богочовек је најсавршеније показао и доказао да је Бог – љубав (ср. 1. Јн. 4,16.8; Јн. 3,14-18); и то љубав тако изузетна пуноћом и савршенством, свепуноћом и свесавршенством, да ју је сам Он назвао новом љубављу, и њу захтевао, и непрестано захтева, од свих следбеника Својих: „Нову вам заповест дајем: да љубите један другог, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом“ (Јн. 13,34). У човечанском свету има много врста љубави, назовиљубави. Али је само једна – света, беспрекорна, божанска, бесмртна, вечна. То је Христова љубав. А ти, провери љубав своју, и љубави своје. Јер ништа лакше него да се човек превари у љубави својој, у љубавима својим. Сваку љубав своју испитај и провери Христовом љубављу. Ако је од ње, ако је „као“ и она, онда је дивна, божанска, бесмртна, вечна. „Као што ја вас љубих“ – љубиш ли тако, онда је то права љубав, једина бесмртна и вечна, јер једина божанска, или боље: једина богочовечанска у нашем земаљском свету. Свака друга човечанска љубав: и родитељска, и породична, и супружанска, и пријатељска, и братска, и другарска, и национална, и философска, и уметничка, и научна, добија своју праву, непролазну, бесмртну вредност само ако се Христовом љубављу преобрази, освети, обесмрти, овечни. А Христова се љубав познаје по жртвености, по самопожртвованости својој. По чему ми људи познасмо љубав Христову свеспасоносну? „По том познасмо љубав његову што Он за нас душу своју положи“ (1. Јн. 3,16). Логично и природно, та иста љубав тражи се и од нас хришћана: „и ми смо дужни полагати душе за браћу“ (1. Јн. 3,16). А та љубав је сва – живот, наш земаљски живот; живећи њоме, ми живимо небом, самим Богом, живимо оним чиме и свети Анђели и Арханђели, Херувими и Серафими. Јер Господ Христос, ваистину Једини Човекољубац, тиме и показа Своју неизмерну љубав према роду људском што нам даде, и што нам непрекидно даје свете божанске силе – „да живимо Њиме – δἰ αὐτοῦ = кроза Њ“ (1 Јн. 4,9). Зато сваки од нас хришћанин је тиме што је цео живот његов неућутни гласноговорник који непрекидно разглашује ову благовест: „Живим вером Сина Божјег који ме заволе – τοῦ ἀγαπήσαντός με (= који ме возљуби), и предаде себе за мене“ (Гл. 2,20).
Љубити Христовам љубављу значи: живети Христом и у Христу, творећи Његове свете божанске заповести; зато и примите ову заповест као спасоносну благовест: „живите достојно Бога на свако угађање и у сваком добром делу будите плодни“ (Кол. 1,10). И још благовест на благовест: „како примисте Христа Исуса онако живите у Њему“ (Кол. 2,6). Хришћанин је тиме хришћанин што ходи као што је Господ Христос ходио (1. Јн. 2,6). Јер из чудесног и чудотворног и животворног човекољубља Свог Господ Христос обитава у нама кроз овакву нашу богочовечанску љубав; а ову љубав своју и према Њему и према људима ми показујемо вршећи заповести Његове (ср. Јн. 15,10; 17,26; 5,3; 14,23; 1. Јн. 2.3; 3,24; 5,3; 2. Јн. 6). Покажи ту свету, ту еванђелску љубав своју како? – Трпљењем Христа ради у свима подвизима за Господа и за ближње, а кроз њих и за себе: јер – „љубав дуго трпи“ (1. Кор. 13,4). Покажи је – благошћу, добротом, милостивошћу, самилошћу, јер – „љубав је пуна доброте“ (1. Кор. 13,4); покажи је тиме што си потпуно искоренио завист из своје душе, јер – „љубав не завиди“ (1. Кор. 13,4); покажи је тиме што си убио сваку гордост у срцу свом, јер – „љубав се не надима“ (1. Кор. 13,4); покажи је не радећи ништа што не ваља, јер – „љубав не чини што не ваља“ (1. Кор. 13,5); покажи је не тражећи ништа своје, већ све своје дај ближњима као Божје, што оно уствари и јесте, јер – „љубав не тражи своје“ (1. Кор. 13,5); покажи је тиме што се нећеш срдити, јер – „љубав се не срди“ (1. Кор. 13,5); покажи је тиме што нећеш мислити зло, и о злу, јер – „љубав не мисли зло“ (1. Кор. 13,5); покажи је тиме што се нећеш радовати никаквој неправди, а радоваћеш се истини, јер – „љубав се не радује неправди, а радује се истини“ (1. Кор. 13,6); покажи је тиме што ћеш благодушно сносити све што те снађе, јер – „љубав све сноси“ (1. Кор. 13,7); покажи је тиме што ћеш веровати све, јер – „љубав све верује“; и још – „љубав се свему нада“; и још – „љубав све трпи“; а сврх свега покажи да је љубав твоја јача од сваке смрти, од сваког туђег греха, од сваког ђавола; покажи да је трајнија од свега на свету, и бесмртиија, и вечнија, јер – „љубав никад не престаје“, ни у овом ни у оном свету не престаје, и то зато што је сва од Бога, сва води к Богу, сва живи Богом: Његовом Вечном Истином, Његовом Вечном Правдом, Његовим Вечним Животом. Она – сва се излива у срца наша Духом Светим; она нас испуњује благодаћу Господа Христа; она нас увек држи у заједници са Светим Духом, а кроз Њега и са свима људима и тварима; она чини те је све у нама и међу нама од Оца кроз Сина. у Духу Светом (ср. Рм. 5,5; 1. Кор. 13,13): све у светој и блаженој љубави за све и сва, а најпре за чудесног и незаменљивог Господа Христа, и кроз Њега и Њиме за све и сва. Онда, онда, онда – „ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? као што стоји написано: „За тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање. Али у свему томе побеђујемо Оним који нас је заволео (διὰ τοῦ ἀγαπήσαντος ἡμᾶς = Оним који нас је возљубио).[2] Јер насигурно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рм. 8,35-39; ср. 1. Кор. 15,54-57; 2. Кор. 2,14).
 
5,3-4
 
„А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомињу међу вама, као што доликује светима; тако и срамотне и луде речи, или шале, што се не пристоји, него још захваљивање“. – Пошто је Бог постао човек, то је бити човек постало бескрајно озбиљна, божански озбиљна, ствар. Од појаве Богочовека Христа у нашем човечанском свету, све је у човеку постало божански озбиљно, божански важно, све: од најмањег до највећег, од најневидљивијег до најочигледнијег. Јер је све човеково, и душа и тело, одређено за бесмртни, вечни живот. Припремање и оспособљавање за тај живот врши се на земљи. Како? Освећивањем и душе и тела помоћу еванђелских светих тајни и светих врлина. Свети по позиву, хришћани су дужни бити свети и по животу. Све у њима да буде свето: и дух и душа и тело (ср. 1. Сол. 5,22-23; 1. Кор. 3,16-17; 6,20). Све њихове мисли, и осећања, и хтења, и дела треба да буду „као што доликује светима“. Блуд, нечистота, лакомство, не сме се ни спомињати међу њима, акамоли чинити. И то није све, него се не смеју говорити, ни изговарати, никакве срамотне и бесмислене речи, или правити шале. Увек имај на уму ову истину: живот је божански озбиљна дужност; бити човек је божански важна ствар. Светост Богочовека Христа је наше мерило и наш углед и наш узор: „у целокупном животу“ свом ми морамо бити „свети, изграђујући себе по Свецу који нас је позвао“, тојест по Богочовеку Христу (1. Птр. 1,14.15). Зато не смемо чинити ништа „што се не пристоји“, већ увек само оно „што доликује светима“. А за све то неопходна је брига, и бдење, и стражење над свим оним што се дешава у нама и око нас. Ко еванђелски озбиљно узима душу своју, разумеће ово. И још ће разумети зашто се Господ Христос – „никада смејао није, а често су га виђали где плаче“. И захваљиваће даноноћно чудесном Господу Исусу што нам је објавио сву божанску истину о човеку: ко је, шта је, ради чега је, откуда долази и куда коначно одлази.
Свестрано осећајући божанску збиљу човекова бића и његова живота, Златоусти еванђелист благовести: Каква је корист направити шалу? Њоме ћеш само изазвати смех. Нека не буде ниједне празне речи, јер од празних речи ми се отискујемо у непристојне разговоре. Сада је време не весеља, него плача, туге и ридања. А ти се шалиш! Који борац, изишавши на арену, оставља борбу са противником, и збија шале? Близу тебе је ђаво, вије се око тебе ричући, да би те прогутао, све ставља у покрет и свим силама ради ти о глави, довија се како да те истера из твога уточишта, шкргуће зубима, цичи, распирује огањ против твога спасења, – а ти седиш и збијаш шале, водиш празне разговоре и говориш непристојне речи?! Можеш ли га савладати? Ми се, драги моји, као деца играмо … Сада је време рата и војевања, бдења и стражења, наоружавања и припремања за борбу; нема места никаквоме смеху у садашње време, јер је ово време – време овога света. Чуј шта Христос говори: „Свет ће се радовати, а ви ћете жалосни бити“ (Јн. 16,20). Христос је распет на крсту због твојих зала, а ти се смејеш? Он би бијен по образима и толике муке претрпе због твоје пропалости и буре која те понела, а ти се веселиш? И зар Га тиме не вређаш све више? Но пошто некима ова ствар изгледа безазлена – ἀδιάφορον (= ни добра ни рђава), размислимо мало о томе, и видеће се како је то огромно зло. Уствари, дело је то ђавола: чинити да се не обраћа пажња на безазлене ствари – τό ποιεῖν τῶν ἀδιαφόρων καταφρονεῖ (= чинити да се не придаје важност ономе што изгледа наивно, ни добро ни зло). А да ништа није безазлено, наивно, адиафорно, ево доказа. Погледајмо какав треба да је свети човек. Он треба да је тих, кротак, тужан, плачан, скрушен. Према томе, ко збија шале није свет; такав, макар био и Јелин, смешан је. То је дозвољено само онима што играју на позорници. Где је непристојност, тамо су и шале. Почуј шта говори пророк: „Служите Господу са страхом и радујте Му се с трепетом“ (Пс. 2,11). Шаљење чини душу млитавом, лењом, тромом; и оно често изазива свађе и порађа туче. Дивно је када је душа трезвена, немогуће ју је завести; а расејану, ко неће занети? Она ће бити обманута сама собом, и неће јој бити потребне замке и нападаји од стране ђавола. Стога, да говоримо оно што нам доликује, и нека света уста не изговарају речи, својствене устима нечасним и бестидним. „Јер шта има правда с безакоњем? или какву заједницу има светлост са тамом?“ (2. Кор. 6,14).[3]
 
5,5
 
Божанске врлине одводе човека у Царство Божје. Божје су, и зато одводе Богу. Што је небожје, одводи небогу. А небожје није друго него грех и порок. Свака врлина приближава човека Христу Богу, изграђује га и преображава и освећује, и све што је Христово чини његовим. Он још овде на земљи има у великој мери царство Божје, царство Христово (ср. Мт. 5,3.10; Лк. 11,20). „Царство Божје је правда и мир и радост у Духу Светом“ (Рм. 14,17). Ко живи у њима, већ је у царству Божјем. Зато Спас и вели: „Царство Божје је унутра у вама“ (Лк. 17,21). Живи ли човек у овом свету Истином Христовом, и Правдом, и Љубављу; једном речју: живи ли Еванђељем Христовим, већ је у царству Божјем, већ има удела у њему, већ је ушао у наслеђе Христово, чију ће бескрајну пуноћу, са свима божанскнм савршенствима и блаженствима, потпуно уживати у оном свету као син Божји и сунаследник Христов (ср. Гл. 4.7; Рм. 8,17).
Ништа нечисто не води Свечистом, већ увек Нечистом; ништа грешно не води Безгрешном, већ увек Свегрешном. Нарочито блуд. Он просто стрмоглављује човека у царстго Нечистог и Свегрешног. И свака друга печистота: нечисте мисли, нечисте жеље, нечисте намере, нечисто срце, све то потапа човека у страшне тмине и помрчине, које га и у сами ад свуку, ако покајањем не спасе себе из те таме и узаживи светлошћу еванђелском. Од свих нечистота својих душа се може опрати једино светлошћу Христовом, јер је Господ Христос – „Светлост живота“ (Јн. 8,12). Разлије ли се по души „Светлост живота“, душа васкрсава из свих својих мрачних смрти у Незалазну Светлост вечнога живота. Уствари, Господ Христос је у нашем земаљском свету једина „Истинита Светлост“ (Јн. 1,9; Јн. 2,8). Зашто? Зато што Га никаква тама греха, смрти, зла, сатанизма, не само не може угасити, него ни обузети, ни умањити, ни помрачити. Зато је Он, једино Он у историји рода људског објавио о Себи ову чудну благовест: „Ја сам светлост света: ко иде за Мном неће ходити по тами, него ће имати светлост живота“ (Јн. 8,12). Ко не иде за Њим, несумњиво ходи по тами, и тама га одводи у царство зла, греха, и сатанизма = пакао: јер грех друго и не ради него прља човекову душу, прља васцело биће његово, и тако прљаво и нечисто оно не може имати удела у Царству Христа Бога, који је сав Светлост, сав Чистота, сав Красота.
Сврх свега лакомство највише удаљује и најдаље одбацује човека од царства Христа Бога. Шта је лакомство – πλεωνεξία? Лакомство је заљубљеност у ствари, обожавање ствари место Творца, клањање пред стварима као пред божанствима, као пред идолима. Лакомство – робовање идолима, било видљивим или невидљивим. Зато богонадахнути, апостол и назива лакомство идолопоклонством. Те ствари, којима човек служи као божанствима, као идолима, могу бити и духовне природе: идеје, мисли, страсти. Ко служи идеји, ма којој идеји, као врховној вредности – идолопоклоник је. Ко служи науци, или философији, или уметности, или природи, или техници, или човеку, или друштву, или нацији, или човечанству, као врховној вредности – идолопоклоник је. Јер идолопоклонство је служити као врховној вредности ма коме или ма чему сем једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу. Исто тако, идолопоклонство је служити ма којој мртвој ствари, материјалној ствари, и живети ради ње као ради своје најмилије вредности. Такво је идолопоклонство: среброљубље, модољубље, уопште – ствариљубље. У идолопоклонство духовне природе спада робовање страстима као врховним вредностима. Зато је неизлечиви блудник уствари идолопоклоник. Исто тако, идолопоклоник је и сваки неизлечиви гордељивац, јер служи демонској страсти: гордости; идолопоклоник је и сваки неизлечиви мрзитељ, пакосник, прељубочинац, пијанац, лакомац, кавгаџија, лопов, разбојник, врачар, мађионичар, јеретик, саможивац, јер сваки од њих служи и робује по некој ђаволској страсти. Зато не могу наследити царство Божје, царство Христово (ср. 1. Кор. 6,9-10; Гл. 5,19.21).
 
5,6-7
 
„Нико да вас не вара празним речима, јер због тога иде гњев Божји на синове противљења. Не бивајте дакле заједнинари њихови“.Празне су речи оне у којима нема истине Божје. Оне су и мехурски лаке и мехурски краткотрајне. То су, на првом месту, речи „синова противљења“, тојест оних који се противе Богу и свему Божјем. Њихове су речи „празне“, јер не садрже у себи никаквог стварног и оправданог разлога због кога би се требало противити Богу. Зашто се противе Богу? Ако им је до Истине, ено је сва у Христу Богу; ако им је до Правде, ено је такође сва у Њему; ако им је до Добра, до Љубави, до слободе, до Мудрости, до Бесмртности, до Вечнога Живота, до Раја, – ено све је то у Њему потпуно дато. Заиста, не постоји стварни разлог због кога би се требало противити Богу, не покоравати Му се, одбацивати Га, не признавати. Али у томе се и састоји неразумност и лудост људског богопротивљења и богоборства, и неоправданост безбоштва. У томе они су само слепи и луди и глупи подражаваоци – ђавола. Јер је сав ђаво у богопротивљењу и богоборству и богоодрицању. Сав живот његов, и сав смисао бића његова је у томе: противити се стално и упорно Богу и свему Божјем. И људи, противећи се Богу, испуњују се духом првог и вечног Богопротивника – ђавола, добровољно се усињују њему, и тако постају „синови противљења“. У целокупном њиховом богоборачком раду очигледно је присуство духа и силе првог Богопротивника. Зато свети тајновидац и тврди да ђаво стално „ради у синовима противљења“ (Еф. 2,2). Због безразложног противљења Богу од стране „синова противљења“ и иде гњев Божји на њих. Хришћани знају да разликују духове, и речи Божје од празних речи „синова противљења“. Зато не пристају уз њих, нити су им заједничари.
Поред тога, сваки човек који упорно и свесно остаје у својим гресима, и не каје се, син је противљења. Јер грех по природи својој није друго до противљење Богу, рађење против воље Божје, против онога што Бог воли и што хоће од људи. Суштином својом грех је сав против Бога, и зато односи и одбацује човека далеко од Бога, одбацује га до у сам пакао, ако се човек не покаје од греха. Грех и није друго до угледање на ђавола, подражавање ђавола, као што је свака света врлина угледање на Бога, подражавање Бога. Остајући добровољно и упорно у својим гресима, људи самим тим имају удела у природи ђавола и у царству његовом, зато не могу имати удела у царству Христа Бога (ср. Еф. 5,3-5). Живећи пак светим тајнама и светим врлинама, људи постају „заједничари у природи Божјој“, и тиме заједничари у царству Христа Бога (ср. 2. Птр. 1,3-8).
 
5,8
 
Све док је ван Богочовека и Његове божанске светлости, човек је у тами. Не само то, него се толико навикне на таму и сроди с њом, да и сам на неки начин постаје тама. Како то људи постају тама? – Живећи у гресима. Грехољубље је као нека топионица: људи у њој претапају себе у таму, изједначују себе са њом. То није ни чудо, јер греси луче из себе таму, као што врлине луче светлост. Кроз сваку божанску врлину у душу се слива божанска светлост; а кроз сваки грех у њу се слива демонска тама. Бог је светлост, и зрачи светлошћу; ђаво је тама, и „зрачи“ тамом. Отуда између светлости и таме нема заједнице, јер нема ничег заједничког. „Који зло чини, мрзи на светлост“ (Јн. 3,20). Зла дела су сведоци људског грехољубља, јер сведоче „да људи већма воле таму него светлост“ (Јн. 3,19). Живећи у гресима који су по самој природи својој тама, људи не само тамују него и тамнују, пошто је сваки грех уједно и тама и тамница, коју једино покајање може развалити и душу на светлост извести.
Све док су у гресима, људи су не само у тами него су и сами тама. А када се обрате Господу Исусу, они се не само обрету у светлости него и сами постају светлост. Како се то збива? – Подвигом вере. Спаситељ изјављује: „Ја светлост дођох на свет, да ниједан који верује у мене не остане у тами“ (Јн. 12,46; ср. Јн. 12,36). Поверује ли у Господа Исуса, човек сву душу преноси у светлост, и божанским светим тајнама и светим врлинама преображава је и саму у светлост. У Господу светлости људи и сами постају светлост. Зато Господ и вели Својим ученицима: „Ви све светлост света“ (Мт. 5,14); а свети Павле хришћанима: „негда бејасте тама, а сада сте светлост у Господу“. Заиста, људи су светлост само „у Господу“; ван Њега, и без Њега, они су тама. Зато Спас и благовести: „Ко иде за мном, неће ходати по тами, него ће имати светлост живота“ (Јн. 8,12). Док су ван вере, и без вере, у Господа Христа, људи не знају ради чега постоје, откуда долазе и куда одлазе, јер им је васцело биће потопљено у таму. И на њима се испуњује Спасова реч: „Ко ходи по тами, не зна куда иде“ (Јн. 12,35).
А свети Богослов, као објашњавајући ове Спасове речи, вели: „Који мрзи на брата свога, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи“ (1. Јн. 2,11). Што богомудри апостол вели за мржњу, важи за сваки грех, за сваки порок, за сваку страст. Ма у коме греху био, човек је у тами, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама греха заслепљује очи. Сваки грех спада у Сатанину „област таме“, а свака врлина у Божју област светлости (ср. Д. А. 26,18). „Бог је светлост, и таме у Њему нема никакве“ (1. Јн. 1,5). Хришћани постају „деца светлости“, најпре светим крштењем, па онда свим осталим светим тајнама и светим врлинама, зато су и дужни да живе „као деца светлости“. Они само тиме и посведочавају да су „светлост у Господу“. Боговођени апостол пише хришћанима: „Сви сте ви синови Светлости и синови дана; нисмо ноћи нити таме“; зато смо дужни да помоћу вере, љубави и осталих светих врлина „заједно с Њим – тојест са Господом Христом – живимо“ (1. Сол. 5,5.8.10).
 
5,9
 
Ко живи у Христавој светлости, то показује својом христоликом добротом и праведношћу и истином. Јер божанске врлине нису друго до светљење божанске светлости. Свака врлина неминовно светли. А када се све божанске врлине потпуно зацаре у човеку, онда он сав светли, зрачи божанском светлошћу. Пример: Светитељи. Живећи свето, они светле. Јер светост је светлошћу светост. Отуда увек нимбуси око глава Светитеља. Свака је божанска врлина пуна свете и светле силе, те свака освећује и осветљује човека. Светост и светлост врлина је сва од Бога Духа Светог. Зато се оне и називају, и јесу – „род Духа“, плод Духа (ср. Гл. 5,22-23). Када се дух човечји оплоди Духом Светим, онда и рађа плодове Духа – свете врлине и свете силе, од којих се и састоји свети живот. Живећи тако у Духу Светом, људи и живе „као деца соетлости“. То и јесте живљење – „у свакој доброти и правди и истини“.
 
5,10
 
Хришћанинов је даноноћни подвиг: истраживати и чинити што је угодно Богу. Како се то обавља? – Молитвеним бдењем и богоразмишљањем, нарочито. То је подвиг трежњења ума, трежњења срца, од сваке опијености светом и грехом. Грехољубље је пијанство душе. Грехољубива душа нити ишта види као што треба видети, нити ишта зна као што треба знати, нити ишта ради као што треба радити. Одлучна је и строга еванђелска заповест, упућена свима: „Отрезните се као што треба, и не грешите“ (1. Кор. 15,34). Сваки грех, и онај најмањи, опије помало душу, занесе је, овансеби је, те она посрће; а од већих грехова, она пада; а од упорног остајања у гресима, од упорног грехољубља, она пропада. Шта је лек од тог пијапства, од грехољубља? – Христољубље. А христољубље се састоји у вршењу заповести Христових. Почетак је тога: одлучно престати са грехом. Јер вера у Господа Христа, и јесте прва заповест, а она почиње са променом нашег живота. Приморај себе на нови живот – по Христу и у Христу. Да, ми у почетку морамо одлучно и немилосрдно приморавати себе на вршење заповести Христових, зато што грехољубива природа наша, или боље навика наша, вуче ка греху и хоће грех. А вршење заповести Христових изгони грех, убија грехе, умртвљује грехољубље. Примораваш ли себе на вршење еванђелских заповести, Господ ће ти, по мери добровољног труда твог, додавати благодат на благодат, и у току времена теби ће вршење заповести Спасових постати и лако и пријатно и природно; и ти ћеш свим бићем осетити како је јарам Христов благ и бреме Његово лако (ср. Мт. 11,29-30).
Вршењем еванђелских заповести душа се отрежњује од пијанства грехољубног, исцељује се од те најопасније болести своје. Тако исцељена и оздрављена, она је способна да истражује, проналази и чини оно што је угодно Богу. То је мучан подвиг, али и неопходан у хришћанском животу. Јер се само њиме отрежњује и обнавља и ум и срце и савест. А обновљен ум обновљено срце и обновљена савест неопходни су хришћанину, да би могао проверавати, сазнавати и знати „шта је добра и угодна и савршена воља Божја“ (Рм. 12,2). Само обновљена ума и срца и савести хришћанин зна да је „угодан Богу“ када „служи Христу“ у Духу Светом помоћу светих врлина (ср. Рм. 14,17-18).
 
5,11
 
Знајући из свог благодатног искуства да су доброта, правда, истина, љубав, молитва, и остале свете врлине – „род Духа“, плод Духа, плод светлости, дела светлости, хришћани „као деца светлости“, „као синови светлости“ не треба да пристају на „бесплодна дела таме“. А „дела таме“ то су греси. Сваки грех је дело таме, и то оне исконске таме која се кроз добровољне грехе човекове усељује, увлачи у човека, и постаје у њему стваралачка сила греха, радионица греха. Дела таме су бесплодна, јер не рађају људима ништа божанско, ништа трајно, ништа бесмртно, ништа вечно, ништа богочовечно: ни добро, ни правду, ни истину, ни љубав, ни мудрост, ни живот. А у изобиљу рађају смрт, пакао, муке. Зато су хришћани дужни да „карају“ творце бесплодних дела таме. „Карајте“, иако сте кротки и смирени, јер су од бесплодних дела таме душе људске у смртној опасности, а ви знате Истину и синови сте светлости и служите Богу Истине и Светлости. Баш зато их „карајте“ што верују лажи и лутају по тами служећи безумно неправди, безакоњу, греху и ђаволу. „Карајте“ их начином свога живота. Не велим: карајте их набрајајући њихова дела, ружећи их због њих: јер знам да ревнитељи чистоте и само сећање на та дела сматрају скврнављењем себе. Међутим, они ће не мање бити покарани, када дела ваша буду блистала врлинама. Светлошћу вашег живота сва дела њихова биће покарана и откривена и обелодањена. А обелодањење тих дела њихових вашим врлинским животом – τῆς ἐναρέτου πολιτείας – тргнуће их и привести самоосуди. А то је почетак обраћења. Обраћење пак одводи у упражњавање врлине – εἰς ἐργασίαν ἀρετῆς, што и јесте светлост.[4]
 
5,12
 
Грехољубиви људи су обично уметници у злу, вешти у чињењу грехова и у скривању грехова. Зло има своје амбисне тајне, које оно „посвећенима“ открива, а лукаво од осталих скрива. Да није тако, чиме би оно побуђивало радозналост код људи? А људи ништа тако страсно не воле као тајанственост. Зато главни редитељ зла тако уметнички и облачи у чаролиске тајанствености све врсте греха. Изазивачи тајанствене, сласти греховне привлаче људе као лепак муве. Ако ни у чему, ђаво је несумњиво генијалан у једноме: у распредању и испредању зла у безброј разноврсних комбинација. Заиста је „тајна безакоња“ грандиозна у нашем земаљском свету (ср. 2. Сол. 2,5). Она вешто наводи и лукаво заводи људе на такве тајне греха о којима је „срамно и говорити“. Зато о њима не треба говорити, и тиме језик свој прљати, него их светлошћу свог светог живота обелодањивати и њихову наказност и свепагубност изобличавати.
 
5,13
 
Да није светлости, не би се знало да је тама – тама; и оно што је у тами не би знало да је у тами. Да није светлости, тама би могла тврдити да је она све и сва, и да ван ње не постоји ништа. Да није Бога, не би се знало да је грех – грех, и зло – зло, и ђаво – ђаво. Исто тако, да није истине, не би се знало да је лаж – лаж; да није правде, не би се знало да је неправда – неправда; да није љубави, не би се знало да је мржња – мржња. Али, чим се светлост појави, одмах се види шта је тама, и шта је у тами. Чим се Бог појави, одмах се види шта је ђаво, и шта је у њему. Чим се истина појави, одмах се види шта је лаж, и шта је у њој. Чим се добро појави, одмах се види шта је зло, и шта је у њему. Зато се и зна шта треба карати, изобличавати, осуђивати. Зато све што се објављује, обелодањује, види – „светлост је“, осветљено је, обасјано је, и може се испитивати и познати.
Да није Бога, ко би осуђивао грех, и зло, и смрт, и ђавола? и зашто би их осуђивао? и чиме би их осуђивао? и у чему би се састојало мерило за мерење свега тога? Људи не би знали ни шта су, ни ради чега су, ни због чега их ваља осуђивати, избегавати, уништавати. Сматрали би их за нешто природно и неопходно, за нешто неуклонљиво и неуништиво. Али појава оваплоћеног Бога у овом свету осветлила је овај наш свет и открила нам, и обелоданила нам, и казала нам, и објавила нам шта све у њему има, и због чега су грех и зло и смрт и ђаво – нешто ужасно, убиствено, страшно, достојно сваког избегавања и осуде и уништења. Тек од Богочовека и Богочовеком ми знамо и видимо да су и грех, и зло, и смрт, и ђаво – нешто неприродно и противприродно, нешто нељудско и противљудско, нешто убитачно и одвратно, и чега се ми људи можемо ослободити само Њиме, оваплоћеним Богом и Господом нашим Исусом Христом.
Једнога духа са богомудрим апостолом, Златоусти боговесник благовести: Свети апостол је рекао: „ви сте светлост“, а светлост открива све што се у тами збива. Ако дакле, ви, вели апостол, будете добродетељни и достојни дивљења, неваљали људи се неће моћи прикривати. Јер као што у време, када светилник гори, сви су обасјани, тако и ви када светлите, обелодањени неваљалци биће поражени. Следствено, треба карати, изобличавати. – Као што се унутрашња телесна рана, док се потајно шири и укорењује унутра, не може подвргнути никаквом лечењу, тако и грех, док се скрива као у мраку, ради са великом смелошћу; но чим се обелодани – постаје светлост: не сам грех, – јер како је то могуће? – него онај који га је чинио. Јер ако он буде изведен на скуп, ако буде усаветован, ако се покаје, ако добије отпуштење греха, зар тиме ниси растерао његову таму? зар тиме ниси исцелио његову рану? зар ниси бесплодност кренуо ка плодности?[5]
 
5,14
 
Греси су наша духовна смрт. Када смо у њима, ми смо духовни мртваци: мртви смо за све што је божанско, узвишено, бесмртно, вечно. И то смо сазнали од Господа Христа (ср. Мт. 8,22; Рм. 13,11-12; Јн. 5,25). Али смо од Њега сазнали још и ово: да Он има силе којом васкрсава све мртваце. Зато свети апостол благовести: „устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“. Јеси ли грехољубив, гле, ти стално спаваш, ниси будан за оно што је божанско и вечно у животу, идеш кроз живот као месечар, неосетљив и несвестан за оно што сачињава прави смисао и истинску радост живота. Греси успављују у нама богочежњива осећања, оно што нас креће ка Богу и одушевљава за све што је божанско и рајско. Та наша успаваност у гресима и јесте наше духовно мртвовање, наша духовна смрт. Ево светлости Христове; она нам то обелодањује, и показује: греси су смрт душе, а Бог – живот душе; смрт је пакао, а живот – рај; бирај. За Њега, свемоћног Богочовека, смрт је сан, из кога Он буди свакога који жели. Јер само Он, Свемоћни, има силе да буди људе из смрти као из сна. Заиста је духовни мртвац сваки човек кога Господ Христос није пробудио Својим Еванђељем. Заиста сваки грехољубац спава сном смрти, и у сну се батрга по буњишту и црвишту свом и општељудском, и не осећа у каквом је смраду, и ужасу, и беди, и паклу. „Устани!“ – свануло је, јер је грануло „Сунце правде“ у нашем земаљском свету. Ти спаваш, скрхан својом неправедношћу и туђом неправдом, и сматраш да нема ни праведника; ти спаваш, опхрван смрћу и смртношћу, и сматраш да нема васкрсења и вечнога живота; ти спаваш, опчињен злом и ђаволом, и сматраш да нема ни добра ни Бога. А гле, ево у нашем земаљском свету и Бога, и правде, и живота, и васкрсења, и свакога добра: „устани и васкрсни из мртвих!“ Ти то можеш, јер зависи од тебе, од твоје силе. А шта је твоја сила? – Вера у свемоћног и свемилостивог Господа Христа. Поверујеш ли у Њега, Он ће те потпуно обасјати Својом чудесном и чудотворном светлошћу, и ти ћеш сагледати сву истину Божју, и сву правду Божју, и сву љубав Божју, и сав рај Божји, и сву вечност Божју, сва савршенства Божја, – сагледаћеш ту, пред собом, у сведивном Господу Исусу. И притом Он ће те испунити Својом животворном Божанском силом, која васкрсава све духовне мртваце, јер је вера наша – „у сили Божјој“ (1. Кор. 2,5). Та безмерно човекољубиви Господ Христос је зато ту, у нашем човечанском свету, да би се сваки од нас пробудио из греховне смрти, васкрсао из мртвих, презрео своје грехе, и узаживео новим животом, животом у Христу, испунивши се „сваком пуноћом Божјом“. Гле, свака света еванђелска врлина и јесте твоје васкрсење, зато што је свака пуна божанске васкрсне и животворне силе. Покајање? – Ето твог васкрсења. Оно те васкрсава из мртвила твог, из мртвовања твог у сластима греховним. А вера? Ето другог васкрсења твог, јер те она васкрсава на живот вечни, на радост вечну у познању јединог истинитог Бога и Господа. А љубав? а молитва? а пост? а корист? а трпљење? а остале свете врлине? – свака је од њих по васкрсење твоје, по победа над једном или над многим смртима што су у теби и око тебе, само их пригрли свом душом, унеси их у срце своје, претвори их у крв своју, и нека кроз крвоток целог бића твог разносе божанске силе што су у њима, и у теби ће умрети све смрти, и изумрети све смртно. И ти ћеш се осећати бесмртан и вечан још у овом свету, преображавајући се кроз свете врлине из силе у силу.
 
5,15
 
Све је Христом обасјано, све осветљено, све је на видику, цео ваш живот, и ваша душа, и ваше срце, и ваша савест, а камоли ваша дела, – зато гледајте како живите, како мислите, како осећате како поступате. Сви вас чак и с неба виде, најпре сам Господ, а затим и сви свети Анђели и Светитељи. Мудрост је живети еванђелски „уредно“, еванђелски „тачно“ – ἀκριβῶς; а лудост је, лудило је живети расипнички неуредно, трошећи душу на грехе и пороке. Ко је мудар у очима Господа Христа? Онај који зграду душе своје зида на вршењу светих заповести Еванђелских. А ко је луд у очима Господа Христа? Онај који не зида зграду душе своје на Еванђељу Спасовом. Јер све што се зида Господом Христом, одолева свима бурама и олујама и непогодама искушења, греха, смрти и ђавола; све пак што се зида и гради без Христа, и мимо Христа, и против Христа – лако пада и распада се чим наиђу олује искушења, олује грехова и страсти, поготову ветар смрти и демонизма (ср. Мт. 7,24-27). Безбројни су примери мудрог, еванђелски мудрог, еванђелски уредног живота, а на првом месту то су: свети Апостоли, свети Мученици, и сви свети следбеници Христови, а испред њих – сам савршени Свепример -Господ Христос. Пример пак лудог, расипничког живота су: блудни син, лењи слуга са једним талантом, и сви слични њима (ср. Лк. 15,11-32; Мт. 25,14-30).
 
5,16
 
Време живота на земљи дато нам је да га еванђелски мудро искупимо. А искупљујемо га непрекидно се спасавајући од зла, које се разлило по целом бићу времена, по свима ноћима и данима: „јер су дани зли“. Од зла се пак спасавамо једино Спаситељем Христом. Јер нема другога бића под небом којим би се људи могли спасавати од зла, греха, смрти и ђавола (ср. Д. А. 4,12). Ми откупљујемо време, које смо грехом продали злу, када га испуњујемо Христовим добром помоћу еванђелских врлина. Јер само божанско добро Христово може потиснути сва зла из свих „злих дана“, и претворити их у дане добре. „Искупљујући време“ – ἐξαγοραζόμενοι τὸν καιρόν – значи: испуњујући све своје дане Христом и Његовим светим Еванђељем, јер једино Он има силе која нас спасава од свакога зла и од свих смрти што су у њему. Одајући се гресима, ми време свога живота продајемо смрти; а откупљујемо га када се покајањем одрекнемо својих грехова, васкрснемо из мртвих, и узаживимо еванђелским врлинама, које нас испуњују вечним животом. Време земаљског живота дато нам је: да њиме стекнемо вечни живот. А он се стиче вршењем заповести Божјих (ср. Мт. 19,17). Посвећујући Христу све дане своје, све време своје, ми искупљујемо време свога живота, стичемо живот вечни, и тако остварујемо божански циљ ради кога нам је и дато време овога живота. Уопште, време је и дато људима на земљи, да буде увод у вечност, увертира у живот вечни. Хришћанин тако и схвата време, и са његове онтолошке и са његове егзистенцијалне стране. Такво осећање времена, и такво сазнање о времену, хришћани стичу живећи еванђелски мудро (ср. Кол. 4,5).
Наводећи апостолове речи, свети Златоуст благовести: Апостол нам саветује то, не да будемо лукави и превртљиви, него речи његове означавају ово: време није ваше; сада сте ви путници и дошљаци и иностранци и туђинци; не иштите почасти, не иштите славе, не иштите власти, не будите осветољубиви; све подносите, и тиме искупљујте време; много улажите, све што год би од вас узатражили. Речи апостолове су нејасне, покушаћу да их објасним примером. Замислимо човека који има сјајну кућу, затим како неки долазе да је разруше, он им даје много и много, и тиме избавља себе; тада ми кажемо да је он искупио себе. Тако и ти имаш велику кућу и истинску веру; долазе да ти узму све; ти дај све што заишту од тебе, само спаси своју главну драгоценост – τό κειφάλαιον = веру. „Јер су дани зли“, каже апостол. Шта је то зло дана? Зло дана треба да је около дана – περὶ τὴν ἡμέραν. Ако ти познаш шта је зло у свакоме од нас, онда ћеш сазнати и шта је зло дана. Шта је зло тела? Болест. А шта је зло душе? Порок, поквареност. Шта је зло воде? Горчина. И сваке врсте зло је посувраћеност око природе онога предмета коме се приписује зло. Ако дакле и дан може имати зло, оно треба да је око самог дана, око часова, око видела. Тако и Христос каже: Доста је свакоме дану зла свога (Мт. 6,34). Помоћу овога ми можемо схватити и оно. Дакле, у каком смислу апостол назива дане злима? у каком – време злим? Он тако назива не суштину – οὐ τὴν οὐσίαν, не творевину – τά κτίζματα (= твари, ствари, створења), него оно што се збива у њима – τά ἐν αὐτοῖς γινόμενα. Као што и ми имамо обичај говорити: „Имао сам тежак и рђав дан“. Међутим, на који начин дан може бити тежак сем по ономе што се догодило у току дана? А то што се у току дана догађа: добро је од Бога, а зло од рђавих људи. Следствено, људи су творци свега злог што се догађа у времену, зато се и каже: „зла времена, рђава времена“.[6]
Богозрачни ум светог Фотија овако расуђује: Време није наше својина, јер смо дошљаци. Купуј га, дакле, и учини својим. А како то бива? Угађањем Богу. Јер време онда постаје наше – ἵδιος – када у њему творимо добра дела, која ће у оном свету бити прослављена, као што ће рђава бити осуђена. „Јер су дани зли“. Нису у њима часови или времена зли, – Боже сачувај! – него због зала која ми чинимо у њима, апостол назива дане злима. Није сама природа дана добра или зла. Ради тога и Христос каже: „Доста је свакоме дану зла свога“ (Мт. 6,34): тојест зла које у њему бива од нас. „Тога ради не будите неразумни“; пошто, вели апостол, зло цвета и влада у садашњем животу и данима, не будите неразумни да вас оно освоји.[7]
 
5,17
 
„Тога ради“ што вам је време дато као увод у вечност, као припрема за живот вечни, „не будите неразумни“. А неразумни сте ако га употребите на зло, и тако себи зарадите смрт, таму, пакао. Бићете разумни ако познате шта је воља Божја да чините са временом. Зато свети апостол наређује: „Познајте шта је воља Господња“, јер ће вам она казати шта Бог хоће од вас, шта Он хоће да чините са временом живота које вам је дао, и којим можете да стекнете или смрт вечну или живот вечни. „Неразумни“ су они који неће да знају за божански смисао времена и проводе време свога живота без познања Бога и воље Божје. То је лудило. У том случају време живота које нам је дато постаје лудница, у којој луди и лудује против свог божанског назначења и наш ум, и наша душа, и наше срце, и наша савест.
Сва воља Божја о роду људском, и о сваком човеку, казана је у Христу Исусу, у Његовом Еванђељу (ср. Еф. 1,9). Сваки од нас може сазнати од Њега шта му ваља чинити да постигне своје божанско назначење у свету. Отуда, познати Њега и Његово свето Еванђеље значи: дознати шта Бог хоће да чинимо, сви скупа и сваки понаособ. А воља је Бога Оца да сваки који верује у Господа Христа стекне светост и добије живот вечни (ср. Јн. 6,39-40). Значи: разуман је, пред Богом разуман, човек који зна вољу Божју и твори је; а неразуман је пред Богом човек који не зна вољу Божју и не твори је, јер неће да је зна и да је твори. Мудар је, богомудар је човек који слуша заповести Господње и твори их, и гради дом душе своје као на неразрушивом темељу; а луд је пред свемудрим и свеблагим Господом, луд је који то не чини, већ ван Господа Христа хоће да осигура своју душу, свој живот, своју бесмртност, а уствари он на тај начин гради дом бића свог на песку, и дом се распадне и падне чим олује искушења земаљских ударе на њега (ср. Мт. 7,24-27). „Шта је воља Господња? Воља Господња је да искупимо садашње време – τό τὸν παρόντα καιρὸν, ἐξαγοράζεσθαι“.[8]
 
5,18
 
Као творевина Божја, вино је „веома добро“; али када се злоупотреби, оно одводи у разузданост, у разврат, у поквареност, у пропаст. Ту је онда крива зла воља човекова. Као уопште у исхрани: храна по себи не погани човека, јер је од Бога; човека погани његова грехољубива воља, која преједањем и препијањем употребљава на зло и храну и пиће. „Чувајте се, препоручује Спаситељ, да како срца ваша не отежају преједањем и пијанством“ (Лк. 21,34). Од тога срца отежају и у разврат падају. Јести и пити, то је од Бога; али што је више од тога – „ода зла је“ (Мт. ср. 5,37). И у исхрани се мора бити еванђелски мудар и разуман; и ту важи света реч апостолова: „Живите као мудри, не као немудри“ (Еф. 5,15). Неразумна употреба пића води у лудорије, у разврат. Апостол забрањује опијати се, а препоручује пити „по мало вина стомака ради и честих болести“ (1. Тм. 5,23). То важи и за храну: не ждерати, не преједати се, а јести да се одржава здравље.
Свети Златоуст богомудро расуђује: Хоћеш да знаш кад је вино добро? Чуј речи Светога Писма: Подајте вино онима који су у тузи, и силовито пиће онима који су у јаду (Прич. 31,6). И с правом: јер оно зна ублажити горчину и тугу и одагнати јад. „Вино весели срце човеку“ (Пс. 103,15). Како онда долази пијанство од вина? Ништа не може производити супротна дејства себи. Према томе, пијанство није од вина него од неумерности. Вино нам је дато не ради чега другог него ради здравља тела; но и томе смета неумереност. А почуј и блаженог апостола који пише и говори Тимотеју: „Пиј по мало вина, стомака ради свога и честрх својих болести“ (1. Тм. 5,23). Јер Бог ради тога и сатвори наша тела сразмернима и да се с малим могу наситити, да би нас тиме научио да смо ми створени ради другог живота – πρός ἑτέραν ζωήν. Такав живот Он је и хтео да нам да од почетка; али пошто ми сами себе учинисмо недостојнима њега, Он га одложи, и за време те одложености не допушта нам уживати неумерено; јер чашица вина и један хлеб довољно је да напуне желудац човеков. Јер господара над свима животињама, човека, Бог створи са малим телом коме треба далеко мање него животињама, показујући тиме не што друго него да бисмо хитали ка другом животу. „Не опијајте се, вели апостол, вином, у коме је блуд“. Јер вино не спасава него погубљује, не само тело него и душу.[9]
„Испуњавајте се Духом“. Како? Рађајући плодове Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброту, милост, веру, кротост, уздржање (Гл. 5,22-23). Упражњавајући врлине Духа, човек се испуњује Духом, Богом. Први дар Духа, „залог Духа“ даје се светом тајном крштења и миропомазања. Јер крштење није друго него рођење Духом Светим (Јн. 3,5). Ко се роди Духом, он затим треба и да расте Духом, тојест да се све више испуњује Духом. Томе испуњавању себе Духом, томе подвигу одуховљења себе нема мере, јер „Бог Духа не даје на меру“ (Јн. 3,34). Живећи тако, хришћанин постаје храм Божји, у коме живи Дух Божји. Свети апостол пише хришћанима: „Ви сте храм Божји, и Дух Божји живи у вама“ (1. Кор. 3,16; ср. Рм. 8,9). Хришћанство и није друго него живот у Духу Светом. По учењу светих Отаца, задобијање Духа Светога помоћу светих тајни и светих врлина и јесте циљ хришћанског живота. Где се налази, и где задобија Дух Свети? У Цркви, једино у Цркви. Доказ? – Света Педесетница: сав Дух Свети, са свима светим даровима, сишао на Цркву, и занавек остао у њој као душа њена – душа у Богочовечанском телу њеном. Тада се испунила Спаситељева реч: реке воде живе потекле су животом и бићем људским (ср. Јн. 7,38-39). Отуда се само у Цркви човек и може испуњавати Духом Светим, и живети Њиме: бити у Духу, и Дух у њему. Спас благовести Својим светим ученицима: „Дух Свети у вама обитава (борави) и у вама ће бити“ (Јн. 14,17). Пуноћом Свога Божанства Дух Свети живи у Цркви; отуда у њој сви дарови Духа (ср. 1. Кор. 12,3-13). И сав чудесни и чудотворни живот Цркве креће се, бива и јесте у Духу Светом. Ту „све чини – πάντα ἐνεργεῖ“ Дух Свети по Својој свемудрој божанској власти и вољи (1. Кор. 12,11).
Златоусти Духоносац благовести: Алостол вели: „Испуњавајте се Духом“. Је ли то у нашој власти? Да, у нашој. Јер када лаж, када љутину, када блуд, када нечистоту, кад грамжљивост отерамо од душе своје; када постанемо благи, жалостиви, душебрижљиви; када не буде у нас лакрдијања; када себе начинимо достојнима, – шта ће онда спречити Духа Светог да нам приступи и долети? И Он ће нам не просто приступити, него ће испунити срце наше. А када унутра у нама буде таква светлост, онда нам никаква врлина неће бити тешка, него лака и пријатна.[10]
 
5,19-21
 
Пошто је живот хришћана уствари живот у Духу Светом, јер „ко нема Духа Христова, тај није Његов“ (Рм. 8,9), то сам живот хришћанинов треба да проходи у Духочежњивом расположењу. Зато је живот хришћана непрекидни подвиг удуховљења и одуховљења помоћу светих божанских врлина, које предводи и у свако савршенство одводи молитва. Хришћани се и испуњују Духом Светим живећи и васпитавајући себе и један другог молитвом: „говорећи међу собом у псалмима и славопојима и песмама духовним, певајући и припевајући у срцима својим Господу“. Непрекидно молитвено расположење најбољи је знак да човек живи у Духу Светом. Такав човек за све и сва има разумевања; и сва збивања у себи и у свету око себе он пропрађа молитвом. Јер он свим бићем осећа и зна да се сви конци свих збивања налазе у рукама свемоћног и свемилостивог Господа. И зато хришћани и захваљују Господу „свагда за све“: захваљују Му што је створио овако диван свет; што је створио човека боголиким и дао му способности и средства за богоподобно самоусавршавање; захваљују Му „свагда“ што имају Анђеле и Арханђеле за своју свету браћу, што имају Свету Тројицу за Бога; захваљују Му „свагда“ што је овај видљиви свет створио као храм, и људе у њему као свештенослужитеље ср. Кол. 1,16-20); захваљују Му „свагда“ што је род људски спасао Господом Христом од греха, смрти и ђавола; захваљују Му „свагда“ нарочито и силно за тако незаменљивог и свеблагог и свемилог Спаситеља као што је Господ Христос, за Његов чудесни домострој спасења, за Цркву, за Духа Светог који Црквом и у Цркви извршује непрекидно спасење света, људи, остварује богочовечански домострој спасења кроз векове и векове, и то остварује помоћу светих тајни и светих врлина, необично лаких и приступачних за све људе свих времена; и тако нигде краја њиховом захваљивању„свагда за све“, „свагда за све“, „свагда за све“. Но изнад свега ми хришћани не престајемо свим бићем захваљивати Богу и Оцу што нам је дао тако свесавршеног, тако свеидеалног, тако свечудесног Спаситеља – Господа и Богочовека Христа, каквог земаљски свет ни замислити није могао. Све што је род људски могао замислити као најидеалнијег и најсавршенијег Бога и Спаситеља, све нам је то дато у лицу Господа Христа, и то несравњено савршеније, љупкије и милије, хиљадама пута савршеније и љупкије и милије. Гледаш Га, и никад да Га се нагледаш! заиста – „што око људско не виде“, то нам је Бог Отац дао у чудесном Господу Христу. Слушаш Га, и никад да Га се наслушаш! заиста – „што ухо људско не чу“, то нам је Бог Отац подарио у сладчајшем Господу Исусу. Осећаш Га, волиш Га, и никад да Га се довољно наосећаш и наволиш! заиста – „што у срце човеку не дође“, то нам је Бог Отац даровао у свемилостивом и свежалостивом Господу Исусу. Хришћани, та ви сте хришћани и тиме, нарочито и тиме што захваљујете „свагда“ и за сваку муку, и за сваку невољу, и за сваку беду, јер гле, њих је баш чудотворни Спас наш и начинио средствима нашег спасења, нашег очишћења, нашег освећења, нашег обожења, нашег охристовљења; а њих је тако много у овоме свету, и зато је свакоме од нас тако лако спасти се помоћу њих. Јер када је Једини Човекољубац крст Свој дао нама као свесилу, благословио као врховно средство освећења и свепобедно оруђе спасења, онда – добро дошла свака муко, и свака невољо, јер си ми крстом Спасовим и лака и мила и спасоносна! (ср. Д. А. 5,41; 2. Кор. 6,10; 12,10; Кол. 1,24; Јевр. 10,34; Јн. 16,33). Добро дошла и ти смрти, свака смрти, коју доживљујем Христа Господа ради, правде Његове ради, Еванђеља Његовог ради, Цркве Његове ради, спасења свога ради, спасења браће моје ради. О, да! „захваљујући свагда“ Господу свечудесном, што је Богочовечанском смрћу Својом највећег непријатеља нашег – смрт, претворио у нашег највећег пријатеља: јер нас смрћу – спасава од смрти!
Раскликтана чудесном благовешћу Спасовом, христочежњива душа светог Златоуста благовести: Свети апостол вели: „захваљујући свагда за све“. Шта – зар треба захваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватао разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност. Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим о невољама које бивају овде на земљи! За сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у паклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, – несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше … Да, када нас постижу болести, несреће, беда, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба Му захваљивати. Јер нас Он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.[11]
Хришћани су свесни необичне сложености, замршености и тежине духовног живота; знају они да је кроз овај живот највидовитији вођ њихов – непрекидна молитва Богу, јер их она преко свих Светих и везује за Бога, и осигурава им Њиме излаз из сваке тешкоће и зла и смрти и пакла. Знају они да се ниједна еванђелска врлина не може упражњавати целисходно осим у заједници „са свима светима“, и да целокупан живот ваља проводити у смерној заједници „са свима светима“ од Оца кроз Сина у Духу Светом. Стога се хришћани непрестано смиравају пред Светитељима Божјим и међу собом: „слушајући се међу собом у страху Божјем“. И то чине, да се не би огрешили о ближње, о браћу, ако би истицали вољу своју, него је увек самопрегорно потчињавају вољи Божјој. „Служи свима као господарима, и ускоро ће сви постати твоје слуге, потчињене теби влашћу, сигурнијом од власти и најсвирепијег тиранина“.[12]
 
5,22-23
 
Један општи божански циљ стоји и пред васионом као целином, и пред сваком твари посебно: да се све сједини у Христу Исусу, живећи у Њему, Њиме и ради Њега. То важи и за мужа и за жену. Као чланови Цркве они су дужни остварити тај циљ у своме брачном животу. Господ Христос је „глава Цркве“ и „спаситељ тела“ Цркве, зато се Њиме одређује, води и руководи сав међусобни однос мужа и жене, сав живот њихов. Муж је глава жени, зато што је Христос глава мужу. И то: „муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви“, не друкче. Као глава Цркве Господ Христос непрестано даје телу Цркво све што му је потребно за његов богочовечански живот и спасавање свих чланова његових од греха смрти и ђавола. Тако у муж, имајући Христа за своју главу, добија од Њега све што му је потребно за еванђелски живот у свету: снабдева га свим божанским светим силама, које му цело биће осењују Богом, и тако спасавају од сваког греха, смрти и ђавола. Муж пак, као глава жени, све те божанске силе дужан је преносити на жену, и руководити је у њеном еванђелском животу. Без главе, тело је мртво; тако је и човек мртав, ако Христа не признаје за своју главу, тојест за извор свих животних сила и духа и душе и савести и срца. Господ Христос је глава мужу, ако је овај васцело биће своје уградио у богочовечански организам тела Христовог, Цркве. Муж је глава жени, све док је њему глава Христос. Није ли му Христос глава, он гине и пропада у гресима и смртима, јер није у духовној и животној заједници са Господом Христом, који је „спаситељ тела“, али Спаситељ тела Цркве и свих који су органски делови тога тела.
На том богочовсчапском хијерархиском поретку заснива се, стоји и постоји хришћански брак, хришћанска породнца. Све се добија од Христа кроз послушност Христу. Зато је све христолико, све – христодано, све – христочежњиво. „Жене, слушајте своје мужеве као Господа“, ако они слушају Господа, ако им је Он заиста глава, заиста смисао и циљ живота, заиста Бог и Господ. Хришћански брак, хришћанска породица је црква у маломе. Она претставља и јесте један богочовечански организам, у коме владају еванђелски богочовечански закони, и који живи светим и животворним богочовечанским силама.
 
5,24
 
Пошто је породица – црква у маломе, то јој је за све и у свему потребан Господ Христос. Како Црква у великоме, тако и црква у маломе, увек је црква Христом, увек је црква тиме што је Он њена глава, а она – Његово тело. У њој све зависи од Њега: она Њиме живи, Њиме постоји, Њиме спасава, Њиме бесмртује – слушајући Га у свему и служећи Му целим бићем својим. У Цркви: Бог је све и сва за човека. Тако треба да буде и у браку, и у породици, тој „домаћој цркви“. Црква је најсавршенија организација, јер је најсавршенији организам: богочовечански организам. У њој су Бог и човек сједињени у један духовноблагодатни богочовечански организам: Бог живи у човеку и човеком, и човек живи у Богу и Богом; човек се у свему добровољно потчињава Богу, усавршава Богом, „расте растом Божјим“ – „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Кол. 1,10; Еф. 4,13), али не престаје бити човек; све се обавља и збива у духу богочовечанске симбиозе, богочовечанског саживота, богочовечанске сарадње, богочовечанске равнотеже и пуноће. Због тога је Црква једина права и истинска заједница, једино право и савршено друштво: у њој се и појединац усавршава друштвом, и друштво појединцем; и један и други добија силе за такав подвиг од чудесног Господа Христа, који је у исто време и глава друштву као целини, и глава свакоме појединцу као личности. Стога ван Цркве нема ни правог друштва ни праве личности. То важи и за основну ћелију друштва: брак, породицу. Та црква у маломе треба да „слуша Христа у свему“. А слуша Га, ако муж као „глава жени“ испуњује заповести Његове а жена опет заповести мужевље.
 
5,25
 
Послушност у Цркви, творење заповести Христових је не механичко, аутоматско, роботско, већ добровољно, свесно и љубавно. Ту све бива из љубави и самом силом љубави (ср. Јн. 14,21.23). Послушност Христу у свему из љубави, – то је врховни закон богочовечанског живота у Цркви. Зато је то врховни закон живота и у браку. То је права, истинска, божанска, бесмртна љубав. Отуда се у браку све њоме руководи, њоме мери, њоме цени, њоме омоћује. Усавршавање те љубави је бескрајно, јер је она по свему божанска. А ничему божанском нема краја.
Главна одлика те љубави је жртвеност, свежртвеност. Који љуби, свесрдно се и радосно жртвује за љубљеног. Жртвује се, да би му својом жртвом подарио и осигурао непролазна блага. Пример савршени: Господ Христос. Сав Његов живот, од рођења па до вазнесења, јесте једна непрекидна жртва за Цркву, свежртвено давање себе за њу. Том свежртвом Он је њу основао на Себи и у Себи, и дао јој све божанске светиње и свете силе, да би она помоћу њих спасавала људе од греха смрти и ђавола, и давала им и осигуравала им живот вечни. Тако свежртвена љубав мужа за жену основ је брака, породице, те цркве у маломе. Изузетност и свеспасоносност Христове богочовечанске љубави се састоји нарочито у томе што је она не само потпуно оваплоћена у телу Цркве него и прониче све чланове њене, освећујући их и спасавајући од свега греховног и смртног, а испуњујући их свим што је божанско, бесмртно и вечно.
Обраћајући се мужу, свети Златоуст вели: Ти си чуо о великој послушности; ти хвалиш Павла и дивиш му се што он, као неки диван и духован учитељ, уређује наш живот. Одлично! Али чуј шта он захтева и од тебе: исти пример он наводи и даље: „Мужеви, вели он, љубите своје жене као што и Христос љуби Цркву“. Видео си меру послушности? Чуј сада и о мери љубави. Хоћеш да се жена покорава теби, као што се Црква покорава Христу? Онда, брини се и сам о њој, као Христос о Цркви. Макар требало жртвовати душу за њу, макар требало хиљаду пута бити посечен, макар требало поднети и претрпети сваковрсна страдања, – немој одбити; но макар и све то претрпео, не мисли да си учинио ишта слично ономе што је учинио Христос. Умеј да је учиниш покорном себи својом великом о њој бригом, љубављу, пријатељством. Нема веза јачих од ових, нарочито између мужа и жене. Слугу је могуће некада привезати страхом; али сапутницу живота, матер дечију, виновницу свих породичних радости треба привезати за себе не страхом и претњама, него љубављу и расположеношћу. Какав је брак, када жена трепти од мужа? Какво задовољство може уживати муж, који живи са женом као са робињом а не као са слободном? Ако што и претрпиш за њу, не ропћи: јер Христос то није радио.[13]
 
5,26
 
Од Светога долази освећење, као од светлости осветљење. Црква, која собом обухвата све светове, могла је бити освећена само једним тако свесветим и свеобухватним бићем као што је Богочовек Господ Христос. „Да је освети“, Он „предаде себе за њу“, свега себе даде за њу, свега себе остави њој, и на себи основа њу. Цео живот Богочовеков није друго него спасавање света од греха, смрти и ђавола, стварањем и одржавањем Цркве у свету. Он је биће Цркве испунио Својим свејтим божанским силама, и тако је сву осветио, те она светим тајнама и светим врлинама спасава људе од греха, смрти и ђавола. Нарочито је то учинио крстивши је Духом Светим на дан свете Педесетнице, да би и она сама освећивала крштавајући Духом Светим и водом (ср. Тит. 3,5; Јн. 3,5). И она само том савршеном и свемоћном божанском светошћу очишћава биће људско од свега несветог, греховног, ђаволског. И сада се у њој сваки човек очишћава и освећује „купањем водним, речју“ – τῷ λουτρῷ τοῦ ὕδατος ἐν ῥήματι“. Реч Божја освећује воду Духом Светим. Дух Свети је нешто невидљиво, а освећена вода је нешто видљиво. Даје се и једно и друго, зато што је човек двоструко биће: од невидљивог духа и од видљивог тела. Када реч Божја освећује мртву воду, како да не освети живу душу људску, боголику и бесмртну? „Да је освети очистивши је купањем водним, речју“: јер само света сила Христова, присутна речју Божјом у води крштења, очишћава човека од свакога греха, нечистоте, ђавола, испуњујући га светошћу божанском и Богом, јер који се год у Христа крсти, у Христа се облачи (ср. Гл. 3,27). У Цркви све је од Христа, и све у Христу; сав Он у њој, и сва она у Њему.
 
5,27
 
Зато што је сав Христос у Цркви и сва она у Њему, она и јесте „славна, света и беспрекорна“. Да би је учинио таквом, Он је унео у њу, оваплотио у њу, као у тело Своје, сву Своју Богочовечанску личност, сав Свој богочовечански живот, и сав Свој богочовечански подвиг. У своме најчистијем виду, она је сва – Он, Богочовек Христос, продужен кроза све векове и кроза сву вечност. Отуда, она „нема мрље ни мане, или такога чега“. Збиља, шта је то што јој недостаје; шта – због чега би је могли прекорети? Зар она не очишћава од свих грехова, и од оних највећих и од оних најмањих? зар не ослобађа од свих смрти, и од свих ђавола? зар не прима свакога који јој се обрати? зар не спасава свакога од греха, смрти и ђавола? зар има краја њеном човекољубљу и њеној моћи? А све то чини у њој божанска сила Христова, увек света и увек свемоћна.
Ради чега је Господ Христос дошао у свет? Ради Цркве, да њу оснује у себи и на себи, њу – тело Своје богочовечанско, у коме Он живи свом пуноћом божанских савршенстава Својих, освећујући је сву и све њене сутелеснике, и тако их спасавајући од греха, смрти и ђавола (ср. Кол. 1,22; 2. Кор. 11,2). Сви чланови Цркве свих векова, пунити се светошћу, и њоме протерати из себе сваки грех и свако зло; испунити се бесмртношћу, вечним животом, и тиме истерати из себе смрт и све смртно и смртоносно; испунити се Богом, и Њиме прогнати из себе ђавола. Тако је спасење двоструки подвиг: освећење себе и очишћење себе. То што је Господ Христос учинио за Цркву и са Црквом, она чини са сваким чланом својим. Јер сваки члан њен доживљује сав живот њен као свој, понавља сав живот њен, јавља се као црква у маломе. То важи и за породицу хришћанску, и за свако друштво хришћанско (ср. Кол. 1,22; 2. Кор.11,2). Сви чланови Цркве свих векова, почевши од светих апостола, живи су и данас у Цркви, и биће живи увек. Отуда сваки члан Цркве, као живи делић њенога тела, живи животом целога тела, живи „са свима светима“, јер су сви досадањи чланови Цркве савремени сваком члану Цркве данас, као што ће и они и ми бити савремени свима члановима Цркве свих будућих поколења све до Страшнога суда. У Цркви је прошлост увек садашњост, и време увек – вечност. Уствари, у Цркви времена нема; све што је њено преображава се у вечно кроз богочовечно.
Сав вођен благодаћу Тросунчаног Господа, свети Златоуст благовести: Свети апостол вели: „И себе предаде за њу, да је освети, очистивши је“ (ст. 25-26). Значи, она је била нечиста; значи, она је имала мрља; значи, она је била ружна и без вредности. А ти, ма какву жену узео, твоја невеста неће бити онаква каквом је Христос обрео Цркву; нити ће се она толико разликовати од тебе, колико се разликовала Црква од Христа. Но ипак Он се није згадио на њу, нити је омрзнуо због њене прекомерне ружноће. Хоћеш да чујеш у чему се састојала њена ружноћа? Чуј шта Павле каже: „Бејасте негда тама“ (Еф. 5,8). Видиш ли њену црноћу? Шта је црње од таме? Али погледај и дрскост њену: „у злоћи и зависти живећи“ (Тит. 3,3). Погледај и нечистоту: „луди и непокорни“ (тамо). Шта још рећи? Она је била и безумна, и богохулна. Међутим, иако је она била таква, Он и за њу ружну тако предаде себе као за врло лепу, као за вољену, као за чудесну. И примивши је такву, Он је украшава и умива и не одриче се тога. „Купањем водним“ омива њену нечистоту. „Речју“, – каквом? У име Оца и Сина и Светога Духа. И Он је не само украси, него је и славном учини, те нема мрље ни мане, или такога чега. Не тражи од жене оно што она нема. Видиш шта је све Црква добила од Господа: Њиме је постала славна, Њиме – беспрекорна. На одвраћај се од жене због њене ружноће. Она је створење Божје: ти вређаш не њу него Онога који ју је створио. Шта је крива жена? Немој је хвалити ни за лепоту. Развратним душама је својствена и таква похвала и таква мржња, па и сама страсна љубав. Тражи лепоту душе; подражавај Женика Цркве. Телесна лепота пуна је велике уображености и многе неразумности; она изазива љубомору и чини често да те сумњиче за гнусне ствари. – Но, рећи ћеш, она ми причињава задовољство? Месец или два и много је годину дана, но не више; напротив, од навике то чудо брзо губи своју драж. А оно што је у таквој лепоти рђаво, то остаје заувек: заслепљеност, неразумност, уображеност. Међутим у задовољству, које није од такве лепоте, нема ничег сличног; тамо љубав, отпочевши како ваља, остаје постојана, пошто је то љубав према лепоти душе а не тела. Тражимо од жене благоразумност, скромност, кротост, то су ознаке истинске лепоте; а телесну лепоту немојмо тражити, и немојмо је корити за оно што не зависи од ње. Искоренимо унутрашњу нечистоту, ишчупајмо унутрашње недостатке, уништимо душевне мрље. Такву лепоту тражи Бог. Учинимо жену лепом за Бога, а не за себе. Немојмо искати новаца ни спољашњег високородства, него високородства душе.[14]
 
5,28
 
Који љуби, љубављу преноси себе у љубљенога, оваплоћује се у њему, и живи у њему и њиме. На тај начин он обогаћује себе, удвостручује себе, своје биће. И љубећи љубљеног он уствари љуби и себе у њему, себе оваплоћеног и живећег у њему. Таква је сила богочовечанске љубави; она је учинила да се Бог оваплоти у човека; она чини да се и онај који љуби оваплоћује у онога кога љуби. Стога је таква љубав и постала „прва и највећа заповест“, прва и највећа дужност сваког хришћанина. Љубећи, хришћанин живи у две душе, у две воље, у два срца, у два тела. Његове мисли, његова осећања, његова расположења увек су разливена у обе душе, у обе воље, у оба срца, у оба тела. Тако, супрузи љубављу живе један у другоме, и један ради другога. Мужеви су „дужни љубити своје жене као своја тела“, у којима живе њихове душе, које су они љубављу пренели у своје жене. То је нова љубав, и нова заповест: љубити жену своју као тело своје. Шта то значи? Значи: љубити је бестрасно, безсладострасно, целомудрено, као свог божанског друга и вечног супруга, као оваплоћење својих еванђелских стремљења.
На који је начин жена тело мужа? пита свети Златоуст, и одговара: Чуј шта вели Адам за Еву. Ето сада кост од костију мојих, и тело од тела мога (1. Мојс. 2,23). Ева је тело од тела Адамова – σάρξ ἀπό τῆς σαρκὸς τοῦ ᾿Αδάμ.[15]
 
5,29
 
Брига мужа о жени треба да је као брига Господа о Цркви. Сву бригу Цркве брине сам Господ, јер је она тело Његово, а Он – глава њена. На који начин Господ то чини? На тај – што се сав оваплоћује у њој, са свима Својим божанским савршенствима и силама. Он је непрестано храни. Својом божанском Истином, и Правдом, и Добротом, и Бесмртношћу, и Животом, и Љубављу, и свима осталим безбројним светињама и светим силама. Тако је и муж дужан да том истом храном храни своју цркву, своје тело: супругу своју у Господу. Јер је иста храна и за Цркву у великоме и за цркву у маломе. Човек се спасава женом, као телом својим о коме божански свестрано брине, а жена мужем као главом својом коју слуша у свему. Спасоносна је заповест и благовест: муж да чува жену „као и Господ Цркву“.
 
5,30
 
„Јер смо уди тела његова, од меса његова и од костију његових“. – Ето разлога због кога све треба тако да буде, и може да буде, и природно је да буде. Пошто смо уди тела Његова, то и живот у нама и међу нама треба да буде као и у телу Његовом: да се сав креће, збива и бива у божанској Истини, и Правди, и Љубави, и Доброти, и свему богочовечанском, еванђелском. Сваки посебно и сви скупа, увек смо удови тела Његова: и ти и ја, и отац и мајка, и муж и жена, и сви хришћани свих времена. И као такви, ми смо органски, саставни делови бића Његова, истине Његове, живота Његова, вечности Његове, богочовечности Његове. Да смо хришћани, ми можемо показати и доказати само на један начин: својим благодатнодуховним органским јединством са Господом Христом. Кроз свете црквене тајне ми заиста постајемо – „уди тела његова, од меса његова, и од костију његових“; а утврђујемо се у томе светим врлинама и благодатним подвизима. Шта су хришћани? Хришћани су „сутелесници“ Христови (Еф. 3,6); сви сачињавју чудесни богочовечански организам Његов: кроз који, у коме, и ради кога живи Он, превечни Бог Логос. Око, уво, рука, нога, прст, сваки делић тела, свака ћелијица тела живи и нормално ради само док је свим бићем својим укопчана у тело, у сав организам његов, у све животне силе његове. Тако је и сваком хришћанину, за његов хришћански живот, потребна сва Црква, сав Господ Христос у њој, сви светитељи њени, све свете силе њене, сва света средства њена. Зато Господ Христос и изјављује да је Он у сваком хришћанину: ко њих прима, Њега прима; ко њих гони, Њега гони, ко њих храни, одева, обилази, – Њега храни, Њега одева, Њега обилази (ср. Мт. 10,40; 25,35-40; Лк. 10,16; Д. А. 9,4; 1. Кор. 8,12).
Наводећи апостолове речи: „јер смо уди тела његова од меса његова, и од костију његових“, свети Златоуст наставља: На који начин? Он је постао од наше грађе – ἀπό τῆς ἡμετέρας γέγονεν ὕλης, као што је и Ева тело од тела Адамова. Свакако, апостол с правом спомиње кости и тело, јер је то најглавније у нама; тело и кости. Једно је као темељ, а друго као грађевина. То је, уосталом, очевидно; а на који начин? Као што је тамо, вели апостол, толика блискост, тако и овде. Шта значи: „од меса његова“? Значи: истински од Њега. А на који смо то начин ми уди тела, Христова? На тај што смо се родили по Њему – κατ᾽ αὐτόν. А како „од тела“ – ἐκ τῆς σαρκός“? То знате ви који имате удела у тајнама: помоћу тога ми се одмах преображавамо пресаздајемо – ἀναπλατόμεθα. Као што се Он родио од Духа Светога, тако се и ми рађамо у крштењу; постајемо тело Њелово. А ако ми то не постајемо, како онда сагласити са тим речи: „од меса његова и од костију његових“? Притом обрати пажњу: Адам је створен, Христос је рођен; из ребра Адамова изађе распадљивост, из ребра Христова истече живот; у рају изниче смрт, на крсту она би уништена. Као што је дакле Син Божји – наше природе = τῆς ἡμετέρας φύσεως, тако смо ми – Његове суштине = οὓτως ἡμεῖς τῆς οὐσίας αὐτοῦ; и као што Он има нас у себи, тако и ми имамо Њега у нама.[16]
Ако је жена тело мужа, онда, вели свети апостол, нека се он стара о њој као о свом телу. Пошто знамо да је Женик Цркве, и ми постали уди Његови животом у Духу Светом – διὰ τῆς ἐν Πνεύματι ζωῆς, онда подражавајмо љубав Христову према Цркви.[17]
Речи светог апостолв: „јер смо уди тела његова, од меса његова и од костију његових“ блажени Теодорит овако објашњава: Као што је Ева саздана из Адама – ἐκ τοῦ ᾿Αδάμ, тако смо ми из Господа Христа – ἐκ τοῦ Δεσπότου Χριστοῦ. Са Њим се погребавамо и са Њим васкрсавамо у крштењу, једемо тело Његово н пијемо крв Његову.[18]
 
5,31
 
Од чудесне тајне Цркве Христове има и у хришћанским супрузима. У њима се у многоме одсликава биће и живот Цркве. Двоје супруга, то је на првом месту духовно органско сједињење душа благодаћу Христовом. И оно се, свето и благодатно, преноси на сав њихов живот удвоје. Они постају једна душа у једном телу еванђелском љубављу, која јаче и трајније сједињује него ма која сила на свету.
 
5,32
 
Посреди је „велика тајна“, највећа у свима нашим световима: Христос и Црква. Роду људском недостаје и ума и речи да макар приблнжно изрази ту пресвету и превелику тајну. Христос је у исто време Бог Логос и човек, Бог Логос и Црква; Бог Логос са телом на небу и у телу Свом, Цркви, на земљи. Зар то није „велика тајна“? Чланови Цркве сачињавају један организам, једно тело, па ипак сваки остаје потпуно посебна личност. Зар то није „велика тајна“? У Цркви је све саборно, па ипак све лично; сваки живи у свима, и сви у свакоме, па ипак је свачији живот његов властити живот, и свачија личност његова властита личност. Зар то није „велика тајна“? У Цркви живе толики грешници, па ипак је она сва „света и беспрекорна“, без икакве мане и мрље. Зар то није „велика тајна“? И тако редом, од најмањег до највећег, у Цркви је све „велика гајна“, јер је у свему присутан сав чудесни Господ Христос са свима Својим безбројним богочовечанским тајнама. Зато Црква претставља највеће чудо за све створене светове чудо коме се и Анђели на небу диве. У њену јединствену благовест, у њено свебожанско Еванђеље желе и Анђели да завире, јер се и њима „кроз Цркву открива многаразлична премудрост Божја“ (Еф. 3,10; 1. Птр. 1,12).
Богочовек Христос је у Цркви Својој сјединио „све што је на небу и што је на земљи“ (Еф. 1,10); све тајне неба и земље слиле су се у једну тајну, и тако се добила „велика тајна“, светајна: Црква. Та „велика тајна“ прониче све чланове Цркве, сав њихов живот, све њихове односе. Зато је у Цркви све – чудо, све – тајна „паче смисла“ = изнад разума. Ту ништа није просто, ништа једноставно, ништа споредно, ништа малозначајно, јер је све богочовечанско, све благодатно, све органски повезано у један богочовечански организам, у једну свеобухватну богочовечанску „велику тајну“, светајну.
 
5,33
 
Хришћанин је хришћанин када свом душом својом, свим срцем својим, свим бићем својим извире из Христа: када сва своја осећања, све своје мисли, све своје жеље, сав свој живот изводи из Њега и испуњује Њиме. То је оно што свему његовом даје бесмртну божанску вредност. И када воли себе, он воли оно што је Христово у њему. Иначе би био безумни самољубац. Свети апостол препоручује да сваки љуби своју жену „као и себе самога“. Како то хришћанин љуби себе самога; шта то значи? То значи да хришћанин љуби оно што је Христово у њему: Христову Истину, Христову Правду, Христову Љубав, Христову Доброту, и остале еванђелске светиње, које је он путем еванђелских подвига претворио у своју природу, у своју душу, у своју савест, у своје ја, у своје „себе“. И љубећи „себе“, Он уствари љуби оно што је Христово, божанско, вечно, али се путем светих тајни и светих врлина стопило с његовом природом, слило са његовом душом, и постало бићем његова бића, суштином његове суштине. Ту нема ничег од саможивог и себичног и греховног самољубља. Хришћанин љуби своју христолику душу и Христова богатства у њој. Отуда заповест: „да сваки љуби онако своју жену као и себе самога“, значи: да сваки љуби у њој оно што је божанско, бесмртно, вечно, богочовечно; да је љуби Христом и ради Христа. Једино се тако хришћански супрузи спасавају од сладострасног и греховног самољубља. А жена, имајући тако христољубивог мужа – „да се боји свога мужа“. Јер он треба да руководи њиховом малом црквом, црквом удвоје. На њему је и одговорност и част; а на њој – усхићење, и бојазан да то не изгуби. „Тајна је ова велика“ – τὸ μυστήριον τοῦτο μέγα ἐστίν“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Златоуст, тамо, Ноmil. XVII, 1; соl. 117.
  2. Рм. 8,37 (Зор. А. Ст.).
  3. Свети Златоуст, тамо, 2, 3; соl. 118. 119. 120.
  4. Св. Фотије код Икуменија, тамо, аd lос.; соl. 1237 А. В.
  5. Свети Златоуст, тамо, Ноmil. XVIII, 1; соl. 122.
  6. тамо, Homil. XIX, 1; соl. 127-128.
  7. Икуменије, тамо, аd lос.; со1. 1240 D – 1241 А.
  8. Икуменије, тамо, ad lос. 1241 A.
  9. тамо, 1. 2; соl. 128-129.
  10. Св. Златоуст, тамо, 2; соl. 129.
  11. тамо; соl. 129. 130.
  12. Св. Златоуст, тамо, 5; соl. 134.
  13. тамо, Ноmil. XX, 2; соl. 136-137.
  14. тамо, 2. 3; соl. 137. 138.
  15. тамо, 3.; соl. 139.
  16. тамо, 3. 4; соl. 139
  17. Свети Дамаскин, In Ерhes. с. 5, v. 30; Р. gr. t. 95, 852 А
  18. Interpr. in Еphes. с. 5, v. 30; Р. gr. t. 82, соl. 548 С.

Један коментар

  1. дамјан

    Није џабе рекао бесмртни Ава: „Тешко је бити хришћанин, још теже је бити православни хришћанин, а најтеже је бити српски православни хришћанин.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *