NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
PETA GLAVA
 
5:1 „Jer znamo: kad se naša zemaljska kuća tela sruši, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima“.
 
Mi hrišćani jasno znamo: živeći u telu, mi živimo u zemaljskoj, zemljanoj, glinenoj kući, koja se smrću ruši; ali iz nje srušene, mi preko mosta vere, razapetog između zemlje i neba nad provalijom smrti, prelazimo dušom u našu besmrtnu kuću, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima. Jer za života na zemlji, mi gradimo svoju večnu kuću na nebesima, svoje večno obitalište. Ovde živimo, a tamo zidamo; ovde hodimo, a tamo sve vreme provodimo. Kako, na koji način?
Gospod nam je kazao u Besedi na gori: pomoću svake evanđelske vrline, kojom živimo na zemlji, mi zidamo svoju večnu kuću na nebesima; delajući u nama ovde, one trade naše večno obitalište na nebu, prenose sva naša blaga, sve naše dragocenosti tamo, gde ni novac, ni rđa ne kvari, i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu (sr. Mt. 6, 19-20).
Naš je poziv na zemlji: živeći u prolaznom teći neprolazno, u smrtnom – besmrtno, u vremenskom – večno, u zemaljskomnebesko. Sve što je u vama od Hrista, od Evanđelja, od evanđelskih vrlina, večno je, i uzidava se u našu večnu kuću na nebesima. Dok smo na zemlji, mi zidamo sebi u nebeskom carstvu večno boravište, večni stan. Koji stalno žive na zemlji Hristom Bogom, njegovim svetinjama, njegovim svetim tajnama i svetim vrlinama, oni i izgrađuju sebi u nebeskom svetu svoje večne kuće. To su na prvom mestu svetitelji. Oni nas i mogu primiti „u večne kuće“ svoje kad osiromašimo (sr, Lk. 16, 9, 4).
Iz tih večnih kuća naših nikakva nas zla sila ne može isterati, niti nam te večne kuće razoriti, jer tamo ne doseže ništa zlo, ništa satansko, ništa satansko, ništa rušilačko. Po sveistinitoj reči same Istine: „Prodajite što imate i dajite milostinju; načinite sebi torbe koje neće ovetšati, riznicu neiscrpnu, na nebesima, gde se lupež ne prikučuje niti moljac jede“ (Lk. 12, 33).
Naše telo, to je naš šator, naša čerga. I mi smo na zemlji u prolaznom stanu, čergari zemlje, nezadržljivi prolavnici. Došli dušam s neba, mi prolazimo kroz telo, i odlazimo na nebo, u večni zavičaj svoj. Zato, i kad živimo u šatoru tela svog, mi „gledamo na ono što se ne vidi, tojest večno“ (2 Kor. 4, 18), i večnome stremimo, večnome služimo, nevidljivom hrlimo, nebeskom kroz zemaljsko, nevidljivom kroz vidljivo, božanskom kroz čovečansko, besmrtnom kroz smrtno. Iako smo telom od zemlje, mi živimo bogolikom besmrtnom dušom „u zemljanim kućama“ (Jova 4, 19). Ali, ove zemljane kuće tela naših neizmerno su važne po nas ljude; jer od njih počinjemo da postojimo, da saznajemo sebe kao ljude, da se učimo živeti, da se navikavamo bitisati u kućama, prvo zemaljskim i zemljanim, pa onda nebeskim i nebesnim.
To osećanje i to saznanje čine da se mi hrišćani ne bojimo smrti ni onih koji nam ubijaju telo, a dušu nam ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Ali se bojimo onoga koji nas može lišiti naše večne kuće na nebesima. A to je, ko? Greh. Jer on lišava čoveka svega nebeskog i u duši i u telu, a time i na zemlji i na nebu. On nam paralizuje i uništava osećanje i saznanje našeg nebeskog porekla i naše nebeske zavičajnosti. On nam pomračava dušu, te ona ne vidi sebe, ne zna od čega je, odakle je, radi čega je, pogotovu ne vidi svoje nebesko obitalište. Greholjubiv čovek obično misli da je sav od zemlje, od tela, sav prolazan, sav smrtan. Njegova je omiljena misao, slepa misao: nema besmrtnosti, nema Boga; nema raja, nema ni pakla; postoji samo telo, samo materija, samo ovaj svet i ovaj život. Ustvari, posredno i neposredno greh hoće od čoveka jedno: da veruje da ne postoji ni Bog ni besmrtnost. Čim to nametne čoveku, onda za takvog čoveža i greh prastaje biti grešan, pa čak postaje i prirodna stvar, a katkad i prirodna neophodnost. A Gospod Hristos je i sišao s neba, i javio se kao nebeski čovek na zemlji (sr.1Kor.15, 47-49), da bi nama ljudima pokazao da smo i mi s neba. I pošto je živeo na zemlji, On se opet uzneo na nebo sa telom, da bi nam pokazao da je to i naš put, put ljudi.
Mi ljudi smo i sazdani hristolike duše, da bismo bili svesni da je Hristov put – naš put, Hristov život – naš život, Hristovo vaskrsenje – naše vaskrsenje, Hristovo vaznesenje – naše vaznesenje – Hristova večnost – naša večnost, Hristovo carstvo nebesko – naše carstvo. Zato je čudesni Spasitelj jasno i odlučvo objavio blagovest, rekavši za svoje sledbenike: „Od sveta nisu, kao ni Ja što nisam od sveta“ (Jn. 17, 17. 14). Eto našvg rodoslova, našeg porekla: isto kao i Hristovo. On Bog – mi bogoliki; On Hristos – mi hristoliki; On Bogočovek radi nas: da bi nas potluno ohristovio, ohristoličio, obogočovečio, obožio. Zato se On, uistini Jedini Čovekoljubac, i moli za svoje sledbenike Ocu nebeskom: „Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mmosm gde sam Ja; da vide slavu Moju koju si mi dao“ (Jn. 17, 24). Otuda je i krajnji cilj sledbenika Hristovih – njihovo jedinstvo u Hristu Bogu, i večni život u Trojičnom Božanstvu: „Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi; da i oni u Nama jedno budu. Da budu jedno kao Mi što smo jedio. Ja u njima i Ti u Meni, da budu sasvim u jedno“ (Jn. 17, 21. 22. 23).
Eto i večne kuće naše i večnog života našeg; života u Svetoj Trojici. Kakva čarobna večnost, kakvo neiskazano blaženstvo, kakva opojna krasota te nerukotvorene kuće naše na nebesima! Ali to postaje naše pod jednim uslovom: ako mi za života na zemlji pomoću svetih evanđelskih tajni i svetih evanđelskih dobrodetelji postanemo obitelj Svete Trojice (sr.Gl. 3,27;2,20; Jn.14,23.20.21.17).
Zato se o svetiteljima, koji su u najpunijoj meri ispunili svete zalovesgi Hristove, obično govori u crkvenim molitvama da su postali „obitelj Svete Trojice“.
 
5:2 „Jer u ovome uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan“.
 
Mi smo razapeti između dva sveta, između – „neba i zemlje: zemljano telo vuče k zemlji, nebeska duša vuče k nebu. Ta raspetost je naročito strašna, otkako je greh svestrano ogrehovio telo i sve telesno, i prikovao za zemlju, i otkako smrt caruje u svetu čovečanskom. To hrišćani snažno osećaju. Iskušenja sa svih strana, i spolja i iznutra: spolja, od sveta i demona, iznutra – od naših slasti i strasti, zlih navika i grešnih uspomena, nečistih pomisli i greholjubivih želja. I duši nebeskoj i nebočežnjivoj teško je i teskobno u malom i grehopotlačenom telu, i ona se kroz uzdahe otima ka gornjem, nebeskom svetu, ka carstvu Hristovom, ka svojoj večnoj kući, kući od Boga, nerukotvorenoj na nebesima. Zato je sveti apostol pun uzdisajne blagovesti: „Jer u ovome uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan“. Uzdišemo u ovome zemljanom stanu našem – telu, u ovome glinenom šatoru. A uzdišemo i u ovom zemaljskom svetu, koji je takođe sav glinen, zemljan, tesan, teskoban.
Teško je telo duši, naročito teško kada je ispunjeno olovom greha i tučem smrti. A smrt caruje u nama kroz grehe m greholjublje. Ali, ma kako mi voleli greh, bogolika i nebočežnjiva suština duše ipak oseća težinu od njega, uzdiše i tuži, samo da se što pre oslobodi njega.
Vidoviti za sve grehe svoje, kao i za grehe sveta i tvari, hrišćani – kako se osećaju u ovom svetu? Tužno i uzdisajno, jer se sve patnje i svi bolovi sveta slivaju u njihove osetljive i saosetljive duše, i oni uzdišu uzdasima svih tvari i bića, kažnjenih bolestima i smrću zbot ljudskog greha.
Zato sveti apostol, oblagodaćenm svesaosetljivac, i izjavljuje u ime svih hrišćana: „Mi sami u sebi uzdišemo, čekajući izbavljenja telu svom“ (Rm. 8.23). Svojim grehopadom, mi smo ljudi bacili ovaj svet u takve muke, u takav pakao, da se u nama hrišćanima „sam Duh Sveti moli za nas uzdisanjem neiskazanim“ (Rm. 8,26).
U takvom svetu, prirodno, hrišćani uzdišu „želeći se obući u svoj nebeski stan“, koji je od Boga, i od naših uzdaha i molitava, postova i milostinja, ljubavi i trpljenja, i ostalih evanđelskih raspoloženja. Taj nebeski stan je pravi zavičaj nebočežnjive duše ljudske, koja je sva poreklom s neba. Sve što je u hrišćaninu Hristovo, vuče ga ka Gospodu Hristu na nebesima; sve što je nebesko, vuče ga ka nebu; sve što je božansko, vuče ga ka Bogu. Kroz sve to on neprestano uzdiše za večnmm obitalištem svojim, za večnom kućom svojom, nerukotvorenom, od Boga, na nebesima. I telo njegovo je uzdisalište, u kome duša njegova stalno uzdiše za onim, Hristovim, nebeskim svetom, gde je njena prava i večna otadžbina.
 
5:3 „Samo da se obučeni, ne goli nađemo!“
 
Bez tog nebeskog stana hrišćanin se oseća go, neobučen u svoje večne haljine, koje nikakva smrt ni greh ne može poderati, ii ovetšati, ni sastariti. Telo, u koje je obučena duša njegova na zemlji, razderano je kao zavesa od moljaca grehova i crva strasti. I oseća hrišćanin da to nije dostojna odeća duše nebeske i nebočežnjive. Ustvari, to su rite, u koje je obučena nebeska carica. Zar da je ne bude stid od tih rita?
Njoj priliči samo bogotkana haljina, satkana od Boga preko našeg truda pomoću nebeskih vrlina evanđelskih. U tu odeću mi se hrišćani oblačimo svojim evanđelskim podvizima.
Duša, obuče li sebe u neprekidnu molitvu, gle, obukla se u svoj nebeski stan: nije gola, da bi je iskušenja i strasti i demoni satirali, zlostavljali, rušili. Isto tako, obuče li sebe u evanđelsku ljubav, krotost, trpljenje, smernost, post, dobrotu, svim tim ona oblači sebe u blistave i besmrtne i večne haljine nebeske, nekidljive i nepoderljive i nestarive, jer su od materije koju ni moljci ni crvi ne mogu nagristi, ni lupeži ukrasti.
Jedino obučen u svoj nebeski stan, čovek se ne oseća na zemlji go, tojest ne stidi se što je čovek: – savladao je svoje strasti i grehe, i dušu i telo potčinio evanđelskim zakoiima života, te zna kuda ide, radi čega živi, i zbog čega se podvizava. Zato sveti apostol i veli: „Samo da se obučeni, ne goli nađemo!“ Ne obuče li dušu svoju u nebeski stan, zar se hrišćanin, i čovek uopšte, ne oseća go, odnosno, zar se njegova duša, ta carica nebeska, ne oseća naga, izložena napastima svih smrdljivih strasti, grehova i smrti? Ne obučemo li sebe, i telo i dušu, i savest, u nebeske vrline evanđelske, u njihove svete božanske sile, onda i telo naše i duša naša i savest naša lako postaju plen nečistih misli, prljavih osećznja, ubitačnih iskušenja, uopšte svih vidljivih i kevidljivih neprijatelja roda ljudskog. Bez evanđelskih vrlina, mi smo bez štita i oklopa, i svaka nas strela zla i iskušenja može ustreliti, raniti, pa i ubiti. A čovek? Čovek je sav, i telom i dušom, sazdan za besmrtnost i život večni (sr. Prem.Sol. 2,23).
I Gospod Hristos je došao da spase celog čoveka, i dušu i telo njegovo, zato je i uzeo na sebe ne samo dušu čovečju nego i telo: da obojima da besmrtnost i život večni. Kao Spasitelj celog čoveka, On spasava i dušu i telo od smrti i greha, zato je i vaskrsao telom, i uzneo se sa telom; i tako osigurao spasenje i besmrtnost i telu i duši ljudskoj. Otuda je naš hrišćanski cilj: da i telo i dušu obučemo u Hristovu besmrtnost: da telo naše obučemo u telo Hristovo, i dušu našu u dušu Hristovu. To sve biva kada postanemo članovi tela Hristovog, Crkve. Onda se oblačimo u Hrista krštenjem, svetim pričešćem, i ostalim svetim tajnama i svegmm vrlinama: oblačimo telo na telo i dušu na dušu, smrtno u besmrtno. Stoga sveti apostol i blagovesti:
 
5:4 „Jer budući u ovome telu, uzdišemo opterećeni; jer nećemo da se svučemo, nego da se preobučemo, da život proguta smrtno“.
 
Kada to u nama „život proguta smrtno“? Kada se u Hrista krstimo, kada se Gospodom Hristom pričešćujemo. Tada sve što je u nama smrtno oblači se u besmrtno: telo se oblači u svoju besmrtnost, i duša se oblači, i savest se oblači. Mi se ustvari onda preoblačimo: svlačimo sa sebe sve grehovno, smrtno, prolazno, i oblačimo odeću neprolaznosti i netruležnosti, odeću besmrtnosti i večnosti. Kada je ona na nama, mi nikada nećemo biti goli, tojest nikada se naše ljudsko neće lišiti božanskog, naše zemaljsko – nebeskog. Jer čovek bez Boga, čovečja priroda bez Božje prirode, to i jeste golotinja. Pri takvoj golotinji, mi smo nezaštićeni i izloženi svakaj poruzi i sramu: neprijateljske sile nas mogu lako i osramotiti, i raniti, i vezati, i probiti, i satrti.
Naš je poziv „da na zemaljsko obučemo nebesko“, tojest da sve naše ljudsko, čovečansko, obučemo u Hristovo, u božansko. A to činimo pomoću svetih evanđelskih tajni i vrliia: svaka od njih oblači i dušu i savest i telo naše u ponešto božansko, besmrtno, nebesko, večno.
Evanđelska smirenost, useli li se u tvoju dušu kroz tvoj lični napor, postepeno potiokuje iz duše gordost, takav greh koji usmrćuje u duši mnoga osećanja; i potiskujući nju, ona potiskuje smrt i smrtno, i oblači dušu u smirena evanđelska osećanja: preoblači je u nebesku odeću, u nebeski stan. I ona se ne oseća ni gola, ii opterećena.
Tako isto biva kada se u dušu ljudsku usele i ostale evanđelske dobrodetelji: pokajanje, molitva, post, ljubav, milosrđe, i druge. Pomoću njih mi na zemaljsho oblačimo nebesko, postepeno obesmrćujemo sebe, ohristovljujemo sebe. Jer, šta je hrišćanstvo? Savlađivanje svih smrti u sebi, i postepeno obesmrćivanje svega sebe: i duše i savesti i tela. To je uvek trostruki podvig i trostrana borba: borba sa smrtima, sa gresima, sa đavolima. I uvek trostruka pobeda: nad smrću, nad grehom, nad đavolom. Zato se i Spasiteljev spasonosni podvig i sastojao u tome: u pobedi nad grehom, smrću i đavolom. Ma šta hrišćanin radio, on se ustvari neprestano hrve sa ova tri svoja neprijatelja. I nema višeg, ni drugog, cilja za njega osim ovoga: da pobedi greh, smrt i đavola. To je cilj hrišćanstva, jer to cilj čovečanstva, pošto je čovek stvoren za bezgrešnost, za besmrtnost, za Boga. A ostvarenje toga cilja moguće je samo pobedom nad grehom, smrću i đavolom. Tu istociljnost i jednociljnost hrišćanstva i čovečanstva bogomudri alostol i naglašava. Jer hrišćanstvo i jeste jedina prava čovečnost, pravo čovečanstvo: ono daje ljudima sile da ostvare ono radi čega je čovečanstvo i stvoreno. Stoga sveti apostol i blagovesti:
 
5:5 „A onaj koji nas za ovo isto stvori, Bog je, koji nam i dade zalog Duha“.
 
Bog nas stvori za bezgrešnost, za besmrtnost, za život večni u Bogu. Da je tako, pokazuje i sam Spasitelj, Gospod Hristos, koji dođe da nas spase od greha, smrti i đavola, koji nas i lišavaju bezgrešnosti, besmrinosti i Boga. I da nam da svoje bogočovečanske sile da to ostvarimo, i tako postignemo cilj radi koga nas Bog stvori. Da je tako, dokaz je to što nam Bog „dade zalog Duha“. Kako, gde?
U svetim tajnama i svetim vrlinama: zalog bezgrešnog, besmrtnog, božanskog života, kojim se neprestano savlađuje sve što je grešno i smrtno, i osigurava bezgrešnost i besmrtnost. Spasenje je tu da nam objasni stvorenje, radi čega smo stvoreni.
Tek u svetlosti bogočovečanskog spasenja mi jasno saznajemo zašto smo stvoreni. Spasenje ustvari nije drugo nego ostvarenje cilja stvaranja. Spasenje, to je drugo stvaranje, ponovno stvaranje, apokatastasis bezgrešnog i besmrtnog Adama, Adama dopadnog, rajskog, bogolikog. Tek u svetlosti Bogočovekavog podviga spasenja sveta, mi vidimo pravi cilj i smisao sveta. Stvaranje sveta objašnjeno nam je spasenjem sveta.
Stvoreni od Boga bogoliki, mi smo još onda dobili „zalog Duha“, zalog Trojičnog Božanstva. Da smo tim zalogom živeli, ne bismo u greh pali, i time zalog obezvrednili i oništavili. Svojim dolaskom Sggasitelj dovodi Duha Svetog u naš pali svet, i kroz svete tajne i svete vrline daje nam „zalog Duha“. A u najpunijoj meri On nam kroz svetu tajnu miropomazanja daje „zalog Duha u srca naša“ (2 Kor. 1,22).
Jer duh naš ne može da živi, da napreduje, da božanski besmrtuje, dok ga blagodat Duha Svetog ne prožme, ne obasja, ne prosveti, ne preporodi, ne osveti, ne oboži, ne oduhovi. No, to je samo „zalog“, koji treba razraditi, u promet staviti, i u naše sve i sva pretvoriti. Ne daje nam se odmah sve, da nam Duh Sveti ne bi bio nametnut.
Nego najpre „zalog Duha“, da bismo, okusivši kako je blag Gospod, sami Ga od svoje volje i ljubavi tražili, i dušu mu evanđelskim podvizima otvorili i čistotom Ga svojom privukli. Po meri naše revnosti nama se i daju duhovni darovi, da bismo se postepeno navikavali na ono što je od Duha Svetog, postepeno se time hranili, i u prirodu i u život svoj pretvarali. Dok čovek ne dobije „zalog Duha“, on i ne zna radi čega je u njemu duh njegov, zašto mu je dat. Onda su prirodia pitanja: k čemu duh čovečji? zašto je sazdan? čime živi? čemu stremi? čime se hrani?
Sve to čovek ne zna dok ne dobije „zalog Duha“ Svetog u srce svoje. Čim ga dobije, onda mu sve to postaje jasno. I onda duh nije „muka duhu“, niti je život „muka duhu“, ni svet, jer sve dobija svoje bažansko ozarenje i osživljenje u Duhu Svetom. I kada se Duh Sveti širi kroz duh naš, On širi kroz našu prirodu sve što je sveto i besmrtno, a potiskuje sve grehovno i smrtno.
I Njime se ustvari mi oblačimo u besmrtnost, jer jedino Njime savlađujemo u sebi sve što je smrtno i greholjubivo. I Duh Sveti koji je u vama, garancija je našeg spasenja, osvećenja, oboženja, i time garancija i „nasledstva“ Božanskog večnog carstva i blaženstva i života (sr.Ef.1,14). Bez Duha Svetog duh čovečji se sparuši, opatulji, uvene, zakržlja, i nije sposoban nizašta veliko, uzvišeno, besmrtno, večno, božansko. On se sav okrpelji, i sav zarije u ovaj svet, u vremensko i prolazno; i kroz sve to stalno umire i izumire, ali da nikad ne umre, jer je sazdan besmrtnim. Biti bez Duha Svetog, to i jeste smrt za duh čovečji. To je duhovna smrt.
Bez Duha Svetog život duha čovečjeg je stalno umiranje, bez moći da se umre, stalno samoubijanje, bez moći da se ikada izvrši potpuno samoubistvo. Njegovo je stvarno samoubistvo kada istera iz sebe Duha Svetot, Duha Božjeg, kada ostane samo pri svojoj prirodi, čovečanski nag, otkinut od svega Božjeg, zatvoren u sebe, satanski sam i usamljen. To je onaj oatansiš solipsizam, u kome duh čovečji proglasi sebe za svoj idol, za svoj samoidol. A u tome se i sastoji pakao, i večne muke duha ljudskog.
A hrišćani su time hrišćani što oeećaju i znaju ovu bogoičovečansku istinu: Duh Sveti, Duh Božji je i tvorac, i otac, i život, i besmrtnost, i raj, i blaženstvo duha našeg, duha ljudskog. I žive tom istinom. Zato se ne plaše duha ljudskog, ni njegovih pitanja, ni njegovih zahteva, ni njegovih pretnji.
Znaju, i tako postupaju: duh ljudski potapaju u Duh Sveti, i Njime ga ovaploćuju, uzrastaju, usavršavaju, osvećuju, obeskonačuju, obožuju. I stoga idu iz radosti u radost. I sav njihov žitaot postaje i jeste „radost u Duhu Svetom“ (Rm. 14,17): radost što smo Hristovi, što smo Božji, što smo besmrtni, što smo pozvani u carstvo Božje, što smo naslednici Božji, što smo sunaslednici Hristovi, što smo deca Božja; radost što je čudesni Čovekoljubac Isus Hristos – naš Bog i Gospod, Spasitelj i Sudija; radost, radost, radost što imamo Njega i u sebi i oko sebe i nad sobom, svuda, svuda, svuda On – „vezdje sij i vsja ispolnjajaj“ … To sve ima u vidu sveti apostol kada blagovesti:
 
5:6 „Zato smo dobre volje uvek, znajući da smo, nalazeći se u telu, daleko od Gospoda“.
 
Ma kakva mas zla snalazila, i napadala, mi smo „dobre volje
uvek“, jer znamo da je Gospod nevidljivo s nama. Ali i to znamo: dok smo u telu, mi smo ipak daleko od Njega koji sedi s desne strane Boga Oca na nebesima. No radost je naša u tome što imamo „zalog Duha“, koji u duhu našem uvek stvara hristočežnjiva rasggoloženja. I Duh Sveti nas
kroz eve muke i nevolje vodi ospvarenju cilja zbog koga smo stvoreni. Vodi, dok nas ne dovede cilju nad ciljevima, našoj krajnjoj želji – sladčajšem Gospodu Isusu.
Iz svih noći i ponoći, tmina i urvina, koje stoje između nas dok smo u telu i Gospoda Isusa koji je na nebesima, mi znamo da smo daleko od Gospoda, ali smo „uvek dobre volje“ zato što znamo da se iia svega toga ipak nalazi On – krajnja meta svih naših stremljenja (sr. Flb. 3,14). Ništa nas ne može zavesti u očajanje, u taj poslednji, judinski greh, od koga nema spasenja. I dok smo u telu, mi znamo da putujemo ka Gospodu koji nas čeka iza svih vidljivih svetova i vasiona, da nas uvede u svoje nevidive svetove i vasione, koje su ko zna kako čudesne i grandiozne i neizbrojne!
 
5:7 „Jer verom hodimo, a ne gledanjem“
 
Naši su svetovi beskrajni i bezbrojni, tajanstveni i božanski, zato se u ovom vidljivom svetu orijentišemo ne vidom nego verom, ne gledanjem nego poverenjem u Gospoda koji nas vodi kroz sve svetove. Zato premudri apostol izjavljuje: „Jer verom hodimo a ne gledanjem“.
Naš telesni vid je vrlo ograničen i vrlo slab: vidi samo površinu vidljivog sveta, i to samo jednog beskonačno malog dela vidljivih vasiona; a u dubinu, a u visinu, prodire samo nekoliko milimetara u poređenju sa beskonačnim prostranstvima bezbrojnih vasiona. I naš tako bedan telesni vid, okrenut prema Hristovim božanskim duhovnim svetovima, šta može videti od njih? Ništa, ništa, ništa! Zato „verom hodimo a ne gledanjem“, jer su naši svetovi, Hristom Bogom stvoreni i otvoreni, bezbrojni i beskonačni, za telesni vid nesagledni i neprozirni. Zato „verom hodimo“ kroz njih, kroz sve što je Hristovo. Da, „verom a ne gledanjem“.
Jer šta mi i od ovog vidljivog, materijalnog sveta vidimo svojim telesnim očima, šta? Samo koru sveta, a ono što je unutra, jezgro sveta, mi ne vidimo. A kako bismo tim vidom mogli kretati se po Hristovmm svetovima? A oni su svi duhovni, i ko zna u kakvim sve dimenzijama postoje, i kreću se, i saznaju se, i osećaju se! Sa Hristom: mi hodimo iz jedne nevidljivosti u drugu, iz druge u treću, i tako – u bezbroj nevidljivosti. Istina Hristova? To je ogroman duhovni svet, jedna božanska nevidljivost, koju doživljujemo verom kao neodoljivu stvarnost; i ukoliko je doživljujemo, utoliko ona postaje za nas stvarnija, i beskrajnija, jer je sa svake strane božanska, i stoga svakom svojom stranom ponire u božanske beskonačnosti i bezgraničnosti, koje su nevidljive. Pa ljubav Hristova, pa dobrota, pa lepota, – sve same nevidljivosti božanske, ali vrlo stvarne i vrlo realne, toliko stvarne i realne, da su prema njima naše zemaljske stvarnosti što i paučina prema čeliku.
Kroz sve to mi „verom hodimo a ne gledanjem“, jer je naš telesni vid i ograničen i slab i smrtan, da bi mogao izdržati viziju svih tih sunčano sjajnih bezbrojnih božanskih nevidljoivosti, koje su u Hristu realnije od svega što mi nazivamo realnim. Da, „verom hodimo“. A šta je eera?
„Vera je obelodanjivanje, dokazivanje, očitovanje, očiglednost nevidljivih stvari: gledanje nevidljivoga, življenje nevidljivim i u nevidljivom. Vera ima svoj vid kojim vidi ono što je nevidljivo: vidi nevidljivosti božanske. Nevidljivo postaje vidljivo, to je osnovno čudo, i stvarnost, vere naše: jer je nevidljivi Bog postao vidljiv ovaplotivši se, očovečivši se, i otvorio nam put u sve svoje božanske nevidljivosti.
Vera u Hrista je nesravnjeno savršeniji vid od našeg telesnog vida, jer ako gleda i vidi (2 Kor. 4,18), gleda i vidi ono što je nevidljivo, što je večno, tojest ono što sačinjava predmet eere, suštinu vere. U samoj stvari, i naš telesni vid, ne zasniva li sebe na veri?
Nesumnjivo zasniva. Jer mi verujemo da je svet onakav kakvim ga vidimo. To znači, mi zasnivamo svoj vid, i svu njegovu delatnost, na veri. Gledajući vodu, mi verujemo da je to voda. A pod mikroskopom, kakav svet pretstavlja voda!
Samo, to su ukazanja i simvoli onoga što u ogromnim razmerama jeste vera po sebi. Ovaj naš telesni vid dat nam je kao prirpema za onaj glavni, duhovni naš vid, koji nam daje vera. I zato što nam je Gospod Hristos dao veru kao besmrtni vid, koji nas vodi ne samo kroz ovaj nego i kroz sve nevidljive božanske svetove, ona je nesravnjeno sigurniji vođ i putovođ nego telesni vid naš. Sa tim vidom, mi se ne bojimo iikakve tame, nikakvog mraka, i osećamo se sigurni, pa išli kroz ovaj svet ili kroz nevidljive svetove Božje. Stoga sveti apostol i blagovesti u ime nas hrišćana:
 
5:8 „Ali se osećamo sigurni, i više volimo otići iz tela, i biti sa Gospodom“
 
„Ali se osećamo sigurni, i više volimo otići iz tela, i biti sa Gospodom“. Vođeni verom, mi smo sigurni da idemo ka Gospodu, kroz ovaj svet ka Gospodu. Put je nesumnjivo težak, jer su mnoge zamke na njemu, mnoge prepone, mnoge provalije, – sve delo neprijatelja Hristovih i naših, bili to nevidljivi demoni ili hristoborni ljudi. Probijajući se verom kroz sve te nevolje iskušenja i muke, mi se osećamo sigurni, mi se ne bojimo, mi smo dobre volje, mi smo hrabri, ali „i više volimo otići iz tela, i biti sa Gospodom.“ Jer tamo neće biti ovih muka i nevolja; tamo ćemo biti van opasnosti koje mogu zagroziti našem spasenju, našoj besmrtnosti. U telu vredi živeti smo ako taj život vodi Hristu kroz spasenje (sr. Fib.1:22-23).
Zamislite: u mukama „mi se osećamo sigurni“; hiljade nas smrti napadaju, i mi se hrišćani osećamo sigurni; u ranama, u tamnicama, u teskobama, u progonjenjima „mi smo dobre volje“ (sr. 2 Kor.12,10). Ništa hrišćane ne može izbaciti iz ravnoteže, ni uplašiti: nikakve muke, nikakve pretnje, nikakve smrti. Jer je u njima i sa njima Pobeditelj svih smrti. Zato su hrišćani najhrabrija bića u rodu ljudskom za sva vremena. Svet nije video tako neustrašive junaže. A oni su takvi, jer je u njima Jedini Neustrašivi, i Svepobedni Pobedilac. U svemu pobeđujemo pomoću Onoga koji nas ljubi (Rm. 8,37), nesumnjivo ljubi, ustvari jedini On i ljubi, jer je pobedio smrt za nas i umesto nas, i stalno je pobeđuje u nama za nas i umesto nas. I daje nam svoju božansku besmrtnost i život večni. A to je vrhunac ljubavi. Nema veće ljubavi od te; zemlja je ne zna; sve što mi ljudi nazivamo ljubavlju, upoređeno sa Hristovom ljubavlju, liči na mržnju. Zato Gospod Hristos svoju ljubav smatra novom ljubavlju, i svoju zapovest o toj ljubavi naziva novom zapovešću (sr. Jn. 13,34-35).
 
5:9 „Zato se i staramo, bili u telu ili izvan tela, da budemo njemu ugodni“.
 
Zato što nas tako i toliko ljubi. Dokaz? Dao nam je sve svoje: i svoju božansku istinu, i svoju božansku pravdu, i ovoju božansku dobrotu, i besmrtnost, i večnost, i blaženstvo, i carstvo = sva svoja božanska savršenstva i blata. Radi nas je osiromašio, da bi nas sobom – Bogom obogatio. Nesumnjivo osiromašio, kad je On Bog – postao čovek; i nesumnjivo nas obogatio, kad je sebe Boga ovaplotio u čoveka, i uneo u njega sva bogatstva svoga Božanstva.
Ustvari, sve je njegovo u svima svetovima: i ovaj život, i onaj večni. Sve – osim greha i zla. Zato je naša glavna briga: „bili u telu ili izvan tela, da budemo njemu ugodni“. Jer samo tako mi možemo svoje ljudsko biće dovestn do njegovog pravog savršenstva, i osigurati mu božansku večnost u životu večnom. A kako možemo biti ugodni, Njemu, Hristu Bogočoveku, najsavršenijem biću u svima svetovima? Vršenjem njegovih božanskih zapovesti, življenjnjm po njegovom nebeskom zakonu, nebeskom ustavu: svetom Evanđelju. Gde je ono, doživljeno i objašnjeno, da bismo ga i mi mogli doživeti? U svetoj Crkvi Njegovoj. Otuda: živeći u bogočovečanskom telu Crkve to njenim bogočovečanskim zakonima, mi možemo biti Njemu ugodni, ispuniti volju Njegovu.
A sva božanska volja njegova – u svetam Evanđelju, doživljavanom i propovedanom Crkvom i u Crkvi. Jedigao vršeći njetovu svetu volju, mi možemo „da budemo njemu ugodni“. A vršimo je? Kada svoju čovečansku volju dobrovoljno potčinjavamo njegovoj svetoj, savršenoj, božanskoj volji. „Ugodan je Bogu“, ko živi Duhom Svetim kroz svete vrline evanđelske: post, milosrđe, molitvu (Rm.14:14- 18), ko živi Hristu i Hristom (Rm.14,7-9). Otuda apostolova evanđelska zapovest: „Istražujte što je Bogu ugodno“ {Ef. 5, 10). A šta je to? Sadio ono što sačinjava volju Božju, i odgovara njoj (Ef. 5, 17). A volja Božja izrazila se potpuno i savršeno u Sinu Božjem, Gospodu našem Isusu Hristu i Njegovom Evanđelju (Ef. 1, 9; sr. Rm. 12, 2). Sve i sva treba da nam biva radi Hrista; sve i sva treba da nam dolazi od Hrista; sve i sva treba da merimo i cenimo Njime:
 
5:10 „Jer nam, se svima valja javiti na sudu Hristovu, da svaki primi što je u telu učinio, ili dobro ili zlo“.
 
Svi ljudi, hteli ili ne, hitaju kroz kapiju smrti ka sveopštem Sudu i Večnom Sudiji – Hristu. Zašto On Večni Sudija? Zato što je On u vascelom rodu ljudskom i u svima čovečanskim svetovima Jedini Bezgrešan, i stoga Jedini Nepogrešan.
Na Sudu svom On neće pogrešiti, niti se o ikoga ogrešiti, ili ikome nepravdu učiniti. Jer je sveznajući i svevideći. Sve, od najkrupnijeg do najsitnijeg u našem ljudskom životu, u našoj ljudskoj duši, u našem ljudskom svetu, Njemu je do najtananijih tančina poznato. A njegova jedinstvena svepravednost i svemilostivost garancija je da će njegov sud o svakome od nas biti i svepravedan i svemilostiv, i bezgrešan i nepogrešan. Sreća je roda ljudskog, i to izuzetna sreća, što baš Gospodu Hristu, Bogočoveku, pripada sud nad iama, a ne nekom nižem biću, koje bi samim tim šggo nije Bogočovek, moralo biti pogrešivo, ili u svakom slučaju ne sveznajuće i ne svevideće, u svojim sudovima o tako neiskazano složenom i komplikovanom biću kao što je čovek.
Kao Svedržitelj, Gospod Hristos drži sve svetove pod svojom vlašću, pa i svet zla: pakao i đavole. Zlo se ne može izliti van granica koje mu je On postavio. U tim granicama zlo slobodno dela; i sva se razumna bića opredeljuju slobodno, po svojoj volji, za zlo i dobro. Tako i ljudi: u telu, u prvom i probnom životu svom, na zemlji, opredeljuju se po svojoj volji za dobro i za zlo. A Bog nikoga ne primorava ni na dobro ni na zlo. Isto tako ni đavo ne može nikoga primorati na zlo. Čoveku se predlažu i dobro i zlo. I on bira i čini jedno ili drugo za života u telu. Zato će se i Sud vršiti nad svima bez izuzetka: „da svaki primi što je u telu učinio, ili dobro ili zlo“.
Naš ljudski život, to je život u svetu Božjem, na imanju Božjem. A i sami smo delo ruku Božjmh, tvorevina Božja: jer su nam i duša i telo od Njega. I stoga je prirodno da On na kraju svih krajeva pregleda i vidi, oceni i proceni, i presudi kako smo živeli na njegovom imanju njegovom tvorevinom, tojest dušom i telom. I tamo nam odredi svepravedno i svemilostivo sudbinu nadalje kroz svu večnost.
Jer će i to On učiniti bezgrešno i nepogrešivo: svaki će dobiti ono što zaslužuje i ono što najviše voli. Ko se za života na zemlji olredeljivao za zlo, i dušom i telom ga činio, tome će On dati da mu i duša i telo idu za svojim zlom. Nema sumnje na tom Sudu sveznajućeg i nepogrešivog Sudije, neće se ničije ni dobro ni zlo ni uvećati ni umanjiti, nego će svaki primiti „što je u telu učinio, ili dobro ili zlo“. I to će biti očigledno za svakog: svaki će videti u celokupnosti i u pojedinostima i svoje dobro i svoje zlo; ništa mu se neće ni podmetnuti ni nametnuti.
I svak će se uveriti da je Hristov Sud i svepravedan i svemilostiv, i bezgrešan i nepogrešan. Onda će svaki sagledati svu tajnu i dobra i zla, i svakome će biti jasno sve što je i u njemu samom dobro a šta zlo. Svaki će uvideti da se svakome sudi po onome „što je telom učinio“, pa „bilo dobro ili zlo“. To će biti najočiglednija stvarnost: sve same gole činjenice, sve sama dela. Jer je u Božjoj Knjizi rečeno: „Tada će vratiti svakome po delima njegovim“ (Mt, 16, 27).
Zato što je takav Sudija, i takav Sud, sva ljudska bića skupa, i svako posebno, doživeće svoju najpuniju pravdu. I sa tog Suda niko neće moći izostati i ne javiti se: „jer ćemo svi izaći na sud pred Hrista“ (Rm. 14, 10). Svi narodi i oni najmnogobrojniji i oni vajjmalobrojniji, daće tada završne račune o svojoj istoriji, jer je rečeno: „I sabraće se pred Njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaraca“ (Mt. 25, 32).
„Zato se p staramo, izjavljuje sveti apostol u ime svih hrišćana, bili u telu ili izvan tela, da budemo njemu ugodni“ (2 Kor. 5, 10). Sva večnost naša zavisi od Njega, ili bolje: od nas, od dela naših. On ima samo da ih oceni završnom ocenom, da da svoj završni sud o njima. Zato je u nas hrišćana osnovno osećanje „strah Gospodnji“, strah da se ne ogrešimo o Njega, i o svoju večnu sudbinu. Sveti apostol naglašava korintskim hrišćanima:
 
5:11 „Znajući dakle strah Gospodnji ljude savetujemo; a Bogu smo poznati, a nadamo se da smo i u vašim savestima poznati“.
 
Kao hrišćani, mi znamo i smisao, i cilj, i put, i završetak našeg života i bića. Jedan je završetak za sve ljude svih vremena: Straši Sud, a iza njega večna sudba svakoga od nas. Kada to znamo, kada to osećamo, kako da „strah Gospodnji“ ne bude regulator i reditelj našeg života na zemlji“ to je najvažnije za ljudsko biće u ovom svetu. I mi „ljude savetujemo“ da žive radi onoga što je glavno, večno i sudbonosno, što će i odrediti njihov večni život na Sudu Hristovom. Naš život je potpuno otvoren i javan za Boga, jer: nema tvari nepoznate pred Njim, nego je sve golo i otkriveno pred očima Njegovim (Jevr. 4, 13). Živeći Hristom i radi Hrista, hrišćani žive otvoreno i pred ljudima, i pred savestima ljudskim. I one mogu same da cene, i same da se opredeljuju: nema laži, nema licemerstva, sve je otvoreno, javno i jasno.
 
5:12 „Jer ne preporučujemo opet sebe vama, nego vam dajemo povod da se hvalite nama, da imate što odgovoriti onima koji se hvale onim što je spolja a ne što je u srcu“.
 
O svemu tome sveti apostol piše Korinćanmma, da :bi im bilo jasno, šta je to hrišćanin, radi čega je, čemu stremi, čime se završava njegov život, njegovo biće, njegova istorija. I da bi hrišćaki znali u čemu se sastoji njihova hvala i slava. Poklonici Večnog, i nosioci Večnog, oni se i hvale samo onim što je večno u njima, u njihovim savestima, u njihovim srcima. U tome je glavna razlika između njih i nehrišćana.
Da u tom pogledu ne bi bilo dvoumice, sveti apostol i piše: „Jer ne preporučujemo opet sebe vama, nego vam dajemo povod da se hvalite nama, da imate što odgovoriti onima koji se hvale onim što je spolja a ne što je u srcu“.
Čime se hrišćani hvale? Hristom u sebi. To je jedina istinska i večna hvala. Ove je ostalo prah i pleva. Ono što hrišćane preporučuje ljudima, to je Hristos, njegovo Evanđelje, njihov život u Hristu po njegovom svetom Evanđelju. Jer kroza sve to Hrišćani ovekovečuju sebe. žive Večnim i radi Večnog, i to u ovom prolaznom zemaljskom svetu.
Hvaliti se ma čim drugim, nedostojno je hrišćana. Hvali li se hrišćanin nečim drugim, a ne Hristom, da li je uopšte hrišćanin? Sigurno da nije. Jer hrišćani se svagda i svuda, u svima svetovima, pa i u samom paklu, hvali Hristom, zato što je Hristos jedini istiniti Bog i Gospod i Spasitelj. Van Njega je smrt, trulež i smrad – greh, zlo i đavo. To i samo to, i oni iže s tim.
Čime dokazujemo da smo hrišćani?
Evo čime: ako živimo, Bogu žikgamo; ako umiremo, Bogu umiremo: „ako dakle živimo, ako umiremo, Gospodnji smo“ (Vm. 14,8). Otuda je i hvala naša Gospod, samo Gospod: „mi se hvalimo Gospodom Isusom, a ne uzdamo se u telo“ (Flb. 3,3; sr,1 Kor. 1,31).
Od te hvale mi često izgledamo iao da smo izvan sebe; no „ako smo izvan sebe, Bogu smo“: Bog zna da mi smatramo da u ovom svetu ništa nije dostojno hvale sem Hrista Isusa – jedinog istinitog Boga i Spasitelja. Zbog toga nehrišćani: gledaju na nas kao da omo „izvan sebe“. I zaista, sa Hristom mi smo izvan granmca čovečjeg, izvan bića ljudskog, jer smo u Bogočoveku. A biti u Bogočoveku, to znači: biti u večnoj Istini, u večnoj Ljubavi, u večnoj Pravdi, u večnom Životu, u večnom Blaženstvu, u večnom Savršenstvu.
Zato se hrišćani na ovom jezivom ostrvu smrti hvale Bogočovekom, samo Boogčovekom. Ako se žitelji ove krastave zvezde ne hvale Njime, čime se onda mogu lohvaliti? Zaista ničim, ničim, ničim. Najmanje sobom. Jvr hvaliti se čovekom, to je tek ludilo (sr.1 Kor. 3,21). Čovek, šta je čovek bez Bogočoveka?
Smrad, trulež i gnoj. A pre toga: greh, smrt i pakao. Kod hrišćana jasno je i osećanje čoveka i osećanje Bogočoveka. Kada to dvoosećanje sazri u hrišćaninu, onda mu Bogočovek istinski postaje sve i sva u svima svetovima i onda mu postaje jasno i razumljivo zašto sveti apostol Pavle smatra Gospoda Hrista za jedino biće dostojno ljudske hvale: za jedino biće koje hrišćani hvale, i radi koga žive i umiru.
Ovakvo osećanje je sasvim prirodno i normalno za čoveka koji do kraja oseti čoveka. I iz tog osećanja izvije i isprede misao o čoveku, umovanje o čoveku, shvatanje čoveka. Tako osećati, tako misliti, tako umovati, tako rasuđivati, i znači: zdravo, celomudreno, normalno umovati.
U tome se sastoji evanđelsko, hrišćansko zdravoumlje, celoumlje. Tu evanđelsku dobrodetelj, celomudrenost, čovek stekne kada pomoću pokajanja, vere, molitve i ostalih evanđelskih podviga isceli um svoj od greha, ozdravi ga od te najpogubnije bolesti, i na taj način vrati u njegovu predgrešnu celost, celostnost, zdravlje: u celoumlje, u zdravoumlje. Tada njegov um nije razbijen, ni obolešćen, ni pomračen grehom. I njegovo umovanje je zdravo, celosio, normalno. Svako drugo umovanje je bolesno, razbijeno, nenormalno; i ustvari nije drugo do bolnoumlje.
Umujući evanđelski normalno i zdravo, poput apostola Pavla, hrišćani umuju Hristovim umom, i imaju pravo reći zajedno sa svetoim apostolom: „Mi um Hristov imamo“ (1 Kor. 2,16). A um Hristov i jeste jedini potpuno zdrav i normalan um ljudski, jer je bezgrešan. Van njega i mimo njega, svaki um ljudski je bolestan, nenormalan od greha i zbog greha, od demonizma i zbog demonizma.
Da, svaki um ljudski, individualno uzet, i um ljudski, kolektivno uzet. Otuda je samo umovanje Hristom, i po Hristu, jedino zdravp i normalio ljudsko umovanje. To je ustvari normalna, evanđelska, bogočovečanska pamet. Stoga sveti apostol blagovesti: „Jer, ako smo izvan sebe, Bogu smo; ako smo zdravoumni, vama smo“.
Jer samo Gospod Hristos isceljuje naš um od nenormalnosti, od obolelosti grehom. Zato Mu se svakodnevio i na jutrenju i na povečerju molimo: „Gospodi, iscjeli dušu moju, jako sogrješih Tebje! (= Gospode, isceli dušu moju, jer Ti sagreših!)“
 
5:14-15 „Jer ljubav Božja nagoni nas te ovako rasuđujemo: ako jedan umre za sve, onda svi umreše. A Hristos umre za sve, da oni koji žive, ne žive više sebi, nego onome koji za njih umre i vaskrse“.
 
Sve što je u hrišćana veliko, sveto, besmrtno, vrednosno, od Hrista je. Šta je hrišćanin? Hristos u čoveku, eto to je hrišćanin: ja više ne živim sobom i sebi, već Hristom i Hristu; ja više ne živim, nego živi u meni Hristos (er. Gl. 2,20). Otkuda to, da tako neiskazano biće, kao što je Hristos, spusti sebe so ništavnog i crvljivog bića, kao što je čovek, pa se čak i ovaploti u njega? Iz ljubavi božanske koja je u Njemu, i koja je On sam (sr. 1 Jn. 4,16.8; Jn. 3,16-17). Voleći čoveka kao niko nikada, On se spustio do čoveka, da bi ga sobom uzdigao u božanske, nebesne visine. „Sego bo radi Bog na zemlju snide, da nas na iebesa vozvedet – Radi toga Bog na zemlju siđe, da nas na nebesa uzvede“ (Akatist Isusu Sladčajšem, Kondak 8). Iz neizmerne ljubavi svoje Gospod Hristos se proširio na sve ljude, javio se kao Spasitelj svih ljudi bez izuzetka, pa i onih najgorih, najprljavijih, najođavoljenijih.
Sve što je Njegovo – opštečavečansko je, svečovečansko je, važi za sve ljude, dešava se radi svih i za sve. Ako je Njegovo rođenje, ono je radi svih i za sve; ako je Njegovo krštenje, ono je radi svih i za sve; ako je Njegovo preobraženje, ono je radi svih i za sve; ako je Njegova smrt, ona je radi ovih i za sve; ako je Njegovo vaskrsenje, ono je radi svih i za sve; ako je Njegovo vaznesenje, ono je radi svih i za sve.
Takva je ljubav Njegova, jedinstvena u čovečanskom svetu, i u svima svetovima. Naglašujući to, sveti apostol blagovesti: „Jer ljubav Božja nagoni nas te ovako rasuđujemo: ako jedan umre za sve, onda svi umreše. A Hristos umre za sve, da oni koji žive, ne žive više sebi, nego onome koji za njih umre i vaskrse“.
U Hristu ima svakoga od nas, zato što je savršen čovek, što je Novi Adam. Isto tako, i Hrista ima u svakome od nas, makar onoliko koliko Ga svaki donosi u svet rađajući se kao bogoliko, kao hristoliko, kao logosno biće. Pogotovu, ako je još hrišćanin. Onda je u njemu više, mnogo više Hrista, i to uvek po meri njegove duševne čistote, i prema revnosti njegovoj u veri i njenim dobrodeteljima. I zaista, kada On „umre za sve“„onda svi umreše“. Njegova smrt je za nas i radi nas, i kao smrt Bogočoveka osta je spasonosna za nas i po nas.
Adam nas je sve povukao u smrt: kada je on umro u raju, svi smo onda umrli sa niim i u njemu. Tako i Novi Adam: kada On umre, svi mi umresmo sa Njim i u Njemu, da bismo sa Njim i u Njemu oživeli za novi život, za besmrtnost i život večni.
Ukoliko Njegovu svespasonosnu smrt dožialjujemo kao svoju, utoliko je sigurnije naše spasenje, jer jedino kroz Njegovu smrt možemo stići u Njegovo vaskrsenje, popto drugog puta taema (sr, Flb. 3,10-11).
Ukoliko doživljujemo Njegovo vaskrsenje, utoliio doživljujamo Njega u svima Njegovim božanskim dobrodeteljmma i silama, osećanjima i mislima, dejstvima i savršenstvima. Primer: sveti Apostoli. Zato oni svu blagovest novozavetnu zasnivaju u na vaskrsenju Hristovom. To doživljavanje vaskrsenja Hristovog čini da sav vaskrsli Hristos živi u nama. Hrišćani, to je vaskrsli Hristos u čoveku: čovek tada Njime oseća sebe kao sebe, Njime misli, Njime oseća, Njime dela, Njime diše; i Hristos mu je zaista sve i sva u svima svetovima. To nam kazuju one mnogoznačajie reči svetog apostola: „ja više ne živim, nego živi u meni Hristos“ (Gl. 2,20). Sve moje sile produžene su Njime u Njegove bogočovečanske sile: ako je moj čovečanski um, on postaje njegov um – um Hristov (1 Kor. 2,16); ako je moje srce, ono postaje Njegovo srce (Flb. 4,7); ako je moja volja, ona postaje Hristova volja; sve moje postaje Njegovo: obogočovečuje se, obesmrćuje se, obeskonačuje se, Bogočovek je sveširinom, svedubinom, svevisinom, sveabuhvatnošću ličnosti svoje obuhvatio sva ljudska bića. To osećaju hrišćani: živeli ili umirali, oni Njime žive i Njime umiru; osećali, mislili, voleli, delali, oni sve to Njime čine, i radi Njega čine.
On je postao za nas i život i smrt. I zato su nam mili i život i smrt, jer i u jednom i u drugom mi smo njegovi. Bogomudri apostol u ime svih nas hrišćana izjavljuje: „Nijedan od nas ne živi sebi, i nijedan ne umire sebi. Jer ako živimo, Gospodu živimo; a ako umiremo, Gospodu umiremo. Ako dakle živimo, ako umiremo, Gospodnji amo. Jer zato Hristos i umre i vaskrse i ožive, da ovlada i mrtvima i živima“ (Rm. 14,7-9).
Sad znamo zašto je bezgrešni i besmrtni Bogočovek Hristos umro. Evo, tu presvetu tajnu kazuje nam bogonadahnuti aisietol: „Hristos umre za sve da oni koji žive, ne žive više sebi, nego onome koji za njih umre i vaskrse“. Njegova smrt kazuje nam i tajnu naše smrti i tajnu našeg života: On je umro, da bismo kroz Njegovu smrt vaskrsli mz mrtvih njegovim Božanstvom. Zaista, nema smrti više, jer čim zađemo u njegovu smrt, mi smo već ušli u vaskrsenje, a kroza nju besmrtnost i život večni.
I mi svim bićem osećamo da te to tek pravi život, i zato ne živimo više sebi nego Njemu, čudesnom Bogočoveku i Gospodu, koji za nas umre i vaskrse. Kako čovek, posle pojave Bogočovena, može živeti sebi a ne Njemu, kada je očigledno da, živeći sebi, čovek živi životu koji se završava smrću, večitom smrću, iza koje nema vaskrsenja? Zar takav čovek nije dobrovoljno slep, i bezuman, i rđav?
Takav čovek živi ustvari – crvima, gnoju, smradu. Jer čime će se završiti sav njegov život, ako ne time? Jedino živeći Bogočoveku, čovek može savladati 6esmislenost, i rugobnost, i smrdljivost, i užasnost, i paklenost ljudskog života, i osmisliti ga besmrtnim smislom, i dati mu večnu božansku vrednost. Samo tako ljudski život dobija svoj snošljivi smisao i neprolaznu vrednost: bez toga on je bezgranična besmislica, neopravdiva glupost i bezumlje i ludilo. Mi živimo Bogočoveku Hristu, ako živimo njegovom ljubavlju, njegovom pravdom, njegovom istinom, njegovom smirenošću, njegovom krotošću, njegovom trpljenjem, svim što je njegovo i od Njega: njegovim Evanđeljem, pisanim i predajnim, njegovom Crkvom. Mi živimo Njemu, ako smo u Njemu. A u Njemu smo, ako smo u Bogočovečanskom telu njegovom, Crkvi. A u telu njegovom bogočovečanskom čovek živi bogočovečanskim, blagodatnmm žieotom: životom svetim, životom izatkanmm od svetih tajni i svetih vrlina. Da, mi živimo Njemu, kada živimo njegovim životom, njegovom smrću, njegovim vaskrsenjem, njegovim vaznesenjem, njegovim preobraženjem, njegovim krštenjem, njegovim duhojavljenjem.
 
5:16 „Zato i mi odsad nikoga ne poznajemo po telu; i ma da Hrista poznasmo po telu, ali ga sad više ne poznajemo“.
 
Tajna našeg tela kazana nam je Hristovim telom: jer svojim telom Hristos je otkrio božanski smisao, večni cilj, neprolaznu vrednost našeg tela, i pokazao mu Bogom određeni put: kroz smrt u vaskrsenje, iz vaskrsenja u vaznesenje, kroz vaznesenje u sedenje s desne strane Boga Oca. Eto, to je tajna našeg tela; eto radi čega je ono u početku stvoreno; eto radi čega se mi rađamo sa telom. Inače, zadržavajući se samo na našem ljudskom telu, bez odnosa sa bogočovečanskim telom Hristovim, mi nidmo u stanju da poznamo ni radi čega smo u telu, ni zašto nam je dato telo. Kao telo Novog Adama, Hristovo telo je opštečovečansko, svečovečansko: nosi u sebi i kazuje nam tajnu svakog ljudskog tela posebno i svih ljudskih tela skupa. Time nam je u isto vreme kazana tajna čudesne Božje tvorevine koju mi nazivamo materijom, veštastvom.
Šta je materija? Kazao nam je Hristos svojim telom: od rođenja do vaznesenja. Tu je sva tajna materije. Sveti apostol objavljuje gromovsku blagovest: „Zato i mi odsad nikoga ne poznajemo po telu; i ma da Hrista poznasmo po telu, ali ga sad više ne poznajemo“.
Da, Bogočoveka Hrista poznasmo po telu, po bogovaploćenju i bogovaplotiteljskom domostroju spasenja. Ali otkako se je uzneo sa telom, i sedi s desne strane Boga Oca, mi Ga više ne poznajemo po telu, nego? Po Duhu Svetom.
Jer sam Ga Duh Sveti pokazuje, objavljuje, otkriva, posvedočuje: On – Duh istine uvoda nas u Hristovu istinu i obelodanjuje nam da je Hristos – Istina (sr. Jn. 16,13; 14,6; 15,26); On Duh Sveti, Bog i Gospod otkriva kam i posvedočava da je Isus – Bog i Gospod (sr. 1 Kor. 12,3); On – Duh Sveti – duša Crkve, kazuje nam da je Crkva – telo Hristovo (sr. 1 Kor. 12,11-13).
Dok je Gospod Hristos bio u telu na zemlji, mogao se poznati samo „po telu“, prisustvom telespim; no otkako Se uzneo sa telom, njegovo poznanje nije ograničeno telom i mestom, i On se univerzalno poznaje Duhom Svetim. Kada su i sami sveti Apostoli, očevici i pratioci ovaploćenog Boga Logosa, bolje, dublje, svestranije poznali Gospoda Isusa, da li za vreme njegovog boravka u telu na zemlji, ili pošto se On uzneo telom na nebo, i poslao im Duha Svetoga? Znamo: pošto se uzneo telom na nebo, i poslao im Duha Svetoga. Zato, za sve hrišćane svih vremena uvek važi sveta istina apostolovog evanđelja: „i ma da Hrista poznasmo po telu, ali ga sad više ne poznajemo“.
 
5:17 „Zato, ako je ko u Hristu, nova je tvar, staro prođe, gle, sve novo postade“.
 
Ko je u Hristu, on je u novom čoveku, jer Bogočavek Hristos i jeste prvi novi čovek posle Adama. Čime je On novi čovek? Bogom; time što je On čovek Bogom. I to potpun i savršen čovek u potpunom i savršenom Bogu. Čovek nipočemu nije ni porobljen, ni okrnjen, ni potcenjen što je u Njemu i sa Njim, nego je baš time doveden do savršenstva i postao savršen čovak (sr. Ef. 4,13): savršen Bog i savršen čovek – Bogočovek. Eto, to je novi čovek. I to je u Bogočoveku, vaistinu je nov čovek. Jer, po rečima istog bogomudrog apostola: Bogočovek „sobom načini novok čoveka“ {Ef. 2,15).
No, u čemu je, i po čemu je taj čovek nov? Po tome što je bez greha: sav je u Bogu, sav živi Bogom, i sve u njemu biva po Bogu, i to dobrovoljno i radosno. Postavši čovek, Bog Logos je pokazao šta je pravi čovek. To je čovek bez greha, smrti i đavola. Ko je u Hristu, ne prestaje biti čovek, nego se naprotiv obnavlja „u novog čoveka, koji je sazdan po Bogu u pravdi i svetinji istine“ (Ef. 4,24): svojom pravednošću i svetošću on izgoni iz svoje duše greh, smrt i đavola, i duša zablista svojim bogolikim sjajem, sva obnovljena, sva nova, pa ipak sva čovečanska, sva u granicama i prirodi čovečnosti. I onda, ma s koje strane posmatrana, „nova je tvar“.
Duša bez greka, duša bez smrti, duša bez đavola, eto to je nova duša, „nova tvar“. Tako i um čovečji, tako i volja, tako i savest, čim su u Hristu – nova su tvar, jer se oslobađaju greha, smrti i đavola, tih sila koje jedine sastaruju, unakažuju, obezličuju, obezbožuju, obezčovečuju i um čovečji, i volju, i savest, i celog čoveka uopšte. Jedino kada je čovek u Hristu, zaista je „nova tvar“, zaista „staro prođe, gle, sve novo postade“: nov um, nova duša, novo srce, nova savest, nova volja, nove oči, nov sluh, sve novo, sav čovek nov.
Da, Hristov čovek je uistini novi čovek. No kako čovek postaje Hristov čovek, kako se useljuje u Hrista, kako se uhristovljuje i ohristovljuje? Svetim tajnama i svetim vrlinama. Na čelu sa svetom tajnom krštenja. Jer krštenjem se čovek oblači u Hrista (Gl. 3,27): na svoju dušu oblači Hristovu dušu, na svoju savest – Hristovu savest, na svoje srce – Hristovo srce, na svoju volju – Hristovu volju, na svoje oči – Hristove oči, na sva svoja čula – Hristova čula, sav se useljuje u Hrista: oblači dušu svoju u Hrista, i um, i savest, i volju, i svega sebe.
I tako uhristovljena duša, uhristovljen um, uhristovljeno srce, uhristovljena savest, uhristovljen sav čovek – počiše da živi novim životom: evanđelskim, bogočovečanskim, hristovskim. Onda novi život postaje za nas najglavniji zakon, i naša je danonoćna dužnost da neprestano „hodimo u novom životu“ (Rm. 6,4). Jer hrišćanstvo je Novi Zavet, Novi Savez Boga sa čovekom. Bogočovečanski Zavet, Bogočovečanski Savez: sve je u njemu bogočovečansko, novo, sve biva u Bogu, Bogom i od Boga. Stoga je Novi Zavet – novi život, i novozavetni čovek – novi čovek. Ne samo kroz novozavetne svete tajne, nego i kroz svete zapovesti, vrline, dobrodetelji, mi se oblačimo u novog čoveka. Jer i kroz svete tajne i kroz svete vrliie, mi stalno izgrađujemo, formiramo sebe „po Bogu u pravdi i svetinji istine“, i na taj način se oblačimo „u novog čoveka“ (Ef. 2,24). Sve što činimo „po Bogu“ – pobožno, „u pravdi i svetinji“ – pravedno i sveto, sve to u nama gradi i izgrađuje novog čoveka. Sve što je u nama, Hristom postaje novo, sve – osim greha, smrti i đavola. Zato je Hristov čovek novi čovek: sav besmrtan, bezgrešan, bezđavolan. Samo je tako čovek – hrišćanin; samo je tako hrišćanin – Hristov; samo tako čovek postiže cilj spasenja, i svoga bića: ohristovljenje, oboženje.
Vrhunac i punoća toga ohristovljenja i oboženja jeste sveta tajna Pričešća: hrišćanin prima u sebe vascelog Gospoda Hrista: njegovo božansko telo, njegovu božanoku krv, njegov božanski život, i time doživljuje potpuno ovaploćenje Boga u sebi, u duši svojoj, u svemu svom. A sve svete tajne novozavetne, i sve svete vrline, zato i postoje da čoveku omoguće to, dadu to. Otuda je čovek hrišćanin zaista „nova tvar“ u Hristu i Hristom.
Stoga sveti apostol ne prestaje blagovestiti: „U Hristu Isusu niti što pomaže obrezanje ni neobrezanje, nego nova tvar“ (Gl. 6,15): tojest, ne pomaže ništa spoljašnje, dekorativno, površno, površinsko, nego oblačenje u Hrista, uhristovljenje i ohristovljenje, život u Hristu i po Hristu.
 
5:18 „A sve je od Boga, koji pomiri nas sa sobom kroz Isusa Hrista, i dade nam službu pomirenja“.
 
Eto objašnjenja kako je u Hristu čovek postao nova tvar, kažo je Njime sve staro prošlo, i sve novo postalo. Jer „sve je od Boga“: najpre, mi sami smo stvoreni Bogom, i sav svet; a potom, mi smo obnovljeni Bogom. I to obnovljeni ovaploćenjem Boga Logosa, njegovim bogočovečanskim domostrojem spasenja, njegovom bogočovečanskom službom.
Kakva je to služba? „Služba pomirenja“ čovena sa Bogom, i Boga sa čovekom. Na koji način? Na taj način što je čudesni Spasitelj uklonio grehe iz čoveka, koji neprijateljuju protiv Boga, ratuju sa Bogom. Gresima, mi smo stalno u ratu sa Bogom, neprijatelji Bogu; nema mira među nama, nema ni primirja. I sve tako, dok čovekoljubivi Gospod Hristos nije došao u naš svet, u naše grešilište, i svojom službom. pomirenja pomirio nas sa Bogom:
 
5:19 „Jer Bog beše koji u Hristu pomiri svet sa sobom, ne uračunavajući im grehe njihove, i metnuvši u nas reč pomirenja“.
 
Samo Bog u Hristu, tojest samo Bogočovek mogao je pomiriti svet sa Bogom, uklonivši greh koji je stajao između nas i Boga. Na koji način? Oprostivši nam grehe, i to oprostivši nam svima: rodu ljudskom, svetu. Jer mi, požudno greholjubivi, nikada se sami ne bi mogli osloboditi greha, smrti i đavola. Samo bezgranično čovekoljublje Jedinog Čovekoljubca, Gospoda našeg Isusa Hrista, uzelo je na sebe greh sveta, i tako nas je On pomirio sa Bogom.
To je čudesni Spasitelj učinio celokupnim svojim bogočovečanskim životom, a najpre svojom krsnom smrću. Iz bezgraničnog čovekoljublja svog Gospod Hristos je dobrovoljno primio krsnu smrt, i „krstom“ ubio neprijateljstvo naše prema Bogu (sr. Ef. 2,15), tojest ubio grehe našeg čovečanskog sveta ubio ih svojim Božanstvom kroz dobrovoljnu žrtvu tela svog. Njegova božanska sila, koja po samoj prirodi svojoj ne trpi greh i uništava ga čim ga se kosne, ubila je na krstu naš greh i našu smrt i našeg đavola.
I tako nas je bezgrešni Bogočovek pomirio sa Bogom: „umirivši krvlju krsta njegova, kroza nj sve, bilo na zemlji ili na nebu“ (Kol. 1,20). A najgore ljude, koji su kroz grehe svoje, kroz zla dela svoja, kroz zle misli svoje, bili neprijatelji Bogu: „I vas koji ste nekad bili odlučeni i neprijatelji kroz pomisli u zlim delima, sada vas pomiri u telu mesa njegova smrću njegovom“ (Kol. 1,21). Sa ciljem?
„Da vas svete i besprekorne i bez krivice izvede preda se“ (Kol. 1,22). Na koji način? „Ako samo ostanemo u veri utemeljeni i čvrsti, i nepokretni od nade Evanđelja“ {Kol. 1,23).
Jasno je: čudesni i nezamenljivi Spasitelj svojom dobrovoljnom krsnom smrću izvršio je službu pomirenja nas sa Bogom. A mi, kako usvajamo plodove te službe, kako konkretno dokazujemo naše pomirenje sa Botam? Uklanjanjem grehova iz sebe, koji neprijateljuju iz nas k Bogu. A to s uspehom činimo „ako samo ostanemo u veri utemeljeni i čvrsti, i nepokretni od nade Evanđelja“ (Kol. 1,23), tojest ako živimo evanđelski.
Svojom službom pomirenja Gospod Hristos je metnuo u nas „reč pomirenja“, koju mi treba da pretvojrimo u svoj život, u svoj podvig, i tako ćemo biti u miru sa Bogom, a ne u ratu. Jer mi smo u ratu sa Bogom, kad živimo u gresima. Ne sumnjaj: svakim grehom svojim ti objavljuješ rat Bogu, otpočinješ neprijateljstvo protiv Njega, stupaš u borbu sa Njim. Jer spasenje se stiče živeći „životom Hristovim“, pošto smo se pomirili s Bogom omrznuvši greh i odbacivši ga (Rm. 5,10).
Posle pomirenja sa Bogom, mi smo dužni graditi spasenje svoje živeći Spasiteljevim životom i pretvarajući ga u svoj. Po reči svetog apostola: „Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegova dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasti životom njegovim pošto smo se pomirili“ (Rm. 5,10).
 
5:20 „Tako smo mi poslani mesto Hrista, kao da Bog moli kroz nas; molimo vas mesto Hrista: pomirite se s Bogom!“
 
Apostoli su uistini „poslani,“ od Hrista: oni ništa svoga u sebi nemaju; ono što u njima jeste, i vavek ostaje, to je sam Gospod Hristos, njegovo Evanđelje spasenja. Ta oni ni duše svoje nemaju, svu su je predali Hristu, ni srca svog – svo je u Njemu, ni volje svoje – eno je sva u Njemu. Ono što je u njima, to je Hristos i njegovo sveto, božansko Evanđelje. I -stvarno, oni ništa svoje nemaju, niti išta svoje propovedaju, oni su prosto „poslani mesto Hrista“. Niko nam sem njih ne može dati onog živog, onog istorijskog, onog čudesnog, onog jedinstvenog Hrista, jer Ga oni vascelog nose u sebi i predaju sve to potomcima preko sveštenih naslednika svojih.
Što znamo, i što imamo pravoga i istinskoga Hrista, treba da smo tim svetim hristonoscima zahvalni. Oni su uistini „usta Hristova“, kako ih s pravom naziva Pravoslavna Crkva u svojim molitvama. Oni su živi hram njegov, živo obitalište njegavo. Kroz njih se produžuje vascelo Evanđelje Hristovo. No produžujući Evanđelje, oni ništa svoje ne domeću, i ono uvek u svemu ostaje potpuno Hristovo, jer nikad sebe ne propovedaju, već samo Njega – Gospoda raspetog, vaskrslog i vaznesenog.
Da je to sušta istina, vidi se po njihovom hristolikom čovekoljublju: oni Bogom preklinju ljude, radi njihovog spasenja: „kao da Bog moli kroz nas“. Toliko im je stalo do toga da ljudi prime Hrista, veruju u Njega, žive Njime, jer iz iskustva znaju da je u Njemu sve i sva za svakog čoveka: sva istina, sva pravda, sva besmrtnost, sva večnost, sve blaženstvo.
„Molimo vas mesto Hrista: pomirite se s Bogom!“ Jer je u tome mir i blaženstvo za ljudsko biće, u tome večna radost. Niko ne zna šta je čoveku potrebno, jedino potrebno, samo Hristos. On jedini savršeno zna šta je u čoveku, i šta treba čoveku i u ovom i u onom svetu.
Jedinom istinskom Čovekoljupcu, Hristu, njegovoj bezgraničnoj ljubavi nije ni do čega, samo do jednoga: do spasenja ljudi od greha, smrti i đavola. On se radi toga i spustio sa miomiriih nebeskih visina u našu smrdljivu kaljugu zemaljsku: samom svojom premilom pojavom On nas preklinje da odbacimo greh, smrt i đavola, i priđemo k Njemu. To isto čini i preko svojih svetih apostola, jer oni samo to i rade: preklinju ljude da odbace greh, smrt i đavola, a prigrle Gospoda Hrista, jedinog Spaaitelja od tog kobnog i ubitačnog smrada, trostrukog smrada.
„Pomirite se s Bogom!“ To znači: odbacite grehe koji su se isprečili između vas i Boga; uništite grehe u sebi, jer oni neprestano ratuju s Bogom. Uništite li ih silom Hristovom, nastaće mir između nas i Boga. I to „mir Božji, koji prevazilazi svaki um“, i koji će uvek držati „srca vaša i misli vaše u Gospodu Isusu“ (Flb. 4,7). Taj mir ne mogu imati, niti mogu znati ljudi greholjubivi. Da bi došli do njega, oni moraju najpre objaviti rat grehu, smrti i đavolu, i ratovati s njima božanskom silom Hristovom, i tako ih pobediti.
Jer ih jedino blagodatnom svepobednom silom Hristovom mogu savladati. Tu ne pomaže nikakva sila ljudska, ni pamet, ni nauka, ni tehnika, ni filosofija, ni kultura, ni civilizacija. U ratu sa grehom, smrću i đavolom, sve je to nemoćnije od senke i paučine. Ako ne verujete, probajte. Ko to od ljudi ikada pobedi smrt, jer bi samo tako mogao dokazati da je jači od greha i đavola? Zato je taj podvig uzeo na sebe ovaploćeni Bot, Bogočovek, jer samo Bog može savladati i pobediti: to svepogubno pakleno trojstgao: greh, smrt i đavola. Otuda je to i cilj celokulnog podviga Bogočovekovog na zemlji.
Stoga sveti apostol blagovesti:
 
5:21 „Jer Onoga koji ne znađaše grehe, nas radi učini grehom da mi postanemo pravda Božja u njemu“.
 
Ova neobična blagovest označava dve istine, dve stvarnosti: bezgrešnost Boga Logosa, i našu ljudsku svegrešnost. Mi smo ljudi toliko ogrehovili našu ljudsku prirodu, toliko je potčinili grehu, da ona sva izgleda – greh, i od greha. I kada bezgrešni Goepod uzima na sebe telo ljudsko, On stvarno „uzima greh sveta“ (Jn. 1,29), greh celoga sveta, koji je sav sažet u telu ljudskom. Ovaploćujući se, postajući telo, Bezgrešni kao da sam postaje grešan, kao da sam postaje greh. Jer ništa ljudsko nije izuzeto od vlasti greha. Ovaplotivši se, bezgrešni Bog Logos uze na sebe „greh sveta“ uzevši na sebe telo ljudsko. A „greh sveta“ je tako ogroman, tako težak, tako crn, tako strašan, da i Bog Logos, obučen u telo, izgleda kao da je i sam postao grehom. U toku svog istorijskag života, od Adama pa nadalje, čovek se toliko izjednačio sa grehom, da je prosto postao sinonim greha: čovek – greh, greh – čovek.
Stoga i Bog Logos kada postaje čovek, kao da i Njega, bezgrešnog Bog Otac „nas radi učini grehom“. Ovim bogomudri apostol hoće da na najimpresivniji način naglasi stvariost, istinitost i potpunost Hristovog ovaploćenja, očovečenja. I zaista, Hristos je toliko stvaran i istinski potpun čovek, da je teško verovati da je bezgrešan: „Nije li ovo davodelja, sin Marijin, a brat Jakovljev i Josijin i Judin i Simonov? I nisu li sestre njegove ovde među nama?“ (Mk. 6,3).
I kada Gospod Hristos, bezgrešni Bogočovek, otpušta grehe grešnicima, jevrejski mudraci podmuklo negoduju i ropću: „Što ovaj tako huli na Boga? Ko može otpuštati grehe osim jednoga Boga?“ (Mk, 2,7).
Samo očigledna i neuklonljiva bezgrešnost Spasiteljevog života mogla je ubediti, bar one neotstupne saputnike njegove, da je On zaista bezgrešan. I kada je On javno i smelo pitao svoje najljuće neprijatelje: „Koji me od vas kori za greh?“, niko Ga od njih nije mogao okriviti ni za kakav greh (Jn. 8,46).
Očevidac i danonoćni pratilac i najbliži prijatelj Hrisggov, sveti apostol Petar, evo šta svedoči o NJvmu: „On greha ve učini, niti se nađe prevara u ustima njegovim“ (1 Petar. 2,22).
A njegov najprisniji i najmiliji učenik i prijatelj, božanski tajnovidac i nenadmašni Hristoznalac, sveti Jovan Evanđelist i Bogoslov, na osnovu svog dugotrajnog iskustva svedoči nam o Gospodu Hristu ovo: „U Njemu greha nema“ (1 Jn. 3,5).
Ali, bezgrešni Gospod Hristos je uzeo na oebe ove grehe sveta, te je izgledao kao da je i sam u grehu, i sam grešan. To nam sveti apostol Pavle objašnjava u Poslanici Rimljanima: „Posla Bog Sina svog u podobiju tela greha“ (Rm.8,3). To znači: „Sin Božji, Bog Logos se ovaplotio, i javio među telonosnim ljudima kao čovek sa telom. Njegovo je telo stvarno, ali nije grehovno. Ono je telo čoveka, ali nije „telo greha“.
Ukoliko je u pitanju telo, On zaista „postade telo“ (Jn. 1,14); ukoliko je pak u pitanju greh tela, telo greha, On se javio „u podobiju tela greha“, Telo Hristovo je bilo potpuno ljudsko u svemu i po svemu, osim u grehu i po grehu. I zato što je bilo potpuno ljudsko, čovečansko, telo Hristovo je izgledalo kao telo greha, kao telo svih ljudi grešnih. Ustvari pak, imajući Boga Logosa u sebi, i time što je postalo pravim telom Božjim, telo Hristovo je bilo i ostalo potpuno bezgrešno. Gospod Hristos je postao tako stvaran, potpun i savršen čovek, sa jednim ciljem: „da mi postanemo pravda Božja u njemu“. On se izjednačio s nama ovaploćenjem, da bi nas podigao k Sebi oboženjem. On je vascelo svoje Božanstvo uneo u telo ljudsko, telo svoje, telo čovečansko, da bi sve što je božansko učinio našim, ljudskim, ostvarljivim, ovaplotljivim. I zaista, od Njega i Njime mi ljudi ne samo dobijamo i imamo pravdu Božju i istinu Božju i dobrotu Božju i život Božji, nego i postajemo „pravda Božja u Njemu“. U Njemu i Njime čovek ne samo ima pravdu Božju, nego celokupnom ličnošću svojom postaje pravda Božja; i osećajući sebe čovekom, on u isto vreme oseća sebe pravdom Božjom.
A to je vrhunac savršenstva za ljudsko biće u ovom svetu. Sve je to moguće zato što nam je čudesno svemilostivi Bog Logos svojim ovaploćenjem „darovao sve Božanstvene sile svoje“, pomoću kojih mi -postajemo „učesnici u Božjoj prirodi“ (2 Petr. 1,3.4), a time učesnici u Božjoj pravdi, u Božjoj ljubavi, u Božjoj dobroti, u Božjoj mudrosti, u Božjem životu, u Božjem blaženstvu. Mi postajemo učesnici u Božjoj prirodi, jer je prethodno Bog Logos postao učesnik u našoj prirodi.
Zakon bogovaploćelja je jasan: Bog Lotos postaje zajedničar u ljudskoj prirodi i ljudskom životu, da bi ljudi postali zajedničari u božanskoj prirodi i božanskom živogu; Bog se ovaplotio u čoveka, da bi se čovek ovaplotio u Boga; Bog je postao čovek, da bi se čovek obožio, obogočovečio.
U tome je celokupno Evanđelje Bogočoveka Hrista; u tome i spasenje. Kao što je On postao čovek rodivši se od Svete Deve, tako i mi postajemo „pravda Božja u Njemu“ rađajući se od Njega. Po reči bogonadahnutog Bogoslova: „Koji tvori pravdu od Njega je rođen“ (1 Jn. 2,29). I u tome se napreduje evanđelskim podvizima do potpune sličnosti sa Njim: „Koji pravdu tvori pravednik je, kao što je On pravedan“ (1 Jn. 3.7).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *