НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ТРИНАЕСТА ГЛАВА
 
13:1 „Ово трећи пут долазим к вама. У устима два или три сведока остаће свака реч.“
 
„Ово трећи пут долазим к вама“ – никада сам већ увек са Господом и Богом мојим Исусом Христом, и први пут и други пут и трећи пут. Јер је Он не само у мени (ср. Гл. 2, 20), него и испред мене, и око мене, и иза мене. Сав сам испуњен Њиме, и опкољен Њиме. Уствари, у мени и нема мене, већ само Он – Једини Човекољубац, са свима богочовечанским силама и дарима и добрима Својим. И ја, долазећи к вама, не доносим ништа своје, ништа човечије, већ све Христово, све Богочовечије. Да, к вама Коринћанима, некадањим многоструким човекопоклоницима, човекопоклоницима кроз многобожачку науку, кроз многабажачку културу, кроз многобожачку науку, кроз многобожачку културу, кроз многобожачки живот, ја долазим не са човеком већ са Богочовеком.
Човек и Богочовек, човекопоклонство и богопоклонство, ето у томе је сва разлика између јелинског схватања живота и света и хришћанског схватања живота и света, између јелинског доживљавања живота и света и хришћанског доживљавања живога и света. Све је у овоме: човек и Богочовек. Све муке духа људског, ума људског, срца људског, савести људске, крећу се увек, свесно и несвесно, само између тога двога, и своде се на то двоје. Да бисте се спасли човека, и свих његових паклова и грехова и смрти и ђавола, ви сте пригрлили Богочовека: Његов рај, Његову Вечну Истину, Његову Вечну Правду, Његову Вечну Љубав, Његов Вечии Живот, Његове свете тајне, Његове свете врлине. О, да бисте све то усвојили и упили у себе свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свом мишљу својом!
Отворите широко све очи душе своје, све очи савести своје, те сагледајте и увидите једном за заувек: Богочовек је једини логичан и логосан и бесмртан и вечни смисао сваког људског бића у свима световима његова постојања, почевши од земаљског, па надаље ка небу и небесима изнад свих небеса, где чудесни Једини Човекољубац Христос у телу људском живи с десне стране Бога Оца, владајући милошћу и свељубављу над свима људским бићима.
„Трећи пут долазим к вама“ – са новим Богом, јединим истинитим Богом у свима световима, а најпре у нашем земаљском свету, који је до Његове појаве био ружна изложба лажних и наказних богова, и најлажнијег и најнаказнијег бога међу свима – човека, човекобога, а то је – ђавола, ђавобога. Јер човек, чим је у греху и са грехом, у смрти и са смрћу, он је у ђаволу и са ђаволом. И тако увек: кад год човек прогласи себе за бога, он уствари проглашава ђавола за бога, смрт за бога, зло за бога. А како ђаво богује?
Богује грехом, богује злом, богује лажју, богује смрћу, богује неправдом, и сваком другом муком. Међутим, ја долазим к вама са Богочовеком, а то је: са новим животом – богочовечанским бесмртним животом, са новом истином – богочовечанском бесмртном истином, са новом правдом – богочовечанском бесмртном правдом, са новом љубављу – богочовечанском бесмртном љубављу.
А то је све супротно ђавочовечанском поретку живота којим сте досад живели: јер живећи грехом и у греху, човек живи оним што је ђаволово и ђаволско, пошто се у сваком греху таји невидљиви ђаво. И ви, волећи грех, посредно волите у њему наказног и смрдљивог ђавола; и још, волећи грех, ви волите смрт, своју смрт, јер из греха се рађа смрт, само из греха. Уствари, сваки грехољубив човек је добровољни самоубица, пошто сваки грех излучује из себе смрт и оно што осмрћује и усмрћује. А човека осмрћује и усмрћује све оно што га одваја од јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. А то је грех, сваки грех, био велики илм мали: увек одваја од Бога а сједињује са ђаволом.
Међутим, живот богочовечански у Христу, ето то је ваш нови живот, који никада не стари, не умире, јер је божански бесконачан, бескрајан, вечан, почиње овде на земљи, па се продужава у оном свету кроза све векове. У чему се састоји богочовечански жквот?
У живљењу Вечном Божанском Истином, Вечном Божанском Правдом, Вечном Божанском Љубављу, Вечном Божанском Добротом, Вечним Божанским жИвотом. А све то донео је нама људмма чудесни Господ Исус, поставши човек и извршивши Својим Богочовечанским животом спасење рода људског од греха, смрти и ђавола. Живећи још овде иа земљи Вечним Божанским Животом, човек је јачи од свих смрти Вечним Животом јачи; јачи од свих лажи – Вечном Истином јачи; јачи од сваке неправде – Вечном Правдом јачи; јачи од сваке мржње – Вечном Љубављу јачи; јачи од свакога зла – Вечним Добром јачи; јачи од свакога греха – Вечном Врлином јачи; јачи од свакога ђавола – Вечним Богом јачи.
Хоћете сведоке за то? Има их безброј: сваки апостол, сваки мученик, сваки хришћанин је сведок васкрсења Христова, чудотворне силе Христове, Вечне Истине Христове, Вечне Правде Христове, Вечне Љубави Христове, Божанства Христова, свемоћи Христове, ообеде Христове над грехом, смрћу и ђаволом, Иза мене једног стоје многобројми сведоци такви: проповедајући вам Еванђеље Богочовека, ја сам вам показао свемоћну и свепреабражајну силу Његову на многим људмма у вашој средини. И међу вама је Господ Христос „силно посведочен за Сина Божјега“ (Рм. 1, 4): посведочен безбројним чудесима, знамењима и силама. Колико је вас силом Његовом исцељено од телесних болести! а колико тек од духовних болести! Гле, та сви сте ви – васкрсли мртваци! Сваки од вас не беше ли духовно мртав за Вечну Божанску Истину, за Вечну Божанску Правду, за Вечни Божански Живот?
Но сила васкрслог Господа васкрсе вас из мртвих, васкрсе вас из свих духовних смрти. Сем неких од вас, који, добровољно укопани у своје грехе, у те страшне духовне гробнице и смрти, не хтедоше покајањем васкрснути у Христу – за Живот Вечни и Истину Вечну.
Погледајте око себе, ви бивши мртваци, и угледаћете многобројне сведоке свепасоносне силе Христове. „У устима два или три сведока остаће свака реч“, свака моја реч, речена вама раније, сада, или кад вам по трећи пут дођем. Свештено је правило: „У устима два или три сведока остаће свака реч“ (ср. 5 Мојс. 17, 6; 19, 15; Мт. 18, 16; Јн, 8, 16-18; 5, 32; Јевр, 10, 28).
 
13:2 „Унапред казах, кад бејах други пут код вас, и сад, кад нисам код вас, унапред говорим онима који су сагрешили и свима осталима: Ако опет дођем, нећу штедети.“
 
Никакав се грех не може бранити као нешто природно, правдано или неопходно. Нема природног греха, јер је грех прва и основна неприродност у човечанском свету, у човечанској природи. И у свету и у човеку природно је само оно што је од Бога, а све друго је и неприродно и противприродно. Такав је на првом месту грех, па смрт, па ђаво. То су три једине неприродности у овом Божјем свету и у овом Божјем човеку. А оно што је неприродно и противприродно нема оправдања пред природном, нормалном, логосном логиком људском и акђелском. Међутим, грех се труди да оправда себе својом логиком, својом самозваном логиком, која је увек логика ђавола.
Јер само ђаволова логика, и ођавољена логика људи, труди се да покаже и докаже, како је грех и природан и неопходан и оправдан. Уствари, ђаво је логика греха; и обратно: грех је логика ђавола; јер само ђаволу и пред ђаволом грех је и природан и оправдан и неопхдан; и опет: само је греху ђаво и природан и оправдан и неопходан.
Међутим, по Богочовеку Христу, по Његовој Логици, и по Његовом Логосу: грех је и неприродан и неоправдан, и зато увек погубан и разоран за богоздани свет и боголику природу људску. Богоздана природа Богом створених светова и бића добила је своју природност од Бога Творца. У природи тих светова и бића природно је само оно што је Божје, а неприродно је све оно што је небожје, ванбожје, противбожје. А то је грех, и сва зла која се роје из њега.
Јер грех и јесте извор овмх зала, и нема зла мимо греха и без греха. Како грех улази у богоздане светове? Кроз слободу умних бића. Тако је ушао у анђелски свет, тако и у човечански, земаљски свет. У чему је суштина греха?
У злоупотреби богодане слободе: слобода воље се добровољно окреће од Бога, отступа од Њега, иступа против Њега, хоће оно што је небожје, ванбожје, противбожје. Ето, то је сав грех, и сви греси, како у свету демонском тако и у свету човечанском. Родоначелник греха је Сатана: први је узажелео да живи ван Бога, без Бога, против Бога. А у томе је сав грех и у свету ђаволском и у свету човечанском. У наш земаљски свет грех је ушао кроз капију слободне воље човекове, ушао из сатанског света. Зато су у суштиии исти и грех Сатане и грех човека: хтети живети без Бога, мимо Бога, против Бога. Истина, главни проналазач и творац греха је Сатана, а човек је његов добровољни сарадник, сатворац. Зато је сва одговорност за грех у земаљском свету на чевеку, јер је допустио драговољно да његова боголика душа буде заведена лукавим предлогом Сатане.
Бог је и постао човек, и јавио се као Богочовек, да божанском светлошћу обасја васцели богоздани свет и све дубиие и ширине и висине боголиког бића људског, и да покаже: да је и у свету и у човеку Бог оно што је природно, Бог и Божје и божанско, а да је грех и оно што је од греха – неприродно и противприродно. Исцељујући душу људску од греха и грехољубља, Богочовек јој даје богочовечански вид, богочовечански ум, богочавечанску савест, те Христов човек види и свет и човека у њиховој богозданој чистоти и красоти. И овај се свет појављује као савршена творевина Божја: сав је богојављење, јер свака твар посебно и све твари скупа јављају Бога; све је саздано Богом Логосом, зато све има своју божанску логосност и логичност; и још: све је саздано за Бога Логоса, зато је прави смисао и циљ сваке твари у њеном божански логосном и логичном постојању и животу (ср. Кол, 1, 16; Јевр 2, 10). Нема сумње, свака твар у свету јесте – мало Еванђеље Бога Логоса, Његов неућутни гласноговорник; а све твари скупа сачињавају првобитно Еванђеље Бога Логоса, Првоеванђеље, Праеванђеље; и зато је свака твар живи сведок Бога Логоса у свету и над светом (ср. Кол. 1, 17). Стога, нико од људи нема изговор за неверовање, или за криво веровање у Бога Творца, ако само хоће да правилно чита ову Божју књигу, исписану сунцима, звездама, биљкама, животињама, људима, и безбројним тварима, књигу коју ми називамо природом, васионом, мироздањем (ср. Рм. 1, 19-23).
Грех никако и ни у ком смислу нема оправдања, нарочито откако је безгрешни Бог постао човек, и као Богочовек живео, и непрестано живи, међу људима на земљи. Живећи као стварни човек потпуно без греха на наочиглед свих људи (ср. Јн. 8, 46; 1 Јн.3,5; 1 Птр. 2,22), Богочовек Христос је показао и доказао: да је грех савршено непотребан људском бићу, неприродан, неоправдан и свепагубан у овом земаљском свету и у роду људском, Он је потпуно открио: да су све смрти, све болести, све несреће, све невоље у човечанском свету само од греха и због греха.
И то непобитно показао и доказао божанским учењем Својим и божанским делима Својим. После Њега људи немају изговора за грех, немају, немају, немају. Зато је Свеистинити и објавио: „Да нисам дошао и говорио им, греха не би имали; а сад изговора неће имати за грех свој. Да нисам творио међу њима дела која нико други не твори, греха не би имали“ (Јн. 15,22,24).
Так помоћу Богачовека род људски је најсавршеније познао природу греха: сву његову пагубност и пустошност, сав његов пакао, све његове страхоте, све његове смрти, све његове наказности и гадости и одвратности. И после Њега хтети правдати грех, и бранити га као нешто природно и неопходно и нормално, спада у отворену ненормалност и свесни сатанизам.
Да, једино се Сатана неуморно и упорно труди да оправда грех као нужност и као метод живота, и осатањени људи попут њега. Но, нема поштеде греху! смрт греху! њега треба немилосрдно уништавати у корену, у зачетној клици, јер се из њега коте све смрти, сви ужаси, све страхоте у свету човечанском.
Зато хришћани не смеју трпети грех, још мање – волети грех, а понајмање – бранити грех као нешто неопходно, природно, неминовно. А воле ли гррех, нека увек рачунају на казну за грех. Колико је грех страшан и неприродан за човека, види се нарочито из тога што је Бог љубави одредио Страшни суд да суди грехољубивим људима за грехе њихове.
Зато је и свети човекољубац Павле немилосрдан у борби са гресима које грехољубиви хришћани љубоморно негују у себи, „Унапред казах, пише он Коринћанима, кад бејах други пут код вас, и сад, кад нисам код вас, унапред говорим онима који су сагрешили и свима осталима: ако опет дођем, нећу штедети“,нећу штедети грех који је у вама, а и вас ако сте се изједначили са грехом, и ако сте вољни да му и даље робујете. Не знате ли, да робујући овоме греху, ви преко њега робујете свима смртима, свима пакловима, свима ужасима, свима страхотама, свима ђаволима, на челу којих стоји свегрешни и свезлосмрадни Сатана.
 
13:3 „Јер ви тражите доказа о Христу који говори у мени, који није слаб према вама, него је силан у вама.“
 
Богочовек је несхватљива тајна, ако се на Њега примени оно јелинско, оно софистичко, оно хоминистичко мерило бића и ствари, које је кроз ватикански и ренесански и уопште европски хуманизам постало малтене свеопште европско мерило: „човек је мера свих бића и ствари“. Та мера никако не може да обухвати васцелог Богочовека; она може да обухвати од Њега само човека, а не и Бога у Њему, те тако по том мерилу и Богочовек испада ништа више него човек. А то је оно што је најтрагичније по човека у овоме свету.
Примењујући ово чисто људско, чисто антропистичко мерило, човек увек остаје у безизлазном положају: и мисао му је у безизлазном положају, и осећање, и ум, и душа, и савест, као у некој тамници, као у неком диогеновском бурету, само са свих страна потпуно затвореном, те не могу да пробију из њега на ваздух и слободу богочавечанских стварности, бесконачних Богом.
Неки од коринтских хришћана, робујући овоме мерилу јелинске антропоморфистичке вере и философије и гносеологије, не могу да схвате да из светог апостола Павла, човека, говори сам Богочовек Господ Христос, и да све истине које он проповеда. сва дела која он твори, нису од човека ни по човеку, већ од Богочовека и по Богочовеку.
Да би то схватио, људски ум се мора претходно преобразити богочовечанском силом, благодаћу, постати богоум, христоум, по оној речи свесветог апостола: „Ми ум Христов имамо“ (1 Кор. 2,16), зато и разумемо оно што нам је Богочовек донео и подарио Својом Личношћу и животом на земљи (ср. 1 Кор. 2, 10-20). Исто тако, да би људско срце осетило све „дубине Божје“ (1 Кор. 2, 10) које су у Богочовеку Христу, у Његовом Богочовечанском Телу – Цркви, и у свему што је од Њега и по Њему, мора се облагодатити, осветити, преобразити, продубити, проширити благодаћу Богочовековом кроз свете тајне и свете врлине еванђелске. Оно мора постати своје врсте богоорце, христосрце, саоваплотивши се светом, саборном, васељенском срцу Цркве Христове.
Коринћани, схватите једном: ми не проповедамо човека већ Богочовека, јер човек без Бога, то је нерешива загонетка, отровна тајна, неподношљива страхота, језиво привиђење, земљино страшило, козмичко чудовиште, смрдљива тама, ледени мрак.
У то ћете се уверити, ако озбиљно загледате у човека, у људе, у све људе, ма кога доба, ма које расе, ма кога континента. Само у Богочовеку човек је дат као блага вест, као радосна тајна, као мила затонетка, као светла бесмртност, као вечито блаженство. Зато нема под небом ни над небом другог имена и другог бића сем Богочовека, којим би се човак као појединац, и род људски као целина, могао спасти свога отрова, своје таме, своје чудовишности, своје језивости, своје смрти, свога пакла. Ми смо апостоли очевици тога и сведоци тога.
Зато ми и проповедамо Боогочовека, чисту истину о Њему, посведочену свеубедљиво и непобитно за сваки здрав ум људски и здраво срце и здраву савест, и увек „као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо“ (2 Кор, 2, 17). „Јер себе не проповедамо, него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Господа ради“ (2 Кор. 4, 5). Зар не увиђате, – о незнабожачког слепила вашег! – да „Бог говори кроз нас“? (2 Кор. 5, 20). Та за нас свака реч има вечни значај, вечити смисао, вечну вредност, зато ми са страхом и трепетом „пред Богом у Христу говоримо“ (2 Кор. 12, 19) све што вам из Еванђеља Спасовог говоримо, све што вам о истинама свих светова зборимо.
И ви још непрестано „тражите доказа о Христу који говори у мени!“ Та зар бих ја могао живети како живим, да Господ Христос не живи у мени? Та зар бих ја могао радити кажо радим, да Господ Христос не ради у -мени? Та зар бих ја могао чудеса еванђелска чинити међу вама, да Господ Христос; није у мени? Да није чудесног Гоопода Исуса у мени, ја бих онда међу вама био бесплодан као ваши философи: Платон, Сократ, Аристотел, Протагора, и сви осташи редом. А међу вашим боговима јелинским владао бих речју као Меркур, али бих и као Меркур био беспомоћан пред смрћу и осталим тајнама светова.
О, знајте и чујте сву истину о мени: када бих имао све речитости свих вашшх Демостена, и све мудрости свих ваших мудраца, и све славе свих ваших великаша, ја бих био само – многотгруки самоубица: јер све ваше мудрости људске, и све ваше речитости људске, и све ваше величине људске, само су омче, понекад свилене и златне, алим омче, које ме по стопут задављују и у самоубицу претварају.
Кроз све ваше мудрости, кроо све ваше речитости, кроз све ваше величине, зар не видите? – царује и влада смрт, и безброј смрти. А ја човек, и самим тим мученик и роб смрти, не могу то да подносим, и по стопут ћу извршити самоубиство, ако је смрт врховни господар бића људског и рода људског. Али од свих тих мора ваших, од свих тих наркоза ваших, од свих тих лажних божанстава ваших, који кроз све своје само смрти робују, само смрти служе, ја се спасавам Јединим Победитељем смрти: Богочовеком Господом Исусом, који је васкрсао и смрт победио за све људе, па и за мене, некадањег христоборца Савла, а сада – вашег апостола Павла. Зато ја међу људима, међу свима људама ових времена, ништа не знам, нити хоћу да знам, осим Христа распета и васкрсла. Да, распета и васкрсла!
Јер у томе је сва моја тајна, и сва моја сила, и сва моја бесмртност, и сва моја вечност. Чујте: ја нећу ништа своје, ништа од себе, ништа што није од чудесног Богочовека, па макар ме ви хтели исковати од хиљаде ваших Платона и Сократа и Демостена и Перикла и Ликурга, Нећу ја себе никаквог, сем Христовог, само Христовог, увек Христовог, у свима световима Христовог, а најпре у овом земаљском свету. И ви још проверавате, да ли Христос говори у мени, из мене!
Та чујте: ја ни душу своју нећу, ако у њој није Христос! ни савест своју нећу, ни срце, ни мисао, ни тело, ни вид, ни слух, ни ум, ни разум, ништа, ништа, ништа своје нећу, само Њега хоћу, само Њега ради живим, јер Њиме, једино Њиме побеђујем све смрти свих светова, све паклове, све нечисте духове. Само сам Њиме силан, и – свесилан! само сам Њиме моћан, и – свемоћан! само Њиме „све могу“, јер ми једини Он даје моћи да побеђујем све смрти, све ђаволе, све грехе, сва искушења, сва зла свих светова.
А и ви сте ту силу Његову осетили, по мери ваше вере у Њега и преданости Њему. Сетите се како сте Његовом силом и благодаћу постали јачи од свега смртног, греховног и ђавољег. Он, незаменљиви Господ мој и ваш, „није слаб према вама него је силан међу вама“, тако силан, да ви вером у Њега и љубављу гк Њему и молитвом побеђујете све смрти, све недаће, сва зла овога света.
 
13:4 „Јер иако би распет по слабости, ипак је жив по сили Божјој; а и ми смо слаби у њему, али ћемо бити живи с њим силом Божјом према вама.“
 
Хришћани су увек хришћани тиме што су животом својим на земљи неуморни сведоци Христова васкрсења, Христове победе над смрћу у овоме свету, и Христове бесмртности и вечнога живота иза побеђене смрти и смртности у ономе свету. Смрт, свака смрт јс знак слабости и немоћи, знак свеслабости и свенемоћи. Тако и смрт Христа као човека, али не и као Богочовека. Да је Он био само човек, и као такав распет и погребен, онда Он никада не би могао васкрснути и смрт победити; смрт би остала јача и од Њега, као што је остала јача од ваших Платона и Сократа и Демостена и свих људи свих нрвмена. Али је радосна тајна у овоме: Христос је Богочовек, и као човек „би распет по слабости“, но као Бог – Он васкрсе из мртвих, јер смрт није имала силе и моћи да Га држи у својим оковима, у својој власти. Зато је Он „жив по сили Божијој“, по сили која је у Њему као Богу: свебесмртна и свевечна. И као свемоћни и свесилни Бог Он подиже из мртвих човека, људску природу, победи смрт за њу и место ње, и даде јој живот вечни. У томе је јединственост Његове личности и Његове победе над смрћу; у томе незаменљивост Његова у свима људским световима; и то је оно што Га чини јединим -истинитим Богом међу свима безбројним боговима у које су људи веровали на земљи и верују.
Гледајући Богочовека на крсту, многи се саблажњавају и тврде: умро је занавек! – Али, уразумите се, Он је умро за то, да би се кроз Своју смрт спустио у све наше људске смрти, и подигао нас из свих као Богочовек: извео са Собом и саваскрсао природу људску и род људски из свих смрти.
Ево тајне нас хришћана: ми смо хришћани тиме хришћани, што и у овом и у оном свету живимо васкрслим Господом Христом и ради вакрсрслог Господа Христа, непрестано доживљујући Њега као биће свога бића, и живот свога живота, и душу своје душе, и савест своје савести. Доживљујући Његову смрт, Његово преображеже, Његово васкрсење, Његово вазнесење, и уопште сав Његов богочовечански живот, ми се спасавамо од свакога греха, од сваке смрти, од свакога зла, од свакога ђавола. Јер шта је спасење?
Спасење је живљење Спаситељем и у Спаситељу; јер живљење Њиме и Њега ради даје нам Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и осигурава нам победу над смрћу, грехом и ђаволом у овом свету, и вечно блеженство у оном свету. Нема сумње, ми се спасавамо само као живи, органски делови Спаситељевог Богочовечанског тела: Цркве свете, Цркве апостолске, Цркве саборне.
Јер Црква и није друго до сав Богочовечански живот Христов, продужен кроз све векове и кроз све вечности. Доживљујући Христов крст као нешто своје, ми чланови Цркве распињемо себе, своје слабости и своје страсти, по Духонаписаној речи Божјој: „који су Христови, распеше тело са страстима и жељама“ (Гал. 5, 24). А то боли, и личи на слабост. Нарочито за спољни свет то значи слабост: мучити себе крсним подвизима, самораспињањем, еда би себе ослободио страсти и свих духовних смрти, и са Господом Христом васкрсао у живот вечни. Али, како Њега ради и Њиме доживљујемо крст, самораспеће, тако са Њим и помоћу Њега доживљујемо и васкрсење из свих смрти. Зато никада не одвајајте Христов крст од Христова васкрсења.
Ми знамо: крст је саблазан за Јевреје и безумље за Јелине, за њихов непреображени, необогочовечни ум, и стога – слабост и немоћ. Али за вас хришћане, крст је сила Божија на спасење ваше од свих смрти, од свих зала, од свих ђавола. Крст Господа Христа изгледа слабост, и јесте, ако се не споји са васкрсењем. Али слабост крста сједињује се са свесилом васкрсења. И док смо на крсту са Христом, ми смо слаби, бар за спољни свет слаби; али васкрсавајући са Христом, ми постајемо силни и свесилни: „и ми смо слаби у Њему, али ћемо бити живи с Њим силом Божијом међу вама“. Да, „међу вама“ не без вас, јер ћете и ви бити живи с васкрслим Господом Христом, вером у Њега и љубављу и Њему: јер вера у Васкрслог и љубав према Васкрслом низводе у душу силу Божију, која савлађује све смрти у свима световима, и осигурава бесмртност и живот вечни у божанским блаженствима.
 
13:5 „Сами себе испитујте јесте ли у вери, сами себе огледајте. Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Осим ако у чему нисте ваљани.“
 
Зато: „Сами себе испитујте јесте ли у вери, сами себе огледајте“ у вери распетог и васкрслог Господа Исуса, Богочовека. Јер је то најважније за човека, за људско биће уопште: вера у распетог и васкрслог Господа. У томе, једино у томе је сва величина, сва вредност, сав смисао човекова бића. Вез те вере, хтео или не, човек пада у равноврсне поноре: лажи, заблуде, зла, смрти, греха, неправде, мржње, и у све пороке сатанизма и хуманизма.
„Вером стојимо“ (ср. 2 Кор.1,24) у вечној Истини Христовој, у вечној Правди Његовој, у вечној Љубави Његовој, у Вечном Животу Његовом – вером, а не знањем или знањима, а не науком или наукама, а не философијом или философијама, а не уметношћу или уметностима: јер нас та вера држи у Богочовеку и свему Његовом. А то су такве неизразиве радости и такве чудесне стварности, какве око људоко не виде, и срце лудско не наслути, и ум људски не замисли: јер су све бескрајне божанским бескрајностима, које никакав ум људски ни срце људско обухватити не могу. Шта говорим: обухватити! – Не, ни приближно наслутити. Зато нас ка томе и кроза све то води једино вера у Богочовека Христа, и она нас држи у томе, и заувек одржава.
Зато је вера најважнија делатност човекова бића у свима његовим световима и вечностима. Стога непрестано испитујте себе јесте ли у вери, огледајте себе сваки дан и сваки час. Испитујте све поноре срца свог и ума свог, да ли су у вери. Пронађете ли неки крај срца свог или кутак ума свог да није у вери Христовој, – загледајте добро, мора бити сав у трулежи, у тами, у пустоши, у смрти. Јер где Христа нема, ту је тама, и трулеж, и смрт, и свако зло. А где је Он, – ту је сав рај, сва Истина Божја, и Правда, и Вечност, и Светлост. Јер Христос тиме живи у људима, у њиховим срцима, умовима и савестима.
„Или не познајете да је Исус Хрпстос у вама? осим ако у чему нисте ваљани“. Христос се уселио у вас хришћане кроз свето крштење, и непрестано се усељује кроз свето Причешће, кроз свето покајање, кроз све свете тајне; а усељује се у вас и кроз свете врлине: веру, љубав, наду, молитву, пост, кротост, смиреност, трпљење, праштање, братољубље. А исељујемо Христа из себе, знате ли чиме? – Маловерјем, кривоверјем, неверјем, саможивошћу, себичношћу, злобом, мржњом, пакошћу, похотљивошћу, среброљубљем, и уопште сваким грехом, сваком страшћу, сваким неваљалством.
Вера у Господа Христа је огањ који спаљује сваку нечистоту у бићу људском, свако неваљалство и грех и зло и страст. Није ли вера јака у нама, у нама се неосетно накоте разни духовни црви, у почетку скоро невидљиви, неприметно мали, да затим порасту у црве неуспављиве, ако не будемо стражили над собом молитвом, постом, бдењем, љубављу, трпљењам, хрвањем са сваким грехом, са оваком страшћу, са сваком смрћу, са сваким демоном. Само јака вера даје силе и снаге човеку да води чист и свети живот, јер она црпе снаге за то из животворне благодати Господње, која се подвига наших ради излива
и разлива по нашој души, и крепи је и јача и чини непобедивом у борби са гресима и страстима.
 
13:6-7 „А надам се да ћете познати да ми нисмо неваљани. А молимо се Богу да ви не чините никаква зла, не да се ми ваљани покажемо, него да ви добро чините, а ми као неваљани да будемо.“
 
Имајући све то у виду: „надам се да ћете познати да ми нисмо неваљани“, наш је живот – отворена књига пред вама. Читајте је и прочитавајте.
Није ли сва исписана Господом Христом: Његовим делима, Његовим истинама, Његовим мислима, осећањима, расположењима? Ми ништа своје не желимо у себи, већ само оно што је Христово; јер смо једино тако сигурни да ћемо бити ваљани, ако је Господ Христос у нама и са нама. Без Њега – ми смо плен разноврсних искушења и саблазни. Тешко нам је и борити се с њима, акамоли победити их. Знате ли како ћете проверити себе, да ли је Христос у вама? Ако сте орни за зло, и чините га, онда Христос није у вама. Јер грехољубље и злољубље сведоци су отсуства Христова у вама. Зато се ми и „молимо Богу да ви не чините никаква зла, не да се ми ваљани покажемо,
него да ви добро чините, а ми као неваљани да будемо“.На то нас нагони љубав Христова: која хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине, и порасту у човека савршена, у меру раста висине Христове.
 
13:8 „Јер ништа не можемо против истине, него за истину“.
 
Зашто? Зато што истина није нешто што људи могу уништити. Она није људски појам, да би је људи путем својих умовања могли одбацити као нешто нереално и погрешно; она није људски изум, да би је људи могли по своме нахођењу порицати или злоупотребити; она није људска творевина, да би јој људи могли нашкодити или ма шта учинити: усмртити, уништити, са земље протерати. Истина је сам Богочовек Христос, у свој пуноћи своје Богочовечанске личности, свесавршенства, надсмртности и вечности. Стога је Он једино људско биће на овој планети које је за себе смело рећи, и с правом рекло: „Ја сам Истина“ (Јн. 14, 6).
А кад је Истина – Он: свемоћни, свезнајући, свебесмртни, свевечни Бог и Господ, шта онда могу људи учинити против Истине, не само ви Коринћаии, него сви људи свих времена? Богочовек = Истина увек је неизмерно јачи од свих непријатеља Истине, не само оних у људском облику, него и оних чисто духовних, нематеријалних – злих духова, на челу са Сатаном. Јер Бог је Бог Истином, а Сатана је Сатана лажју, тојест тиме што у њему нема истине, што је потпуно отпао и испао из Истине, што не стоји у Истини, не обитава у Њој (ср. Јн. 8,44). Људи пак који су против Богочовека = Истине, то своје истиноборство увек позајмљују од Сатане посредно или непосредно, свесно или несвесно. У томе они су само мајмунски подражаваоци Сатане, често врло смешни; увек су духа његовог, ума његовог, философије његове, но на крају свих крајева увек неизмерно трагични.
Додуше, Мефистофели се увек вешто маскирају истином, да би што успешније прокријумчарили своје лажи. Али људи који разликују духове, одмах распознају да је то фанфаронада прикривене лажи Сатанине, само преведене иа језик заводљив за људе и њихове „чисте појмове“, „чисте разуме“, „чисте умове“, разуме се чисте – од Бога, но никада чисте од духа Сатане, од ума његова, од философије његове.
Овде је реч о Истини, или боље: о Свеистани. Само је Бог Свеистина. Од те Своје Свеистине Господ је највећу меру разлио по бићима Светих Небеских Духова: Арханђела и Анђела; мању меру по људима; још мању по видљивој пзрироди, Али све те расејане истиие и истинице извиру из Свеистине.
Хотећи да своју истину, дану му од Бога Свеистине при стварању, прогласи за Свеистину и узурпира за себе власт Свеистине, први Светлоносац – постао је Мраконосац, Сатана. Тако и људи, када узурпирају истину за себе и проглашују је за свој изум и творевину у посед, они уствари оамо понављају мрачни богоборачки подвиг Сатане у оквиру људскога живота. Но при томе такви људи неминовно отпадају од Истине = Бога и упадају у мрак лажи = Сатане, који је не само Лаж него и Свелаж. И све лажи у човечанском свету, од прве до последње, тајанственом суштином својом воде порекло од Сатане, његове су. Ту људи никада нису самостални проналазачи, већ увек свесни или несвесни трабанти Сатане = Свелажи.
Бог = Свеистина постао је човек, да би човеку дао Истипу изнутра у самој прасуштини његовој: да би је учовечио и очовечио у роду људском; да би се човек родио, оприродио и оплодио Истином, и Истина постала органски део и суштина људске природе. Ето, зато је Бог и постао човек, и јавио се као Богочовек, и занавек остао Богочовек = Истиначовек, Свеистиначовек. Ову чудесну и сверадосну благовест открива нам Дух Свети преко светог Еванђелиста: „Истина постаде од Исуса Христа“ (Јн, 1,17), постаде у човечанском свету, ма да је у њему као Богу постојала увек и одувек.
У Њему је њено порекло, њена бесмсртност и њена вечност; у Њему је њена свепуноћа и свесила; зато је Спас = Свеистина и објавио Своју Свеистину као нераздељиво тројединство пута, истине и живота, обелоданивши благовест: „Ја сам Пут, и Истина, и Живот“ (Јн. 14, 6).
Свеистина = Бог постао је човек, да из људске природе и човечанског света потисне и истера лаж, Свелаж. Не треба се варати: земаљски свет је бојсшште на коме се води даноноћна борба између Свелажи и Свеистине, Сатане и Богочовека, и то води кроз људе. Јер су људи слободна бића, и могу се слободно отгредељивати или за Свеистину или за Свелаж. И најмања лаж у нашем човечанском свету је од Свелажи, зато се и од ње најмање чавек може ослободити једино Свеистином, Богочовеком, ако вером стане уз Њега и преко Њега води борбу са лажима, које се по нашем човечанском свету роје из Свелажи, роје кроз саблазни, кроз заводљиве идеје, мисли, осећања, жеље, увек огреховљене и осатањене грехом. Да грехом: јер смо робови греха и робови лажи, Свелажи; тако на целој скали бића, Сатана и његови црни анђели су добровољни робови греха, и зато робови лажи, свих лажи, Свелажи.
Тако и људи: чим су робови греха, робови су лажи, Свелажи = Сатане, и од тога их може ослободити једино Истина, Свеистина – Богочовек Христос. „Сваки који чини прех, роб је греху“ (Јн. 8, 34), роб је лажи, Свелажи, и његов је отац ђаво (ср. Јн. 8, 44), јер се духовно рађа из његове Свелажи. Од тога ослобађа једино Истина, Свеистина, под условом: да вером, љубављу, молитвом, постом и осталим светим врлинама познате Истину и останете у њој. Познате ли Истину и останете у њој, „Истина ће вас ослободити“ (Јн, 8, 31-32) од робовања лажи, Свелажи, којој се робује кроз грехе и грехољубље. Једино ако вас Богочовек = Свеистина ослободи од греха, од робовања греху – „заиста ћете бити ослобођени“ (Јн. 8, 36).
Ми људи, створени као боголика бића Богом – Свеистином, „ништа не можемо против истине, него за истину“ јер живећи за Истину и борећи се за Њу = Христа, ми се уствари боримо за себе, за свој живот, за своју бесмртност, за своју вечност.
„Ко истину твори“, (Јн. 3, 21), укорењује се у Свеистини = Богочовеку, саоваплоћује се Њему, постаје „сутелесник“ Његов (ср. Еф. 3, 6), органски део Свеистине = Богочовечанског тела Цркве, и тако заувек присаједињује Богочовеку Христу, и постаје прави, истински човек, обогочовечени, уистињени и оистињени човек, над којим никаква смрт нема власти, никаква страст, никакав злодух.
Живећи и борећи се за Свеистину = Христа, човек постепено „расте растом Божјим“ (Кол. 2, 19), расте у све бескрајне висине божанске, ураста у неизмерне беоконачности Свеистине, где никакав земаљски мољац греха, лажи и смрти не допире, и где лупежи не поткопавају и не краду. Живећи Господом Христом и ради Господа Христа, човек свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом „истинује“ кроз сваку своју мисао и дело и поступак и реч: јер живот у Господу Христу јесте непрекиино истиновање (ср. Еф. 4, 15); непрекидно „хођење у истини“ (ср. 2 Јн. 4; 3 Јн. 4), хођење истином, непрекидно живљење Свеистином, а то је – бесмртовање Свеистином, вечитовање Свеистином.
 
13:9 „Јер се радујемо кад смо ми слаби а ви јаки: за то се и молимо Богу – за ваше савршенство.“
 
Јер се радујемо кад смо ми слаби а ви јаки“: ми слаби по смирености еванђелској, а ви јаки Христом Богом. Гледајући себе из Христа, ми се апостоли увек осећамо бескрајно слаби ио својим човечанским моћима, зато се и непрекидно смиравамо пред чудесним Господом Исусом, који нам тога ради и даје своје божанске силе, те се дешава мило чудо с нама: када смо слаби, онда смо силни, силни Христом Богом; и тада све христоборне и богоборне силе свих светова постају неизмерно слабије од нас, и ми их весело и радосно потиремо као смрдљиве црве.
А ви Коринћани, некадањи многобожачки и незнабожачки човекопоклоници, осетили сте са Господом Христом нову силу, неизмерно јачу од свих људских сила, и од свих адских сила, и од соих демонских сила, и сазнали сте шта је то бити уистини јак човек. Јак човек? Уистини само онај који побеђује смрт и све амрти, пакао и све паклове, ђавола и све ђаволе. А такав је сваки од вас само Господом Христом, у Њему и помоћу Њега, пошто је Он једини под небом Победитељ свих смрти, свих паклова, свих ђавола. Само пазите да се јакост ваша не претвори у погибао вашу. А то ће се дотодити, ако ви узмаштате и уобразите да сте јаки – собом, по себи, као људи, као Коринћани, као философи и мудраци овога света.
Јер чим гордост зађе у душу хришћанинову, она отера из ње све божанске силе Христове које вас чине јакима. А те силе занавек ће остати у вама, и из дана у дан јачати сваком јачином Божјом, знате ли када? Када се иапуните смиреношћу еванђелском, која свако ваше добро приписује Господу Христу, јер је свако добро ваистину само од Њега – Једино Доброг (ср. Мт. 19, 16-17).
Будете ли напредовали из смирености у смиреност, увек и непрекидно, ви ћете напредоавти из силе у силу, из добродетељи у добродетељ, из победе над грехом у победу над смрћу, и из победе над смрћу у победу над ђаволом. Оно што се непрестано захтева од хришћана, то је смиреност, јер се њоме стичу и бесмртно одржавају у души све свете врлине скупа, и свака света врлина посебно: вера, љубав, нада, молитва, пост, кротост, трпљење, и остале редом. Једино те свете врлине воде у богоподобно савршенство, које је крајњи циљ свакоме хришћанину, циљ одређен саммм Господом Христом: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5: 48).
А то се савршенство не стиче одједанпут него постепено, подвизима светих врлина, из дана у дан, из ноћи у ноћ; нигде краја томе савршенству, зато нигде краја и нашим еванђелеким подвизима. Хришћанин увек иде напред, никада не стаје, иде из врлине у врлину, борећи се до крвавог зноја са сваким искушењем, са сваким грехом, са сваким злом, са сваком смрћу, са сваким злодухом, најпре у себи, па онда у свету око себе, јер је за нас хришћане овај свет бојиште за живот вечни.
А греси, а зла, а смрти, а ђаволи, непрекидно наваљују на нас, да нам отму, или ослабе, или униште наше свете врлине и подвиге, који нас воде спасоносном савршенству; и ви сте стално у опасности од њих „за то се и молимо – за ваше савршенство“: молимо се Богу да будете јаки Господом Христом, да бисте побеђивали свако искушење, сваки грех, свако зло, сваку смрт, сваког ђавола, и тако достигли савршенство на које сте позвани.
 
13:10 „Због тога пишем ово не будући код вас да, кад дођем, не поступим без штеђења, по власти коју ми је Господ дао на зидање а не на рушење.“
 
Заборави ли хришћанин на главни циљ свога живта: постизање богоподобног савршенства, он се лако отисне најпре у неки мањи грех, па потом у све веће и веће грехе, и то по мери свога нехата, нерађења на себи и недограђивања себе светим врлинама. А мањи греси, када се удруже, лако доведу са собом и теже грехе, па и оне најтеже. А зађу ли у душу хришћанинову тешки греси, и одомаће ли се у њој, онда – има ли средства да их се ослободи? Има: покајање свесрдно и одлучно. Оно као мач оштар с обе стране врши операцију ваше душе: отсеца са кореном сваки грех. Разуме се, то боли, често пута страховито боли, јер је човеково грехољубље ваистину велико и страсно. Толико страсно, да оно просто оприроди грех у човеку, учини га саставним, органским делом његове душе, његовог бића.
И када такав грех отсецамо и чупамо из своје душе и ума и бића, онда често пута обамиремо од бола, као онај младић из кога Господ истера страшног ђавола, јер га ђаво, излазећи из њега, толико изломи и измучи „да миоги говораху: умрије“ (Мк, 9, 26). Само је Господ Христос зиао да младић кроз то болно обамирање оживљује, улази у живот. Тако и покајање: оно је такав духовни потрес и земљотрес, толико раслаби човеха чупајући из њега омиљене грехе, да га претвара у болесника који се постепено опоравља и оздравља хранећи се јаком храном светих еванђелских врлина и светих еванђелских тајни.
Све што је Господ дао роду људском у Свом светом Еванђељу, дао је да човек зида себе у биће бесмртно и вечно. А то су свете тајне и свете врлине. Помоћу њих човек зида себе у човека савршена, у човека божански бесмртна, и то зида на темељу – Богочовеку Христу, јер је то једини темељ у нашем човечанском свету, на коме човек може сазидати себе у бесмртно и вечно биће, које никаква смрт срушити не може, а свеколико искуство рода људског сведочи да – „другога темеља нико не може поставити“ (1 Кор. 3, 11). Зашто? Зато што је Господ Исус Једини Победитељ смрти, свих смрти, у нашим човечанским световима. И то је оно што Га чини неразрушивим темељом за свако људско биће.
На том неразрушивом темељу човек зида себе у биће бесмртно и вечно: вером, надам, љубављу, молитвом, постом, кротошћу, смиреношћу, трпљењем, и осталим светим врлинама, а истовремено зида себе и светим тајнама: најпре светим крштењем, па светим причешћем, па светим покајањем, па светим јелеосвећењем, и осталим светим тајнама Божјим, којих је пуна света Црква Христова. Зида ли пак човек себе на ма ком другом бићу сем Богочовека Христа, или на ма којој ствари ван Њега и без Њега, или на себи самом, или на некој идеји која није Христова, он уствари зида себе на песку, и никада не може да сазида, јер што он обдан сазида, то му обноћ поруше искушења, греси, страсти, злодуси, духовне смрти. Да, поруше и сруше, јер он никада не може бити јачи од њих без Христа. И тако се човеково биће расипа и распада у безброј грехова, и страсти, и сласти, и смрти. И збива се на таквоме човеку тужна реч Јединог Човекољубитеља: „Ко не сабира са мном, расипа“ (Лк. 11, 23).
На путу еванђелског себезидања, себеизграђивања у човека савршена, у човека богочовечански бесмртна, хришћане воде и руководе свети апостоли и апостолски прејемници у светој Цркви. У њиховим је рукама та божанска уметност над уметностима, и сва власт богочовечанска. И они увек богомудро употребљавају ту уметност Духа Светога и ту божанску власт на спасење смирених хришћана. Та је власт божански узвишена, али и божански страшна: јер што разреши на земљи, разрешено је на небу; и што свеже на земљи, свезано је и на небу (ср. Мт, 18, 18; Јн. 20, 23). Имајући у виду недостатке и грехе неких коринтских хришћана, и желећи да их излечи од тога, свети христоносац Павле пише им: „Због тога пишем ово не будући код вас да, кад дођем, не поступим без штеђења, по власти коју ми је Господ дао на зидање а не на рушење“.
 
13:11 „А даље, браћо, радујте се, усавршавајте се, утешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама“.
 
„Радујте се“, јер је тужан земаљски свет постао радионица бесмртних радости откако је Господ Христос сишао на земљу и постао човек, пошто је са Собом донео све радости неба. Сетите се, прва Арханђелова реч Свеблагодатној, којом је објављен Његов долазак у наш земаљски свет, била је: „Радуј се!“ (Лк. 1, 28). Па онда и Његово рођење на земљи објављено је од светих анђела као „велика радост“ свима људима, „јер се роди Спаситељ – Господ Христос“ (Лк. 2, 10-11), да спасе свет од греха, смрти и ђавола.
Ето зашто се треба увек радовати: Спаситељ је доео спасење роду људском од свепагубног тројства – греха, смрти и ђавола. А шта је за људе страшније и убитачније од тога трога? Но радост наша није толико у томе, колико у ономе што нам је Спаситељ даровао Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Правду, и све остале божанске дарове, који и јесу вечити извор бесмртних радости за људско биће. „Радујте се“, кад вас нападају и хиљаде смрти, јер је у вама Једини Победитељ свих смрти – Господ Христос. „Радујте се“, кад греси кидишу на вас, јер је са вама Јединта Безгрешни – Господ Исус. „Радујте се“, кад на вас наваљују и са вама ратују ђаволове слуге, па и сами ђаволи, јер је са вама и у вама – Једини истинити Бог, Господ Христос, пред којим и ђаволи дрхћу као беспомоћни мољци.
„Усавршавајте се“, јер су хришћани, док год су на земљи, недовршена бића. Уопште човек остаје недовршено биће, ако себе не доврши Богочовеком. А то значи: ако себе не усаврши Богочовеком. Јер у Богочовеку је дат једини истински савршен човек. И сваки човек уопште може постати истински савршен једино, ако духовно уједини себе са Богочовеком, ако постане сутелесник Његов, сутелесник Богочовечанског Тела Његовог – Цркве свете. Уради ли то, у човека се усељују све божанске силе и божански дарови, који човека испуњују Богом у свима бескрајностима његовог загонетног бића. Јер, шта је истинсни савршен човек? – Човек који је себе испунио Богом.
А то човек може постићи једино помоћу светих новозаветних тајни и светих новозаветних врлина. Свака од њих уноси у душу Бога; а све оне скула уносе васцелог Бога и Господа Христа. Света је заповест еванђелска: „да се испунимо сваком пуноћом Божијом“ {Еф. 3, 19). А где је та пуноћа Божија на земљи? – У Богочовеку Христу. Јер је речено: „У Њему живи сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2:9)
Са Богочовеком Христом први пут се уствари јавио на земљи сав Бог, сва пуноћа Божанства. И то се јавила, да би постала достојање сваког човека. Отуда, усавршавати се у ствари значи – све више и више испуњавати себе Богом и Господам Христом, све тако до оне чудесне мере, када хришћанин може рећи за себе: „Ја више не живим, него у мени живи Христос“ (Гал. 2, 20). Усавршавање је веома дуг и сложен подвиг благодатног обожења себе помоћу светих тајни и светих врлина. Дужност је хришћанина да се усавршава док не постане, по речима светих отаца, „бог по благодати“.
„Утешавајте се“, и то утехом Светог Духа Угепштеља, јер нема страдања за Христа, нема смрти за Христа, нема невоље, нема беде, нема подвига, нема тешкоће, у којима нас не може утешити Утешитељ Благи. Очајање, теби нема места у срцу хришћаниновом: јер ено у Цркви свих божанствених сила, помоћу којих може победити сваки грех, сваку смрт, сваког нечистог духа. А то троје и јесте једини праузрок очајања у души Христовог човека.
Да, ти осећаш и знаш: покајање је увек јача сила од сваког греха, од сваке духовне смрти, од сваког демона. Зато нека хришћанина никакав грех не заводи у очајање. Сврх свега чувајте се очајања, јер је очајање најопаснији грех, зато што не воли покајање и сматра да му ни оно не може помоћи. Очајање је убило Јуду; оно непрекидно убија све грехољупце који су упорни богоборци и христоборци.
„Исто мислите“ – О Богочовеку Христу, о Спаситељу, о спасењу, о Вечној Истини, о Вечној Правди, о Вечној Љубави, о Вечном Животу, о свему оном што нам чудесни Господ Христос донесе Својим силаском с неба и учини нашим Својим боравком међу људима ка земљи. Разномислија у тим стварима врло су опасна и убитачна.
Ваш ум када умује о томе, нека умује помоћу светог, саборног, васељенског, апостолског, богочовечанског ума Цркве Христове, јер када смо свим бићем у Цркви Христовој, онда – „ми ум Христов имамо“ (1 Кор. 2, 16), и непогрешиво расуђујемо о Господу Христу и Његовом Богочовечанском подвигу. Чим се ум хришћанинов издвуји од саборног ума Цркве, он се лако отисне у заблуде, у јереси, у сањарења, у лакомислености.
„Мир имајте“, најпре у себи. А имаћете мир у себи, ако избаците из себе сваки грех, јер је грех сила која ствара демонски немир у души. Пошто је пореклом од ђавола, грех уноси у боголику душу човекову демонске стихије, које и сеју по њој немир кроз непријатељсгво к Богу. Уствари, сви немири душа људских имају корен и пракорен у демоничности греха који увек непријатељује према Богу, увек ратује са Богом. И хришћани моту имати мир међу собом, ако уклоне грехе из себе и између себе.
„И Бог љубави и љира биће с вама“: јер Бог не воли грех, али воли човека. И кад ви омрзнете грех и потиснете га из себе и између себе покајањем и осталим еванђелским врлинама, онда ће Бог љубави и мира бити с вама, „Бог љубави и мира“ очекује од вас да ви из љубави према Њему и према себи добровољно војујете са гресима и све их потиснете из себе помоћу благодатних светих тајни и светих врлина, и онда ће Он бити с вама. Јер Он – „Бог љубави“ – не жели да никога на силу држи уза себе и влада њиме, и буде са њим.
Љубав божанска и јесте тиме божанска што слободна бића људска не спасава силом, него им предлаже сва средства спасења од греха, смрти и ђавола. Ко та средства добровољно и вером и љубављу прими, и помоћу светих тајни и светих врлина очисти себе од свакога греха и зла, Бог љубави се усељује у њега, испуњује га Собом, и такав човек постаје савршен човек Божји. У таквима и са таквима и борави „Бог љубави и мира„.
 
13:12 „Поздравите један другога светим целивом. Поздрављају вас сви свети.“
 
„Поздравите један другога целивом светим“: јер се у нас хришћана кроз свети целив разливају по нашим душама свете жеље за узајамно спасење. Ми хришћани знамо да је спасење наше у светости нашој: јер спасти се и није друго до светим божанским силама благодатнмм осветити сву душу своју и срце и савест и тело.
Спасење је подвиг самоосвећења: ту се помоћу добровољних подвига благодаћу Христовом потискују сви греси, све страсти, све нечистоте, и биће се човеково испуњује божанским силама које су потребне за побожност и живот вечни (ср. 2 Петр. 1, 3). А живот вечни за нас хришћане почиње још овде на земљи кроз побожност; побожност пак и јесте свети живот по Богу, Богом и ради Бога. Том подвижничком благодатном светошћу се савршено уређују сви наши светови: и свет наше душе, и свет наше савести, и свет нашег ума, и свет наших односа са људима, са родом људским, са тварима, и са свима видљивим и невидљивим бићима.
Хришћани су дужни да непрекидно зраче светошћу као сунце светлошћу; у њих све треба да буде свето: и реч, и дело, и поздрав, и поглед, и мисао, и осећање, и жеља, и целив, и све и сва што се креће и бива и живи у њиховим човечанским бићима. Таквог светог целива од људи жељан је и сам чудесни човекољубац Господ Христос, зато са тугом кори Симона фарисеја а хвали грешницу: „Целива ми ниси дао, а она од како уђох не преста целивати ми ногу“ (Лк. 7, 45).
Сишавши у наш несвети и грехољубиви свет, чудесни Господ је Собом осветио све што је људско, па и целив: и њему дао божанску светост и силу, да би хришћани и преко светог целива преливали један у другога своје свете жеље, и тако помагали један другоме у спасавању себе од греха, смрти и ђавола, и освећивали себе божанским боготворним силама, које поступно прерађују човека у благодатног богочовека.
„Поздрављају вас сви свети“. Питате ме: ко су ти „сви свети“?Сви хришћани који су са мном. Јер хришћани су хришћани својом добровољном благодатном светошћу. Од почетка до краја хришћанство је: подвиг освећења себе блатодатним светим тајнама и светим врлинама. То је врло сложен, разгранат и дуг подвиг, али зато једино средство да човек биће своје ослободи од свега грешног, смртног, демонског, и преради себе у биће свето, богоподобно, бесмртно. Свака света тајна освећује хришћанина: освећује га свето крштење, свето причешће, свето покајање.
И свака света врлина освећује хришћанина; света вера, света љубав, света нада, света молитва, свети пост, света кротост, света смиреност, свето трпљење. Све те свете божанске силе постепено прерађују хришћанина у светог човека, у свето људско биће. А то значи: у једино правог, савршеног и потпуног човека.
Јер је само свети човек – изграђен, завршен и довршен човек. А остали људи су: или подљуди, или каљуди, или нељуди. Нема човека мимо светог човека. Ниси хришћанин ако непрестано не освећујеш себе светим врливама и светим тајнама. Јер светост наша – то је воља Божја у односу на нас (ср. 1 Сол. 4, 3), како је та воља показаиа кроз Богочовека Христа. То је оно рада чега нас је Бог створио и што Он хоће од нас људи, само то. А то и јесте све, божанско све у односу према човеку нао јединки, и према роду људском као целини.
 
13:13 „Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин“.
 
Јер у томе Пресветом Тројству је – све и сва за људско биће у свима световима, почевши са земаљским светом. Све бива и јесте и креће се: од Оца кроз Сина у Духу Светом, све сем греха и зла. Зато је друго Свето Лице Пресвете Тројице и сишло у наш земаљски овет и постало човек, да нас отројмчи, пошто смо кроз грех и зло главну одлику своје човечанске природе, боголику тројичност, пореметили, помрачили, унааказали, покварили.
Чудесни Господ Христос враћа нас тој првобитној светој тројичности наше природе: Њиме и кроз Њега дате су нам у Цркви све божанствене силе Пресвете Тројице, помоћу којих се сваки хришћанин отројичује, по мери своје вере и својих подвига. У сваком хришћанину делају својим божанским силама: и Бог Отац, и Бог Син, и Бог Дух Свети. Другим речима: Света Тројица дела у Цркви благодаћу Богочовека Христа. А шта је „благодат Господа нашега Исуса Христа“? То је све оно што је Господ Христос донео свету поставшм човек. А то је? – Сав Бог са свима божанским силама које изграђују спасење човеку, побеђујући све грехе, све смрти, све ђаволе, и отројичујући биће људско на сву вечност, која почиње још овде на земљи.
Та „благодат Господа нашега Исуса Христа, ц љубав Бога и Оца, и заједница Светога Дуз:а“ увек делају у Богочовечанском Телу Цркве, преображавајући сваког хришћанина, који се подвизава смиреном вером, у биће, свето, бесмртно, боголико, тројицелико.
Бити прави хришћанин значи: непрестано живети Светом Тројицом – од Оца кроз Сина у Духу Светом; и душа и савест и ум хришћанинов стално се крећу и делају од Оца кроз Сина у Духу Светом, те се тако васпоставља тројична боголикост, и из хришћанина увек зрачи тројична светлост, коју никаква тама обузети не може. А то све значи: сијати, светлети, зрачити тројичном светлошћу.
Да, хришћанин обавезно сија и зрачи тројичном светлошћу. То је по преимућству дејство Духа Светога, који се даје хришћанима за њихову веру у Господа Исуса, Богочовека. Сва истина неба о човеку сабрана је и богонадахнуто изражена оним чудесним речима светог јутрењског антифона: „Свјатим Духом всјака душа живитсја и чистотоју возвишајетсја, свјетљејетсја тројическим јединством свјашченотајње (=Светим Духом свака душа живује и чистотом се узвишује, светли се тројичним јединством свештенотајанствено).“ Да, свака душа светли се тројичним јединствсм свештенотајанствено. Ту је све свештено, свето и тајанствено.
Благодатним подвизима Духа Светога душа човекова постепено оживљује, васкрсава из свих духовних смрти, које нису друго до греси, и чистотом се узвишује све више и више из греховне разбијености и несабраности ка Пресветом Јединству Божанске Тројице, да би: вечито живела и блаженствовала у Њој и Њоме, обнављајући своје тројично јединство и боголикост. Обнови ли хришћанин душу своју непрекидним благодатним живљењем помоћу светих тајни и светих врлина од Оца кроз Сина у Духу Светом, душа се заиста и у свом и у оном свету светли боголиким тројичним јединством, и тако постиже савршену пуноћу свога боголиког бића и одговарајућу пуноћу блаженства у вечном царству јединог истинитог Бога и Господа у свима видљивим и невидљивим световима: Оца и Сина и Светога Духа. Амин! Амин! Амин!
 
*****
 
Из свега вам је јасно, Коринћани, да у хришћанству ништа није од човека и по човеку, већ све од Богочовека и по Богочовеку. Роду људском једино је Богочовек открио сву тајну бића људског и рода људског. И показао: да је Пресвета Божанска Тројица за биће људско и род људоки почетак и крај, и све што је између почетка и краја. По небеском и земаљском пореклу свом човек је сав од Оца кроз Сина у Духу Светом, сав од Јединог Истинитог Бога свих светова.
Да, истинити човек је сав од Јединог Истинитог Бога: Оца, Сина и Светога Духа. Сав – сем греха, који је туђински нанос, неприродан и непотребан и пагубан. Зато је хришћанство свецелим бићем својим од Свете Тројице и у Светој Тројици.
Све је ту и свештено и тајанствено; и само облагодаћеном, освећеном, обогочовеченом, отројиченом уму људском доступно. И то доступно до извесне мере, коју тројицелика природа људска сместити може, а даље, бескрајно даље кроз неизмерне божанске бесконачности Тројичног Божанства све је покривено милим велом свете слатке тајанствености. Ту су неизмерна пространства за вечне блажене доживљаје наше свете вере и свете љубави и свете смирености и свете кротости и свете молитве кроз бесконачне векове.
Амин! Амин! Амин!
 
На Св. Апостола Тадеја Света обитељ Ћелије
21. VIII (3. IX) 1952. год. Петровдан
Манастир Ћелије 1954

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *