НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА
 
11:1 „О да бисте мало потрпели моје безумље!“
 
Да, моје безумље! Ја вам проповедам Еванђеље Богочовека, насупрот вашој јелинској философији која је сва од човека и сва по човеку, – зар то није безумље? Ја вам проповедам васкрсење мртвих Богочовеком, насуспрот вашој философији која се сва завршава смрћу и смртним, – зар то није безумље? Ја вам проповедам да је Богочовек врховна вредност и извор свих правих вредности у свима световима, насупрот вашој човекопоклоничкој философији која у смртном и црвљивом човеку види највишу вредност, – зар то није безумље? Ја вам проповедам да је Богочовек мерило свих бића и ствари, насупрот вашој филсоофији која тврди да је човек мера свих бића и ствари, – зар то није безумље?
Да, све је то безумље, када се посматра из јаме ваше човекопоклоничке гордости, али је по себи и уствари највиша мудрост неба и земље. То сведочи наш живот и наша дела. „Ми говоримо мудрост која је у савршенима“ {1 Кор. 2, 6), „мудрост Божју“ која је у исто време и „сила Божја“, а то је Господ Христос – Богочовек (1 Кор. 1, 24). Та је мудрост сва бесмртна и вечна, – а ваша мудрост? Ова је смртна и пролазна, јер је сва од човека и по човеку (ср. 1 Кор. 2, 6).
Отуда је она уствари 6езумље. Ваше је да бирате између Богочовека и човека, између Божјег и човечјег. А ви сте већ изабрали Богочовека, поставши хришћани. Зато „потрпите ме“. Потребно је да потпуно схватите шта је хришћанство, и шта значи бити хришћанин.
Хришћанин је онај који сав припада Богочовеку, сав живи Богочовеком, мисли Богочовеком, осећа Богочовеком, дела Богочовеком, све мери Богочовеком. Једном речју: хришћанин је човек коме је Богочовек све и сва у свима световима. Ја вас само томе учим, само томе водим и кроз своју свету љубав к вама, и кроз кајање и кроз проповед, и кроз посланице.
 
11:2 „Јер ревнујем за вас Божјом ревиошћу, јер вас заручих једноме човеку, да девојку чисту изведем пред Христа“.
 
Сва је моја жеља: да вас Божјим приведем Богу. Јер се до Бога долази само помоћу Божјег и божанског. Зато вам је и дато Еванђеље. У њему је све Божје и божанско, да 6и вас привело – коме? Једином истинитом Богу и Господу: Богочовеку Исусу Христу. Све што радмм, радим са једним циљем: да вас чисте изведем пред Христа, А знате ли ко је чист, и кад је човек чист, пред безгрешним Господом Христом? Када душу своју очисти од преха, јер је грех једна нечистота и прљавштина пред Богом.
А Еванђеље Христово и јесте у овом свету једино чистилиште душе: живећи њиме и у њему и по њему, душа се чисти од свакога греха, од сваке нечистоте. Богочовек је и донео Своје Еванђеље нама људима, да би душу вратио њеној првобитној божанкој чистоти, и тиме њеној првобитној боголикој лепоти.
Знате ли шта је душа и ради чега нам је дата Богом? Душа је боголико биће, које собом одражава све божанске особиие, и то у ограниченој мери: одражава ум Божји, и доброту Божју, и мудрост Божју, и правду Божју, и љубав Божју, и живот Божји. Да, све то она одражава јасно док је грех не помрачи, не упрља, не раслаби, не задави. А тада?
Она је као у неком бунилу: не зна ни ко је, ни шта је, ни откуда је, ни ради чега је. Душа у гресима, то је небеска царица у ритама; то је божанска чистуница у – језеру гноја. А душа је саздана боголиком, да би помоћу боголиких особина својих сва стремила к Богу, Творцу свом; саздана је боголиком, да би својом богочежњивошћу достигла божанско савршенство. Изабравши грех, она се добровољно отиснула литицом несавршенства у смрт, у смрад, у демонизам, у пакао.
И тако потпуно изврнула, посуновратила своје биће и своју намену. Богочовек је дошао у наш пали грехољубиви свет, да душу, ту небеску бесмртницу, спасе од греха, од смрада, од нечистоте, и врати Богу. И тако бесмртницу спасе од смрти. Душа, та небеска девојка, кроз грех блудничи са ђаволом. Ослободивши се греха Еванђељем, она се враћа својој првобитној боголикој целомудрености, чистоти, чедности, девствености. А грехова се свих ослобађа помоћу еванђелских светих тајни и светих врлина. И тако постаје достојна свога Творца – Бога, који је и Спаситељ. То чишћење душе еванђелским светим, божанским силама, многоструки је подвиг. Ту је потребно ревновати „Божјом ревношћу“.
Постајући хришћанин, човек заручује душу своју Богочовеку, и дужан је да је изведе пред Њега као „девојку чисту“, чисту – од греха, од смрти, од ђаволизма.
 
11:3 „Али се бојим да тако, као што змија превари Еву својим лукавством, тако и разуми ваши да се не одврате од простоте која је у Христу“.
 
Преварена ђавољим лукавством Ева је своју боголику душу предала греху. А грех? Грех је блуд душе са ђаволам, венчавање душе са злом, и смрћу. Тако је душа кроз грех ступила у брак са ђаволом, и рађа с њом децу: страсти и пороке. Што важи за душу наше праматере Еве, важи за сваку људску душу уопште: кроз грех свака душа венчава себе са смрћу, ступа у брак са ђаволом, коме је вечно обиталиште – пакао. Свеблаги Господ Христос сишао је у наш грехољубиви свет, да боголику деву небеску, душу људску, ослободи од робовања греху, смрти и ђаволу, и поврати је небеском и божанском целомудрију и сјају.
Када кроз еванђелске свете тајне и врлине душа људска, ма која душа људска, преда себе Господу Христу, Он је очишћује од сваке нечистоте, и васпоставља у њој чудесну божанску лепоту, која је помрачена и заблаћена и опагањена и унакажена грехом.
Око душе, боговидно око душе – разум, ослепљено је прехом; Господ Христос га исцељује од греховне оболелости и слепила, и оспособљује за боговиђење и познање јединог истинитог Бога и Спаситеља и Творца и Сведржитеља. Док је у Христу, у светлости Његовог Еванђеља, разум људски је сав богочежњив и богожив. Али, по слободи својој, он увек може, ако хоће, поново пасти у грех, поново ослепити себе и отпасти „од простоте која је у Христу“.
Простота разума, коју он постиже у Христу, јесте исцељење разума од греховне разбијености: Христом разум постаје једноставан, целостан, пукотине које у разуму изазива грех попуњују се Христом, и разум престаје бити разбијено огледало, у коме цео свет, кад се огледа, изгледа разбијен, па чаж и сам Бог. Разум људски у Христу сав је једноставан, исцељен, прост, способан за интегрално, целостно познање света и човека. Благодаћу Својом Господ Христос исцељује разум наш од свих болести и немоћи, и то исцељује постепено, по мери наших подвига, нашет еванђелског живота. Греси разбијају нашу душу, дробе је, мрве је, ситне је, атомизирају је, а Господ Христос је исцељује, оједностављује: „Господи, исцјели душу моју, јако согрјеших Тебје (= Господе, исцели душу моју, јер Ти сагреших)“.
 
11:4 „Јер ако онај који долази другога Исуса проповеда кога ми не проповедасмо, или другога духа примите кога не примисте, или друго еванђеље које не примисте, добро бисте потрпели“.
 
Ето мако се разуми наши одвраћају „од простоте која је у Христу“: примањем „другога Исуса“, „другога духа“, другога еванђеља. Само верност правом, еванђелском Господу Исусу, чува наше разуме у њиховом боголиком здрављу, богосличности, боговидности.
Чим разум наш прими онакаженог Исуса, одмах се и разболи и отпадне од свега бажанског, истинитог, бесмртног, вечног. А онакажен је онај Исус, и лажан је онај Исус, кога проповедају јеретици и хуманисти. То су они „лажни Христоси“, о којима говори сам Господ Христос (ср. Мт. 24, 24).
Главна је одлика њихова: повлађују људима, људским слабостима, гресима, па и злочинима; употребљавају и препоручууу зла средства за оставрење еванђелског добра; своде Христа на полубога, на обичног човека, мудраца, философа; хришћанство своде на обичан морализам; труде се на све могуће начине да докажу како је Христос све друго само не Бог и Спаситељ. Сва беда и беспомоћност лажних Христоса постаје очигледна, чим их упоредимо са Христам кога свети апостоли проповедају.
Истина је о Господу Христу оно што Његови свети очевици и свети сведоци и пратиоци – свети апостоли казују. То је и мерило и провера за све што се односи на Господа и Његаво Еванђеље. Само држећи се светих апостола, ми можемо бити сигурни да смо уз правог Господа Исуса; Богочовека, Спаситеља, Творца и Судију. Све је друго басна и прича.
Хришћани се одликују од других људи тиме што кроз свете тајне и свете врлине примају Светот Духа. Оног Светог Духа који је у дан Свете Педесетнице сишао на апостоле, таа Цркву, и остао у њој занавек, постајући Духом свакога члана Цркве кроза све векове. Ми знамо шта је и какав је Свети Дух: знамо најпре из Дела светих Апостола. А пре тога од самога Господа Христа из Његовог светог Еванђеља. Што је Господ Христос благовестио о Духу Светом, то је сам Дух Свети потврдио и посведочио силаском на апостоле, па кроз њихову делатност, и кроз делатност Цркве од дана светих апостола до данас. Сва освећења и преображења људи у Цркви бивају Духом Светим и од Духа Светога. Што је душа у телу човечијем, то је Дух Свети у телу Цркве. За све што је еванђелско, бесмртно, свето, божанско „всјака душа Свјатим Духом живитсја“. Сваки дух који нема те особине, који не ради на оном што је еванђелско, бесмртно, свето, божанско, богочовечанско – није Христав, већ је то „други дух“, који ради против Светога Духа и Његовог дела у свету. Насупрот Духу Светоме стоји дух несвети, дух зли, ђаво; а између њих стоји човек боголика душа, који може прићи и једном и другом, што зависи од његовог слободног самоопредељења. Овога „другога духа“ људи примају кроз разне нехришћанске и антихришћанске идеје, организације, покрете. А хришћани се познају по Духу Христовом, по Духу Светом који је у њима. Јер ко нема Духа Христовог, он није Христов (Рм. 8, 9). Само Духом Христовом ми можемо знати и имати и самог Господа Христа и оно што је Христово (ср. 1 Кор. 2, 10-16).
Свако људско учење, које проглашује себе за спасоносно по род људски, а није од Христа и по Христу, и јесте ;,друго еванђеље“, самозвано и лажно: проглашује себе за благовест, а уствари је горковест. Зар није горковест ако еванђеље које није у стању да спасе човњка од смрти, те главне горчине, и извора свих горчина људских? А таква је горковест свако учење људско које претендује да је спасење за род људски. Јер такво учење не може да спасе човека од греха, који је једини творац и фабрикант смрти у нашњм човечанском свету, и од његовог родитеља – ђавола. Ето провере за сва та самозвана еванђеља.
Ако неко учење не може да спасе човека од греха, смрти и ђавола, онда оно није еванђеље, није благовест већ горковест. И не треба га примити, па макар га проповедали анђели, акамоли „велики људи“, „велики“ научници, философи, политичари.
Христово Еванђеље је једно: оно које свети апостоли проповедају. Само оно спасава од греха, смрти и ђавола, зато је само оно једина истинска благовест за род људски. А оно је васцело од Духа Светог, од Духа Истине, који свете апостоле уводи у сваку Христову истину.
И апостоли га проповедају Њиме, као духонадахнути и богонадахнути благовесници. Зато они и одлучно стоје за Њега, живе и умиру за Њега, не дајући да се оно окрњи, или измени, или унакази. Кад се то има у виду, онда је потпуно разумљиво оно страшно проклетство духоносног апостола: „Ако и ми, или анђео с неба јави вам еванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде! Као што пре рекосмо и сад опет велим: ако вам ко јави еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!“ (Гал. 1, 8-9).
 
11:5 „Јер мислим да ни у чему нисам мањи од превеликих апостола.“
 
Сви смо у истоме Духу и од истога Духа, стога у истоме Хрстсту и од истога Христа, у истоме Еванђељу и од истога Еванђеља. Наша проповед, наша чудеса, наши подвизи – сви су из једиога и истога извора. „Дарави су различни, али је Дух један, И различне су службе, али је један Господ. И различне су силе, али је један Бог који чини све у свему“ (1 Кор. 12, 4-6). У нама је велико само једно: Господ Христос и Његово Еванђеље. А у мени, најгрешнијем и некадашњем гонитељу Цркве, заиста је само то велико. Откуда то?
Отуда што „ја више не живим, него живи у мени Христос“ {Гал. 2, 20). Ето због тога, и ја грешни и свегрешни, „ни у чему нисам мањи од превеликих апостола“: имам оно што и они, знам оно што и они, и предајем оно што и они.
 
11:6 „Јер, иако сам простак у говору, али нисам у знању, него смо у свему познати међу вама“.
 
Ви сте Коринћаии навикли на превиспрене говоре својих философа, а мој говор је прост, и ја сам „простак у говору“. Али, разгрните и прекопајте до дна превиспрене говоре ваших философа, у њима је – шта? Саме басне, и штуре схеме, и мртве теореме. „А реч моја, и поучење моје не бејаше у надговорљивим речима мудрости људске, него у показивању Духа и силе“ (1 Кор. 2,4).
Ето све разлике између мене, проиповедника Еванђеља Христова, и ваших философа који вас плене својом блиставом шароликом красноречивошћу. Ако сте хришћани, треба да знате, говорио сам и писао сам вам: „Царство Божје није у речи него у сили“ (1 Кор. 4, 20).
Сетите се колико је међу вама исцељено сваковрсних болесника силом Христовом, колико нечистих духова изгнано из људи силом Христовом, колико духовно препорођених и преображених силом Христовом. И све ви то знате, и по томе смо ми „у свему познати међу нама“. Ви сте сведоци: ја сам вам објавио и предао право знање о истинитом Богу, право знање о свету, о човеку, о души, о смрти, о истини, о правди, о добру, о злу, о лажи, о ђаволу. И ви имате правилно схватање о свему томе. Али, то знање није моје: све је од Господа Христа и Светог Духа Његовог. Зато смело тврдим пред вама: „иако сам простак у говору, али нисам у знању“.
 
11:7 „Или грех учиних понижујући себе да се ви повисите, јер вам забадава проповедих еванђеље Божје“.
 
Велики апостол се добровољно понизио пред охолим Коринћанима, проповедајући им Еванђеље спасења. Коринћани су били охоли са своје грчке философије, и уопште културе. Да би их привео Господу Хриету, свети апостол је спустио себе у њихове низине, и одатле их извео. Он се увек држао оног свог еванђелсжог метода: „свима сам био све, да како год спасем кога“ (1 Кор. 9, 22}.
Али, постајући свима све, он је увек остајао Христов: силазио је у пакао људских душа, али га је Господ чувао благодаћу Својом, и он се није претварао у ђавола, нити се саблажњавао спасавајући друге од саблазни. Људима је давао оно што им нико сем светих апостола није могао дати: Богочовека Христа Спаситеља и спасење; а од њих није тражио ништа, па није ни хтео ништа. Еванђеље је проповедао „забадава“. То је необична новина за Коринћане. Свети апостол мора да их потсети на то, да би у корену сасекао њихову безразложну охолост. Као идолопоклоници, Коринћани су ае ваљали и у интелектуалбом и у моралном блату, из кога их је свети ашостол извукао У висине истинског богопознања и светлог богочовечанског еванђелског живота. Колико се он морао понизити, да би то извршио. Али то понижење је редосст за њега.
Јер је свако своје понижење пред људима ради Еванђеља Христова, свети апостол увек мерио према понижењу које је сам Господ Христос узео на себе ради спасења људи, поставши од Бога – човек, спустивши се са Божанских пресветих висина у смрдљиву каљугу људског живота на земљи. Кад је такво понижење добровољно узео на себе Бог, да би спасао род људски, како онда да ради спасења људи Његови апостоли не узму на себе слично, никада исто, понижење?
 
11:8 „Од других цркава отех, узевши плату од њих да би служио вама.“
 
Свети апостол Павле је увек ненасито гладан – спасења људског. Он само о томе мисли, само на томе ради. А све остало као да не осећа, и труди се да не осећа. Телесна глад и жеђ, то су његови стални сапутници. Он их радо подноси, имајући у виду свој апостолски позив: спасавање људи Хрмстом од греха, смрти и ђавола. Он, свемоћни чудотворац, никада није камење претворио у хлеб, да би утолио своју глад, јер је знао да је гладовање и жеђовање саставни део апостолског позива, и уопште еванђелског живота. Радити и својим трудом себе издржавати, то је апостолска девиза и животно правило. То свети апостол Павле не престаје наглашавати хришћанима: „Сребра, или злата, или руха, ни у једнога не заисках. Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје“ (Д. А. 20, 33-34).
Солунским хришћанима он такође пише: „Сами знате како треба да се угледате на нас, јер не живесмо неуредво међу вама, нити забадава хлеб једосмо у кога, него у труду и послу, дан и ноћ радећи, да не будемо на досаду никоме од вас“ (2 Сол. 3, 7-8). Исто тако он и Коринћанима пише:
 
11:9 „И кад бејах код вас, и бејах у оскудици, не досадих никоме; јер моју оскудицу потпунише браћа која дођоше из Македоније, и у свему се чувах да вам не будем на терету, и чуваћу се“.
 
Браћа из Македоније, опробани хришћани, добровољии помагачи моји, ревносни у еванђелској љубави „потпунише оскудицу моју“. Ја нисам могао да не смирим себе пред њиховмм огромним еванђелским братољубљем и да им не допустим да ме помогну у оскудици.
Они су с радошћу испунили заповест чудесног Господа: „Блаженије је давати него узимати“ (Д. А. 20,35); и ја сам примио од њих помоћ, да би блаженство њихово било веће. Не заборављајте никад: свако дело и свако расположење и сваки покрет душе ми хришћани треба да меримо Христом, Еванђељем. Не доприноси ли нашем спасењу и спасењу наших ближњих неко наше дело или реч или покрет срца, треба их одбацити, и кајати се, јер су од греха и воде греху. „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али све не иде на добро“ (1 Кор. 10, 23). Ви сте сведоци да сам се тога држао док сам био међу вама.
 
11:10 „Као што је истина Христова у мени, тако се хвала ова неће узети од мене у кријевима ахајским“.
 
Ако ико, ја сам испунио Еванђељем Христовим ваше крајеве, крајеве ахајске. Ко од вас може указати на неко моје нееванђелско дело или нееванђелски поступак? Зашто сте све то заборавили, те ме гоните да вас на то потсећам, иако ми душа црвени од стида. Али, то чиним зато што је у питању Еванђеље и ваше спасење. А ради њих, нема смирења и понижења које нећу узети на себе. Па и ово понижење: да вас потсећам на своја еванђелска дела. Хоћете ли једном престати са вашим старим незнабожачким схватањима и навикама? Време је, да душе ваше залије еванђелски стид и завеје еванђелски дтрах.
Да, еванђелски страх! Јер ништа страшније од – гнева Јагњетова! и још, ништа срамније по вас. Замислите, ако својим делима изазовете гнев кротког Јагњета Божјег? А то ћете учинити, ако тако продужите Еванђеље мерити својом незнабожачком и софистичком философском мером. Ма шта радили против мене, ви или они око вас, „хвала се ова неће узети од мене у крајевима ахајским,“, хвала да сам ја јавио Еванђеље спасења и донео Спаситеља, јединог Спаситеља свих људи под небом (ср. Д. А. 4, 11-12).
 
11:11-12 „Зашто? Што вас не љубим? Бог зна. А што чипим, и учинићу, да отсечем узроке онима који траже узрок, да би се у ономе чиме се хвале, нашли као ми“.
 
У проповеди Еванђеља ми угађамо само Господу Христу, а не људима. Ви сте навикли на човекопоклоништво, на угађање људима. Али у таме је не једна већ хиљаде смрти за душе ваше. Мене је Господ научио да не угађам људским слабостима, најамње страсттма и гресима њиховим. „Јер кад бих ја још људима угађао, онда не бих био слуга Христов“ (Гал. 1, 10). Хришћани никад нису човекоугодници, већ увек богоугодници. По томе ћете познати истинске апостоле од лажних, и истинске хришћане од лажних. Човекоугодништво је главна одлика лажних апостола, лукавих посленика.
 
11:13 „Јер такви лажни апостоли, лукави посленици, претварају се у апостоле Христове“.
 
Зашто се претварају? Зато, да би вас, ласкајући вашој охолости, вашим слабостима, придобили за своје пагубно учење. Загледајте им иза лица у срце. О, тамо „гади, ихже њест числа, животнаја малаја с великими“ {Пс. 103, 25). Иза еванђелске личине – лице душе, разједено губом грехољубља. И смрад, и смрт, и хиљаду смрти. Јер где Христа у души нема, ту се смрт коти врло брзо, коти се кроз ненаситно грехољубље. Зато се они и маскирају, да би сакрили свој унутрашњи смрад и гној и трулеж.
 
11:14 „И није чудо, јер се сам Сатана претвара у анђела светлости“.
 
Зашто се горди Сатана претвара у анђела светла? Да би лакше саблазнио н завео људе. Јер када би он људима отворено показао своје гадно и одвратно и ужасно лице, људи би се згадили на њега и одбацили га заувек.
Овако, он кроз привидну светлост лије у њихове душе отровну таму: отров греха нуди им златном чашом. Грех је у наготи својој и сувише ружан, да би га људи прихватили, ако се не накинђури личином врлине; и сувише је горак, ако не заслади себе неком павлаком сласти. Уствари, Сатана је најружније и најодвратније биће у свима световима; он је и извор сваке ругобности. Ако наказност има своју бесмртност, онда је то Сатана. Зато је Сатани увек нужно то претварање „у анђела светла“, то прерушивање, ради што успешнијег делања његовог међу људима.
 
11:15 „Није дакле ништа велико, ако се и слуге његове претварају као слуге правде, којима ће крај бити по делима њиховим„.
 
А ;ко су слуге Сатанине? Сви они који служе злу и чине неправду, а навлаче на свбе образине добра и правде. Или: сви они који одбацују Христа, који је вечна правда, а проглашују себе за „слуге правде“, за заточнике правде. Или: сви они који хоће да усреће људе без Христа и мимо Христа, поготову они који хоће да их усреће против Христа. Они се не либе да се појављују и у одори хришћанства, ако то доприноси остварењу њихових циљева. У том случају имамо пред собом људе који „имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли“ (2 Тим. 3, 5), људе који долазе у оделу овчијем, а унугра су вуци грабљиви“ (Мт. 7, 15).
Ма како слаткоречиви били, ма како слатке теорије проповедали, људи су „лажни апостоли“ и „лукави посленици“, ако немају у себи силе Христове, јер „царство Божје није у речи него у сили“ (1 Кор. 4, 20). А то немају, и не могу имати, ако не признају да је Исус Христос – у телу дошао, тојест да је Богочовек (ср. 1 Јн. 4, 2), А сваки такав човек „није од Бога, антихристов је“ (1 Јн. 4, 3). Антихрист пак, „за кога чусте да ће доћи, и сад је већ на свету“ (1 Јн. 4, 3). И сад је на свету: у свима који проповедају нехришћаиске и противхришћанске ствари, па ма ко они били и ма где били.
 
11:16-17 „Опет велим: нека пико не мисли да сам безуман; ако ли не, а оно барем као безумна примите ме, да се и ја мало похзалим. А што говорим, не говорим по Господу, него као у безумљу с тим поуздањем хвале“.
 
Нама сумње, богочовечанска философија светог апостола Павла преставља безумље за грчку мисао, за јелинску философију. Уопште, све што је Христово, и сам Богочовек Христос – Грцима је безумље (ср. 1 Кор. 1, 23). Христочежњиви апостол сматра за срећу што може и себе назвати безумним, пошто је и сам Богочовек за Грке „безумље“. Разуме се, има много бола и туге у овим апостоловим речима, јер неки од коринтских хришћана сматрају њега за безумна.
Но он одлучно остаје при своме „безумљу“, и моли их да га као таквога приме. А гром благодати Божје можда ће ударити у њихове разуме и растерати јелински мрак и таму, који се још вуку око њихових душа као густе испаротине старе незнабожачке философије, старог незнабожачког гледања на свет и живот. Апостол свњти меће никада одустати од своје хвале. А она је? Господ Христос. Међутим, када се разуми хришћана -помраче, овда се они почну хвалити „по телу“, тојест пореклом својим. Али свели апостол има и на то одговор:
 
11:18 „Пошто се многи хвале по телу, и ја ћу да се хвалим“.
 
Та врста хвале је махом одлика Јевреја, и неких хришћана из јеврејства. То је и могло бити оправдано до Христа, када су се Јевреји одликовали од других народа тиме што су „по телу“ потомци Аврамови. Од Христа, све се мења: хришћани постају изабрани народ, „свети народ“ (1 Пегр. 2, 9). Чланом, сународником тог светог народа постаје се светим крштељем, тим духовним обрезањем. Али кад се тим разлогом, чисто јеврејским, оперише међу коринтским хришћанима, свети апостол је и сам „по телу“ Јеврејин. Приморан, он изјављује: Премда би се и ја могао уздати у тело. Ако ко други мисли да се може уздати у тело, ја још већма, који сам обреаан осми дан, од рода Израиљева, колена Венијаминова (Флб. 3, 4-5). Али таква хвала је безумна, најочигледније безумна после доласка Богочовека Месије. Са Њим: све старо прође, и гле, све ново настаде (2 Кор. 5, 17).
 
11:19 „Јер, будући мудри, радо примате безумне“.
 
Како опрезаи и потресан прекор упућује свети апостол самохвалисавим Коринћанима. Они сматрају себе за мудре, јер су чланови философаке нације, горде са свога философског схватања света. Али та мудрост јелинска, упоређена са хришћанском мудрошћу, са хришћанском философијом, није друго до безумље. То је свети апостол раније показао и доказао коринтским хришћанима (ср. 1 Кор. 1, 17-31; 2, 1-16). Сада их у оправданој иронији потсећа на то. А колико је та њихоза „мудрост“ уствари лакомислена и погубна покааује то што они „радо“ примају „безумне“: примају оне који се у хришћанству хвале „по телу“. То су на -првом месту Јевреји, а на другом – Коринћани, Грци уопште, који се хвастају својом народношћу као философском и мудром. А да та њихова „мудрост“ заиста не само граничи безумљем него се и изједначује с њим, и просто је луда, ево доказа:
 
11:20 „Јер подносите ако вас ко поробљује, ако вас ко једе, ако ко узима од вас, ако вас ко велича, ако вас ко бије по образу“.
 
Као хришћани, ви треба да сте слободни у Христу: слободни од греха, од безакоња, од демонизма, од чулног схватања света, од лажне мудрости, од лажне -слободе, од лажних богова, од лажних спаситеља рода људског. А ви – „подносите ако вас ко поробљује“ таквим стварима. Зар је то мудро од вас? Није ли то безумље?
Некада, када бејасте идолопоклоннци, над вама владаху лажни богови, лажне философије, лажне идеје, лажне вредности, лажне величине, владаху греси, пороци, страсти, демоми, и ви бејасте „под стихијама света заробљени“ (Гл. 4, 8). А предавати се таквом ропству, зар то није безумље од хршдћана? Та као хришћани, ви сте се уздигли изнад видљивог света и сагледали своје небеско порекло, и осетили и сазнали да „нисте од овога света“ (Јн. 15, 19), већ од горњега, небескога, божанскога.
Својим небесним пореклом ви сте небеска бића на земљи, и ваша је даноноћна дужност да служите Богу небескоме у слободи од греха, од страсти, од лажних богова и лажних идеја, а ви се, на срамоту своју, „опет враћате на слабе и рђаве стихије“ и изнова хоћете да им служите (ср. Гал. 4, 9). Свака идеја која није небеског порекла прети вам опасним заробљеништвом, које може убити ум ваш или сатрти срце ваше. Тако и свака теорија, свака наука, свака навика, свака култура, свака цивилизација, која није пореклом од Христа и нема Његов благослов несумеиво вас лишава јавно или тајно слободе коју имате у Христу:: слободе од преха, од смрти, од ђавола, и заробљује вас на срамно служење смртном и пролазном, црвљивом и трулежном, греховном и ђавољем.
Када савест ваша почне преко лажних учења служити рђавим стихијама овога света, онда ви неприметно постајете плен лажних учитеља, јер неосетно постајете неосетљиви за оно што је Христово. А Христово и јесте једино истински вредносно у вама и ако вас. Постајући неосетљиви за оно што је Христово, ви почињете не осећати како вам греси и потајне страсти нагризају душу, помрачују савест, кваре ум, раслабљују вољу, како вас поткрадују и краду, како вас једу и пљачкају. Али, ако вам грех, та духовна смрт, поједе душу, шта ћете онда? Не варајте се, тело ваше без боголике и христочежњиве душе у њвму, није друго до смрдљиви леш и узаврело црвље. Поред тога, користећи ту вашу опијеност лажним идејама, лажни учитељи једу и оно што је ваше, имовину вашу; која у вашим хришћанским рукама трвба да служи еваиђелским сврхама.
Хришћани сте? То значи: и душе ваше и тела ваша нису ваши него Христови, јар они нису циљ ни себи ни вама него Господ; не само душа него и „тело је за Господа“ {1 Кор. 6, 13); у последњој линији, све је у њима и око њих „за Господа“. Тако и све што је ваше има један божански, богочовечански смисао и циљ: да служи Господу. Међутим, ни душа ваша ни тело ваше не служе Господу, „ако ко узима од вас“ оно што је ваше и употребљава на нееванђелске циљеве. Ваша савест мора молитвом и бдењем постати свевидећим оком вашег бића и не дати да ишта ваше иде на грех или служи греху, и не допустити да ко ишта ваше узума на грех.
По чему се најочигледније хришћанин разликује од нехришћана? По томе што хришћанин слави и велича јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа. А нехришћани? Они обично величају себе, као најближе себи богове, па затим – све лажне богове редом. А њихово је име легиом. У самој ствари, на себевеличању стоји и постоји сам ђаво, сам Сатана, и сваки ђаволизам, сваки сатанизам. Јер сатанизам почиње одавде, одакле и себевеличање.
Тако је себевеличањем најближи Богу Светлоносац постао Сатана, и светли анђели постали ђаволи. Тако и људи себевеличањем постају нељуди, и авај – ђаволи. Јер себевеличење је и као идеја и као сила свецело од Сатане. То је ђавоцентрична сила по свему и у свему. И она свега човека повуче у демонизам, и ували у сатанизам. Откуда то? Отуда што себевеличање ма ког стварења нема у себи ничег божанског, ничег еванђелског. Јер све што је добро у човеку и у свету око човека – од Бога је Створитеља и зато само Богу припада хвала и величање. Чим то човек изврне у хвалу и величање себе, то се одмах претвара у вешала за њега самог, и он тиме врши самоубиство. Омча – ето то је себевеличање. Пошто је себевеличање у исто време и сатанска идеја и сатанска сила, то по сто смрти удара на вас хришћане када „подносите ако се ко велича“. А лажни учитељи, и све лажне величине, само то и раде: величају себе на безброј начина.
Радећи то, они тиме газе и ниподаштавају оно што хришћане чини хришћанима. А то је? Све вредности Христове: Његову Богочовечанску Личност, Његово Богочовечанско дело, Његово Богочовечанско учење, што и сачињава „образ“ хришћаша. Лажни учитељи увек величају себе на рачун јединог истинитог Учитеља – Господа Христа, Богочовека, који не само зна Истину него је и оличење Вечне Истине у свима њеним савршенствима, који не само зна Правду и Љубав и Доброту и Лепоту него је и свега тога свесавршено оваплоћење.
Ако ћутке подносите ниподаштавање и омаловажавање једине Свевредности у свима човечанским световима – Богочовека Христа, онда – зар сте Христови? Свесавршени Бог и Господ, Богочовек Христос, сачињава ваш образ, хришћани. А зар сте хришћани, ако вас ко због нашег нехата и неревности бије по том образу? У својој самоубилачкој равнодушности и пагубној самообмаии ви ћутке, издајнички, јудински „подносите ако вас ко бије по образу“, и лакомислено уображавате да сте и надаље хришћани. О, млитавој равнодушности вашој право је име – издајство, христоиздајство.
Јер Свеистинити је рекао: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“ (Мт. 10, 32-33).
 
11:21 „На срамоту говорим, јер као да ми ослабисмо. На што је ко слободан, по безумљу говорим, и ја сам слободан“.
 
Срамота је за хришћане кунавички се држати пред лажним учитељима и самозваним спасиоцима човечаиства, по стопут срамота, јер ми хришћаии носимо у себи „Христа – Божију силу и Божију премудрост“ (1 Кор. 1, 24), „којој се неће моћи противити ни одговорити сви ваши противници“ (Лк, 21, 15), Сем ако нисте ослабили у вери, па стога и у љубави и у еванђелској храбрости. Нема сумње то долази отуда што се не трудите да „сила Божја и предмудрост Божија“ раде у вама, зраче из вас, благовесте кроз вас. Ви тако плашљиво уступате пред лажима лажних учитеља, да изгледа „као да ми ослабисмо“, па у немоћи и страху узмичемо испред њих. Уступамо, узмичемо ми хришћани, ми христоносци, ми носиоци свесавршене божанске мудрости и свепобедне божанске силе, којима никаква смрт, – ни све смрти скупа! никакав човек, – ни сви људи скупа! никакав ђаво, – ни сви ђаволи скупа! не могу наудити, акамоли усмртити их, разбити их, победити их, уништити их.
Но, Господ Христос никада не слаби; Он је увек исти: „и јуче и данас и вавек“ (Јевр. 13, 8); али слабите ви: слаби вера ваша, слаби љубав ваша, слаби молитва ваша, слаби храброст ваша због неревности ваше, због равнодушности ваше, због живих у вама остатака незнабоштава ваших.
„На што је ко слободан, по безумљу говорим, и ја сам слободан“. Хришћани се непрестано такмиче у смелости ка свему Христовом, Богочовековом, божанском, вечном. Само морају ангелски видовито мотрити на своју смелост, да како не скрене са еванђелског пута и застрани у нешто ваневанђелско, нееванђелско, противеванђелско.
А наша еванђелска смелост изгуби своју свету силу чим скрене у охолост, у световност, у ваневанђелскост. Зато је неопходво херувимски видовито пратити своју смелост и држати је у границама еванђелске богомудре ревиости. Са тог разлога и изјављујем: „по безумљу говорим“, и са страхом, приморан од вас, томе приступам. И смело питам вас, а преко вас и све друге који се величају или својим пореклом по телу, или својим пореклом по народности, или својим еванђелским подвизима:
 
11:22 „Јесу ли Јевреји? И ја сам. Јесу ли Израиљци? И ја сам. Јесу ли семе Аврамово? И ја сам.“
 
Ако је Јеврејство, хвала, ја се с правом хвалим њиме. Али је Јеврејство хвала само уколико је изабраништво од Бога. „Јесу ли Израиљци? и ја сам“, Израиљство је борба за јединог истинитог Бога; ја сам сав у томе. Али, ко је истинити Бог? Једини Господ Исус Христос – Богочовек. Отуда ново Израиљство и јесте: смело и неустрашиво исповедање пред анђелима и људима јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа Богочовека.
Јесу ли семе Авраамово? и ја сам“. Само, Авраам је сав чежња ка Христу. Његовој души име је христотежњивост. Живећи на земљи вером у далеког Месију, Спаситеља, Авраам очима своје видовите вере из дубине векова Месију = Господа Христа: „виде и обрадова се“ (Јн. 8, 56). Господ Христос је једива истинска радост Авраамова, радост у свима световима. Ако је коме од његових потомака по телу Господ Христос једина радост, онда је он заиста семе Авраамово. Ми хришћани „хвалимо се Христом Исусом, а не уздамо се у тело, премда би се и ја могао уздати у тело. Ако ко мисли да се може уздати у тело, ја још већма, који сам обрезан осми дан, од рода Израиљева, колена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, по правди закнсској бих без мане“ (Флб. 3, 3-5. 6).
 
11:23 „Јесу ли слуге Христове? Као безумник говорим: ја сам још више. Више сам се трудио, преко мере сам боја поднео, више пута сам био у тамници, често сам био у смртној опасности.“
 
Коринћани, ви ме приморасте на ову врсту хвале, на ово безумље. Јер хвалити се, и истицати себе међу осталим слугама Христовим, безумље је. Али, ја и то безумље примам на себе ради вашег спасења: да бих вас спасао од лажних апостола, од лажних учитеља, од нееванђелских философа, од хоминистичких философија, од свих који хоће да вас одврате са божанског пута еванђелског који једини води у живот Вечни кроз Истину Вечну и уводи у сва непролазна богатства Царства Божијег. И то води, поглавито, кроз муке и страдања Христа ради. Јер не заборављајте „да нам кроз многе невоље ваља ући у царство Божије“ (Д. А. 14, 22); и увек имајте на уму ову истину: „Сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ {2 Тм. 3, 12). Слуге Христове како служе Христу Спаситељу? Непрестано се трудећи на свом спасењу и спасењу ближњих: од греха, од смрти, од ђавола. А спасавати свбе од свих грехова, од свих смрти, од свих ђавола, то је труд који не зна за одмор, нити хоће да зна, нити сме да зна. И то што сам се више трудио него други, није моје већ благодати Божје. Јер „по благодати Божјој јесам што јесам, и благодат његова што је у менм не оста празна, него се попрутих више од свију њих, али не ја него благодат Божја која је са мном“ (1 Кор. 15, 10).
„Преко мере сам. боја поднео“, јер Људи бране своје грехе, своје смрти, своје демоне, бране их упорно, пошто су навикли на њих, па их још по навици, авај и заволели. И бранећи њих, они бране срамну љубав своју, и разјарени љубомором они бију Христовог апостола који непоштедно бије и убија грехе њихове, бије и убија смрти њихове, бије и убија демоее њихове. Али убија све грехе, убија све смрти, убија све ђаволе, не својом силом, него силом безгрешног Господа Исуса који је у њему и својом свепобедном божанском силом чини то што људи својим човеанским силама не могу никада учинити, нити су учинили, нити ће учинити. У том рвању са гресима и смртима и ђаволима што владају људским душама, ја сам безброј рана задобио и поднео, али радосно као свепобедник: „јер све могу у Христу Исусу који ми моћ даје“ (Флб. 4, 13).
„Више пута сам био у тамници“, зато што сам љубитељима лажних богова проповедао јединог истинитог Бога – Господа Хркста, љубитељима лажних истина проповедао једину истиниту Истину – Господа Христа, љубитељима лажних правди проповедао једину истиниту Правду – Господа Христа, љубитељима лажних добара проповедао једано истинито Добро – Господа Христа, љубитељима лажних живота проповедао једини истинити Живот, љубитељима насиља проповедао кротко служење људима, љубитељима зла проповедао вечно божашако добро, љубитељима греха и смрти проповедао живот безгрешни и бесмртни, љубитељима ђавола проповедао Бога, љубитељмма пакла проповедао рај, љубитељима лажи, обмана и заблуда проповедао једину Истину, једину Свеистину у свима анђелским и човечанским световима – чудесног Богочовека Господа Исуса, тог јединог свесавршеног Бога анђела и људи, и тог јединог свесавршеног Човека међу свима људима у прошлости, садашњости и будућности.
„Често сам био у смртној опасности“, јер сам робовмма смрти проповедао ослобођење од смрти кроз бесмртност, која се стиче Јединим Бесмртним. А ко је то? Једини Безгрешни, и стога Једини Победитељ смрти у свима световима Господ Исус Христос, Богочовек.
Међутим, робови смрти, по смртицентричном грехољубљу свом не желећи бесмртност Христову, грчевито су кроз грехе и страсти своје грлили смрт и све смртно, и на мене, проповеднина и доносиоца једине светле и радосне бесмртности, туркали сове смрти да ме усмргге, али ме је из свију њих избављао сладчајши Победитељ смрти – Господ Христос. А кад је Једини Бесмртни у теби, шта ти може учинити смрт, и хиљаде смрти, и све смрти, макар са свих страна кидисале на тебе свима својим страховима и ужасима и чудовишностима?
 
11:24 „Од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац.“
 
„Од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац“, зато што сам проповедао Онога који је испуњење закона. Неправедио примењујући на мени закон Мојсијев (5 Мојс. 25, 3), они су хтели да са 199 удараца истерају из мене веру и љубав које имам према незаменљивом Богу и Господу Исусу, а не знају да њих не моту истерати из мене не само они него ни све смрти, ни сви ђаволи, удружени с њима. Свесрдна и сведушна вера у Господа Хрттста увек је јача од сваке смрти, од сваке страхоте, од сваког демона, па макар поднела од њих по безброј удараца.
 
11:25 „Трипут сам био шибан, једном су ме засули камењем, трипут се лађа са мном разбијала, ноћ и дан провео сам у дубини морској.“
 
Уметници у гоњењу Христа, христагонитељи су се такмичили на мени у хригстоборству: „трипут сам био шибан, једном, су ме засули камењем“. Шибан, ја сам хвалио Господа што сам удостојен Његових мука; засут камењем, ја сам свим бићем радосно осетио како је неубивљив у мени Победитељ смрти – сладчајши Господ Исус, и кажо се патње за Њега на невидљив начин претварају у неисказану радост.
„Трипут се лађа са мном разбијала“, да бих сваки пут осетио како свемоћни Господ Исус чудесно промишља о Своме апостолу благовеснику, претварајући све смртне опасности у извор усхићене радости и молитвене захвалности.
„Ноћ и дан провео сам у дубини морској“, да бих осетио и познао, да ни оскудица ваздуха, ни огромне воде, неизмерљиво тешке, не могу усмртити Христовог апостола, када је испуњен и ограђен свебесмртним Богом и Господом, који сваку смрт прегвара у робињу бесмртности, ако то хоће Његово неизмерно човекољубље. И то није чудновато, јер је Његово човекољубље божанско. А све што је божансжо и свемоћно, природно је за Гоопода Христа и за Његове просвећене следбенике. То је неприиродно и немогуће за обезбожене умове, за иструлеле у самообмани душе, за грехољубива срца, за унакажене, за посувраћене разуме; речју: за све који се распадају у жељама преварљивим.
 
11:26 „Често сам путовао, био сам у опасности на водама, у опасности од разбојника, у опасности од својих сународника, у опасности од незнабожаца, у опасности у градовима, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом.“
 
„Често сам путовао“ ради проповедања једигае истинске благовести у овоме свету: благовести Христове. И на тим путовањима све су се горчине благодаћу Христовом претварале у слатке доживљаје. Разносећи благовести Христове по овоме свету и сејући их по душама људским, ја сам очима својим гледао како се богожедне душе, примајући их, истовремено испуњују божанским силама, и помоћу њих савлађују у себи сваки грех, сваку смрт, и осигуравају себи беамртност и живот вечни. У тим душама свака се горчина под чудотворним дејством благодати Спасове претварала у сладост и благост.
И баш зато што сам носио и сејао Највеће Добро овога и онога света, или боље: Једино Сведобро у свима световима – Богочовека Христа и Његово свето Еванђеље, на мене је са свих страма кидисало свако зло. Јер свако зло, а понајпре оно врховно зло – Свезло – Сатана, зна да се не може одржати пред свемоћним Господом и Богом Исусом Христом.
И мене су избезумљиво нападали сви видљиви и невидљиви непријатељи божанског и људског Сведобра, и због тога: „био сам у опасности на водама, у опасности од разбојника, у опасности од сеојих сународника, у опасности од незнабожаца, у опасности у градовима, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом“. Прозовите поименце све богоборне опасности, и ви ћете их пронаћи све где са свих страна јуришају на мене. О, не на мене, већ на Христа у мени. Јер да Хрстста свебесмртног и свепобедног није у мени, која ме од побројаних опасности не би искидала као паучину?
 
11:27 „У послу и труду, у честим бдењима, у гладовању и жеђи, у многом пошћењу, у зими и гоотињи.“
 
Шта је живот у Хрмсту и раии Христа? То је даноноћно живљење: „у труду и послу“ ва преображавању душе и савести и ума и воље од свега нечистог, греховног, смртног, ђавољег, у све што је свето, божанско, бесмртно, Божје. И то преображаање не само себе него и свију око себе. Јер сви смо и по Адаму и по Христу једно тело: сви људи. Зато су нам судбине неодвојиво и нерасплетиво повезане. Трудиш ли се на себи: спасаваш ли себе од грехова, знај, ти се у исто време трудиш и на спасавању ближњих. Јер сви смо ми на тајанствен психо-физички, а хришћани још и на благодатни, начин присутни један у другоме, повезани један са другим, и неизмерно много утичемо један на друтога вољно и невољно; свесно и несвесно, знано и незнано, видљиво и невидљиво, чујно и нечујно.
Разбуђен неизмерним човекољубљем Христовотм за све што је божанско, бесмртно и вечно, ја радосно бдим, молитвом и постом одганећи од себе сан. О, та кратак је, веома кратак људоки век на земљи, а Еванђеље Христово треба пронети кроз толике душе толиких људских бића на земљи. Шта ми остаје? Да држим себе „у честим бдењима“, те да што више људи разбудим на она неизмерна и непотрошива богатства која свечовекољубиви Господ нуди свакоме од нас кроз своје чудесно и свеспасоносно Еванђеље. Спавати? А око тебе тутње хиљаде смрти, легиони злих духова, милиони грехова, који похлепно краду, умртвљују, отимају, убијају људске душе. Не! не! не! – не сме се спавати ни дремати, где смрти има, где греха има, где ђавола има. Зато сам једном морао говорити вашој сабраћи: „Опомињите се да три године дан и иоћ не престајах учећи са сузама свакога од вас“ (Д. А, 20, 31).
Шта је апостоловање? То је низ мука које апостоли Христови добровољно узимају на себе реди спасења ближњих. А ближњи – ко су? То су наши сви људи, сви без изузетка, најпре по Адаму, а затим стоструко више по Христу. Сећате се, ја сам вам још у Првој Посленици, говорећи о нама апстолима, писао: „До овога часа гладујемо, и трпимо жеђу, и голотињу, и муке, и потуцамо се, и трудимо се радећи свајим рукама (1 Кор. 4, 11-12). Ја не бих био апостол Христов, када мој живот не би текао: „у гладовању и жеђи, у многом пошћењу, у зими и голотињи“.
Свим тим ја спасавам најпре себе од сваке духовне смрти, па и другима дајем пример. А ништа тако подмукло не увреба и не улови човека као духовна смрт. Јер шта је духовна смрт? Одвајање од Бота и Господа Христа. А сваки грех и јесте та страшна сила која те одвоји од Господа безгрешног и духовно умртви. Пригрлио си неки грех, – о! та ти си пригрлио своју духовну смрт. Погледај -како је наказна и одвратна! Сву ти душу уиаказила, одвојивши је од њене једине истинске, једине бесмртне и једине божанске лепоте: Господа Исуса. Зато бди молитвом и постом, па ћеш видети колики безброј духонних смрти вреба твоју душу, твоју савест, твој ум. Ударај очи душе своје и глађу и жеђу, и сузама и уздасима, да би чежњиво погледале, и стално гледале у јединог Спаситеља од смрти. Удјарај их постом, ударај зимом и голотињом, па ће све духовне смрти попадати мртве око твоје будне душе, будне савести, будног ума.
 
11:28 „Поред свега спољњег, наваљивање на ме сваки дан, бриге за све цркве“.
 
Све спољње опасности, невоље и муке, ситнице су према главној бризи која стално наваљује на ме. А то је „брига за све цркве“. Зато што су цркве главне радионице Божје у свету. У њима се људи прерађују из грешних у праведне, из смртних у бесмртне, из пролазних у вечне. А људи су и у Цркви често са многим и великим слабостцдага својим. Слабости, то су духовне болести; а греси и страсти и јесу духовне болести. Црква Христова и јесте болница, у којој се једино с успехом и лече такве болести.
Да, једино Црква. Лекови су ту; свете тајне и свете врлине. То значи: свети живот. Живи свето, и све ће духовне болести побећи од тебе и из тебе. Но свети живот тешко је водити. Потребно је ту много ревности и нештеђења себе за све што је Христово. На то хришћани морају приморавати себе.
Да, хришћани морају непоштедно приморавати себе на свети живот: прво старешине црквене, епископи и свештеници, па за њима и са њима и сви остали мирјани. Том нашем приморавању себе на свети живот долази у помоћ од Господа свебрижног благодат у потребним мерама, која нас оспособљује све више и више за такав живот. Али, оспособљује по мери, наше љубави, наше наде, наше молитве, нашег поста, наше смирености, наше кротости, нашег трпљења.
Речју: по мери нашег ревновања у еванђелслким врлинама у еванђелским подвжзима. Док благодат најзад не овлада потпуно нашим бићем, и не поведе нам сву душу, сво срце, сву савест, сав ум путем који једини кроз Истину Вечну води у Живот Вечни. На томе спасоносном путу стално брује заносном радошћу животворне и боготворне речи Оваплоћене Љубави: „Ја сам Пут и Истина и Живот“ (Јн. 14, 6).
 
11:29 „Ко ослаби, и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да не горим?“
 
У Цркви Христовој, у том чудесно и чудотворно тајанственом телу Христовом, сви смо једно: ја у свима, и сви у мени; сваки у свима, и сви у свакоме. Стога: „Ко ослаби, и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да не горим?“ Твоја слабост, моја је слабост, и ја је морам лечити као своју, на то ме нагони љубав Христова. Јер љубав Христова и јесте та божанска сила која све наше душе повезује у једну душу, заједничку душу, и сва наша срца – у једно срце, заједничко срце (ср. Д, А. 4, 32), те ја осећам себе као себе тек кроза све вас и у свима вама.
У тој заједничкој, светој, саборној души, моја душа има своје вечно биће, своју вечну љубав, свај вечни живот. Једино у тој саборној души Цркве моја душа доживљује себе као бесмртну боголику стварност, доживљујући ону непролазну херувимску радост небеску, онај блажени вечни живот божански, који се бићу људском дају Духом Светим као дар за Христаво беспримерно човекољубље.
Баш зато што је души човековој њена вечност и њен рај у саборној души Цркве Христове, на душу хришћанинову нападају сва зла и сва искушења, само да је одвоје од те душе, од те свете сведуше. Одвоје ли је, она постаје плен сваке смрти, свакога зла, и најзад самога свезла – Сатане. Стога: „ко се саблазни, и ја да не горим?“ Свака саблазан може ти душу украсти, и погубити, ако не устанеш на њу молитвом, бдењем, постом, сузама. Зато не дај мира души својој, да се не успава у лењости, или у неком греху, и тако заспи иа смрт. А сваки грех и јесте грех што душу вуче у свдрт, и кроз смрт у наручје творцу смрти – ђаволу. Јер је истинита она страшна реч еванђелска: „грех учињен рађа смрт“ (Јак. 1, 15).
 
11:30 „Ако се ваља хвалити, својом ћу се слабошћу хвалити?“
 
Говорећи вам све ово, немојте мислити да се хвалим, јер „ако се ваља хвалити, својом ћу се слабошћу хвалити“. Шта сам ја? Човек. А шта је човек? О, та човек је збир свих слабости, ако није са Богом и у Богу, и Бог у њему. Што важи за све људе, важи и за мене.
Моја моћ, махом свемоћ није од мене, човека Павла, већ од свемоћног Господа Исуса. Зато не престајем наглашавати: „Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје“ (Флб. 4, 13). Када се из тела извуче душа, оно се распада; тако и из душе када се извуче Бог, она се распада, у слабости распада. Онда човек постаје језива поворка слабости. Тако и ја: без Христа, сав сам слабост, и стециште и игралишге и тркалиште свих слабости. Али, ево чуда: баш у том осећању, свеосећању своје слабости, и у том сазнању, свесазнању своје слабости, и таји се повод мога спасења: јер због тих слабости ја и вапијем и лелечем за Оним који ме једини може спасти од њих; и не само спасти, него и те слабости моје претворити у моћи моје, и мене свеслабог прегворјити у свемоћног. Такав Спаситељ под небом и јесте једино Господ Христос. Пошто ме слабости моје, као неке невидљиве руке, воде и приводе Једином Спаситељу рода људског – Богочовеку Христу, то „ако се ваља хвалити, својом ћу се слабошћу хвалити“
 
11:31 „Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, који је благословен вавек, зна да не лажем.“
 
А да је све то истина, ја се позивам на Свеистину: „Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, који је благословен вавек, зна да не лажем“. Код нас апостола, а и код свих хришћана, главно је ово сазнање и ово осећање: Господ Христос је све и сва, а ми – нико и ништа; немоћни и беспомоћни без Господа Христа, ми са Њим постајемо не само моћни него и свемоћни, и као свемоћии побеђујемо на свима бојиштима, имајући власти над свима смртима, над свима гресима, над свима болестима, над свима ђаволима, и ништа нам није немогуће, јер је у нама Свемогући – Господ и Бог Исус Христос.
На нас апостоле, Господ и попушта и допушта све недаће и невоље и опасности, да би се у свему томе и кроза све то показала Његова моћ и свемоћ, Његова сила и свесила, Његово свепобедно и чудесно Божанство.
 
11:32-33 „У Дамаску кнез цара Арете чуваше град Дамаск, желећи да ме ухватти, и кроз прозор спустише ме у котарици преко зида, и избегох из њихових руку.“
 
Ми хришћани носимо нови живот: живот у заједници, у духовном јединству са Богом. Зато су против нас сви љубитељи старог живота: живота у заједници са грехом, са смрћу, са ђаволом. Јер човечји живот може бити само двојак: или у заједници са Богом, или у заједници са ђаволом.
Човек је у заједници са Богом само помоћу вере у јединог истинитог Бога – Господа Христа, и богољубља које проистиче из те вере; а у заједници са ђаволом човек је помоћу греха и грехољубља. Зло по природи својој ненавиди свако добро, а пре свега највеће добро – Сведобро – Господа Христа. Отуда толико гоњења на нас хришћане од стране грехољубаца и сластољубаца.
Отуда и непријатељство кнеза цара Арете у Дамаску против мене: јер „у Дамаску кнез цара Арете чуваше град Дамаск, желећи да ме ухвати, и кроз прозор спустише ме у котарици преко зида, и избегох из његових руку“. У већим, безизлазним опасностима спасава ме Господ Христос; у мањим, спасавам се сам, ради спасења ближњих, па и онда се спасавам силам Христовом која ради у мени.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *