НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
СЕДМА ГЛАВА
 
7:1 „Имајући дакле ова обећања, љубљени, очистимо себе од сваке поганштине тела и духа, творећи светињу у страху Божјем“.
 
Каква обећања су по среди? Обећања: да ће се Бог уселити у душе оних који очисте себе, и не дохватају се до нечистоте; да ће Он сам живети у њима, оваплотивши се у њтгма: да ће им бити Отац, а они Њему синови и кћери (2 Кор, 6, 16-18).
Заиста, ово су обећања која заслужују сваки подвиг и сваки труд са наше стране. Даје нам се нешто неисказано велико и свевредносно: Бог; а тражи се од нас једно: чистота душе и тела. „Очистимо себе од сваке поганштине тела и духа“. Како? Помоћу оветих еванђелских подвига. А шта је то што сачињава поганштину душе и тела? Сваки грех, свака страст. Јер је грех по себи прљава демонска сила, која својим присуством прља, погани и боголику душу и богоздано тело. Душа, као најфиније сито, пропушта сваки грех у тело; и тело, неком својом погонском силом сваки свој грех прелије у душу, и то због тајанственог јединства душе и тела у бићу човековом.
Очистиће себе од сваке поганштине духа и тела онај који се неуморно и одлучно бори против сваког греха у телу и души, и не да им да се тамо настане и задрже.
То је оно дановоћно невидљиво војевање хришћаниново за живот вечни (ср. 1 Тм- 6, 12). Хришћани су стално на бојишту: непрестано врше покољ грехова м искушења мачем еванђелских врлина. Нису ли наоружани еванђелским врлинама, тим „свеоружјем Божјим“ (Еф. 6, 11. 13-18), онда лако подлегну сваком греху, нарочито сваком јачем греху.
Живот непрекидног војевања са искушењима и гресима, и јесте свети живот. Свете врлине разливају по души свету силу, која изгони све што је у њој несвето, нечисто, прљаво, погано, тојест сваки грех и сваку страст. Зато свети апостол и вели да ћемо ми очистити себе од сваке поганштине тела и духа„творећи светињу у страху Божјем“. Шта је то „светиња“? Свето Еванђеље Христово, Еванђеље спасења. Испуњавајући „у страху Божјем“ све што јв еванђелско, ми очишћујемо и душу и тело од „сваке поганштине“.
„Светиња“ су све свете тајне и све свете врлине еванђелске: творећи их у страху Божјем, ми очишћујемо себе, и тако претварамо себе у храм Божји, у који се усељује Тросунчани Господ, да би обитавао у њему. Све што је свето твори се Духом Светом, који је „Дух светиње (Рм. 1,4), а који нам се дајњ кроз свете тајне и свете врлине. „Светиња“ је све што се односи на наше спасење, и што сочињава наше спасење од греха, смрти и ђавола, А то су опет и опет: свете тајне и свете врлине. Јер оне доживљене, и непрекидно доживљаване, и јесу спасење.
Тако: светост уствари и сачињава чистоту душе и тела. Светост тела и душе, то и јесте чистота тела и душе, и у такву се светињу усељује Бог и оваплоћује својим божанским силама. Света душа, и јесте чиста душа; свето срце, и јесте чисто срце; свето тело, и јесте чисто тело. Свето, чисто срце и види Бога зато што у себи има Бога. Благовест је новозаветна: „живећи свето у страху Божјем“ ми ћемо очистити себе од сваке прљавштине тела и духа. Отуда онако чести молитвени вапаји у нашим црквеним молитвама: „Очисти мја от всјакија скверни плоти и духа! (= очисти ме од сваке поганштине тела и духа)“ (Припрема за свето Причешће, Молитва прва); „Царју Небесниј, очисти ни от всјакија скверни! (=Царе Небесни, очисти нас од сваке прљавштине!)“ (Молитва која се сваки дан чита много пута).
 
7:2 „Примите нас, никоме не учинисмо на жао, никога не покварисмо, никога не занесосмо“.
 
„Примите нас“, јер вам доносимо благовест боговаплоћења, благовест спасења; доносимо вам Христа Господа, и у Њему сва вечна блага неба и земље. Сетите се: „ни-коме не учинисмо на жао“; напротив, радост вам донесмо, и то радост непролазну, јављајући вам спасење и живот вечни у Христу Исусу, једином истинитом Богу и Господу. А спасење, шта је? То је ваше освећење, ваше охристовљење, ваше обожење.
Зато су хришћани најбољи, најсавршенији, најплеменитији, ,ајмилосринији људи у овом свету подивљалих грубости. Сваки је од нас Христом постао несравњено бољи него што је био, јер ми „никога не покварисмо“ својим Еванђељем, никога ие учинисмо горим. Ми смо вам дали све што вам могу дати, не људи већ сам Бог љубави и човекољубља; дали смо вам сва непролазна богатства обадва света, И ви сте сами сведоци: „ми никога не занесосмо“.
 
7:3 „Не говорим на осуђење, јер већ рекох да сте у срцима нашим, да бих с вама и умро и живео“.
 
Прекоре које упућује коринтским хришћанима, свети апостол прелива благошћу и кротошћу еванђелском. Исправља их „духом кротости“ (Гл. 6, 1). Иако међу њима има и великих грешника, он их не одбацује, јер је у њега сила која и најокорелије грешнике препорађа и преображава, отпуштајући им и најцрње грехе. Та сила?
Неизмерна љубав Христова, неизмерно чавекољубље. И он их заиста све носи у срцу свом, као и његови сарадници. Јер су они у свету, да лече људе од грехова и мана, а не да мх прогоне због њих, још мање да их убијају због њих. Ако је ко пао, свети апостол се спушта за њим у његов понор, да би га отуда извукао. Ако се ко тешким гресима својим суновратио у сам пакао, он и тамо силази, да би га отуда извадио. Попут чудесног Господа који је у ад сишао „и узи окованих“ разрешио, и из ада их извео. Тако их и христоносни апостол силом светости своје, која му је од Христа, ослобађа ада и свих страхота његових.
И заиста, он умире и живи са свима хришћанима, да би свачију смрт и свачији живот претворио у смрт за Христа и у живот за Христа, еда би сви заједно са њим, ненадмашним благовесником, могли рећи: „Ако живимо, Господу живимо; а ако умиремо, Господу умиремо. Ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи смо“ (Рм. 14, 8). Имајући то у виду, и то као своју жељу, свети апостол изјављује Коринћанима:
 
7:4 „Врло сам слободан према вама, много се хвалим вама, напунио сам се утехе, изобилан сам радошћу поред свију брига наших“.
 
Нема зла које може уплашити Христовог човека. Нарочито када је тај човек апостол. Јер он увек располаже несравњено већим добром, које може развејати свако зло. Зло што је у људима, увек је мање и слабије од божанског добра што је у Христовим апостолима. Зато су они поред свију брига својих радосни. А њихова је главна брига: како спасти што већи број људи; и још: како спасти све људе.
Јер се нико не изузима; ни онај најгори, ни Јуда. Јер се и њему до последњег тренутка пред пад пружа безброј могућности да се спасе. Само се онај не може спасти који свесно и упорно остаје у своме греху, у своме злу. Спасење се никоме не намеће; оно се свакоме предлаже.
У човеково спасење Богу улаже своју божаиску силу, благодат, а човек улаже своју добру вољу, слободну веру. Спасење је увек с-радња благодати Божје и слободе човекове. Спасава се ко стално благодаћу очишћује себе, освећује, преображава, изграђује, охристовљује. Разуме се, то је дуг и врло разгранат подвиг и процес. Зато хришћани и граде своје спасење „са страхом и трепетом“ (Флб. 2, 12).
То осећање страха за спасење свих хришћана потреса свељубеће срце светог апостола, и он се исповеда Коринћанима:
 
7:5 „Јер кад дођосмо у Македонију, никаква мира немаше тело наше, него у свему бесмо у невољи: споља борбе, изнутра страх“.
 
Многобрижни апостол нема мира, јер стално бди над душама безбраојних хришћана. А оне? Неке од њих посрћу, неке у подвизима сустају, неке дремају, неке се шале са искушењима, неке потресају страсти, неке спопадају демоии. И кроза све то апостол хита, благовести, страхујући и борећи се за сваку душу. Такав страх проходи његову душу и за коринтске хришћане. Све очи његове многобрижне душе гледају ка њима.
 
7:6 „Али Бог, који теши потиштене, утеши нас доласком Титовим“.
 
Ево човека! Иако врховни апостол, и велики чудотворац, и васкрситељ мртвих, и исцелитељ болесних, он је ипак – потиштен! Да, јер пролази кроз све невоље и недаће спасаваних. И показује шта нам треба очекивати кад смо потиштени. Шта, дакле?
Помоћ од Бога„који теши потиштене“. Не сумњај да ће те Бог утешити, ако си потиштен због нечег доброг, због нечег еванђелског, због нечег што се односи на спасење душе твоје. Јер је Бог наш – „Бог сваке утехе“, и Он „нас утешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољот утехом којом нас саме Бог утешава“ (2 Кор. 1, 3. 4), Он, превелики и свемоћни алосгол, несумљиво свемоћни, јер тврди за себе: „Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје“ (Флб. 4, 13), очекује утеху од свог ученика, Тита! Каква смиреност!
Он, који је за живота био узнесен до трећега неба и у сам рај, смирава се толико, да му је потребна помоћ његовог ученика. Али у томе је еванђелска величина светих апостола: они на своје ученике гледају као на своје миле сараднике. Свети Павле предњачи у томе. Чиме га је Бог утешио? „Доласком Титовим“.
 
7:7 „Али не само доласком његовим, него и утехом којом се утеши код вас, казујући вашу жељу, ваше плакање, ваше старање за мене, тако да се још већма обрадовах“.
 
Утеха апостолова, у чему? У томе да се његова духовна деца труде на своме спасењу. А труде се ратујући најпре са гресима у себи, и онда са гресима своје браће око себе. Коринћани су имали у својој средини тешког грешника, и још друтогх грехова од својих старих идолопоклоничких навика и обичаја. Свети апостол је и писао Прву посланицу због тога. И шта? Ето они плачу због својих грехова, плачу што су ожалостили свог духовног оца и благовесника, који им је очи отворио на бесмртност и живот вечни, а најпре на јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа. На путу спасења, срце се мора често умивати сузама покаајања, сузама умилења, сузама еванђелске разнежености. Свака таква суза, чим кане у срце, претвара се у капљицу светлости, и ти се умиваш светлошћу. Зато се свети апостол веома обрадовао томе. Он у томе види њихову ревност за живот по Еванђељу, за спасење. Стога им и додаје:
 
7:8 „Јер, ако сам вас и ожалостио посланицом, не кајем се, ма да сам се кајао: јер видим да она посланица, иако замало, ожалости вас“.
 
Циљ је посланице и био: да коринтски хришћани прогледају, и амбис своје греховности сагледају. То изазива и страх и жалост. Но и тај страх и та жалост су неопходни за спасење, јер су они поуздани неимари, који не зидају дом спасења на песку илузије, ни на клизавом земљишту гордости, ни на поледици неразумног самопоуздања.
Кајање и говори кроз сузе, кроз страх и жалост. То су његова два врло видовита ока, која са сигурношћу воде душу стазом спасења, па макар се она пробијала кроз урвине најстрашнијих искушења и саблазни. И свети апостол објашњава своју радост.
 
7:9 „Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте, на покајање: јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не штетујете од нас“.
 
Ето спасоносне жалости: жалост покајничка. Откуда она? Од сазнања својих грехова у светлости Божјој. Чим човек осветли своје грехе божанском светлошћу еванђелском, он се одмах згрози иад њима, јер сагледа сву њихову ругобност и пагубност и смртоносност. И онда: жалост проври из целог бића његовог. И он, куда ће? Ономе који једини може отпуштати грехе, Богу. А Њему се приступа покајањем, бауљајући, лазећи, коленачки. Јер како би смео грешник ићи к Богу усправно? У томе се и састоји покајање; скршити своју гордост, бацити себе на колена, самлети себе у ступи самоосуде, самопрезира, самомучења.
 
7:10 „Јер жалост по Богу доноси за спасење покајање, за које се не каје; жалост овога света смрт“.
 
Та туга, та жалост због грешности, увек је од Бога, од тајанственог дејства благодати Божје у души човековој. Поробљена и изранављена гресима, боголика душа тугује и отима се ка Лекару душе. Мука од грехова покреће човека ка Богу, ка јединоме који може да ослободи од греха, од његовог опасног, одвратног и смртоносног присуства. Она покупи у души све богочежњиве жеље и силе, преради их у покајање, и сав човек пође ка Богу, и дође до Бога, као оно блудни син еванђелски. А Бог?
Он хитно излази у сусрет покајнику, и с очинском љубављу га грли, и опрашта му, и уводи га на пир вечне радости. Ето, то је спасење; ту и Спаситељ. У томе учествује воља човекова својом ревношћу. Она изграђује покајање од свих осећања и мисли, и стапа их у једро скрушено и богочежњиво расположење.
У томе се и састоји покајање што човек доведе себе пред лице Божје, и човек свега себе сагледа у светлости Божјој, Богам. И чим себе тако сатледа, у њему се стане одмах све мењати: и душа, и срце, и савест, и живот, и вредности, и мерила вредности. Тек онда он увиђа да у овом свету уствари постоји само једна једина вредност, свевредност: душа; а у оном: Бог. На крају крајева то је двоједна вредност. Јер душа и долази од Бога, и води Богу. Сва је вредност њена од Бога, и сва свевредност њена у Богу.
Човек стварно позна себе тек кад свим бићем доживи покајање: тада види шта је најважније у њему самом, а шта у свету око њега. У њему је најважније – душа, а у свету око њега – Бог. Еванђелско је правило: нема дамопознан.а без покајања. Сократовски императив старог света: „Познај себе самог!“ уистини је био глас вапијућег у пустињи. Јер га ни Сократ, ни стари свет није могао остварити.
Недостајало им је оно што је најглавније: Богочовеково Еванђеље. Јер човек може истински познати себе самог само кроз еванђелско покајање. Човек дохришћанског света, и уопште човек ванхришћанског света, не зна за истинско самопознање. Што је Сократ тражио, то Еванђеље даје.
Шире узето: што нехришћански и ванхришћански свет тражи, то само Богочовеково Еванђеље даје. Покај се, и познаћеш себе. То је једини пут ка самопознању, и другога нема. Покаје ли се, човек постаје сензоријум, чувствилиште, осећалиште за све што је божанско, бесмртно, вечно, свевредносно. Зато се свим силама труди да се ослободи свега пролазног, трулежног, смртног; тојест, да се спасе – смрти, и творца смрти – греха, и оца греха – ђавола. Отуда, покајање и јесте спасење. Зато та врлина и стоји на вратима Еванђеља спасења; зато су прве речи које су божанска уста Спаситељева изговорила у Еванђељу ове: „Покајте се!“ (Мт. 4,17).
У покајању човек омрзне грех и све греховно, смрт и све смртио, ђавола и све ђаволско; а заволи Бога и све што је Божје, јер само Бог може спасти од тих наказних људождерских чудовишта која се зову: грех, смрт, ђаво. Зато што покајање даје човеку оно што му нико и ништа у нашем човечанском свету не може дати, оно и јесте најнеопходнији доживљај за човека и најсудбоносније расположење. Човек који је доживео истинско покајање, и са пута греха прешао на пут добра и врлине, зна сву незаменљиоост покајања и сву његову доживотну неопходност. То је једино због чега се човек у овом свету не каје: “ … покајање, за, које се не каје“.
У овом „вету има много врста жалости, али је само једна од њих спасоносна: то је „жалост по Богу“, која доноси покајање, и у покајању спасење. А све друге жалости спадају у „жалост овога света“, која „доноси смрт, израђује смрт“. Зар жалост за богатством не убија душу, и не доноси смрт души? зар жалост увређене гордости не израђује у души пуно смртоносних расположења и грехова? зар жалост за славом овога света не доноси смрт души? зар жалост што сам сиромашан, или ружан, или запостављен, не производи много убитачних мисли у души? зар жалост за ма чим сујетним, таштим, неправедним, лажним, сладострасним, не доноси смрт души, а са њом и смрт свему најбољем у човеку?
Да, у нашем човечанском свету постоје уствари само две врсте жалости: жалост по Богу и жалост овога света. Прва доноси: васкрсење душе из мртвих, оживљење – „мртав беше, и оживе“ (Лк. 15, 24. 32), живот – спасење; а друга – сжрт. Стога свети апостол благовести:
 
7:11 „Јер, гле, баш то што се по Богу ожалостисте, колико старање створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па одмазду! У свему показасте да сте чисти у овој ствари“.
 
Покајничко расположење ставља у покрет све добре особине човекове душе. И човек постаје ратник и борац: ратује и бори се за све што је праведно, истинито, божанско, еванђелско, бесмртно, вечно. На то троши и радост и жалост, и срце и душу, и савест и вољу, и тело и чула. Скала свих осећања и мисли и расположења, еванђелска је, од почетка до краја. И ту нема застоја, јер је свако божанско добро безгранично, и свако је скопчано са другим, и вуче ка другом, и тако из добра у добро до у безброј божанских добара, И кроз њих иде и човеково срце, и душа, и савест, и воља помоћу еванђелских добродетељи вере, љубави, наде, молитве, поста, трпљења, и других. Тако се старање наше разрасте у све еванђелске подвиге и врлине, расцвета у бесмртна осећања, у бесмртне мисли, у бесмртна расположења. Почиње се од покајања, а покајање се разграна у све еванђелске подвиге, јер оно семенски, клицно садржи у себи све добродетељи еванђелске. Зато је спасење у покајању.
 
7:12 „Ако вам дакле и писах, не писах због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се покаже међу вама старање наше за вас пред Богом“.
 
Греси једног хришћанина дају светом апостолу повод да хришћанима отвори очи на смртоносну опасност која им прети од греха. Јер сваком хришћанину прети опасност, не само од њетовог греха већ и од греха његовог ближњег. Као браћа по вери, нама је све заједничко, па и – греси. Саи смо одговорни за свачије грехе. Ко се не осећа кривим због греха своје браће по вери, неспособан је да осети опасност и од свог личног греха.
Прави хришћанин се одликује тиме што је свестан да је грех -смртна опасноет, па налазио се у њему или у брату поред њега. Зато он ради на сузбијању греха у души свога ближњег као што ради на сузбијању свог властитог греха. Грех је врло заразна и преношљива бољка. Ако се одомаћи код твојих ближњих, сигурно ће прећи и ка тебе.
 
7:13 „Зато се утешисмо утехом вашом; а још већма се обрадовасмо радости Титовој, јер сви ви умиристе дух његов.“
 
„Зато се утешисмо утехом вашом“, јер се грешник покајао, а ви сте сви радили на томе, м залагали душе своје и савести своје. Његов грех био је подстрек за ваше свеопште узбуђење, и пробуђење, и покајање. Јер ми хришћани и заједнички верујемо, и заједнички волимо, и заједнички се кајемо. Осећања су нам саборна, јер живимо у једном телу, саборном телу Цркве и имамо једну душу -саборну душу Цркве, и руководимо се једном савешћу – саборном савешћу Цриве, „А још већма се обрадовасмо радости Титовој, јер сви ви умиристе дух његов“. А он је био узнемирен вашим грехољубљем: присуством тешких грехова у вашој средиии.
Сада, ваше покајање унело је мир у душу његову: ви сте нашли пут кано се грешник исправља. Од сада тако поступајте. Знате како се најуспешније бори са грехом који је у брату: свеопштим покајањем. Кајте се најпре ви за њега, и умвсто њега, па ће Господ и њега, због братољубља вашег, пробудити на покајање.
 
7: 14 „Јер, ако сам му се што за вас похвалио, нисам, се посрамио; него као што је истинито све што говорисмо вама, тако се и похвала наша пред Титом показа истинитом“.
 
За вас хришћане је једно срамно: грех; и једно похвално: врлина. Ако се хвалимо, ми се хвалимо победом над грехом. А грех се побеђује врлином. Најпре: покајањем. Где покајањ има, ту има разлолга за хвалу нашу. Где пак њега нема, ту грех ликује. А у томе је срамота наша. Кад човек падне у грех, и није тако стидно, као што је стидно ако остане у греху и не покаје се. Ту је разлог за доживотнуу срамоту, и за наше заједничко јадиковање и кукање.
Јер чиме ћемо показати да смо хришћани, ако не тиме што живимо са браћом и ради браће: верујемо не само за себе него и за њих и кајемо се не само за себе него и за њих, и волимо не само за себе него и за њих, и постимо не само за себе него и за њих: свака наша врлина није само наша, него и браће наше; заједничка нам је душа благодаћу, заједнкчке врлине, заједнички и живот.
 
7:15-16 „И љубав је његова још већа к вама кад се сети послушности свију, како сте га са страхом и трепетом примили. Радујем се што се у свему могу ослонити на вас.“
 
У Титу је парасла љубав, знате ли чиме? Вашом еванђелском врлинам: послушношћу.Ваша послушност према еванђелским заповестима распалила је љубав у срцу његовом, која је иначе била велика, а сад је „још већа“. Тако, наше посебне врлине расту у нама помоћу врлииа које су у браће наше.
Шта мислите, колико дугујете молитвама Светих Божјих Угодкика што се показасте тако послушни Еванђељу? Ми и не слутимо колико дугујемо својој браћи по вери за многа своја добра дела, и племените мисли, и света осећања. Зато, увек будите захвални један другоме.
Ко зна колико се тајно моли за тебе тај брат твој поред тебе, или неки далеки брат, тамо у некој пустињи, где се са сузама служи света литургија, и приноси света бескрвна жртва за све и сва, и за тебе, и за мене, и за све нас! Сви смо ми вером наслоњени једни на друге, и љубављу и животом. Стога свети апостол с радошћу изјабљује: „Радујем се што се у свему могу ослонити на вас“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *