НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ТРЕЋА ГЛАВА
 
3:1 „Почињемо ли опет себе препоручивати? Или требамо, као неки, препоручених писама на вас или од вас?“
 
Да није Господа Христа, Коринћани не би знали за апостола Павла, јер њега не би ни било као апостола. Њега је начинио апостолом Богочовек Христос својом божанском силом. И ношен том божанском силом он је као најкрилатији анђео прелетао и облетао свет. Тако је и у Коринт дошао. Увек је испред њега ишао чудотворни Господ Христос. По спољашњости Павле, а по сили која је деловала из њета – Христос. Он Коринћанима није проповедао себе, већ Господа и Спаситеља Христа.
? Христа, ко препоручује? Његова свемоћна и свечудотворна сила. Но пошто дела из Павла, и кроз Павла, та иста сила је и Павлова препорука. Ни са чим људским он није дошао међу њих. Из њега је непрестано избијала Христова божанска сила, и исцељивала све, и благовестила свима, и савлађивала све смрти, све страсти, све грехе, све ђаволе. То је оно што препоручује апостола Павла. И он, не само у људима, него ни у целој васиони не налази ништа што би било истински достојно препоруке, сем? – Богочовека Христа. Зашто?
Зато што је Он, једини Он: Победитељ смрти, греха, ђавола, и најпотпуније оваплоћење и најдивније оличење свих божанских и човечанских савршенстава, која Он човекољубиво и раскошно раздељује свима жељнима истине и правде. ? Он је све то зато што је истинити Бог и Господ. Христос у хришћанима, – то је оно што препоручује хришћане једне другима, и људима, и Анђелима, и свима вишим и бољим бићима од човека. Али, исто тако то је оно што их оптужује кад свих злих и злољубивих бића, била она у демонском или људском облику, свеједно. Јер из правих хришћана зрачи Христос. Зрачи из њиховог живота, из њихових мисли, из њихових дела, из њиховог лица. Они су живо, ходеће Еванђеље: благовест Богочовека. Гледајући њих, људи виде разноврсна оваплоћења и преоваплоћења чудесног Господа. Стога свети алостол и пише коринтским хришћанима:
 
3:2 „Јер ви сте наша посланица, написана у срцима нашим, коју знају и читају сви људи“.
 
Христоносни апостол их је љубављу еванђелском најпре унео у своје срце; и ту их преобразио, прерадио, претворио у хришћане; и они су се и у себи самима обрели као нови, Христови људи, христоносни и христоношени. Шта је апостол писао у њима и по њима? Цело Еванђеље Спасово. То су му разни преписи Еванђеља. Свака доживљена еванђелска истина, и њих неколико доживљених, ето посланице благовесне, посланице ? Христу, ? његовим делима, чудесима, савршенствима, добродетељима; ? његовој истини, и љубави, и правди. и бесмрћу, и васкрсењу, и вазнесењу, Све то на разне начине избија из хришћана, зрачи из њих; и све је то разумљиво и читко за све људе, писмене и непиемене; те посланице „знају и читају сви људи“. Јер хришћани исписују Христа својим делима, својим доживљајима, које сви људи виде и уочују. У свакој њиховој мисли, у сваком осећању, у сваком поступку по Христова благовест. И они – жива посланица Христова. Хришћани? – „Посланица Христова“, коју Он шаље људи-а, свету, да и њих научи својој спасоносној благовести, Еванђељу. Зато богомудри апостол и вели коринтским хришћанима:
 
3:3 „Јер сте показали да сте посланица Христова“.
 
Чиме? Својим животом. Јер свако еванђелско дело, и расположење, и осећање, то је живо златно слово, и жива златна реч, и жива златна реченица – жива златна благовест. ? низ таквих дела, или низ таквих расположења, или низ таквих мисли, – ето читава „посланица Христова“. Сваким својим поступком хришћани показују да су „посланица Христова“. Кроз хришћане људи читају и упознају Христа. Хришћани су усмено Еванђеље, које чују све уши и виде све очи. Да, нема сумње, хришћани су живе посланице Христове, јер у њима живи Богочовек Христос. И споља и изнутра они су његови: у Христа се обукоше светим крштењем, и Христом се испунише – светим причешћем, и осталим светим тајнама и светим врлинама еванђелским. Искрена и дубока молитва – колико Христа унесе у душу! а љубав, а милостиња, а доброта, а пост, а смерност, а кротост, а трпљење, – о, колико Христа од тога у теби, у мени, у свима нама! Заиста смо „посланица Христова“, „коју знају и читају сви људи“.
Но да се не би понели и помислили да смо својим човечанским силама написали ту „посланицу Христову“, свети апостол нам казује њеног писца. Ко је он? Дух Бога Живога. Ето ко у нама, у срцу нашем, у души нашој, у савести нашој, у животу нашем пише „посланицу Христову“. Што је од Богочовека, постаје наше преко Свегог Духа. Он засађује и узраста Христа у бићу људском. Што је Христово Дух Свети преображава у наше божанском силом својом. Оном силом, у коју су се апостоли обукли „одозго“ кад је Дух Свети сишао на њих (ср. Лк. 24,49; Д. А. 2,1-11), и којом су стварно познали Христа, стварно постали Христови, и живе посланице Христове.
Што важи за њих,важи за све хришћане свих времена и свих континената. Они су само први хришћатш, челници хришћански, а ми сви за њима и по њима и прако њих. Божанском силом својом Дух Свети оживљује у срцима нашим истине еванђелске: „Свјатим Духом всјака душа живитсја = Светим Духом живи свака душа“; и још: „Свјатим Духом точатсја благодатнија струји, (напајајушче всјакују твар ко оживљенију = Светим Духом се лију благодатни потоци којм напајају сваку твар ка оживљењу“. Дух Свети постепено, према мери наше вере и ревности, кроз свете тајне и подвиге еванђелске оваплоћује Христа у нама хришћашима. Ове Христове дарове Он постепено дарује нама, и претвара их у наш живот, у нашу душу, у нашу савест, у наше срце (ср. 1 Кор. 12,1-11). И тада је душа наша охристовљена, и савест, и срце, и живот, и цело биће наше. И тада смо заиста „посланица Христова“, и споља и изнутра исписани Еванђељем Христовом. Све је наше прожето и проникнуто Христом: све ухристовљено и охристовљено. И све то чини „Дух Бога живога“, Дух Свети, Дух Христов. Стога свети апостол и пише коринтским хришћанима: Ви сте „посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом него Духом Бога живога, не на каменим, плочама него па месаним плочама срца“.
Живећи у хришћанима, Дух Свети стално пише живе посланице Христове. Зато духоносни апостол и упућује хришћанима ове речи – Тела ваша су „храм Светога Духа, који живи у вама. кога имате од Бога“ (1 Кор. 6,19; ср. 3,16). Та света еванђелока стварност даје иам се од Духа Светог, и чува се Духом Светим који живи у нама (2 Тм, 1,14). Живећи у нама кроз свете тајне и свете врлине, Дух Свети пише у нама благовест Христову, те смо тако Њиме „посланица Христова“. Само као „заједничари Светога Духа“ ми то можемо постати, и бити, и осгати (ср. Јевр. 6,4). Откривење Светога Духа је у томе: Он остварује наше спасење у Христу, и освећење, и охристовљење, и обожење, речју: васцели богочовечански домострој спасења. Зато је Спаситељ и наредио својим светим ученицима да не почињу проповед Еванђеља док Дух Свети не сиђе на њих, и не стане живети у њима, делати из њих и говорити кроз њих.
У самој ствари: од Њега је апостолство, од Њега мучеништво, од Њега исповедништво, од Њега подвижништво, од Њега чудотворство, од Њега: и вера, и љубав, и истина, и радост, и кротост, и смерност, и трпљење, и крштење, и све свете тајне, и све свете врлине, једнсм речју: од Њега је све и сва, од Њега – сама Црква. Јер је Господ Христос дао тело Цркви, а Он душу. Да, Дух Свети је „душа Цркве“, по богомудрој мисли светог Василија Великог.
 
3: 4-6 „? та?в? поуздање у Бога имамо кроз Христа: не да смо врсни од себе расудити што као од себе, него је наша врсноћа од Бога, који нас је оспособио да будемо слуге новом завету, не слову него духу; јер слово убија, а дух оживљује“.
 
У томе је суштина апостолства, у томе суштина хришћанства: Бог је који оспособљује људе на апостолство, на хришћанство. Јер, шта је апостолство, шта хришћанство? – Победа над грехом, смрћу и ђаволом, ослобођење од тог троструког ропства; и добијање вечног живота, раја, неисказаних блага и савршенстава кроз освећење, обожење, охристовљење, отројичење. ? ??, ко може дати, и даге? Бог, само Бог, никада човек. Ту човек „од себе“ не може дати ништа, ни као јединка, ни као род људски. Сав род људски, сви људи без изузетка, од Адама па до последњег човека, ма како се напрезали, не могу то дато! „?д себекао од себе“. Све је ту од Бога кроз Христа. Зато свети апостол и објављује: „???в? поуздање у Бога имамо кроз Христа“, У тој ствари, зар се можемо поуздати у човека, у ма ког и ма каквог човека? Сви смо прах и пепео. „Наша врсноћа“, „наша способност“ да савладамо грех, и зло, и смрт, и ђавола, и задобијемо живот вечни и савршенства непролазна, долази нам само од Бога кроз Христа. На који начин? На тај, што нам Он даје „све божанске силе“ (2 Пепр. 1,3), све благодатне аиле, помоћу којих то остварујемо. Наша еванђелска молитва, када је Бог окрепи и ојача благодаћу, постаје огањ који спаљује све страстти, и грехе и демоне. Тако и наш пост. И ето свеоружја Божјег, пред којим се не могу одржати ни сви кнезови зла и управитељи таме испод неба (ср. Еф. 6,10-18). ? љубав облагодаћена, није ли свемоћна, новозаветна сила божанска? Па облагодећена доброта, па облагодаћена кротосг, па облагодаћено смирење, па облагодаћено трпљење? Помоћу свега тога Бог нас оспоообљује „да будемо слуге новом завету„: слуге свему новозаветном, еванђелском, богочовечанском, Христовом. Јер се не може бити Христов без Христа, Божји без Бога.
Нови завет је савез човека са Тројичним Божанством: савез против сваког греха, зла и ђавола, а за све што је свето, добро и божанско; савез против смрти и свега смртног, а за све што је бесмртно и вечно; савез против лажи, а за истину; савез против пакла, а за рај; савез против Сатане, а за Бога; савез против сваког идолопоклонства, тварршоклонства, човекопоклонства, а за једигао ис-тииско богопоклонстио, хркстопоклонство.
Шта ту може човек сам „од себе„, сам по себи? Зар је он ту доста сам себи, довољан сам себи? Не, ту човек нити може шго сам од себе, нити је довољан сам себи. Баш осиона и неразумна самодовољност човекова, аутаркичност човекова, и упропастила је човека, и осмртила, и огреховила, и ођаволила. У томе је суштина греха, и личног и општечовечанског. Грех стално говори и тврди: довољан сам себи. Тако говори ђаво; тако говори грехољубив човек. Чим анђео тако почне говорити и живети, постаје ђаво. ? човек, стане ли тако говорити и живети, одмах постаје неки полуђаво. Суштина свих грехова људских, и заблуда, и смрти, и трагедија, у овоме је: довољан сам себи, не треба ми Бог, могу без Њега. Зар није у томе суштина Адамовог „хуманизма“, и свих хуманизама уопште: јелинског, будистичког, европског, и других? Док је истина на супротној страни. Јер човек је по природи такво биће, да му увек треба нешто божанско, небеско, вишње, онострано. Човек је недовршено биће, које се може довршити само божанским и вечним. Недовршено му је срце, недовршена душа и воља, недовршен ум и разум. И то недовршени са једног божански мудрог и целисходног разлога: да би се довршили Богом. У својој природној датости они никада нису довољни сами по себи за правилно деловање, функциониоање. Наша логика недовољна је сама по себи: да би могла нормално деловати, треба да се усаврши и доврши Богом кроз Христа. Тако и наш разум, и наша воља, и наша савест, и наше срце. Па не само то, него и сама наша основна, првобитна способност расуђивања – дар је од Бога. Каио расуђујемо? И откуда? Размишља ли човек ? томе нормално, објективно и доследно, мора доћи до закључка, да је та способност дата људима од Бога. Јер је она толико узвишена, и неземаљска, и тајанствена, и компликована, да иоле мисаоног човека одводи право ? Богу, као једино могућем Творцу нашег разума, нашег ра:суђивања. Погледајте камење, биљке, животиње, шта им је све потребно да би могли расуђивати? Ми чак ни то не знамо. Акамоли да сами створимо у себи способност расуђивања, или је дамо нижим бићима од себе. Зато је несумњиво истинита, за сва људска бића истинита, благовест светог апостола: Ми нисмо „способни од себе расудити што као од себе, него је наша способност од Бога“. Поготову, када је у питању расуђивање ? Богочовеку Христу, ? његовој личности и животу, ? његовим делима и савршентвима, ? његовом беспримерном подвигу: богочовечаноком домостроју спасееа. Ту је „наша способност“ увек и свуда „од Бога“, не од нас самих, од наших људских сила.
Без непрекидног прилива благодатне помоћи Божје човек није способан да ишта Христово правилно схвати и оцени. За необлагодаћене људе Христово Еванђеље увек остаје слово – мртво слово, књига – мртва књига. Само када се Дух Божји косне духа људског, људи устрепере над слатком тајном Еванђеља Христовог. И тада се по њиховом бићу разлива неко чудесно миље; и свим бићем се осећа и увиђа да је Исус Христос заиста једини истинити Бог и Господ, једини Спаситељ људи под небом. Истинита је, занавек истинита, света апостолова блатовест да се само Духом Светим може познати, и признати, и видети Бог у Христу (ср. 1 Кор. 12,3). Тако и све што је еванђелско, Христово, можемо осетити да је божанско и спасоносно, само када наш људски дух обасја и прожме светлост Духа Светога. Онда човек осећа да су речи Христове, и слова тих речи „дух и живот“ (Јн. 6,63). И зато што су „дух и живот“, оне ???гоне из човека све смртно и греховно и зло. Том својом животном силом оне оживљују наше умртвљене савести, наше парализоване разуме, наше обамрле душе, наша изнемогла срца. „Дух оживљује“. ? тај дух је у свакој Христовој речи. То осећа сваки који се удостоји примити Духа Божјег. ? такав је сваки прави хришћанин, Стога су хришћани духоносци. Дух Свети „све испитује, и дубине Божје“, и открива их духоносним хришћанима (1 Кор. 2,12.10). Ми помоћу Духа Светог „знамо шта нам је даровано од Бога“ у Христу, у његовом светом Еван1ђељу (1 Кор. 2,12).
Уствари, наш људски дух је мртав док у њега не уђе Дух Свети. Мртав за све што је божанско, бесмртно, вечно, савршено. ? Дух Свети улази у дух људски, како? Светом тајном крштења, и осталим светим тајнама и светим добродетељима еванђелским. Ваљда примећујете како својим молитвама постепено оживљујете свој дух, подижете га из мртвих, чините га све осетљивијим и свеснијим за све што је божанско и узвишено. То исто чинимо и својом љубављу, и постом, и смиреношћу, и кротошћу. Свака новозаветна врлина оживљује по неко наше гробље: једна – гробље мисли, друга – гробље осећања, трећа – гробље нада. Моја душа, мртва за љубав према ближњима, одједанпут устрепери том љубављу кад струја благодати Божје проструји кроз њу. ? она проспруји не насилно, не нежељено, не механички. Него ако у теби угледа тугу и напор и труд: како тугујеш што немаш љубави за ближње, како се напрежеш и трудиш да је стекнеш, како и против своје воље примораваш себе на њу. Чим то Дух Свети угледа у теби, Он ти одмах шаље благодати и силе љубави. Али шаље увек по мери твога труда. И потом стално домеће у твоју душу силе љубави по мери твоје ревности. То све бива тако, да не би ништа Божје било наметнуто човеку силом. Јер је све ту добровољно, све засновано на слободној вољи.
Што важи за љубав, важи за све новозаветне врлине: молитву, пост, кротост, смиреност, трпљење, милосрђе. Колико се човек труди око њих, толико и добија од Бога благодатне помоћи за њих. И он је увек свестан да је та „врсноћа наша од Бога“, који нас и оспособљује да живимо новозаветним животом, да будемо слуге новом завету. То пак значи: да будемо слуге своме спасењу, своме прослављењу, својој бесмртности, својој вечности. Јер служба новом завету и јесте служба Богу Победитељу смрти, Богу Васкрситељу, Богу Осветитељу, Богу Спаситељу и Наградитељу. Служећи таквом Богу, ми служимо својој ботоликости, својој бесмртности, својој вечности, свему што је божанско и савршено и славно и прослављено; служимо своме васкрсењу, своме вазнесењу, своме вечном прослављењу. Зато је та служба – „радост у Духу Свегом“ (Рм. 14,17): царовање Духа Светог у духу нашем сада, свагда, и увек, и кроза све векове. Заиста, само је нови заветслужба бесмртности нашој. И само живећи у новозаветним истинама, човек живи и служи својој божанској бесмртности. Ван тога, и без тога – служи смрти. Да, служи смрти, јер ван новозаветног Бога и новозаветне Истине смрт остаје непобеђена, и грех. ? човек када ма коме греху служи – смрти служи. И то увек чини, ако није у њему – Он: Једини Безгрешни, и стога Једини Победитељ греха, смрти и ђавола.
Зато се једино преко Њега и Њиме служи својој бесмртности и безгрешности. Оној безгрешности, за коју се православни хришћани ревносно моле сваки дан по неколико пута, на јутрењу, на литургији, на вечерњу: „Сав дан (или: сав вечер) савршен, свет, миран и безгрешан, молимо у Господа! – Подај, Господе!“ – Заиста, служба својој људској бесмртности и својој људској безгрешности. А и за једну и за другу човеку даје љубави и силе само Он: Једини Безгрешни, Он: Једини Бесмртни.
 
3:7-8 „? кад служба смрти, словима изрезана у камену, би у слави, да синови Израиљеви не могаше гледати у лице Мојсијево од славе лица његова која прође, ?а?о да служба Духа не буде већма у слави?“
 
До појаве Једино Бесмртног, Гослода Христа, сав свет био је под смрћу, саз стари свет: и изабрани народ и незнабошци. То показује сам Стари Завет – осовина старога света. Јер његова светлост, падајући на сва људска бића, показује да су сва под слрћу. Сваки људски пут у староме свету завршавао се смрћу. Ма шта радили, људи су радили смрти, служили смрти. Јер никако нису могли да је савладају, и спасу себе од ње. Васцела служба њихова живота уствари је „служба смрти“. То важи за све старозаветне људе, па и за оне највеће, најбоље, најсветије. Као што је свети боговидац пророк Мојсије. Слава којам је он сијао када је на Синају примао заповести Божје, долазила му је непосредно од Бога, и светлошћу својом преко лица његова осветљавала сва бића људска, утонула у таму смрти. И он, роб смрти, као и сав род људски, тако је сијао светлошћу Бесмртнога, да осмрћене очи старозаветног Израиља нису могле „гледати у лице Мојсијево од славе лица његова која беше пролазна“. Да, пролазна, јер је њен циљ био да наговести и праобразује славу Једино Бесмртног, који се имао јавити земнородним и смрторобним бићима људским, и показати им сву непролазну славу Бесмртности божанске. Светозарно лице Мојсијево било је само указање, и символ, и праслика оне „истините светлости“, која дође у наш људски свет оваплоћењем вечног Бога Логоса (Јн. 1, 9). Та истинита оветлост „светли у тами“ смрти наше људске, али „тама је не обузе“ (Јн, 1, 5), Зашто? Зато што је Богочовек Христос једини у нашем човечанским свету јачи од смрти, и победитељ смрти. И Он је својим васкрсењем развејао таму смрти из нашег помрачевог света, и из наших душа, и разлио светлост и славу свога бесмртног Божанства. И тако нас извео из таме у светлост, јер нас је превео из смрти у живот вечни.
То је Он учинио целокупним својим богочовечанским подвигом на земљи: од колевке до Вазнесења. И све то оставио као Богочовечанско тело своје, Цркву. И Цркву поверио Духу свом Светом, да Он бдагодаћу својом уводи људе у ту светлост, у ту бесмртност, кроз победу над смрћу, грехом и ђаволом. Зато је новозаветна служба„служба Духа„. Њој нас учи Дух Свети. Он нас води, и руководи, и уводи у царство Јединог Бесмртног, Јединог Победитеља смрти у освима световима. По бићу свом Свети Дух је сав бесмртан, и надсмртан и недосежан за смрт. Зато све што је од Њега и јесте оно што обесмрћује човека, оно чиме људи савлађују све смрти, и све узроке смрти – грехе, и све творце смрти – ђаволе. Из Њега се непрестано излива света и животворна божанска сила у васцело тело Цркве. Та сила јесте божанска благодат.
Она се непрестано прелива и разлива у све чланове Цркве: оживљује их, обесмрћује, освећује, обожује, охристовљује, отројичује. „Различни су дарови“ Духа Светог у Цркви, „различне су делатности“, „различне су силе“, али „све то чини један и исти Дух, раздељујући свакоме посебно како хоће“ (1 Кор. 12, 4. 5. 6. 11). Сви ти свети дарови Духа Светога, и свете делатности, и свете силе, тако су чудесни, и чудотворми, и светли, и славни, да је „служба Духа“ заиста несравњено већа у слави од сваке старозаветне службе. Јер су ове старозаветне службе, и оне најславније, биле под сенком смрти.
Али, чињеница је и то, да је служба светог пророка Мојсија, и осталих светих Пророка, и патријараха, и старозаветних праведника, била пуна славе, божанске. Но, упоређена са славом оваплоћеног Бога, она је сва сенкаста, сва паучинаста. Јер је то „служба осуђења“, „служба смрти“, служба осуђеиика на смрт, свих до једнога. „Служба осуђења“, зашто? Због греха. Јер грех је по себи нешто што безгрешни и свесвети Господ не може благословити, већ само осудити. ? људи, изабравши добровољно грех, сами су осудили себе на смрт. И тако је сав живот рода људског од Адама до Господа Христа једноставиа „служба осуђења“. Једина слава рода људског у то доба, у доба „службе осуђења“, били су свети Божји угодници: пророци, патријарси, мученици, исповедници, праведници старозаветни. Нема сумње, и то је велика слава, јер се јављала у оно неславно и грехољубиво и смрти подвласно доба, у доба власти Сатанине над родом људским. ? Христова служба Богу, то је „служба правде“, „служба праведносту,“ божанске у нашем човечанском свету, свету неправде, греха и смрти. Зато је и слава ове службе несравњено већа од оне старозаветне славе „службе осуђења“. „Служба правде“, у чему је? У ослобођењу себе од узрока сваке неправде под небом: греха. И са њим – смрти, и ђавола. Ту правду, и такву праведност, донео је роду људском Господ Христос. И кроз Цркву је предао људима, да и они у њој заједно живе са Њим, свеправедним Богом и Господом Христом и његовим свесветим и животворним Духом. ? Дух Свети благодаћу својом одушевљава људе на ту праведност, и даје им божанске силе да је воле, да је траже, да живе у њој и ради ње. И да осећају неисказано блаженство када страдају за њу. Стога свети апостол и указује на то коринтским хришћанима, и кроз њих свима нама, благовестећи: „Јер кад је служба осуђења слава, много већма изобилује у слави служба правде“.
 
3:10 „Јер и оно што се прослави није славно у овом случају према превеликој слави“.
 
Када се старозаветна слава скупи ова, све њене свеће и свећице, све њене буктиње и ватре, огњеви и пожари, и избесе пред наше очи, пред очи Цркве Христове, у којој пламте безбројна сунца славе Христове и његових светих праведника, онда – шта онда остаје од славе старозаветне службе? Скоро се и не примећује, као да је нема. Јер шта значи светлост свећа и свећица, па и свих пожара старозаветне вере у истинитог Бога, када око нас пламте безбројна сунца божанска, свако хиљадама пута светлије од овог видљивог сунца у видљивом свету? Нема сумње, само је Христова слава истинска слава. Јер је непролазна, бесмртна, вечна, безгранична, зато што је божанска. ? Господ Христос – сав Бог, свим Божанством, свим неисказаним светлостима свога Божанства присутан је у нашем човечанском свету, присутан у телу свом човечанском а затим у Богочовечанском телу Цркве. Новозаветни човек, ма како праведан и свет, просто нема довољно очију да се нагледа те славе, просто нема довољно вида да је види и у свима њеним беакрајностима и безрраничностима. Јер које од земнородних бића може сагледати неисказану славу Тросунчаног Божанства, мада од њеног блеска заклањају лице своје шестокрили Серафиими и многооки Херувими? Стога богомудри апостол јасно подвлачи ту разлику између славе старозаветне и славе новозаветне: „Јер и оно што се прослави није славно у овом случају према превеликој слави“. И наставља исту благовест:
 
3:11 „Јер кад би славно оно што престаје, много је славније оно што остаје“.
 
? остаје – све што је од Богочовека Христа. Јер у Њему нема ничег смртног, пролазног, трулежног, већ све бесмрггао, непролазно, вечно. Све је у Њему такво: и истина, и правда, и љубав, и живот, и слава, и блаженство, и авако саврпшенство. И сви који живе Њиме, и верују у Њега, јесу такви. Какав је Он, тажви су и они: (ср. Гл. 2, 20; 1 Јн. 4, 9; 3, 24; 4, 13; 1, 7; 3, 2-3). Он је и дошао у овај свет, и постао као ми, да бисмо ми постали као што је Он. Кроза све своје, Он хоће једно: да се саобразимо Њему, да се охристоличимо(РМ. 8,29). Јер је то врховни циљ људског бића, и крајња мета наших жеља {Гал. 4, 19; ср. Флб. 10, 21). Разуме се, то се „с муком“ постиже и ствара (Гл. 19): а помоћу свих светих тајни и светих подвига еванђелских, које нам даје, и кроз које нас води и руководи Утешитељ благи. Он је који помоћу светих тајни и светих врлина ствара, формира „обличје Христово“ у нама, лик Христов, охристоличује нас. Та христоликост је и наш циљ, и наша нада. Достићи је, живети њоме и ради ње, то је непролазна слава наша што је у Христу Исусу Господу нашем. Да то постигнемо, дате су нам „све божанске силе“ које су за то потребне: свете тајне и свете врлине (2 Петр. 1, 3-8). Стога заједно са светим апостолом, сви христочежњиви апостоли смело изјављују:
 
3:12 „Имајући, дакле такву наду, ми радимо с великом слободом“.
 
Да, „радимо с великом слободом“, јер радимо на сигурно, радимо оно што можемо остварити и чиме можемо постићи божанску славу, у свима животима својим. „Радимо с великом слободом“, јер је наш Бог – „Бог човекољубља“, увек готов да иам да сва своја божанска блага, ако их ревносно и истрајно желимо и тражимо вером, љубављу, молитвом, постом и осталим еванђелским подвизима својим. „Радимо с великом слободом“, јер знамо да нам Господ према нашем ттруду, преииа нашој ревности даје све благодатне силе, које иас оспоообљавају за еванђелска дела, за еванђелска расположења, за еванђелеке подвиге и успехе. Ту велику слободу даје нам наша победа над грехом, над свим оним што нас вуче у пропаст, у смрт, у пакао. Једном речју: ту слободу даје нам доживљена Истина – Христос (ср. Јн. 8, 32-36).
 
3:13 „И не као Мојсије који меташе покривало на лице своје, да не би могли синови Израиљеви гледати свршетак ономе што престаје.“
 
Раслабљен грехољубљем, старозаветни човек је био неспособан да непосредно гледа славу Божју и светлост Божју. Штавише, његов вид, и телесни и духовни, био је толико ослабљен и разбољен, да није могао гледати ни у опосредовану светлост славе Божје: у лице Мојсијево, из кога је и кроз кога је просијавала светлост неприступног Божанства. Иако је та опосредована светлост била дата Мојсију, и преко њега Израиљу, и то дата привремено, ипак синови Израиљеви нису могли гледати њу. За јаку светлост потребан је јак вид. Таквог вида није било у Израиља због робовања греху, смрти и ђаволу. Болесне, рањаве очи тешко подносе и слабу светлоег. Тачно, рањаве очи Израиља нису могле поднети ни пролазну светлост, коју је Бог преко Мојсија показао Израиљу. Загго „Мојсије меташе покривало на лице своје“. Навикнуте на мрак, очи Израиљаца нису волеле, нити могле, нити хтеле да гледају и у опосредавану светлост Божју. Из греха се непрекидно лучи тама, као из добра светлост. И докле год је грехољубље главна и омиљена сила душе човекове, дотле он и воли таму, и живи у њој, и остаје у њој добровољно. Доказ? Израиљ. Не само у време Мојсија, него и касније он је упорво остао у свом грехољубљу, и зато љубитељ таме, Стога свети апостол упозорава на ту историску истину и чињеницу:
 
3:14 „Али ослепише мисли њихове јер до данашњег дана стоји исто покривало неуклоњено у читању Старог Завета, јер у Христу престаје“
 
„Ослепише мисли њихове“, од чега? Од грехољубља. Стално лучећи из себе таму, грех поплави њоме душу човекову, и она се сроди са њом и навикне на њу. ? у тами поглед душе је кратак, често пута толико кратак да се не види прст пред оком, акамоли Бог, који је иза таме, с оне стране таме, далеко од ње. Ко је у тами „не зна куда иде, јер му тама заслепи очи“ (1 Јн. 2, 11). Тама не воли светлост, грех не воли добро, ђаво не воли Бога. Због грехољубља свог људи „већма воле таму него ли светлост“ (Јн. 3, 19). И кад сама Божанска Светлост, Господ Христос, дође у свет, грехољупци, тамољупци Га одбацише и не примише. Зашто?
„Јер сваки који зло чини мрзи на светлост, и не иде ? светлости да не покарају дела његова, јер су зла“ (Јн. 3, 20). „А ко истину чини, иде ? светлости“ (Јн. 3, 21).
Ето јасних разлога, због чега људске душе ослепе у тами, у греху, а прогледају у истини, у светлости = у Христу. Ум је боговидна способност човекова. Чим ослепи грехом, он није у стању да гледа у светлост Божју, нити да је подноси. Тада човек са разумских разлога неће Бога, избегава Бога, па чак и не признаје Бога. Тада је разум против Бога.
Да, огреховљени разум је увек против Бога. Па макар то био анђелски или арханђелски разум. Погледајте ђаволе. То је некадашњи арханђелски боговидни ум и разум, који је грехом постао огреховљен, те стога грехољубив и тамољубив. И неће Бога, и не трпи светлост његову, и стално тоне из мрака у мрак, који сам ствара својим упорним грехољубљем. У томе, људи у извесној мери личе на ђавола. Сразамерио грехољубљу овом, и они ослепљују свој ум и разум, те и неће Бога, и избегавају Га, и не трпе Га, и одричу Га. Тако у људи стоји „покривало неуклоњено у читању Старог Завета“, у читању Књиге Боже, и они не виде да та Божја Књига указује на Христа Бога, и: не примећују да сва њена светлост одводи извору светлости – Месији, Богочовеку Христу. Стари Завет је божанска светлоест, само многоструко опосредована, због слабости духовног вида у старозаветног човека. Он ни у води не може да гледа одблесак сунца, акамоли непосредно да гледа у сунце Божје.
То покривало „у Христу престаје“, јер у личности Христа сам Бог стаје пред нас. И сва божанска светлост његова је ту, присутна у нашем свету, у нашем људском телу. Истина је, за сав свет истина .да „Бога нико није видео никад“ све до? – Доласка Господа Христа у наш свет. ? Он? „Он Бога објави“ (Јн. 1.18), Бога показа (Јн, 14,9-10) у најпотпунијој светлости, у каквој Га може видети очишћен од греха вид људски. Стога је свакоме приступачна сва благовест: чисти срцем виде Бога – у Христу, и у свему што је од Њега, са Њим, и око Њега. Богочовек Христос скида „покривало у читању Старог Завета“, и Стари Завет постаје очигледно сведочанство ? Богу, ? истини Божјој, ? Месији, ? Спаситељу у оваплоћеном Богу Логосу: Исусу Назарећанину. Али они који су упорни у свом грехољубљу, и неће да изађу из своје таме, него је претварају у све бесконачнију и безграничнију, на њиховим очима покривало остаје непрестано, и они не виде Христа ни у Старом ни у Новом Завету. Зато свети апостол благовести:
 
3:15 „Него до данас, кад се чита Мојсије, стоји покривало на срцу њиховом“.
 
И зато срце њихово не ввди у Исусу Христу Месију, Спаситеља, Бога, кога је богонадахнути Мојсије пророковао, прасликовао, из даљине назирао и проповедао. Они и не разумеју Мојсија зато што неће да га виде у светлости Хриотвој. Обасјан светлошћу Христовим Мојсије постаје јасан. Свим својим Мојсије води ка Христу. То је тако очигледно за срце које нема на себи покривало греха. И тек Христос открива сав значај и величину пророка и боговидца Мојсија. Уствари: Мојсије само ? Христу и пише, посредно или непосредно.
Стога Спаситељ и вели својим савременицима, упорним грехољупцима: „Да сте верозали Мојсију, веровали бисте и мени: јер он писа за мене“ (Јн. 5,46). Сав је Стари Завет, на челу са Мојсијем, = вођ ка Христу (Гл. 3,24), учитељ ? Христу, наставник, васпитач. То не осећају, јер неће да ооете, људи грехољубиви, људи ослепљена ума. Они намерно неће да виде у Христу испуњење свих Мојсијевих очекивања и пророштава: Богочовека, Месију, Спаситеља., И зато у њих стоји „покривало на срцу“ и кад год приступају Исусу, они због свог добровољног слепила умног, не виде у Њему Бога и Спаситеља.
 
3:16 „А кад се обрате ка Господу, узеће се поткривало“.
 
И тада ће њихов ум прогледати, у Исусу Бога и Спаситеља угледати. Јер поверовати у Христа, значи: одрећи се свог огреховљеког ума не ослањати се више на њега, не водити себе више њиме – слепцем, него предати себе божанским и свевидећем уму Христовом. Да нас он води и руководи кроз живот и све тајне неба и земље.
Са вером у Христа, грех престаје да буде посреднкк између човека и света, између човека и Бога, између човека и осталих људи, бића и твари. Тада се све јавља у новој светлости: логосној, богочовечанској. Тада се све гледа таквим очима, новим видом. ? то је наш стари вид, само ослобођен греха и страсти, и благодаћу божанском подмлађен и обесмрћен. Нашим самоодречним подвигом вере скинута је скрама греха са зеница наших, и ми смо прогледали и у новој, божанској сеетлости угледали и свет, и све што је у свету; и себе, и све што је у нама; и људе, и све што је у њима.
Тако се ум људски исцељује вером у Христа. И вера га својом благодатном, божанском силом препорађа, преображава, освећује, обезгрешује, обожује, охристовљује.
И тако преображен, и освећен, и охристовљен, он је способан да схвати Христа и његову свевредност и ничимнезаменљивост у нашем јадном човечанаиском свету. У том подвигу ум се поетепено преображава из силе у силу, из мање у већу, до у највећу. Тако саображен Христовом уму, ум човеков стално нормира, води и руководи себе умом Христовим. Подвигом вере, и осталим еванђелским подвизима, човек постепено узиђује себе у Богочовечаноко тело Христово, Цркву, и тако све што је Христово постаје његово; и живот Христов, и воља Христова, и ум Христов. Кроз свети; и саборни живот Цркве, живот Христов постаје нашим животом; кроз свету и саборну вољу Цркве, воља Христова постаје нашом вољом; кроз свети и саборни ум Цркве, ум Христов постаје нашим умом.
Живот у Цркви „са свима светима“, (Еф. 3,18) даје нам право да са светим апостолом заједно тврдимо: „Ми ум Христов имамо“ (1 Кор. 2.16). Зато богомудри апостол говори у име свих нас, и за нас, и ово:
 
3:17-18 „А Господ је Дух: а где је Дух Господњи, онде је слобода. Ми пак сви, откривеним лицем гледајући славу Господњу, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу, као од Господњега Духа“.
 
„Покривало на срцу“, то је мали, скучен, тескобан, загушљив свет; свет уског и тесног човековог Ја; свет себичности, усебезатворености. Ту се човек гуши у себи самом, без отвора ка вечном, ка безграничном, ка бесконачном, ка Божанском.
? када поверује у Господа Христа, тада се диже покривало са срца, и он улази у нови свет, свет божански, безгранични, бескрајни – истином, љубављу, правдом, животом, и свим савршенствима. ? кроза све то – свет бесконачни слободом. Јер тек ту настаје слобода за наше људско срце, за наш људски ум, за наше људско биће: и наше мисли имају пред собом божанску безграничност и беаконачност и вечност, тако и наша осећања, и наша душа, и наша савест, и наша слобода. Ту нема оних тамница греха и страсти, које држе човека, и ум његов, и срце, и савест у – тами, у ропству смрти, пролазности, коначности, загушљивости. ? даде?
Овде је она једина истинска, једина права слабода: слобода од греха. Јер је само слобода од греха – истинска слобода. ? то је слобода коју само Једини Безгрешни, Господ Христос, даје (Јн. 8,32-36), и у њој одржава и наше биће, наш ум, наше срце, наш живот. Он, и Дух; његов Свети који обавља у нама дело спасења. Отуда новозаветна, искључиво новозаветна благовест: „Где је Дух Господњи, онде је слобода“, једина истинска слобода. ? све друге, такозване, слободе нису друго до разна обличја ропства. Грех, и све што је од греха, и јесте једино стварио ропство за човека; а Христос, и све што је од Христа, и јесте једина стварна слобода за човека. Стога свети апостол саветује хришћане: „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ {Гл. 5,1). Кроз Еванђеље ми људи смо „на слободу позвани“ (Гл. 5,13); само да та слобода наша „не буде на жељу телесну“ (Гл. 5,13). „Робови греха“ (Рм. 6,20) никада не могу бити истински слободни, нити знају шта је права слобода. Наша слобода је у бесконачном богоуподобљавању, христоуподобљавању.
Пред тама је вечито као идеал и узор Лик Господа Христа: „преображаеамо се у тај исти лик, у тај исти образ, у го исто обличје“. Јер је наш крајњи завршни циљ: формирати у себи обличје Христово – саобразити се Христу (Гл, 4,19), Још пре стварања света, у својој предвечности Бог људе унапред „одреди да буду једнаки обличју Сина његова“ (Рм. 8,29).
Ради тога им је дато Еванђеље. ? пре свега: ради тога је сам Бог Логос, „који је обличје Бога невидљивога“ (Кл. 1,15), постао видљиви човек. Да бисмо се саобразили Њему, уподобили, усличили Њему: охристолигчили. Како то бииа? На који се то начин „преображавамо у тај исти лик“? Помоћу светих тауии и светих врлина. Свака од њих мала у нама живи лик Христов на темељу оне праисконске христоликости људске природе. У тој првобитној прахристоликости наше природе и таји се Христово праеванђеље.
Поставши човек, Господ Христос је објавио то на;ше праеванђеље у његовој потпуности и савршенству, и тако се добило Христово Еванђеље. Циљ је човековог постојања да своје праеванђеље преобрази у Христаво Еванђеље, и тако му да потребну божанску пуноћу, савршенство и вечност. То преображавање наше је дуг и непрекидан подвиг, јер су у Богочоваку Христу сва божанска савршенства која нам ваља достићи. Јер ми смо позвани да растемо „у човека савршена, у меру раста виисине Христове“ (Еф. 4,13).
И на том путу ми се стално „преображавамо из славе у славу, као од Господњега Духа“. Јер нас Господњи Дух, Дух Свети и води и уводи у сва савршенства Христова. Њиме, само Њиме људи постају христолики, и постижу божански циљ свога постојања у свима световима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *