НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ДЕСЕТА ГЛАВА
 
10:1 „А сам ја Павле молим вас кротошћу и благошћу Христовом, који сам пред вама понизан према вама, а кад нисам код вас, слободан сам према вама“.
 
Кад упореди себе са кротким Господом Христом, хришћанин никад није довољно кротак; кад упореди себе са Њим благим, никад није довољно благ. Ево и светог апостола, неизмерно кротког и благог, али се он не позива на своју кротост и благост, већ на Христову кротост и благост. Да би коринтске хришћане орасположио за еванђелски живот, он их моли „кротошћу и благошћу Христовом“. Јер ако ико у овом свету заслужује човекову љубав, то је кротки и благи Господ и Бог Исус Христос. Нема сумње, Он се могао јавити у заслепљујућем сјају, са блеском какав људи ни замислити не могу.
Али, Он је изабрао кротост и благост, да би нам своја божанска ‘блага и сакршенства пружио на начин који је најприступачнији и најпријатнији за нас, људска бића. Дошао је да нас привуче Богу, не да нас уплаши његовим величанством. Кротко и благо води Он људе, приводећи их себи. Дошао је не као Судија већ као Спаситељ; као Лекар, не као Истребитељ. Зато је и кротак и благ. Кроз своју чудсану кротост и благост Он уводи душе људске у такав мир, у такву радост, у тажво блаженство, какве роду људоком може дати само Бог љубави и доброте. Зато се Он једини у току целе историје рода људског могао обратити људима са оваквим позивом: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене, јер сам ја кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт. 11, 28- 29).
Васцелу своју апостолску делатност свети Павле нормира Господом Христом, јер је сва усмерена једном циљу: спасењу људи Спаситељем Христом. Отуда, све што чини, он чини ради тога, и све мери и одмерава Спаситељем. И кад је понизан пред људима, Он је понизан Христа ради, да би их привео Христу; и кад је слободан према њима, слободан је опет са истог разлога. Он је Христом свима све, еда би кога привео Христу. Сви његови циљеви, и сва средства за остварење тих циљева, долазе му од Христа. Ништа људско, ништа цвоје он неће, јер зна да се Христови циљеви остварују само Христовим средствима. И кад то неки коринтски хришћани не виде, то долази од њихове недовољне еванђелске просвећености. Стога им он и пише:
 
10:2 „Молим пак да, кад будем код вас, не морам бити слободан с поуздањем с каквим мислим бити слободан против неких који мисле за нас да по телу живимо“.
 
А ви, Коринћани, ви сте сведоци нашег живљења међу вама. Наш је живот јаван и отворен. Ми не скривамо себе, нити дволичимо. Како онда неки мисле за нас да „по телу живимо“? Зар можемо живети „по телу“ ми који савршено знамо шта је тело, од чега је, чему води, чиме завршава? Ако телу одузмете све оно што добије од спољњег света, шта онда остаје од њега? Ништа, ништа, ништа.
Како онда неки мисле да ми живимо „по телу“? Зар можемо ми душу своју хранити телом, и заснивати на телу, и ценити по телу? А савест, откуда она? Зар она ниче и расте телом и „по телу“? А ум наш? Шта је у њему телесно, да би могао живети „по телу“? Не, не, ми „не живимо по телу, него по духу“ (Рм. 8, 4). А дух наш живи Духом Светим, Духом Христовим (ср. Рм. 8, 9). То значи: ми живимо Богом и у Богу, пошто живимо Хрттстам и по Христу који је Богочовек, Ни наш дух без Духа Божјег не вреди ништа, а камоли тело. И једном и другом прети демонизам, чим се одводе од Бога.
Шта је ђаво? Дух који се одметнуо од Бога. То исто постаје и дух човечји, чим се грехом одметне од Бога. А тело, одметне ли се од Бога кроз грехе и страстм, испуни се демонизмом. Тело-демон, то је већ чисто наш људски изум, људаки проналазак, јер тога ни у паклу нема, пошто су демони бестелесни духови. Врховни је закон и за дух и за тело: одвоји ли се од Бога, тоне у демонизам.
 
10:3 „Јер, иако живимо у телу, не боримо се по телу“
 
Тело без душе је мртво блато, мртва прашина. Оно није ни извор живота, ни извор свести, ии извор савести. Човек се ни у ком случају не може свести на тело, а још мање живот људски и вредност бића људског. Иако смо у телу, ми нисмо од тела нити ради тела. Када не бисмо имали душе, ми не бисмо ни знали за своје тело, јер смо душом свесни свога тела. Иако смо у телу, ми не живимо по телу и ради тела, већ по духу и ради духа. Стога свети апостол и вели: „Јер, иако живимо у телу, не боримо се по телу“.
Тело није ни живот, ни животодавац; ни норма, ни норматив; ни регула, ни регулатор. Ми знамо: без душе, тело је леш. Зато се ми „не боримо по телу“, ни ради тела ни телом. Тело је и сувише слаб борац. Ето, нека се бори са смрћу. Биће, и уввк бива, побеђено од ње. Нека се бори са грехом, – исто тако; нека се бори са ђаволом, – опет то исто. Није ли онда бесмислено, ослањати се на тело, и сматрати та за нешто велико и вредносно?
 
10:4 „Јер оружје нашег војевања није телесно, него силно Богом на рушење тврђава: да рушимо помисли.“
 
На земљи, човек је на војни са грехом, са смрћу, са ђаволом. Ту му ништа не помаже телесно оружје, које се крха и ломи у сваком сукобу са грехом, смрћу и ђаволом. Ту је потребно нешто што је јаче од смрти, од ђавола, од греха. А то је?
Бог, само Бог. Једино Богом људи могу савладати грех, смрт и ђавола, и победити их у рату који воде са њима. То је оружје које само хришћани имају. Бог у њиховом срцу и јесге једино јемство да они могу изаћи као победиоци у војевању које даноноћно воде са грехом, са смрћу, са ђаволом. Зато богомудгри апостол објављује благовест: „Оружје нашег војевања није телесно, него силно Богом на рушење тврђава“. Каквих тврђава?
Тврђава греха, смрти и ђавола. Такве су тврђаве: лаж, блуд, злоба, лакомство, пакост, злоћа, завист, лукавство, злоћудност, тврдичлук, гнев, опадање, гордост, пијанство, идолопоклонство, хулење, срамотне речи, бесрамност, чарање, непријатељство, свађа, срдтш, пркос, ждерање, крађа (ср. Рм.1,29; Кл. 3, 5. 8; Гл. 5, 19. 20.21).
А шта сачињава наше оружје? Свете еванђелске врлине, које богонадахнути апостол назива „свеоружјем Божјим“ (Еф. 6, 11. 13). А то су: истина, правда, вера, молитва, љубав, мир, трпљење, доброта, милост, кротост, уздржање, пост, смиреност (ср. Еф. 6, 14 -13; Гл. 5, 22; 2 Кор. 6, 5. 6). Свака од ових врлина руши све, иначе неосвојиве и неразрушиве, тарђаве греха, смрти и ђавола. Ми смо хришћани стално на бојишту духовном, зато је неопходно да се обучемо „у свеоружје Божје“. Пошто нас на земљи нападају све силе зла и пакла, то нам је Господ Христос донео „свеоружје Божје“, којим можемо победити све грехе, све смрти, све ђаволе.
Сваки грех, чим уђе у душу нашу, одмах почиње да гради тврђаву за себе, за своју јединицу кћер – смрт, и за свога оца – ђавола. Грех се обично зачиње у мислима, па се онда као невидљиви полип постепено пружа у све области бића нашег: у душу, у савест, у вољу, у срце, у тело. И постепено их огреховљује, осваја, док их потпуно не огрехови, не освоји. Зато нам се и даје „свеоружје Божје“, које је „силно Богом“: „да рушимо помисли“ и своје у којима је грех, и туђе. Отуда је борба са греховним помислима, наша свакодневна борба. То је наш „невидљиви рат“, наше „невидљиво војевање“.
О њему нам говоре духовни дивови, свепобедни победници на бојишту греха, смрти и ђавола: свети Оци подвижници. Они су надахнуто до најситнијих подробности разрадили стратегију духовног невидљивог војевања. То је благодатно подвижништво: многовековно благодатно искуство светих подвижника. У њему су уризничена сва упутства о томе како се са сигурним успехом сузбијају, руше, уништавају у души човечијој све грехољубиве и грехочежњиве и грехоцентричне мисли и помисли. Све је ту засновано иа благовести светот апостола о свеоружју Бажјвм. Добродетељи еванђељске, – ето непобедивог свеоружја у борби са свима гресима, ма какви и ма колики били.
То непрестано потврђује благодатно искуство светих еванђелских трудбеника. Без тог свеоружја Божјег, непобедивог и сввпобедног, не може ниједан човек, ма ко био, победити у себи греховна расположења, греховне помисли и егоцентричие покрете душе, и очистити душу и тело од сваке нечистоте, и бити чиста срца које Бога види, и Богом живи, и Богом побеђује.
 
10:5 „И сваку висину која се подиже на познање Божије, и робимо сваки разум на послушност Христу.“
 
Ово свеоружје Божје нам је дато не само„да рушимо помисли“ него „и сваку висииу која се подиже на познање Божје“. Која се то „висина“ подиже „против познања Бога“? Свака уображена „висина“, уображена величина, била људска или ђаволска, на челу са Сатаном. Јер Сатана је први уобразио да је нека величина, нека „висина“, први устао против Бога, против познања јединог истинитог Бога, са жељом да Га потисне и замени собом. Тако се родила гордост, тај први, основни, изворни грех. Кроз гордоумље Сатана је излио гордост у природу људску. Отуда и у људи устајање против Бога, ратовање против познања Бога, против знања о Богу. Опет са сатанском жељом: да се људско биће гурне у беспросветну таму, у коју не допире светлост Божја.
Грех је тамна сила, која навлачи црну завесу између човека и Бога, те скрива Бога од човека. Кроз сваки свој грех човек се уствари, посредно или непосредно, „подиже против познања Бога“, јер кроз сваки свој грех, хтео или не, човек говори Богу: ие требаш ми! нећу те! иди од мене! не сметај ми! Препусти ли човек себе гресима, они постепено све више и више заклањају од њега Бога, и он мало по мало заборавља Бога, све мање и мање познаје Бога, док га најзад греси толико не помраче и заслепе, да он престане признавати Бога и веровати у Бога. То обично долази када се човек не одупире пресима и не бори са њима; они се онда одомаће у њему, и претворе у његове страсти, у његове навике.
У основи свих тих „висина“ које устају против Бога, и војују против познања Бога, стоји гордост – прагрех и прастраст, стари грех и стара страст као и сам Сатана. Да, то је најстарији грех и најсгарија страст у свима световима. То је најстарији грех и у нашем човечанском свету: јер од њега почиње паи рода људског, и пад сваког бића људског од Адама па до краја света. Гордст се још у Сатани разгранала у безбројне грехе и страсти; то исто она чини и у људмма, јер је таква природа њена. А у гордости је и сав пакао, јер се њоме хране и њоме житве не само сви греси, него и сви зли дуси: сваки је од њих на свој начин сав од ње и сав у њој.
И сваки грех, и сваки зли дух, стојећи на њој и у њој, сматра да стоји на некој „висини“, са које може уништити Бога, или га бар не хтети, не признавати, борити се против Њега непосредно или против Њега у свету и у људима. Те „висине“ човек може савладати и срушити само ако је наоружан свеоружјем Божјим. Јер оно, састојећи се из еванђелских светих врлмна, даје човеку бе само истинско познање о Богу већ и самога Бога. И онда се Бог из човека бори против сваког зла, сваког греха, сваког ђавола. И побеђује их све до једнога. Тако су христоносци свепобедни победници и непобедиви носиоци и проносиоци истииског богопознања, истинског знања о једном истинитом Богу и Господу у свима световима. Дужност је сваког хришћанина као војника Христовог да руши „сваку висину која се подиже на познање Божје“, сваку мисао људску, науку људску, философију људску, које устају „против познања Бога“. И још је дужност нас хришћана да:
„робимо сваки разум на послушност Христу“, Јер разум људски, ако не слуша Христа, неминовно слуша антихриста, Шта је разум људски? То је логосна, божанска сила коју је Бог дао човеку за разумевање света и свих твари Божјих. И кад човек правилно развија у себи ту логосну силу, она га неминовно одводи Богу Логосу, њеном Творцу – Господу Христу. И Он је онда развија и усавршава до неслућених размера. Јер једино у Христу и Христом разум људски постиже своје савршенство. Ван њега он се дави у неразумности, у незнању, у безумности. Једино Њиме и у Њему он расте у божанске висине и ширине и дубине. Ван Њега он се суши и вене, и онеспособљује себе за ма какво истинско разумевање света и човека, за ма кажво истинско познање и право знање.
Када разум људски потчини себе истинама Христове вере, тојест истинама Бота Логоса, од кога је он одлутао кроз многе грехе и заблуде, онда тек осети шта је истина, шта правда, шта живот, шта свет, шта Бог, шта и он сам. И препуштајући себе кроз подвиг вере и љубави и молитве и поста и уздржања и кротости и смирености да га Господ облагодати својим божанским силама, он се постепено очишћује, оздрављује, освећује, просвећује, преображава, охристовљује, ологосује, и сједињује са божанским, логосним истинама. То добровољно поробљавање разума Христу, прва је жртва коју човек чини пошавши вером и љубављу за Господом Христом. Ту саможртву Господ радосно прима, и одговара на њу тиме што жртвовани разум исцељује од његове основне болести: гордости, гордоумља.
Исцеливши га од тог свеизвора таме, он га уводи у светлост божанских истина, божанског схватања света и човека. При томе нема ничег ни принудног ни насилног: ми хришћани „робимо сваки разум на послушност Христу“ – Чиме? Очигледном истинитошћу свега Христовог, очигледном спасоносношћу свега еванђелског, очигледном божанственошћу и вечношћу Христове истине, Христове правде, Христове љубави, свега Христовог. И то посведочавамо и потврђујемо живим примерима оних који су добровољно поробили свој разум Христу, и Он га благодаћу својом првобразио у савршени, свети разум. А ти су примери: свети Апостоли, и уопште Светитељи, Благодатним подвизима они свој огреховљени, греховни разум постепено освећују, преображавају, претварају у свети разум.
А свети разум је способан, једини способан, за правилно схватање свих божанских истина, оваплоћених у Богочовеку Христу, и разливених по творевинама Божјим. Помоћу благодатних подвига еванђелских разум људски се преображава из силе у силу, из светлости у светлост, и на тајанствен начин благодатно сједињује са разумом Христовим, разумом Бога Логоса, због чета свети апостол изјављује за нас хришћане: „Ми ум Христов имамо“ (1 Кор. 2,16). Зато уму и разуму људском нема мира, нема спокојства, нема истине, нема просветљења, док се не сједине са својим Извором и Творцем, са Богом ума и разума: Господом Христом.
 
10:6 „И у приправности имамо освету за сваку непослушност, кад се изврши ваша послушност.“
 
Својом појавом у нашем човечанском свету и својим Еванђељем Господ Христос је свае божанске истине изложио и сваком разуму људском предложио. Да ли ће их усвојити или одбацити, зависи од самог разума, од његове добре воље. Кад је реч о истини, уствари реч је о Христу. Јер у лицу Богочовека Христа пред људски разум је стала сама Вечна Истина, сам Бог – Истииа.
И ако разум људски ни у Њему не угледа Истину, онда? Онда је то знак да је сав ослепио, сав оглувео, сав полудео. А то је најстрашнија казна која може постићи разум људски. Упорно и вечно остајање у језивој тами сатанског гордоумља, у леденом мраку сатанске гордости, то и јесте пакао за разум људски.
Ту сам човек кажњава себе најстрашнијом казном: лудилом, безумљем, безпросветним паклом. А жалостиви Господ Христос са тугом пружа руке таквом човеку, зове га к себи и плаче над њим: „Ходите к мени сви хоји сте уморни м натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). Али горд човек, човек гордога ума и разума, баш то неће: неће да га Христос одмори, да га узме за руку и води кроз тајне овога света, и спасе од троглавог чудовишта овога света: смрти, греха И ђавола.
За непослушност Христу човек сам себе кажњава. Чиме? Вечном муком. Јер за човеково биће као целину, и за човеков разум као делић његовог бића, бити ван Христа, и без Христа, и јесте – вечна мука, вечни пакао, вечна тама. За сваку непослушност Христу човек сам себи немивовно одмазди. А када се све непослушности слију у једну свеопшту непослушност Христу, онда човек, боголико биће, одмазди себи најстрашнијом казном: паклом.
Зато свети аиостол и вели: „у приправности имамо освету за сваку непослушност“. Другим речима, ми знамо какве одмазде постоје за разне грехе: сваки грех има своју одмазду; присуство ма каквог греха у човеку, већ је казна за човека; сваки грех вуче у своје вечно царство – у смрт и пакао. О, каква серија одмазда и казни за разноврсне грехе!
Ми хришћани знамо какве награде стоје иза еванђелских светих врлина: све с неба, све из небеског царства; но исто тако знамо и какве све казне стоје иза разноврсни“ грехова. Све нам је то казао Он, Свезнајући и Свеистикити – Господ и Бог наш Исус Христос.
 
10:7 „Гледате ли на ствари по спољашњем изгледу? Ако се ко узда да је Христов, нека помисли опет у себи да како је он Христов тако смо и ми Христови.“
 
О човеку хришћани суде по ономе што је у човеку, а не по његовом спољашњем изгледу. То је мерило објављено самим Госигодом Исусом. Он благовестећи заповеда: „Не судите по спољашњости него праведан суд судите“ (Јн. 7,24).
Судећи по спољашњости о Исусу, Јевреји нису могли сагледати Божанство у Њему, и зато су неправилан и неправедан суд доносили о Њему. Тако се и о људе грешимо, када их ценимо по њиховом спољашњем изгледу а не по души њиховој, која уствари сачињава и претставља њихову праву вредиост. А хришћанин?
Хришћанин се познаје по еванђелским расположењима, по еванђелским осећањима, мислима, врлинама, делима, а не по спољашњем изгледу. Човек је хришћанин, ако Христа у себи носи; човек је хришћанин, ако је Христов, Зато свети апостол Павле пише самопоузданим Коринћанима: „Ако се ко узда да је Христов, нека помисли опет у себи да како је он Христов тако смо и ми Христови“. Самопоуздање је добро само уколико се ослања иа Христа. Но ако се у самопоуздању свом хришћанин: ослања на себе, онда ништа бедније и слабије и ломније од таквог хришћанина. Јер уздати се у себе, да би остварио еванђелаке циљеве, исто је што и ослањати се на чиоду при гажењу дубоке реке.
Да је тако, ево доказа: ниједну страст, ниједан грех хришћанин не може савладати у себи без блатодати Христове. А шта тек да кажемо о смрти, о нечистим дусима! може ли их хришћанин одагнати, савладати, победити без непосредне и велике помоћи Хрмстове, без свемоћне благодати његове? Не може, не може, не може. Зато је и за највеће и за најмање хришћаниново дело и подвиг потребно учешће и сарадња благодати Христове у души његовој. Без тога он није у стању учинити ништа еванђелско, ништа истински добро. „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15,5), изјављује свезнајући и свеистинити Господ својим следбеницима.
Отуда се сав живот хришћанино заснива не на самопоуздању већ на Христопоуздању. Са Христом могу све, без Христа не могу ништа (ср. Флб. 4, 13; 2, 13; Кол. 1,29).
 
10:8-9 „,Јер, ако се и нешто више похвалим влашћу коју нам Господ даде на поправљање а не на кварење ваше, нећу се постидети, да се не покажем као да вас плашим посланицама.“
 
Сва сила и моћ и власт даје се хришћанима од Господа Христа. А та сила и моћ и власт пројављују се у нашим еванђелоким расположењима и делима. Хоћеш ли да провериш колико је силе Христове у теби, и моћи његове, и власти, онда – испитај своја унутрашња расположења и своја дела. По плодовима се то пазиаје. Еванђелска дела су плод наших еванђелских рааположења. А наша еванђелска расположења су плод наше духовне заједанице са Христом. А наша духовна заједница са Христом је плод наших подвига благодатних, наших напора у молитви еванђелској, у љубави еванђелској, у правди еванђелској, у даброти еванђелској, у милосрђу еванђелском, у смирености еванђелској, у посту еванђелском, у трпљењу еванђелоком, у уздржању еванђелском (ср. Мт. 7, 16-23).
Главно је: непрестано бити у духовној заједници са Господом Христом помоћу благодатних подвига и добродетељи. Онда се и власт добија од Господа, власт над нечистим дусима, а кроз њу и власт над нечистим мислима, расположењима, гресима, страстима; и власт над болестима душе м тела и савести и воље.
Најочигледнији пример тога – свети Апостоли. Њихово апостолство се своди на исцелење људи од свих болести, најпре духовних па онда телесних. Но за њих је главно: људе спасавати од греха помоћу свемоћне благодати Христове, и на тај начин им изграђивати душе у „вечне куће“, у вечне грађевине; које никакви урагани треха и зла не могу срушити, нити икакви легиони нечмстих духова освојити. Кроз све своје апостолско благовешће свети апостоли томе стреме, то раде, то граде. Да би коринтским х;риигћанима отворио очи на то, христомоћни апостол им пише: „Јер, ако се и нешто више похвалим влашћу коју нам Господ даде на поправљање а не на кварење ваше, нећу се постидети, да се не покажем као да вас плашим посланицама“.
Све што боговођени апостол употребљава у сваие еванђељу, употребљава на корист Хришћана. И када прети, и када кори, и када моли, и када преклиње, и мада ружи, и када кара, и када кажњава, све то чини са циљем: да им помогне у спасењу, у охристовљењу, у изграђивању себе Еванђељем. Учећи их да се са гресима боре покајањем, свети апостол их учи како се уклањају из душе оне зле силе које руше душу, обарају је, разарају је. А те разорне силе су греси, једино греси. То је врховни непријатељ наш у свима световима. Иза њега стоји отац његов – ђаво. Ко се покајањем ослободи греха помоћу благодати Христсве која се даје за покајање, тај спасава душу своју од унутрашњих разорних и рушилачких сила, које изнутра руше и разарају душе.
 
10:10 „Јер су посланице његове, кажу они, тешке и јаке, а кад је телом пред нама, слаб је, и реч његова не ваља ништа.“
 
Ту власт, ту силу, које свети апостол Павле у изобиљу има у себи, неки коринтски хришћани као да мало осећају. Зашто? Зато што још нису потпуно напустили врховно мерило грчке философије: „човек је мерило свега“, и још суде „по човвку“ о Богочовеку и Богочовечјем, о Богу и Божјем, и о свему видљивом и невидљивом. Држећи се тог мерила, они „телесно мисле“, и зато никако да дођу до правог познања: до праваг богопознања и до правог човекопознања (ср. Рм. 8, 5-7; 1 Кор. 2,14). А све што је Христово, све што нам је даровано од Бога Христом, може се разумети једино Духом Божјим, Духом Светим {1 Кор. 2,12). Зато је први услов да се то постигне: помоћу светих еванђелских подвига свој људски дух испунити Духом Светим (ср. Рм. 8, 1. 5-11; 1 Кор, 2, 10-16). Онда?
Онда ће нам бити јасно ко је и шта је Господ Христос, ко апостол Павле, ко ми, ко браћа око нас, и људи, и сва бића. Онда ћемо разумети да је сва сила светог апостола у Господу сила, и сва моћ у Њему, и сва истина, и сва правда, и сва љубав.
Шта је у Павлу Павлово? Само добра воља, а све је остало од Господа Христа. Добра воља која се испољава у његовој вери, љубави, молитви, посту, ревности, трпљењу, и у осталим еванђелским подвизима и трудовима.
 
10:11 „Нека такав помисли ово: „Какви смо речју у посланицама кад нисмо тамо, такви смо и у делу кад смо тамо.“
 
Свети апостол је увек Хриетов. Ако ико отворено живи, то је он, јер ништа „е скрива. И споља и изнутра – сав је Христов. Разгрни му душу, – сва је испуњена Христом; разгрни му ма коју мисао и осећаее и расположење и реч и дело и подвиг, – све је то препуно Христа; сав живот његов у свима размерама, од врха до дна, – сав је Христов, сав у Христу, сав од Христа. Тако, да у њему и нема њега, већ само Христос, васцели Гоопод Христос у својој чудесној богочовечанској пуноћи. Зато је он, једини он у целом роду људском, имао смелости да изјави за себе: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гл. 2, 20). И у својим речима и у својим делима он је сав Христов. Отуда он и пише Коринћанима, који хоће да изврну његову личност и његово дело: „Какви смо речју у посланицама кад нисмо тамо, такви смо и у делу кад смо тамо“.
 
10:12 „Јер не смемо прибрајати себе или поредити себе с некима који хвале сами себе; али они, мерећи себе собом и поредећи себе са собом не разумеју“.
 
Самохвалисавост је мрак и незнање. Порок, јер себе може хвалити само онај који не зна, и не види, слабост и немоћ људске природе уопште, и своје напосе. Слабост и немоћ људске природе пред грехом и злом, пред смрћу и ђаволом. А кад је грех и зло присутно у нашој природи, у нашем животу, у нашим мислима, у нашој души, у нашој савести, како се онда можемо хвалити собом? Шта је то у нама што је чисто и слободно од греха? А хвалимо ли се собом или ичим својим, док је у нама грех и тама зла, мм се хвалимо тамом као да је светлост, и грехом као да је живот, а он је уствари само смрт и смрад. Самохвалисавост је смрдљиви гној духовни. Она је својствена свим нехришћанима, људима који нису познали Христа вером и љубављу. Чим Њега упознаду, они одмах осете какав се смрад таји у са-охвалисавости, смрад због кога им није могао приступити ни Анђео Хранитељ, а камоли нежни и благи Утешитељ.
Када човек мери себе собом, никад не може правилно и тачно измерити себе; то је као кад кантар мери себе сама, или кад се огледало огледа у себи самом. Тада човек ништа не разуме у себи, нити може познати себе, нити увидети ради чега је, и од чега је, и куда иде. Исто тако, човек не може разумети ништа у себи и око себе, ако пореди себе са собом. То је као код сенка пореди себе са сенком. Шта може разумети? Ништа.
Но исто тако човек не може разумети ништа у себи, и сазнати ко је и шта је, ако пореди себе са осталим људским бићима и мери себе њима. Зашто? Зато што су и они од исте грађе од које и он; што су и они робље греха и смрти и зла и таме. То је као кад тама покушава иа обасја себе другом тамом. И тако кружећи у том зачараном кругу таме и тама, човек се дави у самообмаии и подаје безумљу: самохвалисавости. А кад би прогледао, и своју беду и беспомоћност угледао, он би се згадио и згрозио на себе, и стао очајнички тражити излаз из себе, из тог гроба, из тот смрада, из тог пакла, из те смрти. Тада би увидео да људи заиста „не разумеју“ ни себе, нити икоје људско биће, док се крећу у тамници човечјег, људског, греховног, смртног, „мерећи себе собом и поредећи себе са собом“ .
 
10:13-14 „А ми се нећемо хвалити преко мере, него по мери правила којега нам Бог меру раздели да допремо и до вас. Јер се ми, не простиремо преко мере, као да не досежемо до вас; допресмо и до вас с еванђељем Христовим.“
 
Без Богочовека човек не зна себе, не зна ни ко је ни шта је ни ради чега је. Зато не зна чиме се треба хвалити, ни како, ни када, ни због чега. Богочовек је и томе дао меру, и за то прописао правило. Прописао правило похвале: чиме се човек, и како има да хвали. Чиме дакле и жако? Богом, и животом у Богу. А живот у Богу јесте живот по Богочовековом Еванђељу. Правилно је: да се човек хвали Богочовеком. То је једино Биће којмм се човек с разлогом може вечито хвалити, а да хвала његова не изгуби ни смисао, ни вредност, ни значај. Оно чиме се Богочовек хвали, то и јесте предмет хвале човекове. Само то.
У својој личности Богочовек носи све вечне вредности и сва непогрешива мерила вредности, па и непогрешиво мерило хвале човекове. По Богочовеку, човек се може хвалити само Богом: и то хвалити светим, еванђелскипм, безгрешним животом. Јер човек не може другачије достојно хвалити Бога. Свака хвала, која би била само у речима, јесте фарисејство.
Само држећи себе у границама еванђелске истине и правде, човек ће моћи да се хвалипо мери правила“ које нам Бог даде у свом вечном Еванђељу. Достојно је, правилно је, и треба хвалити човека само уколико је боголико биће, уколико живи по Еванђељу, уколико је себе изградио и преобразио Богочовеком, уколико је себе охристовио, обожио, отројичио.
Свака друга хвала – безумље је, лудило је. Хвала човекова треба да се простире по Еванђељу и према Еванђељу. Докле допире Енанђеље, дотле допире и законита и правилна хвала наша. Ако се хвалимо собом, треба да се хвалимо оним што је еваиђелско у нама; ако хвалимо друге, треба да хвалимо оно што је еванђелско у њима. Само ће тако хвала наша бити „по мери правила које нам Бог на меру раздели„.
То је разлог што богомудри апостол пише коринтским хришћанима и свима нама ову благовест: „А ми се нећемо хвалити преко мере, него по мери правила којега нам Бог меру раздели да допремо и до вас. Јер се ми, не простиремо преко мере, као да не досежемо до вас; допресмо и до вас с еванђељем Христовим“
 
10:15-16 „Не хвалимо се преко мере, туђим пословима, него имамо наду да ћемо се, кад узрасте вера ваша, величати по правилу нашем изобилно, и проповедати еваиђеље у крајевима који су даље од вас, не хвалећи се оним што је по туђем правилу уређено.“
 
Човек еванђелске вере зида све вечне вредности које га чине непролазним. Јер вером човек расте и ураста у све што је божанско, бесмртно, вечно, богочовечно. Свако еванђелско осећање изводи душу његову из овог у онај свет, распростире је и протеже кроз онај свет; поготову свака еванђелска мисао, добродетељ, подвиг, јер помоћу њих сав човек излази из овог и улази у онај онај, свет вечних божанских вредности. Расте ли вера у човеку, то сав он расте Богом и у Богу, и зато нема мере његовом узрастању, његовом усавршавању, јер је његова мера – „у мери раста висине Христове“ (Еф. 4,13).
А вера расте љубављу, расте молитвом, расте постом, расте милосрђем, расте уздржањем, расте смиреношћу, једном речју – расте сваком еванђелском врлином. И таква вера, саграђена од свих светих врлина еванђелских, и јесте оно што треба величати, и чиме се хришћани величају. Таква вера и гони на проповедање Еванђеља, јер она у Еванђељу Спасовом види прави: и непролазни смисао не само сваког бића људоког већ и васцелог рода људског.
Без Еванђеља спасења, шта је човек, шта сав род људски? Трулеж и смрт, смрт и лудило. Зато богоносни апостол благовести коринтским хришћанима: „Не хвалимо се преко мере, туђим пословима, него имамо наду да ћемо се, кад узрасте вера ваша, величати по правилу нашем изобилно, и проповедати еваиђеље у крајевима који су даље од вас, не хвалећи се оним што је по туђем правилу уређено“. И заиста, хришћани се могу „величати по правилу нашем изобилно“, по еванђелском правилу, само када вера њихова узрасте кроз све остале еванђелске добродетељи. Није ли то случај, онда њихова хвала није „по правилу нашем“, и опасна је, смртно опасна по душу њихову.
 
10:17 „А који се хвали, Господом нека се хвали.“
 
Ето правила хвале наше вере, ето и мере. Хвала која није од Господа и рада Господа, убитачна је, јер је и бесмислена, и глупа, и фарисејска. Збиља, зар се човек може хвалши ичим својим? Ако се хвали видом, – Бог му га је дао, зато: „Господом нека се хвали“; ако се хвали слухом, или духом, или умом, илм разумом, или боголикошћу, или стројним телом, – све му је то Бог дао, зато: „Господом нека се хвали“. Знак је истинске и видовите мудрости, када се хришћанин „Господом хвали“, само Господом. Ко је победио смрт?
Господ Исус. Зато хришћанин – „Господом се хвали„. Ко је победио грех, зло, ђавола, пакао? Господ Исус. Зато хришћанин – „Господом нека се хвали“. Зато човек, сваки човек уопште – „Господом. нека се хвали“. Ко нам је отворио очи на вечне вредности, на вечни смисао живота и света, ко ако не Господ Исус? Зато сваки од нас – „Господом нека се хвали“. Сва дабра која имамо, нису ли нам од Господа Исуса? Зато сваки – „Господом нека се хвали“. Све што је од непролазне вредности у нама и у свима световима око нас, дело је и дар је Господа Исуса.
Зато премудри апостол одлучно изјављује: „Ми се хвалимо Христом Исусом“(Флб, 3, 3). Нема истинског добра, а да није од Њега; нема истинске правде а да није од Њега; нема истинске љубави, а да није од Њега, нема истинског живота, а да није од Њега; нема истинске мудрости, а да није од Њега; нема истинске вредности, а да није од Њега; иема истинског блаженства, а да није од Њега. Све истински вредносно све истински велико, од Њега је, једино од Њега.
Зато се ми непрестано хвалимо Њиме – Христом Исусом, хвалимо пред свима бићима у свима световима. Јер људски род не зна ни у једном од постојећих светова ништа узвишеније, ништа боље, ништа светије, ништа човечније, ништа лепше, ништа људскије, ништа моћније, нмшта мудрије, ништа божанскије, ништа вредносније, ништа чудесније, ништа милије – од Господа нашег Исуоа Христа. Ако је до истине, – у Њему је савршена Истина; ако је до правде, – у Њему је савршена Правда; ако је до љубави, – у Њему је савршена Љубав; ако је до добра, – у Њему је савршено Добро; ако је до мудрости, – у Њему је савршена Мудрост; ако је до бесмртности, – у Њему је савршена Бесмртност; ако је до Бога, – у Њему је савршени Бог; ако је до човека, – у Њему је савршеии Човек; ако је до живота, – у Њему је савршени Жигвот. Зато: ко се хвали, нека се Господом Исусом хвали (1 Кор. 1, 31). Јер само тако хвала његова биће разумна и оправдана. А свака друга хвала није друго до смрад и гној.
 
10:18 „Јер није ваљан онај који се сам препорује него кога Господ препоручује“.
 
А Господ препоручује само праведнога. Јер праведник је оваплоћење и оличење правде вечне, истине вечне, доброте вечне, љубави вечне. У слепој самозаљубљености својој људи препоручују мане своје, недостатке своје, грехе своје, безакоња своја. А свевидећи и свезнајући Господ препоручје само оне људе који су носиоци вечне правде, вечне истине, вечнога добра.
Достојан је хвале само онај кога Гоопод хвали. А Господ хвали само оно што је свето, чисто безгрешно, доброљубиво. Зато Он хвали, слави и прославља у роду људском светитеље.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *