NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

TAJNA LJUDSKE DUŠE – SVETOOTAČKO UČENJE O BORBI SA STRASTIMA

 

TAJNA LJUDSKE DUŠE
Svetootačko učenje o borbi sa strastima

 

 
DOSTIZANJE BESTRASNOSTI
 
Glavni zadatak podvižnika u borbi sa strastima se svodi na to da strasti obavezno budu pobeđene i isterane, s tim da čovek očistivši se od njih uđe u opštenje sa Bogom[1]; ne treba se samo ograničavati time da čovek izbegne povode za njihovo ispoljavanje. Strasti se ne ispoljavaju i ne dešavaju u čoveku samo zato što spolja postoji neki razlog ili tačnije – povod za njih, već uglavnom zato što su ukorenjene u čoveku, zato što u samom njegovom srcu kao da je skrivena materija greha bez koje i loš primer ne može da izazove greh[2]; a grehovnim se smatra ne samo delo po sebi, već i volja i namera. Upravo zato strasti i treba isterivati iz dubine srca, treba isceliti sam koren, jer će one inače biti samo skrivene, a ne istrebljene, i ukoliko bude postojala zgodna prilika ponovo će se ispoljiti sa još većom silinom, otrgnuće se na slobodu kao, samo za kratko vreme zauzdani, konji[3]. Evo zašto i Jevanđeljsko učenje zapoveda da se više seku koreni poroka nego plodovi koji nakon uništenja korenja bez sumnje više uopšte neće rasti[4].
Dakle, kaže prepodobni Jovan Kasijan, treba da se trudimo da se što bolje očistimo od svojih poroka, da ispravimo svoju prirodu. Ako oni budu popravljeni lako ćemo izaći na kraj čak i sa zverima i životinjama, a o ljudima i da ne govorim. Jer se nećemo uplašiti uvreda koje dolaze spolja i ništa sa strane neće moći da nas sablazni ako u nama ne bude zasađeno korenje grehova[5].
Naše grehovne strasti su psihička stanja i uglavnom predstavljaju momente ispoljavanja naše bolesne volje: stoga se borba sa njima usredsređuje na oblast našeg duha, ona mora biti usmerena ka ozdravljenju grehovne volje, ka njenom oslobađanju od samoljublja i egoizma („samosti“ – sebičnosti). Ovaj cilj mora da se provlači kao nit kroz sve vreme podvižničke borbe. Cilj borbe je očišćenje živog izvora (srca) iz kojeg stalno ključaju struje mutne, smradne vode, t.j. cilj je dostizanje čistote srca.
Po mišljenju otaca-asketa srce se smatra za osnovni izvor i živi ključ svega, kako dobrog tako i lošeg, u čovekovom religiozno-moralnom životu. Po rečima prepodobnog Makarija Velikog, „srce“ je kao „sasud“ u kojem su skoncentrisane „sve riznice poroka“, ali je s druge strane „tamo Bog, tamo su i Anđeli, tamo je život i carstvo, tamo su svetlost i Apostoli, tamo su riznice blagodati, tamo je sve“[6]; tamo postoji smrt, tamo postoji i život; tamo postoji i kupovina dobra i njoj njoj protivna kupovina.[7]“ Glavno prednaznačenje srca, po mišljenju ovog svetog oca, jeste da bude Hristova palata, ali pošto je prepuno svake nečistote (strasti) i mnogih gomila lukavih duhova, njega treba obnoviti i preraditi, treba pripremiti unutrašnje odaje i ložnice. Jer Car Hristos sa Anđelima i svetim duhovima dolazi da počiva tamo i da poživi i da ga pohodi i da osnuje Svoje Carstvo[8]. Ovaj ozbiljan rad unutrašnjeg prestrojavanja po mišljenju istog ovog svetog oca treba da padne u udeo „krmanoša“, što za srce predstavljaju „um“[9] i „razobličavajuća savest“. Um i savest „urazumljuju i usmeravaju srce i uspavljuju prirodne pomisli koje se rađaju u srcu[10]. Dakle, rad na očišćenju srca se odvija uz pomoć uma kroz usmeravanje oslabele grehovne volje prema dobru, kroz njeno navikavanje na dobre navike.
Opšte metode i poredak borbe mogu biti definisani na osnovu uzročno-posledičnih odnosa međusobne zavisnosti[11]. U borbi se od od prethodnog mora prelaziti na sledeće, jer će i svako štetno drvo, kaže prepodobni Jovan Kasijan, i ako je debelo i visoko, pre uvenuti ako prvo korenje na koje se ono oslanja bude obnaženo ili sasušeno[12]. I bujice štetne vode će malo po malo presušiti kada izvor koji ih rađa i kanali kroz koje prolaze brižljivom urednošću budu zasuti. Zato, da bi se pobedilo uninije prvo treba ugušiti tugu, da bi se prognala tuga prvo treba ugušiti gnev; da bi se ugasio gnev prvo treba pobediti srebroljublje; da bi se iščupalo srebroljublje treba ukrotiti bludnu pohot, da bi se ugušila bludna pohot treba obuzdati strast črevougodija. I tako, kao što se sve strasti rađaju zbog pojačavanja prethodnih, tako se njihovim smanjenjem guše[13]. Na isti način treba postupati i sa ostale dve duševne strasti: da bi se istrebila gordost prvo treba ugušiti taštinu.
Stoga je jasno da unutrašnja borba podvižnika mora da počne od borbe sa strašću črevougodija, a zatim da pređe na borbu sa drugim porocima. S obzirom na to da strasti bluda i črevougodija spadaju u takozvane „telesne strasti“, a ostale – u niz koji se naziva „duhovnim“, prirodno je da borba počinje upravo od telesnih strasti i to od črevougodija. Razlog zbog kojeg treba početi od črevougodija, a ne od neke duhovne strasti jeste to što črevougodije, po mišljenju otaca-asketa, predstavlja koren i izvor drugih strasti, i zato čovek ako se ne oslobodi ovog poroka nikako ne može da pristupi unutrašnjoj borbi sa kretanjima i negodovanjem duše[14]. Borba poslednje vrste je teža i zahteva da čovek u potpunosti uđe u sebe, zato je potrebno da prvo pokoravanjem tela stekne slobodu, kako bi oslobodivši se robovanja telu sada već neometano ušao u sebe i bavio se ispravljanjem čisto duševnih štetnih kretanja. Sit stomak ne može da stupi u borbu sa unutrašnjim čovekom, jer ne može da se bori sa jačim onaj ko može da padne u lakšoj borbi[15]. Zato svaki podvižnik prvo mora da izvojuje pobedu nad svojim telom koja odvlači čovekov um od duhovnih predmeta ka zemaljskim, da ga na izvestan način baci pod svoje noge i da na tom temelju stupi u borbu sa jačim neprijateljima[16].
Po zajedničkom i opštem mišljenju otaca-asketa črevougodije se leči uzdržanjem, koje se sastoji upravo u tome što čovek svesno uzimanje hrane sebi dopušta ne toliko radi zadovoljstva koliko ustupajući nesavladivoj potrebi tela[17]. Uzdržanje u hrani ipak mora biti blagorazumno – „po sili svojoj“, odnosno ne takvo da telo onemoća, već samo toliko da briga o telu ne prelazi u ugađanje pohoti[18]. Oci smatraju da briga o telu nije za osuđivanje – ona je neophodna, zato što kroz nemar prema telu čovek može da izgubi snagu i da ne bude u stanju da izvršava „svoje duhovne obaveze“[19]. Čovek treba da uzima onoliko hrane koliko je to potrebno za održavanje života, a ne radi zadovoljstva[20]; zato, kaže prepodobni Nil Sorski, svako mora da odredi sebi onoliku količinu hrane koja može da održi njegove telesne sile služeći ne slastoljublju, već istinskoj potrebi[21]. Oci-podvižnici su brizi o iskorenjivanju strasti črevougodija pridavali izuzetan značaj i razlikovali vreme, količinu i meru hrane[22]. Prepodobni Jovan Kasijan kaže: „Ne samo kvalitet hrane, već i količina raslabljuje dušu rasplamsavajući u njoj kao i u debelom telu štetni, grehovni oganj.“[23] Naravno, nije moguće svima odrediti istu meru, zato što tela imaju različit stepen snage i kreposti, poput bakra, gvožđa i voska; međutim, za najbolju meru se smatralo da čovek ostavi hranu dok još uvek oseća glad; ovakva mera će sačuvati dušu i telo u ravnoteži i neće dozvoliti čoveku da padne ni u prekomerni post, ni u prejedanje koje guši duh. Plod ovoga biva takva trezvenost da čovek ponekad ne oseća ili se ne seća da je jeo[24]. Što se tiče vremena uzimanja hrane (uzimanja obroka) postojala je različita praksa zbog različitih uslova života podvižnika. Po opšte prihvaćenom poretku za zdrava lica se kao vreme za uzimanje hrane smatralo veče (nakon zalaska sunca) i bilo je određeno da se jede jednom dnevno[25], a ko je imao volju da ostane bez hrane – to je bila njegova dobra volja[26].
Izborom hrane ove ili one vrste i kvaliteta treba se u potpunosti rukovoditi dubokom blagorazumnošću. Po rečima Grigorija Sinaita, „blagorazumni i oni koji imaju moć rasuđivanja jedu pomalo od svakog jela, ma kako ono bilo ukusno i slatko: kod njih nema toga da jedno izaberu, a drugo odgurnu, kroz to oni uznose i Bogu blagodarenje za sve i dušu svoju čuvaju da se ne nadima. Za one koji su nemoćni (verom ili dušom) je korisnije da se uzdrže od nekih jela, naročito slatkih, t.j. onih koja im se sviđaju[27]. A da bi se oslabilo črevoguodije bolje je da se čovek „zadovolji svakom hranom nižeg kvaliteta“[28].
Pritom, kažu sveti oci, treba uzeti u obzir i to kakvog je ko zdravlja. Ko ima zdravo i snažno telo treba da ga umara na svaki način – kako i čime može; a ko ima nemoćno i bolesno telo mora mu davati neki počinak da ne iznemogne u potpunosti za delanje. Za vreme neprijateljskih iskušenja telu je najpotrebnije uzdržanje[29]. Ko zbog trudova putovanja ili nekog teškog posla pruži svom telu malo snishođenja i da mu nešto više od obične mere u hrani ili piću – to nije sramno i ne zaslužuje osudu, jer je tako postupio sa rasuđivanjem i po blagoslovenoj potrebi[30].
Dakle, svaki podvižnik u borbi sa strašću črevougodija po pitanju neophodne ishrane svog tela mora da se rukovodi „bagorazumnom opreznošću“ da ne bi prešao dužne granice i dajući svom stomaku dovoljno lako svarljive hrane treba de je uzima onoliko koliko se traži za održavanje života radi slobodnog vežbanja u našem duhovnom dobrodelanju[31], jer se suština uzdržanja ne sastoji samo u tome da se poštuje vreme upotrebe hrane, i ne samo u pogledu kvaliteta hrane, već pre svega u razumnoj upotrebi iste. Svako treba da posti onoliko koliko je potrebno za ukroćivanje telesne borbe[32].
Dakle, post se u smislu blagorazumnog uzdržavanja u hrani priznaje za osnovno sredstvo u borbi sa črevougodijem. Post se uopšte, po učenju otaca-asketa, kao uzdržavanje ne ograničava samo hranom – on se odnosi i na san, i na odeću, i na razgovore i na mnogo toga drugog[33]. Govoreći o postu kao o uzdržanju u hrani oci-askete upozoravaju podvižnike na neumerenost u njemu bojeći se da zbog neumerenog uzdržavanja praćenog rastrojstvom ili slabošću tela ne nastane potreba da se čovek opet vrati u zemlju Egipatsku, odnosno ranijoj strasti črevougodija[34]. Samo dobro rastvoren „blagorazumnim rasuđivanjem“ post može biti koristan podvižniku, a neumereni post uvek nanosi suštinsku štetu i telu i duši[35]. Ispostaviće se da je za podvižnika nekoristan i onaj „post“ koji za borca, umesto sredstva da stekne čistotu, postane cilj po sebi. Svoj pravi značaj telesni „post“ stiče onoliko koliko služi kao sredstvo za dostizanje duhovnog posta; moramo znati, kaže prepodobni Jovan Kasijan da trud telesnog uzdržavanja preuzimamo na sebe kako bi se ovim postom mogla dostići čistota srca[36]. Zato sam telesni post, kaže isti ovaj sveti otac, ne može biti dovoljan za savršenstvo srca i čistotu, ako s njim ne bude sjedinjen i duševni post[37], koji telesni post čini korisnim.
Snaženje tela se mora sjedinjavati sa skrušenošću duha i tada će ono činiti izuzetno prijatnu žrtvu Bogu i dostojnu obitelj svetosti, jer nije truležno telo hram Božji i obitavalište Svetog Duha koliko čisto srce[38]. Dakle, posteći po spoljašnjem čoveku, čovek ujedno treba da se uzdržava od hrane i po unutrašnjem čoveku. Naš um, kaže prepodobni Jovan Kasijan, do te mere treba da bude istančan ne samo postom, već i bdenijem i čitanjem i skrušenošću srca zbog onoga za šta je čovek svestan da ga je obmanulo ili pobedilo, čas skrušavajući se zbog straha od poroka, čak razgorevajući se željom za savršenstvom i neporočnošću, sve dok onaj ko je zauzet ovakvom brigom i razmišljanjem ne postane svestan da je uzimanje hrane dopušteno ne toliko radi zadovoljstva koliko mu je poslužilo da ga optereti, i dok ne počne da smatra hranu više za potrebu tela nego što je poželjno po dušu[39]. Ako se bavimo ovakvim vežbanjem uma pre ćemo ugušiti sladostrašće ploti; obiljem suza i srdačnim plačem pre ćemo istrebiti strast prejedanja i črevougodija[40].
Dakle, u borbi sa strašću črevougodija se zahteva dvojako vežbanje: telesno i duhovno, telesni post i duhovni post, t.j. uzdržavanje od grehova, poroka i rasejanosti, sjedinjeno sa skrušenošću srca[41]. Kako bi se ugušilo samo črevougodije prilikom uzdržavanja u hrani čovek treba da se potrudi da uredi svoj život tako da ga ni u koje vreme ništa ne odvlači od duhovnih pojmova, jer nikako ne možemo da prezremo zadovoljstva koja dobijamo od hrane ako se um, predavši se Božanstvenom sozercanju ne bude više naslađivao ljubavlju prema dobrodeteljima i lepotom nebeskih predmeta[42].
Kao pomoć u borbi sa črevougodijem oci-askete savetuju da se prilikom okušanja hrane razmišlja o tome da je i praotac Adam okusivši zabranjeni plod zbog svog neuzdržanja umesto života našao smrt; i da su „otuda čak i danas mnogi koji su pali u zarobljeništvo stomaka pali i padaju velikim padom“[43]; kada pijemo – da se sećamo octa i žuči Vladike svog; sedeći za stolom prepunim hrane da zamišljamo pred svojim misaonim očima smrt i Sud – i tako, kaže prepodobni Jovan Lestvičnik, ili ćeš ostati u granicama uzdržavanja ili ćeš barem zajecavši smiriti svoju pomisao[44]. Završimo rečima prepodobnog Nila Sorskog: tako pobeđuj strast prejedanja koristeći hranu i piće u odgovarajućoj meri u odgovarajuće vreme[45].
Borba sa bludnom strašću, po predanju otaca, traje duže od drugih, ona je stalna i surova… Ona počinje da uznemirava čoveka od najranijeg doba zrelog uzrasta sve do starosti. Velik je naš podvig u borbi sa duhom bluda i krajnje težak – veoma je ljut; jer ova borba obuzima i dušu i telo – celo naše biće[46]. Zato treba da imamo na umu da ovog duha možemo da pobedimo samo uzdajući se u pomoć Božiju, a ne u svoje snage[47]. I pošto napad (đavola) biva dvojak, t.j. na telo i na dušu, onda mu se i suprotstavljati treba dvojakim oružijem, t.j. treba da se bore i telo i duša[48]. Za borbu protiv bluda potrebna su gotovo ista duhovna i telesna sredstva kao i za iskorenjivanje strasti črevougodija – telesno uzdržanje i duhovna budnost[49]. Sam telesni post, kaže prepodobni Jovan Kasijan nije dovoljan za sticanje i čuvanje celomudrenosti ako mu ne bude prethodila skrušenost duha; zatim, dugo razmišljanje o Svetom Pismu, kao i trud i rukodelje, koji obuzdavaju neprestano lutanje srca, a pre svega čovek neće steći celomudrenost ako ne u temelj ne bude položio istinsko smirenje, bez kojeg se ne može pobediti nijedan porok[50]. Onaj ko telesnim trudom i znojem vodi borbu, liči na čoveka koji je svog neprijatelja vezao labavim kanapom; onaj ko protiv njega ratuje uzdržanjem i bdenijem liči na onoga ko je svog neprijatelja obložio gvozdenim okovima; a onaj ko se naoružava smirenomudrijem, bezgnevljem i žeđu liči na onoga ko je svog neprijatelja ubio i sakrio ga u pesku. Pod peskom se podrazumeva, kaže prepodobni Jovan Lestvičnik, smirenje, zato što ono ne rađa pašu za strasti, već je zemlja i pepeo[51].
Očigledno je da se duhovni lek u borbi sa navedenim porokom sastoji u tome da čovek ne dopusti da u njegovo srce prodru „plotoljubive pomisli“, koje narušavajući neporočnost srca vode ka razvraćanju tela i skrnavljenju duše[52]. Za to su pre svega korisni mir i osamljenost kako duša koja boluje od ove strasti ne bi bila uznemiravana različitim slikama, kako bi lakše mogla da uništi uzbuđenje ploti[53]. Kada čovek ne vidi predmete, kaže prepodobni Isaak Sirin, oni izazivaju lagano i jedva primetno kretanje; a kada čovek vidi predmete oni uzbuđuju strasti zbog bliskosti, hrane ih, kao što ulje hrani gorenje svetiljke[54], – zato oci-askete uporno savetuju da se čovek čuva razgovora sa ženama i toga da ih gleda[55], jer je reč žene kao zamka u srcu (Prič. 7, 21) i onoga ko je sluša vuče ka prljavom spajanju s njom[56], a njen pogled je otrovna strela koja ranjava dušu i uliva u nju otrov[57]. Veoma opasan po celomudrenost je čak i lik žene ako se dugo čuva u sebi[58], i zato čovek kada mu padne na pamet misao o ženi treba da žuri da ga što pre odagna iz srca, jer to može da izazove pristanak na slastoljublje i na samo delo[59]. I dok je, kaže isti ovaj otac, jak naš duh, koji pošto je naoružan, čuva dom svoj strahom Božjim i ograđuje ulaze u srce, biće bezbedna i sva imovina njegova, odnosno dobrodetelji, koje su stečene u toku dugog vremena[60]. Pri svemu tome treba izbegavati dodirivanje ženskog tela i čak skrivenih delova svog tela, jer čovek može da oskrnavi telo i samim dodirom. Uvek se treba sećati onoga, kaže Jovan Lestvičnik, ko je obavio svoju ruku krajem odeće kada je nosio svoju ostarelu majku[61]. Svu pažnju u borbi sa bludnom strašću treba usmeriti na to da se konačno udaljavanje „bludne nečistote“ dostigne čistotom tela, njegovom nevinošću, tako da se telo više ne protivi sugestijama duše, već da se potčinjava svom vladaru – duhu[62].
Pod ovim uslovom duša ovladava telom i potčinjava ga sebi, pa će se i sama prosvetliti – čistota tela će roditi duhovnu čistotu[63]. Međutim, ovakva čistota tela je nezamisliva sama bez čistote srca i samo uz pomoć nje se stiče[64]. Ispravljanje poroka bluda uglavnom zavisi od usavršavanja srca; dakle, prvo treba očistiti srce u kojem se nalazi izovor života i smrti[65], iščupavši sam koren pohoti iz svog srca[66]; jer celomudrenost i čistota, kaže prepodobni Nil Sorski ne spadaju samo u spoljašnje žitije, već obitelj celomudrenosti treba da bude čovek koji je skriven u srcu, koji čuva sebe od prljavih pomisli[67]. Otuda je naravno, jasno da prevashodna pažnja podvižnika u borbi sa ovom strašću mora biti usmerena ne samo na spoljašnje podvige (same po sebi) koliko, razume se, na to da se duša budući uvek zauzeta Božanstvenim razmiljšanjima i duhovnim vežbama uzdržava od poroka, kako bi na taj način mogla da se uzdigne na sam vrh istinske neporočnosti[68], odnosno da dostigne čistotu srca i celomdurenosti. Jer jedna je stvar biti uzdržan, a potpuno druga biti čist i tako reći doći u raspoloženje neporočnosti i nevinosti[69]. Celomudren nije onaj, kaže prepodobni Isak Sirin, u kome za vreme borbe, truda i podviga prestaju sramne pomisli, već onaj ko istinitošću svog srca celomudrenim čini vid svog uma, ne dozvoljavajući mu da se širi na nepotrebne pomisli[70]. Poslednje obavezno pretpostavlja neporočnost same duše i stvaranje u njoj raspoloženja suprotnih porocima dok prilikom prvog može da ostane grehovna naslada, pri čemu se samo ne dozvoljava da se ona ispolji[71]. Zato borba sa bludom mora da nosi čisto unutrašnji karakter i da se odvija ne samo uz pomoć čisto spoljašnjih sredstva, već još više unutrašnjih: spoljašnja vežbanja su neophodna pošto služe kao pomoć u borbi sa navedenom strašću.
Neophodna sredstva za iskorenjivanje strasti bluda su po mišljenju otaca-asketa: kao prvo, česta i trezvena molitva, a zatim davanje prvenstva čistoj misli u umu, ne izgovaranje sramnih reči, koje nisu u skladu sa pobožnim ustrojstvom duha, sa sigurnošću da je Gospod nepogrešivi Sudija. Pažnja uma i očekivanje Suda uništavaju unutrašnje golicanje i isušiće jaku pohot; i u takvoj duši će nastati tišina (smiriće se kretanja pohoti)[72]. Najbolje sredstvo za to je, po mišljenju Antonija Velikog, strah Božji[73]. Po mišljenju prepodobnog Jefrema Sirina blud se uništava Božanstvenom ljubavlju i usmerenošću na budućnost[74]. Što se tiče čisto spoljašnjih sredstava i metoda, svi oci-askete jednoglasno priznaju jedno sredstvo koje je zajedničko za ove dve strasti – uzdržanje, koje se ne tiče samo hrane, već se prostire i na sve što na bilo koji način ometa bogougodan život[75]. Uostalom, kaže prepodobni Jovan Kasijan, moramo da znamo da iako smo poštovali svu strogost uzdržanja, upravo: glad, žeđ, bdenje, stalni trud i ako smo se sa marljivom usrdnošću bavili čitanjem, ipak posredstvom ovih podviga ne možemo da steknemo stalnu čistotu celomudrija ako prilikom stalnog njihovog upražnjavanja po rukovodstvu iz iskustva ne spoznamo da se čistota daje po milosti blagodati Božije. Neka svako zna da mora neumorno da se vežba u ovim podvizima samo kako bi zbog muke s kojom ih ostvaruje privukao milosrđe Božije i udostojio se, po Božanstvenom daru, da bude oslobođen od telesne borbe i gospodarenja strasti koje njime vladaju, i neka se ne nada da će navodno sam po sebi uz njihovu pomoć (t.j. posta, bdenja, čitanja i sl.) zadobiti nenarušivu čistotu tela koju želi. A radi sticanja celomudrenosti mora da se razgori takvom željom i ljubavlju sa kakvima pohlepni koristoljubac želi novac, častoljubac – najviše počasti, ili kao što onaj ko je obuzet neizdrživom ljubavlju prema lepoj ženi sa neizdrživim žarom želi da ispuni svoju želju. Stoga se dešava da kada nas obuzme plamen nezasite želje za svagdašnjom neporočnošću preziremo i omiljenu hranu, nophodno piće nam biva odvratno, na kraju, sam san, koji zahteva priroda, se odagnava ili mu plašljiv i podozriv um u krajnju ruku kao pokvarenom sablaznitelju celomudrenosti i kao ljubomornom protivniku čistote dopušta da na kratko obuzme čoveka; dakle, neka se svako ujutru ispitavši svoju neporočnost raduje zbog čistote koja se u njemu sačuvala i neka zna da ju je stekao svojim staranjem i bdenjem i pokroviteljstvom Božjim, i neka razuume da će ona onoliko boraviti u njegovom telu koliko mu to Gospod da po Svom milosrđu. Onaj ko je u to stalno uveren, on se ne misleći o sebi visoko, ne uzda u svoju dobrodetelj, ne vara se dugim odsustvom nečistog tečenja, ne prepušta se prevarnoj sigurnosti znajući da će istog trenutka biti oskrnavljen isticanjem nečiste vlage ako Božije pokroviteljstvo makar malo odstupi od njega. Zato radi i daljeg pokroviteljstva sa svom skrušenošću i smirenjem srca sa istom neprekidno prilježe na molitvu[76]. Ovakvim putem podviga unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka čovek može da sačuva svoje telo čisto kao Svetinju Spasitelju i ne obrukavši svoju dušu tuđim delima može da da ostane blagougodan Gospodu[77]. A kada omrzne gnusna i sramna dela prineće sebe samog na žrtvu živu, blagougodnu Gospodu, i pevaće mu pobedničku pesmu čistote kao nekada ona jevanđeljska celomudrena deca[78].
U borbi sa črevougodijem i bludom podvižnik mora da se postara da putem spoljašnjeg uzdržanja potčini sebi telo, a putem unutrašnje skrušenosti i duhovne budnosti nad samim sobom mora da teži ka čuvanju uma i srca od napada loših pomisli i raspoloženja pod uslovom da postoji smirenje[79], jer su sve strasti odraz samoljublja, a samoljublje se iskorenjuje ljubavlju i smirenjem[80].
Ista ova načela treba sprovoditi i prilikom borbe sa duševnim strastima gde se od podvižnika zahteva da pobeđuje poroke koji naslađuju samo dušu. Duhovna borba počinje od bitke sa strašću srebroljublja.
Ranije je već bilo reči o tome da je srebroljublje potpuno tuđe našoj prirodi i da joj nije svojstveno[81]. Ono često počinje od proste misli o potrebi da čovek poseduje makar malu sumu novca, što se motiviše navodnom potrebom. (Ovo je podrobno prikazano kod prepodobnog Jovana Kasijana, knj. 7, 7-11).
Zato je jasno da je u borbi sa srebroljubljem glavno da čovek u svoje srce ne dopusti želju ni za najsitnijim novčićem. Istinska pobeda nad srebroljubljem i uošte ljubavlju prema stvarima se sastoji u tome da čovek ne samo da nema, već ni da ne želi da ima nikakva blaga[82]; jer nam nikakve koristi neće doneti to što nemamo novca ako sama želja ostane u nama[83]. Ova strast se dokrajčuje potpunim nemanjem želje ka sticanju[84], pod čim se podrazumeva „dobrovoljna rešenost da se čovek zadovolji malim“[85]. Za ovo je podvižniku pre svega potrebna dobrodetelj smirenja[86]. Uz ovu dobrodetelj čovek mora da se trudi da uvek bude zadovoljan svakim svojim stanjem i da se tuđi ne samo zlata, srebra i imanja, već i svih stvari osim onih koje koristi – obuće, kelije, posuda i oruđa za rukodelje; i mora da se trudi da sve ovo bude jeftino, bez ukrasa, da se lako nabavlja i da nije vezano za bilo kakve brige i uznemiravanja[87]. Naravno, nije zabranjeno imati izvesnu imovinu i ne brani se čoveku da se za nju brine, jer „je nemati brige svojstveno duši savršenoj“, zabranjeno je samo da čovek opterećuje sebe brigama o tome da nešto stekne i da ove brige za telesno proširi na čitav život na uštrb briga za budućnost[88]. Ovde treba poštovati blagorazumnu umerenost. Kao mera sticanja mora da posluži telesna potreba[89], a ne osećanje ljubavi prema sticanju.
Kao sredstvo koje podvižniku olakšava put ka dostizanju ljubavi prema siromaštvu oci-askete savetuju: biti uvek u poslušanju[90], odbacivši imanja i volju[91]; treba se ugledati na primere ljubavi prema siromaštvu svetih podvižnika koji nisu imali ništa osim tela[92], treba se baviti deljenjem milostinje, koja je najbolje sredstvo protiv ove svirepe bolesti, ne treba zaboravljati na pogibeljnost ove strasti po dušu i na strašnu kaznu koja je zadesila Ananiju i Sapfiru, Giezija i druge, koji su ih pretrpeli kao dostojnu kaznu za privrženost srebroljublju[93]. Glavno je – uvek treba da bdimo nad sobom kako Gospod prilikom Svog dolaska ne bi zatekao našu savest oskrnavljenu makar jednim grošem (novčićem) i kako nas ne bi osudio sa jevanđeljskim bogatašem. Smatrajući sebe gostima i putnicima na zemlji i uzdajući se potpuno u brigu Božiju, dužni smo da sve vreme provodimo u služenju Bogu, a ne mamoni[94]. Pod ovakvim uslovima podvižnik može da dostigne stanje ljubavi prema siromaštvu koja čoveka čini ne samo slobodnim od pristrasnosti prema zemaljskom, već ga i uzdiže i čini vladarem sveta[95]. Kada se volja oslobodi veza kojima ju je kao robinju vezalo srebroljublje, ona se potčinjava volji svog Tvorca, i prepuštajući se Njegovom promislu, sve što je potrebno prima iz ruke Gospodnje[96]. Srce se oslobađa tuge zbog imovine; um čoveka koji nema ljubavi prema sticanju se udostojava „okušanja Božanstvenog razuma“.
Dakle, putem postepenog iskorenjivanja strasti srebroljublja koje se naziva „korenom svih zala“ (1 Tim. 6, 10) čovek dostiže „bestrasnost“. A ovo čini čistotu ili isto što i čistotu srca. Dakle, u borbi sa srebroljubljem putem smirenja i trpljenja vaspostavlja se princip odricanja od svoje volje i njeno potčinjavanje promisli Božijoj[97], princip ljubavi prema nebeskim dobrima kroz usmeravanje uma od lažnog izvora života ka Bogu i pogružavanje u Njega. Ovde se dešava vidno slabljenje „sebičnosti“ i pomeranje centara od zemaljskog – lažnog ka nebeskom – istinitom.
U strasti gneva se uglavnom ispoljava nedostatak ljubavi prema bližnjima i nedostatak trpljenja[98], i zato čovek u borbi sa njim treba da se uči da strpljivo podnosi uvrede i da gnev ne guši samo u delima, već da ga čupa sa korenom iz dubine duše stvarajući na njegovom mestu raspoloženje ljubavi, koja sama uz smireno trpljenje isteruje ovo osećanje gneva[99]: ljubav je, kaže monah Jevagrije, uzda gneva[100]. Prvo treba udaljiti gnevne pomisli iz duše i ne dopuštati da se razdraženost nastani u srcu[101]; a kada je ona već stvorena treba udaljiti strast gneva čupajući i sam njen koren, zato što će biti malo koristi da čovek obuzdava plamen gneva na rečima, da ih ne otkriva na delu ako ga Bog pred Kojim nisu skrivene tajne srca ugleda u skrivenim odajama našeg srca[102]. I samo udaljavanje od gneva, čak i ako odemo u pustinju, ne odseca sam gnev koji uvek može da se ispolji kao skriven u dubini duše. Gnev se ne krije u drugima, već u nama samima; zato ne treba smatrati da je glavni uzrok našeg ispravljanja i mira u volji nekog drugog, već da je u nama samima – u našem sopstvenom stanju. I naše mirno stanje ne zavisi od nesavršenstva nekog drugog, već od našeg velikodušnog trpljenja[103]. Da bi dostigao stanje bezgnevlja čovek u sebi treba da izgradi uverenost da kao prvo nikako ne sme da se srdi, jer se kroz to lišavamo svetlosti rasuđivanja, čak i samog poštenja i težnje ka istini[104], kao drugo, da naš duh ne može da bude hram Svetog Duha ako njime zavlada gnev[105], kao treće, da čovek ne može da se moli u gnevu[106], jer ako gnevan čovek i mrtvog vaskrsne njegova molitva nije prijatna[107]; kao četvrto, da svakog časa možemo umreti i zbog gneva biti podvrgnuti večnoj osudi i lišiti se nasleđa večnog života[108].
Za dostizanje stanja duševnog spokojstva oci-askete savetuju: treba se udaljiti od svega onoga što može da posluži kao uzrok gnevnog stanja i ostati u osamljenosti; usta treba ograditi ćutanjem i ograničavati slobodu reči[109]. Ako nam drugi nanesu uvredu treba da praštamo, da se mirimo sa braćom našom i da ne pamtimo njihovu uvredu ili vređanje, ne samo onda kada nas vređaju, već ni onda kada znamo da imaju nešto protiv nas pravedno ili nepravedno. Samim tim ćemo učvrstiti ljubav, zato što ona pokriva mnoštvo grehova[110]. Ako je naša volja toliko slaba da ne možemo lako da se pomirimo sa onima koji nas vređaju na svaki način treba da obuzdavamo sva kretanja gneva i da uz pomoć rasuđivanja smiravamo njegova iznenadna kretanja koja se u nama rađaju; radi toga čovek treba da bude veoma pažljiv i da se trudi da ga na obuzme misao ili želja da se osveti onome ko je bio uzrok njegovog stanja[111]. Ako je osećanje zlopamćenja u nama još uvek jako treba da molimo Gospoda i da prolivamo pred Njegovom blagošću suze kako bi mir zavladao u duši[112]. Podjednako umirujuće na dušu deluje i molitva za onoga ko nas je uvredio. Nil Sorski kaže: „Velika je nad njima (t.j. gnevnim pomislima) pobeda kada se molimo za brata koji nas je uvredio“, jer „je molitva za brata ljubav i milost“[113], ona je grana sa drveta krotosti i bezgnevlja[114]. I onaj ko radi mira trpi srditog, a još više ako se moli za njega, jeste uistinu sin mira[115].
Dakle, trpeljivo i dobrodušno podnošenje uvreda od naših bližnjih i molitva za njih uz učestvovanje srdačnog smirenja jesu najpouzdanija sredstva za iskorenjivanje strasti gneva u nama i za nasađivanje osećanja ljubavi u srcu. Samo ovim putem se može dostići blagodatno stanje bezgnevlja[116].
Iz razmatranja pogibeljnosti dveju strasti – tuge i uninija uveravamo se u to da se obe ispoljavaju na isti način u duhovnoj raslabljenosti, u odvraćanju od duhovnog sozercanja i molitve. Istovremeno, dok se u strasti gneva, kao što smo rekli, narušava princip ljubavi, zbog čega čovek narušava dobre bratske odnosi u strasti tuge i uninija ovaj princip se dublje narušava i čovek remeti svoj sa Bogom.
Tuga i uninije raslabljujući dušu ugnjetavaju je ne dozvoljavajući da obavlja molitve sa uobičajenom revnošću i da joj od koristi bude čitanje Svetog Pisma; one čoveka čine netrpeljivim prema svim obavezama truda i bogosluženja[117]. Ovde duša gubi svoje bodro raspoloženje, postaje troma i čak kao uspavana. Evo zašto onaj ko se bori sa ovim strastima svu pažnju treba da usmeri na buđenje svoje „dremljive“ duše iz ovog stanja[118]. Za to podvižnik, po mišljenju svetih otaca treba da izbegava dokolicu i nerad koji pojačavajući duhovni dremež podstiču ovu bolest[119], i izabravši neko određeno zanimanje (rukodelje) i posao, on treba da radi[120]. Određeni fizički posao pomaže sabranost misli: „onaj ko je zauzet poslom neće brzo dopustiti ništa suvišno ni u delima ni u rečima, ni u mislima, jer je njegova duša u potpunosti predana trudoljubivom životu“[121]. Po rečima Nila Sinajskog: „I čovek zadržava u sebi misao koja ništa manje od očiju treba da prati šta se čini radi dostizanja bezgrešnosti u dejstvu“[122]. Po učenju prepodobnog Jovana Kasijana strasnim kretanjima srca i nepostojanom kolebanju pomisli se suprotstavlja težina radova kao neko čvrsto i nepokolebljivo sidro kojim se rasejanost i lutanje srca zadržavaju kao u bezbednom zalivu. Vežbajući kako telesne tako i duševne sile trud dovodi u ravnotežu ono što je korisno za spoljašnjeg čoveka i onoga što je korisno za unutrašnjeg čoveka[123]. Upravo na ovaj način „telesni trud“, po učenju otaca-asketa čuva čistotu[124], „dovodi do smirenja“[125], i uopšte predstavlja najboljeg pomoćnika u dobrodetelji.
Stoga je jasno zašto su se najistaknutiji predstavnici podvižništva i sami usrdno bavili „rukodeljem“, nekim trudom i zašto su drugima uporno preporučivali ovo zanimanje kao bezuslovno važan i suštinski neophodan uslov u borbi sa strašću uninija i tuge. Kod prepodobnog Jovana Kasijana nalazi se karakteristična priča o avi Pavlu, koji iako nimalo nije bio materijalno zainteresovan za prodaju svojih proizvoda, jer je ispletene korpe po isteku godine spaljivao, ipak se svakodnevno bavio rukodeljem samo radi očišćenje srca i sabranosti misli[126].
Dakle, i dušu i telo treba držati u napetosti i uvek se nečim baviti kako čovek ne bi dopustio sebi nerad sa njegovim bliskim saputnicima – uninijem i tugom.
Uz pomoć pažnje uma dostići ćemo sabranost pomisli; po rečima Jovana Kasijana, na taj način možemo da pobedimo sve vrste tuge bez obzira na razloge njenog nastanka[127]. Ovakvu „pažnju uma“ podvižnik može da stekne, ako se bude predavao molitvi[128], poučavanju u reči Božijoj[129], razmišljanju o duhovnom i nebeskom blagu[130]. Posebno je potrebno da se stekne „trpljenje“, čiji nedostatak se tako jasno oseća u navedenim strastima[131]. Strpljivo podnošenje uvreda i zloslovljenja kao lava zatvara tugu u kavez, uništava svaku tugu[132].
Uz pomoć strpljenja treba stvoriti takvo hrišćansko raspoloženje („bestrasnost“) kako bismo mogli da se radujemo kada nam se nanose uvrede, kada nas sramote i zadaju različite neprijatne rane[133]; i tada će ova radost mira odagnavati tugu, stišavati gnev, odbijati mržnju, uništavati osvetoljubivost, rasejavati uninije i pretvarati muku u radost. Zato ne treba da težimo ka tome da izbegavamo muku kao uzrok tuge, već pre da naučimo da svoju volju i svoje želje hrabro potčinimo volji Božijoj i Njegovom domostroju[134]. Ne treba zaboraviti ni to da nam svaku muku šalje ili dopušta Bog radi naše duševne koristi[135]. Koračajući samo ovim, a ne drugačijim putem od muke ovog sveta možemo da dođemo do radosti duha u ovoj muci tela.
Iz analize poslednje dve strasti – taštine i gordosti – videli smo da su to najtananije i često gotovo neuhvatljive duhovne strasti koje se od ostalih razlikuju svojom raznovrsnošću i mnogolikošću, tako da ih jedva mogu videti najprozorljivije oči[136], zato se i karakterišu kao najpogubnije i najopasnije po dušu. Opasnost od njih i njihova pogubnost se sastoje u tome što one uništavajući princip hrišćanskog života, ljubav prema Bogu i bližnjima, kao i smirenje, samim tim razaraju normalne odnose čoveka prema Bogu i bližnjima i čine čoveka drugom đavola. Borba s navedenim strastima zato mora biti najupornija, najduža i najodlučnija. Sva pažnja mora biti usmerena na vaspostavljanje hrišćanskog principa života. Za to je potrebno da čovek svoj um vežba u tome da ne zaboravlja Boga, da ga vežba u strahu Božijem, u težnji ka ljubavi prema Njemu; jer kada su um i duševno raspoloženje uvek zauzeti razmišljanjem o Njemu kaže prepodobni Jefem Sirin, tada radi ljubavi Božije čovek sve čini uslavu Božiju i bogati se čistim i Bogougodnim delima ljubavi prema braći, savršeno uspeva u svom trudu koji će se ovenčati darovima od Boga[137]. Zato kaže Nil Sorski, treba da ispitujemo sebe i svoja zanimanja – spoljašnja i umna: da li ih činimo radi Boga i radi duševne koristi. Treba na svaki način izbegavati ljudske pohvale i imajući na umu ono što je rekao sveti David: „Gospod rasipa kosti čovekougodnika“ (Ps. 52, 6), odagnavati svaku laskavu pomisao koja nam sugeriše da bilo šta učinimo iz čovekougađanja[138]. Svako upražnjavanje dobrodetelji koje činimo, kaže prepodobni Jefrem Sirin, neka se čini u slavu Božiju, i neka se ne ispostavi da ga činimo u našu slavu[139]. Ne treba da dopustimo sebi da bilo šta činimo sa taštom namerom, radi dobijanja sujetne slave; a ono dobro koje smo učinili na početku, moramo se truditi da štitimo sa dužnom pažnjom[140] kako strast taštine ne bi uništila sve plodove našeg truda, jer je svako pridržavanje zapovesti sveto i činimo ga čisto samo onda kada ga činimo sećajući se Boga, sa strahom Božjim, zbog ljubavi prema Bogu[141].
Dakle, prepuštanje sebe volji Božijoj, traženje u svim svojim dobrodeteljima samo slave Božije i duboko smirenje jeste neophodno duhovno oružje u borbi sa taštinom[142].
Ova pak duhovna sredstva su toliko neophodna i u borbi sa gordošću; ovde je naročito važno smirenje bez kojeg strast gordosti ne može ničim drugim da se izleči. Prepodobni Jovan Kasijan kaže: „Ako razmotrimo uzrok prvobitnog pada i osnovu našeg spasenja, na koji način i kako su oni nastali, onda padom lucifera i primerom smirenja Spasitelja treba da se naučimo kako treba da izbegavamo ovako surovu smrt od gordosti[143]. Osnovno, kategorično i jedino sredstvo protiv gordosti jeste princip smirenja bez kojeg su u ovoj borbi uzaludni i nemoćni svaki drugi podvig, svako uzdržanje, svako poslušanje, svaka ljubav prema siromaštvu, svako mnogoznalaštvo[144].
Za onoga ko nema smirenja smelo se može reći da nema oružje protiv gordosti.[145] Zato sva borba mora da se svodi na sticanje i razvijanje dobrodetelji smirenja u sebi: pobeda nad gordošću je sticanje smirenja. Onaj ko želi da se nauči smirenju, ovoj Božanstvenoj nauci, kaže prepodobni Nil Sorski, mora da stavi sebe ispod svih, odnosno da sebe smatra gorim i grešnijim od svih ljudi, prljavijim od sve tvari, zato što je izašao iz poretka koji je ukazan svakoj prirodi tvari[146]. Zatim treba sa iskrenim raspoloženjem srca pokazivati istinsko smirenje prema braći, brinuti se da ih ničim ne uvredimo i ne povredimo pokazujući trpljenje, poslušanje prema svima i ljubav[147], t.j. treba doći u ono celovito raspoloženje smirenja koje služi kao osnova i čuvar svih dobrodetelji[148].
Dakle, ako želimo da svoje zdanje sagradimo do vrha tako da bude savršeno i ugodno Bogu, požurimo, kaže prepodobni Jovan Kasijan da udarimo njegov temelj ne po volji naše strasti, već po tačnom Jevanđeljskom učenju; ova osnova ne može biti nešto drugo do strah Božji i smirenje koje potiče iz krotosti i prostote srca[149].
Pobeda nad taštinom i gordošću omogućava čoveku da putem očišćenja srca od bolesnih poroka dostigne čistotu. Ovde se vaspostavljaju pravilni odnosi prema ljudima i Bogu; smireno srce se ispunjava osećanjima ljubavi, predanosti promisli Božijoj i pokornosti volji Božijoj; um se utvrđuje u Bogu. Ovde on vaspostavlja svoju prvobitni gospodstveni položaj u čovekovom duhovnom životu[150] čime se naročito karakteriše čistota duše – čistota srdačna.
 


 
NAPOMENE:

  1. In.Kas., Sob. 3.
  2. In.Kas. Knj. 9, 6; 10, 5.
  3. In.Kas., Sob. 18; Knj. 8, 17; Efr.Sir. Tvor., 1, 110.
  4. In.Kas., Knj. 8, 20; up. Efr.Sir., Dobrot., 2, s. 355, 54.
  5. In.Kas., Knj. 9, 18.
  6. Mak.Vel, 43, 7; up. 15, 30.
  7. Isto, 15, 30.
  8. Isto, 15, 31.
  9. Isto.
  10. Isto.
  11. In.Kas., Sob. 5, 10.
  12. Isto.
  13. Isto.
  14. In.Kas., Knj., 5, 13; 11.
  15. Isto; up. Nil Sin. Dobrot., 2, s. 230, 12.
  16. In.Kas., Knj. 5, 18; up. Ierom. Feodor., Asketič.vozzr. In.Kassiana., s. 174.
  17. In.Kas. Knj. 5, 7, 8; In.Lestv., 14, 10; Vars. i In. Dobrot., 2, s. 565, 25, 28.
  18. In.Kas., Knj., 5, 8.
  19. In.Kas., Knj. 5, 8, 9; Grigoriй Sinait (u daljem tekstu: Grig.Sin.) – Dobrot., 5, s. 221.
  20. In.Kas., isto.
  21. Nil Sor., s. 52. Up. Vars. i In. Dobrot., s. 565, 25.
  22. Feod.Stud. Dobrot., 4, s. 224, 2; Grig.Sin. Dobrot., 5, s. 221-222.
  23. In.Kas., Knj. 5, gl. 5, up. gl. 20.
  24. Nil Sor., s. 52-53; Grig. Sin. Dobrot., 5, s. 222; In.Kas., Sob., 2, 23.
  25. Evagr.m. Dobrot. 1, 597, 10.
  26. Nil Sor., s. 53.
  27. V. Nil Sor., s. 53-54; Grig.Sin. Dobrot., 5, s. 221-222; up. In.Kas., Knj., 5, 23.
  28. In.Kas., Knj. 5, 23; up. Efr.Sir., Dobrot., 2, s. 379, 19, 41.
  29. In.Lestv., 14, 10, 12.
  30. Nil Sor., s. 54-55; up. Vars. i In., Dobrot., 2, s. 566; In.Kas., Knj. 5, 23; Evagr.m. Dobrot., s. 597, 10.
  31. Feod.Stud., Dobrot., 4, s. 225, 2; In.Kas., Knj. 5, 9; In.Lestv., 14, 10.
  32. In.Kas., Knj., 5, 9.
  33. Vars. i In., Dobrot., 2, s. 565, 25; up. In.Lestv. 14, 33.
  34. In.Kas., Sob., 5, 18; Efr.Sir., Tvor. 3, 393.
  35. Efr.Sir., Tvor., 2, 393; In.Kas., Sob. 2, 22, 23.
  36. In.Kas. Knj. 5, 22.
  37. In.Kas., gl. 21; up. Feod.Stud. Dobrot., 4, s. 512, 3.
  38. Isto.
  39. In.Kas., Knj. 5, 14; up. Feod.Stud. Dobrot., 4, s. 513, 4.
  40. In.Kas., isto.
  41. In.Kas., Knj. 5, 25.
  42. In.Kas., Knj. 5, 14.
  43. Nil Sor., s. 55 i Feod.Stud. Dobrot., 4, s. 512, 3.
  44. In.Lestv. Sl. 14, 31, 18.
  45. Nil Sor., s. 52.
  46. Nil Sor., s. 55.
  47. In.Kas., Knj. 6, 5.
  48. In Kas., Knj. 6, 1.
  49. In. Kas., Knj. 6, 23; In.Kas. Sob. 5, 4; up. Efr.Sir. O borьbe s bludnoй strastью. Dobrot. 2, s. 396, 114, 115; 117; Nil Sin., Slovo o blude. Dobrot., 2, s. 236, 25.
  50. In.Kas., Knj. 5, 1; In.Lestv., 15, 77; 78.
  51. In.Lestv., Sl. 15, 14; up. 15, 18, 40.
  52. Nil Sin. Dobrot., 2, s. 281, 27.
  53. In.Kas. Knj. 6, 2; In.Kas, Sob. 5, 4.
  54. Is.Sir. Dobrot. 2., s. 737, 243.
  55. Nil Sor. s 58; Vars. i In. Dobrot., 2, s. 594, 120; Nil Sin., O črevougodii, Dobrot., 2, s. 230, 6, 8, 10.
  56. Efr.Sir. O borьbe s bludnoй strastью. Dobrot., 2, s. 388, 92, 86.
  57. Nil Sin. Slovo o blude, Dobrot., 2, s. 234, 6.
  58. Isto.
  59. In.Kas., Knj. 6, 13.
  60. Isto.
  61. In.Lestv. 15, 50; up. Feod.Stud. Dobrot., 4, s. 101, 3.
  62. In.Kas., Knj. 6, 2; Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 392, 103.
  63. Ant.Vel. Dobrot., 1, s. 43, 50.
  64. In.Kas., Knj. 6, 12.
  65. Isto, Knj. 6, 2.
  66. Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 397, 119; up. Feod.Stud. Dobrot., 4, s. 136, 4.
  67. Nil Sor., s. 55.
  68. In.Kas. Knj. 6, 2.
  69. Isto, 4 gl.
  70. Is.Sir., Dobrot., 2, s. 646, 7.
  71. In.Kas. Sob. 12, 10.
  72. Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 390, 95; up. isto, gl. 71, 76, 83, 98, 100.
  73. Ant.Vel. Dobrot., 1, 91, 152.
  74. Efr.Sir., Tvor. 3, 391, 398.
  75. Efr.Sir., Tvor., 3, 391; Evagr.m. Dobrot., 1, s. 613, 71; In.Kas. Knj. 7, 23.
  76. In.Kas. Sob. 12, 4.
  77. Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 391, 98.
  78. In.Lestv. 15, 78.
  79. In.Kas. Knj. 6, 1, 18 i dr.
  80. Efr.Sir. Tvor., 1, s. 329, 39.
  81. In.Kas. Knj. 7, 1.
  82. Nil Sor., s. 60.
  83. In.Kas. Knj. 7, 21.
  84. Isto., 24, 28; up. Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 398, 125.
  85. Nil Sin. Dobrot., 2, s. 243, 29; up. In.Lestv. 17, 1-4, In.Kas. Knj. 7, 31.
  86. Nil Sor., s. 59; Nil Sin. Dobrot., 2, 241, 24.
  87. Nil Sin. Dobrot., 2, s. 242, 27.
  88. Isto, 28 gl.
  89. In.Lestv. 17, 5.
  90. In. Kas. Knj. 7, 30; Is.Sir., Dobrot., 2, s. 672, 85.
  91. Isto, gl. 9.
  92. Nil Sin.,. Dobrot., 2, s. 244, 31-32.
  93. In.Kas. Knj. 7, 30; Is.Sir. Dobrot., 2, s. 672, 85.
  94. In.Kas. Knj. 7, 36.
  95. In.Lestv., 17, 2.
  96. Nil Sin. Dobrot., 2, s. 246, 36.
  97. Vars. i In. Dobrot., 2, s. 585, 91.
  98. In.Kas. Knj. 8, 18.
  99. Nil Sin., Dobrot., 2, s. 252, 37.
  100. Evagr.m. Dobrot., 1, s. 575, 26.
  101. Nil Sin. Dobrot., 2, s. 250, 17.
  102. In.Kas. Knj. 8, 19.
  103. Isto, g. 17, 16, 15.
  104. Isto, gl. 21.
  105. Isto, gl. 11 (up. Nil Sin. Dobrot., s. 250, 12, 13).
  106. Isto, gl. 13.
  107. Nil Sor., s. 60.
  108. In.Kas. Knj. 8, 21; Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 404, 173.
  109. In.Kas. Sob. 18, 12.
  110. In.Kas. Knj. 8, 13; up. Efr.Sir., Dobrot., 2, s. 406, 184, 190.
  111. In.Kas. 16; 27, up. Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 404, 181.
  112. Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 402, 157.
  113. Nil Sor., s. 60.
  114. In.Kas. Knj. 9, 1.
  115. Isto, s. 252, 30.
  116. Nil Sor., s. 61.
  117. In.Kas.Knj. 9, 1.
  118. In.Kas. Knj. 10, 4.
  119. Isto, 10, 15.
  120. Evagr.m. Dobrot., 1, s. 595, 8; Efr.Sir., Dobrot. 2, s. 417, 247.
  121. Slova In.Zlat. (v. Zarin S.M., Asketizm…, t. 2, s. 603).
  122. Isto, s. 604.
  123. In.Kas. Knj. 2, gl. 14.
  124. Is.Sir. Slova…, 58, 311.
  125. Avva Dor. Pouč. 2, s. 51.
  126. In.Kas. Knj. 10, 24.
  127. Isto, 9, 13.
  128. Efr.Sir., Dobrot., 2, s. 419, 256; Nil Sor., s. 56.
  129. Nil Sor., s. 64.
  130. In.Kas. Knj. 9, 13; Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 418, 249.
  131. In.Kas. Isto, gl. 7; Efr.Sir., Isto, s. 417, 249; Nil Sin. Dobrot., 2, s. 303, 5.
  132. Efr.Sir. Dobrot. 2, s. 406, 191, s. 408, 208.
  133. Efr.Sir. Dobrot, 2, s. 410, 216.
  134. Isto, s. 413, 222.
  135. Isto, 414, 225.
  136. In.Kas. Knj. 2, 3; up. Nil Sor., s. 67.
  137. Efr.Sir. Isto, s. 364, 15-16.
  138. Nil Sor., s. 67.
  139. Efr.Sir. Isto, s. 364, 16.
  140. In.Kas. Knj. 2, 18; up. In.Lestv., 22, 29.
  141. Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 264, 16.
  142. In.Lestv., 22, 17, 29, 34, 36; Nil Sin. Dobrot., 2, s. 265, 49.
  143. In.Kas. Knj. 12, 18; up. In.Lestv., 23, 12.
  144. Efr.Sir. Dobrot., 2, s. 422, 279.
  145. Isto, 286, 289, 297.
  146. Nil Sor. s. 69; up. Efr.Sir. Dobrot. 2, s. 429, 334.
  147. In.Kas. Knj. 12, 32.
  148. Isto, up. Nil Sor., s. 70.
  149. Isto., 31 gl.; Efr.Sir. Dobrot., s. 428, 328.
  150. V. In.Kas. Sob. 3, 7.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *