ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ – СВЕТООТАЧКО УЧЕЊЕ О БОРБИ СА СТРАСТИМА

 

ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ
Светоотачко учење о борби са страстима

 

 
ШТА ЈЕ СТРАСТ?
 
Приликом разматрања овог питања имамо намеру да се придржавамо постојећег источно-аскетског система светих отаца. Сво огромно мноштво разноврсних страсти оци-аскети обично своде на осам главних.[1] Ових осам страсти се наводи по истом поретку: чревоугодије, блуд, среброљубље, гнев, туга, униније, таштина и гордост.[2] Ове страсти узнемиравају све нас и налазе се у свим људима[3] и сви се слажу у томе да оне чине осам главних порока који прете подвижнику.[4] Наведене страсти се називају “главним пороцима”[5], “началственим страстима”,[6] “наследним производитељима зла”, од којих потичу све друге страсти.[7] Преподобни Јован Касијан чак наводи оријентациону таблицу, на известан начин родослов осталих најуочљивијих порока, који потичу од осам главних страсти као од својих производитеља и корена.[8]
Прихваћена је подела страсти (по њиховој врсти) на две категорије, на телесне и душевне.[9] Телесне (somatika) – јесу оне, по дефиницији Јована Касијана, које “у суштини припадају узбуђивању и чулима тела, којима се оно наслађује и храни, тако да понекад узбуђује и мирне душе и против њихове воље их привлачи да се сагласе са својом жељом;[10] у њих спадају чревоугодије и блуд. Дакле, тло за себе телесне страсти налазе у телесним потребама и инстинктима, а душевне – у душевним.[11] Душевним (psychika) се називају оне које исходећи из душе не само да не причињавају никакво задовољство телу, већ га подвргавају тешкој болести и хране само болесну душу храном јадног наслађивања.[12] Овој категорији страсти припада осталих шест: среброљубље, гнев, туга, униније, таштина и гордост.
Без обзира на овакву поделу оци-аскете ипак признају да се телесне и душевне страсти налазе у односима узајамне зависности. Преподобни Исаак Сирин овако расуђује: “Ако се страсти називају душевнима зато што покрећу душу без учествовања тела, онда ће и глад, и жеђ и сан бити душевни, јер и у њима, као и приликом одсецања удова, у грозници, у болестима и томе сличном душа пати и уздише заједно са телом. Јер је душа сапатница тела због општења са њим и тело је сапатник душе; душа се весели кад се весели тело, а прима у себе и муке његове.”[13] На основу овога се страсти чревоугодија и блуда, које се често корене у телу, понекад побуђују без учествовања душе, повлаче за собом и душу због њене везе са телом.[14] Узајамни односи између страсти се објашњавају свецелим, тесним и узајамним односима душе и тела и њиховим испољавањима. И саме телесне страсти се зато не могу сматрати физиолошким актовима, оне су пре психофизичка стања.[15] Саме по себи телесне потребе организма ни у ком случају не могу бити назване страстима у негативном смислу – таква су само душевна стања сластољубља и сладострашћа.[16] Зато блуд и чревоугодије у моралном смислу подлежу одговорности не као природне потребе организма, односно не у смислу физиолошких појава, већ управо као психичка стања пада која с обзиром на то да су греховна и погибељна, “пошто се помисао меша са духом и душа се спаја са утисцима који је маме, а који су се у њој појавили”, односно пошто се испоставља да су наведене страсти појаве које припадају сфери писихичког живота.[17] Њихово тежиште, као и тежиште душевних страсти лежи у самој души,[18] у духовној страни човека. Свети Јован Златоуст тим поводом каже следеће: “Тело без душе не би било у стању да учини ништа лоше, а душа без тела много може да уради… Преједање се не дешава по потреби тела, већ због непажње душе: телу је потребна храна, а не преједање… добродетељ душе се састоји управо у повиновању тела души, зато што само по себи тело није ни добро ни лоше. Све остало (осим неопходних потреба тела) припада души.”[19] Зато би било веома тешко, чак и немогуће спровести уочљиву границу између физиолошких и психичких елемената[20] у телесним страстима.[21]
Јединство наше (људске) душе и психолошка аксиома да је у душевном животу једно психичко стање тесно повезано са другим, да једно чини неопходан услов за настанак другог – ове две одредбе су дале основу оцима-аскетама да установе да постоји тесна веза између свих осам главних страсти. Осам страсти, каже преподобни Јован Касијан, иако имају различито порекло и различита дејства… сједињене су међу собом неким сродством и такорећи везом, тако да сувишак прве страсти представља почетак следеће.[22] Јер од сувишног чревоугодија обавезно потиче блудна страст, од блуда – среброљубље, од среброљубља – гнев, од гнева – туга, од туге – униније. Остале две страсти, односно таштина и гордост су такође сједињене међу собом на исти начин као и претходне страсти: од изузетне таштине рађа се гордост. Али од ових првих шест страсти оне се потпуно разликују и не сједињују са њима на сличан начин, и не само да не добијају од њих никакав повод за своје рођење, већ се чак и побуђују на супротан начин и супротним редоследом. Обично се дешава да се ове две последње страсти јаче множе након истребљења првих и да када се ове прве умртве оне живље настају и расту.[23]
Дакле, душевне страсти и такозване телесне страсти имајући заједничку психолошку основу не само да су неодвојиве једне од других, већ се, напротив, налазе у тесној генетској вези. Ова одредба ће и даље имати важан значај када се буду дефинисали начини и поредак борбе са страстима, а сада представљају важан услов за анализу сваке страсти посебно.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Доброт., 2, с. 173, 72.
  2. Евагр.м. (Доброт., 1, с. 603; Ефр.Сир., Твор. 2, с. 390; Нил.Син., т. 1, 201; Ин.Кас., Соб. 5, 2; Ин.Леств. (Доброт., 2, с. 515.
  3. Ин.Кас., Кн. 5, 2.
  4. Ин.Кас. Кн. 5, 2. Соб. 5, 18. Постоје и појединачна мишљења која признају само три главне страсти: чревоугодије, среброљубље и гордост. Основу за такве тврдње представља искушавање Господа Исуса Христа у пустињи (Мт. 4, 3, 6, 8, 9). Ин.Кас., Соб., 5; Ин.Леств., 23, 3 и 33. Симеон Новый Богослов, 1 т. с. 208.
  5. Ин.Кас.Соб. 5, 2.
  6. Григорий Синаит. Доброт., 5, с. 198, 91.
  7. Ефр.Сир., Твор. 2, с. 390, 55; Евагр.м. О восьми помыслах, к Анатолию, Доброт. 1, с. 603, 1.
  8. Ин.Кас., Соб. 5, 16, Број вољних страсти код отаца је различит: Јефрем Сирин наводи до 60 душевних страсти, и ништа мање телесних. (в.Доброт. 2, с. 370); Петар Дамаскин наводи 298 (в. књ. његових Дела, с. 231-216).
  9. Евагр.м. Доброт., 1, 574, 24; Ин.Кас. Соб. 5, 4; Ефр.Сир. Твор., 3, Нил.Син. Доброт., 2, 290, 39; Григорий Синаит, Доброт.5, 193, 77; Еп.Феофан Толк. на П.Ефес. 1(3); Еп.Феофан. Толк. на Посл. к Римл. (6, 6), 341.
  10. Ин.Кас., Соб. 5, 4.
  11. Евагр.м. Доброт., 1, 574, 24; Нил.Син., Доброт., 2, 290, 39.
  12. Ин.Кас., Соб. 5, 4.
  13. Ис.Сир., Слова…, 3, с. 26.
  14. Ин.Кас. Соб. 5, 12.
  15. Нил.Син., 1 ч. 247-248.
  16. Симеон Н.Богослов, 1 т. Сл. 23.
  17. В. Нил Син., 1 т., 19 гл., 248 стр.
  18. Ис.Сир., Слова…, 3, 24.25.
  19. Ин.Златоуст. Твор., т. 11, ч. 1, с. 46-48; уп. Ефр.Сир. Твор. 1, 1, 340; Ефр.Сир. Уроки о подвижничестве – Доброт., 2, с. 469, 155-156.
  20. Исто, 4 сл. 28, 29.
  21. Не задржавамо се детаљно на објашњавању ове две тврдње да су телесне страсти психо-физичка стања и да центар свих страсти лежи у души. То се само открива приликом даље анализе страсти и приликом одређивања карактера и својстава борбе са њима; то је делимично јасно већ на основу онога што је речено о човековом паду у грех, о стварању страсти од помисли.
  22. Ин. Кас., Соб. 5, 10; исто код Ефр.Сир., Твор., 3, 347; Св.Мак.Вел. – Доброт, 1, с. 215, 157; Евагр.м. – Доброт., 1, с. 618, 1.
  23. Исто.

Comments are closed.