ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ – СВЕТООТАЧКО УЧЕЊЕ О БОРБИ СА СТРАСТИМА

 

ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ
Светоотачко учење о борби са страстима

 

 
ОПШТЕ ПОИМАЊЕ СТРАСТИ
 
Што се тиче самог поимања страсти оци-аскете су у суштинском поимању и дефинисању углавном сагласни. Преподобни Јефрем Сирин страст дефинише на следећи начин: “страст је греховно кретање, расположење према греху и напор и на известан начин жеља да се грех учини”[1]. Страст прецизније дефинише преподобни Јован Лествичник; он каже: “страст је зло и тешко искорењиво спајање помисли и жеља срца, које стреми ка жељама штетним по душу и греховним делима”[2]. Овде се страст дефинише у моменту свог стварања од помисли и схвата се као појединачан, издвојени моменат у човековом општем духовном стању. Пошто су се даље ове појединачне страсти често понављају у суштински истом облику и на тај начин стварају навику, јер од њиховог честог упражњавања душа стиче извесну навику[3], страст оци сматрају за “греховну настројеност”, коју је створила иста ова навика. “Страсти нису неке лаке помисли или жеље, које се појављују и затим нестају не оставивши иза себе трага: то су јака стремљења, унутрашња расположења порочног срца. Оне улазе дубоко у природу душе и дуготрајном владавином над нама и навикавањем на то да буду задовољење до те мере се срођују са њом да на крају на известан начин чине њену природу.” Тако страсти дефинише велики познавалац аскетске литературе и носилац отачког духа наш руски богослов-подвижник преосвећени Теофан[4]. Користећи све што је речено можемо да дамо отприлике следећу дефиницију: страсти су психичке појаве које се корене на начелима егоизма и самољубља, које обухватају све стране наше душе и карактеришу се свесном и слободном наклоношћу према греху, која путем честог понављања прелази у стално греховно расположење душе и на известан начин постаје човекова друга природа.
Сада укратко треба да укажемо на међусобни однос страсти и греха. Оци-аскете нам дају основу да о ова два појма говоримо као о узајамно сродним и повезаним појмовима[5]. Из грехопада и његових последица које смо анализирали (на почетку рада) видели смо да грех који не потиче из јестастава наше природе представља последицу “развраћене воље”. Његов почетак се крије у постојању људске слободе. Основу греха је представљала људска “самост”. Преносећи се путем наслеђивања у људском роду он у свакој појединачној индивидуи чува све своје суштинске особине, јер се његов извор и суштина крију у нашој души, у мислима и осећањима. Стварање греха у души сваког човека одвија се истим путем и на исти начин као страст. Грех улази “на врата срца маштањем лукавог прилога”. Повод за грех увек представља ова или она помисао. Ако помисли успе да задржи пажњу ума наступа стање које је код отаца познато под називом “сочетанија” (спајања), када се мешају наше помисли и помисли лукавих демона; даље наступа трећи моменат “слагања”, и на крају, четврти – чулно дејство или потпуни грех[6]. Сваки грех се чини ради задовољства.
Зато се може закључити да грех и по својој суштини и по образовању има веома много заједничког са појавом страсти. Сваки појединачни грех се назива случајним грехом. Међутим, постоји још и грех страсти и страст греха. Оци-аскете су, не разграничавајући строго ова два појма, често један термин – “грех” стављали уместо другог – “страсти”, али их ипак нису поистовећивали. Преподобни Исак Сирин каже: “грех се не остварује без договарања са страстима”[7]. Преподобни Јован Касијан страст назива “чланом греха” који је у својој суштини исто што и страст[8], само с том разликом што су грехови сама дејства страсти, њихово испуњавање на делу[9]. Очигледно је да грех као дело, као испољавање страсти, т.ј. извесног расположења душе, носи све црте које су му биле својствене пре испољавања. У датом случају грех на известан начин представља делимично испољавање појединог момента страсти – као расположења. Исти овај грех, пошто представља испољавање извесне страсти се, ако га неко често чини претвара у лошу навику и постаје “страст греха”[10]. Тако страст прелази у грех, а грех постаје страст; овакав узајамни однос је могућ једино ако се ове две појаве схвате као истородне по суштини. И грех и страст се подједнако сматрају као греховна расположења: прво као целовито расположење које је постало стална навика душе. Грех у човеку без испољавања представља исто што и страст, а када се испољи он је само њено откривање[11].
Као делимично изражавање расположења наше греховне воље (пошто овај грех потиче од воље[12]), као појединачни греха он подлеже мањој моралној одговорности у поређењу са грехом по страсти. Човек који не чини грех по страсти показује “безакоње”, односно скретање у страну од закона, који изражава вољу Божију; а онај ко чини грех по страсти (због навике) открива осим тога (и више од тога) наклоност ка греху. Онај ко је пао у грех може брзо да се покаје јер је пао на равном месту, са којег лако може да се подигне; а онај ко је пао по страсти пао је на низбрдици, где је човеку тешко да се задржи да се не скотрља до самог дна. Грех представља испољавање “изопачене воље”, а страст “болесне воље” са унутрашњим садржајем склоности ка греху. Стална унутрашња тежња ка греху човека чини одговорнијим пред законом правде, јер човек ни пре греха није престајао да греши мисаоно и након што је грех почињен он остаје у истом расположењу[13]. Међутим, овој моралној одговорности само у сразмерном степену мери подлеже и сваки грех појединачно. И с обзиром да су обоје, т.ј. и грех и страст одговорни у тој мери може се рећи да се тако одређује и њихова погибељност у делу спасења душе. Обоје, а наравно, нарочито страсти, јесу веома штетне по душу и шкоде спасењу[14]; то је ново својство, које грех и страст такође чини сроднима. Оци-аскете нам дају читав низ доказа да је дејство страсти (и порока) свих заједно и сваке посебно толико разорно да сваку страст сматрају за “погубну болест”[15], која, по речима Исака Сирина, “убија душу мучећи је”[16]. И заиста, страсти представљају смрт за душу[17]: с једне стране – оне спречавају душу, ову своју слушкињу, да созерцава Бога, Којег не може да види онај у коме страсти макар мало живе, а Бог се може видети и разумети само кроз созерцање[18]; с друге стране – оне кроз то сметају души, невести Христовој, да се споји са Чистим Небеским Царем[19], и тако је удаљују од Христа, Који “је живот свих разумних твари, створених по Његовом подобију”[20]. Удаљавање душе од Бога као извора живота представља њену несумњиву смрт[21].
Резимирајући све што смо рекли на основу података из аскетске литературе морамо да истакнемо да страсти, не чинећи нашу природу, представљају случајне, пролазне, болесне красте на нашој души[22], коју, ако не буду уклоњене, могу да подвргну вечној смрти. Да ли ћемо уклонити ове болесне појаве зависи од наше воље. Страсти јесу закључана врата пред лицем чистоте. Ако неко не отвори ова врата неће ући у непорочну и чисту област срца; онај ко се претходно не очисти од страсти не може да уђе у непорочну и чисту област срца. Дакле, за онога ко жели да се спаси, а спасење је циљ истинског хришћанског живота неизбежна је борба са страстима.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ефр.Сир., Твор., 3, 412.
  2. В. Доп. “Лествице”, с. 22., Сл. 26, 91.
  3. Авва Дор., Поуч. 11, 142.
  4. В. “Домашняя беседа”, 1873., с. 996.
  5. Ис.Сир. Слова…, 85, 403. Ин.Кас., Соб. 19, 12; Авва Дор., поуч. 1, 26; Ефр.Сир. Доброт., 2, 373, 9; Исто. 360, 7.
  6. В. Преп. Исих. Доброт., 2, с. 168, 45-46; уп. Св.Мак.Вел, 43, 6, 9.
  7. Ис.Сир., Слова…, 85, 403;
  8. Ин.Кас. Соб. 12, 19, 12.
  9. Авва Дор. Поуч. 1, 26.
  10. Авва Дор., Поуч. 11, 143; Ин.Кас., Соб. 23, 14.
  11. Ефр.Сир., Доброт. 2, с. 360, 7; исто. с. 373, 9; Ин.Леств. 26, 40-48.
  12. Ин.Кас. Соб. 23, 1.
  13. Макс.Исп. Доброт., 3, 208, 74.
  14. Ант.Вел. Наставл. Доброт., 1, с. 65, 8; Ин.Кас. Соб. 23, 14.
  15. Авва Дор. Поуч. 11, 134.
  16. Ис. Сир., Слова…, 85, 403.
  17. Ефр.Сир., Твор., 3, 286
  18. Ефр.Сир. Твор., 2, 115; Ин.Кас., Соб. 1, 15; Ефр.Сир., Твор. 4, 41; Св.Ант.Вел. Настав. Доброт., 1, с. 33, 35.
  19. Ефр.Сир. Доброт. 2, с. 360, 6.
  20. Ант.Вел. Доброт., 1, 33, 35.
  21. Ин.Кас., Соб. 23, 19.
  22. Ис.Сир., Слова…, 28.

Comments are closed.