ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ – СВЕТООТАЧКО УЧЕЊЕ О БОРБИ СА СТРАСТИМА

 

ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ
Светоотачко учење о борби са страстима

 

 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ НИКОЛАЈА (МОГИЉЕВСКОГ),
МИТРОПОЛИТА АЛМА-АТИНСКОГ И КАЗАХСТАНСКОГ[1]
 
Владика Николај је изузетан човек.
Он је имао тако лепо лице,
које се може назвати само ликом.
Увек се смешио, никада никоме
ништа није одбио.
И увек се молио за све.

 

Александра Андрејевна Зубцова

 
9. априла 1877. године, на дан Светле Пасхе (Васкрса) у породици скромног појца Никифора и његове супруге Марије родио се син. Назвали су га Теодосије, у част Светог Мученика Теодосија.
“Отац је био строг”, сећао се Владика, “био је веома захтеван према реду и испуњавању задатака”. Био је велики познавалац црквеног појања. Посебно се трудио на народном певању и ту љубав је привијао својој деци. О мајци је владика Николај говорио: “Наша мама је била сама љубав. Никада није викала на нас. Када би погрешили, што се наравно догађало, она би нас погледала тако тужно да те ужасно постане срамота”. Велики значај у васпитању Теодосија имала је његова бака Пелагија. “У дугим зимским вечерима,” сећао се Владика, “бака нас је окупљала око пећи и почињале би бескрајне повести о Светим угодницима Божијим”. Владика се често присећао и свог деде, који је такође био свештеник.
1904. године се испунила заветна Теодосијева машта: уочи празника Светог Николаја Чудотворца, у Нило-Столобенској пустињи Теодосије је био пострижен у монаха са именом Николај. У мају 1905. године монаха Николаја су рукоположили у чин јерођакона, а 9. октобра исте године у јеромонаха. Залагањем братије, 1907. године о.Николај је уписао Московску духовну академију, коју је након 4 године успешно завршио.
У октобру 1919. године архимандрит Николај је у Черњигову био хиротонисан у епископа стародубског, викара черњиговске епархије. Даље служење епископа Николаја пролазило је под благодатним покровитељством Светог Теодосија Черњиговског, кога је Владика веома поштовао.
1923. године преосвећени Николај је био постављен за епископа каширског, викара тулске епархије. Стање тулске епархије у то време било је веома тешко. Обновљенци су заузели огромну већину парохија. Међутим, са својом малом паством епископ Николај се упорно борио против непријатеља Православља. Резултат те борбе је било и хапшење Владике, које се догодило 8. маја 1925. године.
Боравећи у затвору више од две године и изашавши, владика Николај је био постављен на орловску катедру. У Орлу Владика је служио до наредног хапшења. Ево шта је сам Владика говорио о том времену: “27. јула 1932 године био сам ухапшен и послат у Вороњеж, где се водила истрага. О условима живота нећу говорити јер у тим годинама је цела наша земља била у сиромаштву”.
Када је истрага дошла до краја, са иследником смо се растали са тугом. Он ми је поверљиво рекао: “Драго ми је ако сам Вам било какву корист донео својом истрагом, што сам успео да докажем правилност Ваших одлука. То за Вас много значи – сада ће Вам променити оптужбу и даће максимално пет, уместо очекиваних десет година затвора.
“За шта ће ми дати пет година?”, невољно се откинуло из мене.
“За Вашу популарност. Такве као што сте Ви, треба на одређено време изоловати. Да људи забораве на Ваше постојање. Имате исувише велики ауторитет међу народом и Ваша проповед има велики значај за народ. За Вама иду!”
“Било је неочекивано за мене да чујем оцену свог служења из уста представника тог система. Међутим, то је било управо тако. Господе! Слава Теби! Слава Теби, Господе! Ја, грешник, како сам умео тако сам и служио Теби. Само сам то и могао да кажем од радости која је испунила моје срце. Сада ме већ никаква пресуда не може уплашити”.
Сећајући се својих лутања по логорима, Владика је много говорио о Сарову где је провео довољно дуго времена. “Након затварања и разарања манастира, у његовим просторијама био је образован поправно-радни логор где сам ја и дошао. Када сам прешао праг те светле обитељи срце се испунило таквом неизрецивом радошћу, да је било тешко да је задржим.
“Ето, и мене је привео Господ у Саровску пустињу”, мислио сам ја, “преподобном Серафиму, коме сам се у току свог живота не једном обраћао ватреном молитвом”.
“Изљубио сам у манастиру све решетке и прозорчиће. У то време је још увек била цела келија преподобног Серафима. Сво време које сам провео у Сарову, сматрао сам да сам на послушању код преподобног Серафима, чијим молитвама нам Господ шаље утеху да можемо служити Литургију у затвору и причешћивати се Светим Христовим Тајнама.
1941. године владика Николај је био узведен у чин архиепископа.
Вест о почетку Великог отаџбинског рата затекла је Владику уочи служења Божије Литургије.
“Служио сам Проскомидију”, сећао се Владика, “када ми је један од мојих другова у тишини олтара саопштио ту ужасну вест. Шта могу рећи пастви која у сузама очекује не моју, већ Христову утеху? Само сам поновио оно што је некада рекао Свети Александар Невски: “Бог није у сили, већ у истини!”
Те исте године 22. јуна празновао се спомен Свих Светих у земљи Руској просијалих. Мислим да у томе постоји посебни смисао. Због грехова је на нас дошло тешко искушење. Међутим, Светитељи руске земље нас нису оставили својим заступништвом. Обраћали смо се њима, својим земљацима за помоћ и та небеска помоћ се јавила у тренуцима када скоро да је нисмо очекивали.”
И одмах за том вешћу, архиепископа Николаја је стигло ново искушење – 27. јуна 1941. године Владика је био ухапшен и затворен у саратовском затвору. У Саратову је био шест месеци, а затим послан у Казахстан, у град Актјубинск. Из Актјубинска кроз три месеца послат је у град Челкар.
Када су му након много година поставили питање: “Како се односио према том пресељењу? Да ли је у срцу имао роптање или увређеност?”, Владика је одговарао: “У свему је воља Божија. Дакле, било је неопходно да издржим то тешко искушење које се завршило великом духовном радошћу”.
“Помислите шта ће бити ако човек цео свој живот проведе у нези и изобиљу, у окружењу блиских и рођака? Живот, засићен земаљским добрима доводи до окамењености срца, хлађењу љубави према Богу и ближњем. Човек од изобиља постаје суров, не схвата туђу невољу, туђу несрећу.”
Владика је ишао у логор у затвореничком вагону. На станицу Челкар воз је дошао ноћу. Чувари су избацили Владику на перон у белој раси и исцепаном прслуку. У рукама је имао само потврду са којом је морао да се јавља два пута месечно у локалну станицу НКВД-а на проверу.
Остатак ноћи Владика је провео на станици. Дошло је јутро. Требало је ићи негде. Али како ићи зими тако обучен? Па и није имао где да иде. Владика је морао да моли за помоћ старице. На његову молбу су се одазвала осетљива женска срца. Старице су му даровале – неко грејалицу, неко капу, неко закрпљену обућу од вуне. Једна старица га је примила у шталу, где је држала краве и свиње. Владика је у то време имао већ 65 година. Глава му је била бела и његов изглед је и невољно изазивао саосећање. Владика је покушао да се запосли, али га нико није хтео – изгледао је старије. Био је принуђен да сабира милостињу да не би умро од глади.
Када су касније духовна чеда питала Владику: “Зашто нисте рекли старицама које су Вам дале одећу да сте епископ?”, одговарао је: “Ако Господ шаље крст, даће и силу да се крст понесе. Он ће га и олакшати. У таквим случајевима не треба да се показује своја воља. Неопходно је у потпуности се предавати вољи Божијој. Ићи насупрот вољи Божијој недостојно је хришћанина. Након што човек стрпљиво поднесе искушења која су му послана, Господ шаље духовну радост”. Тим речима је Владика завршио своје објашњење.
Дакле, до дубоке јесени 1942. године Владика је настављао да води свој сиротињски живот. Његова физичка снага је била на измаку. Од глади и хладноће добио је малокрвност. Тело му је било прекривено чиревима, због прљавштине су се појавиле ваши. Губио је снагу скоро непрестано…
И ето, дошао је тренутак када су се исцрпеле последње силе. Владика је изгубио свест.
Освестио се у болници, у чистој соби и постељи. Било је светло и топло, над Владиком су се нагињали лекари. Затворио је очи помисливши да му се све то причињава. Један од људи који су ту били проверио је пулс и рекао: “Па ево, скоро нормалан! Пробудио се наш дедушка!”
Владика се споро опорављао. Чим се подигао са постеље, одмах је почео да се труди буде од користи људима око себе. Да некоме донесе воду, некоме “гуску”, некоме поправи постељину, каже добру реч. У болници су заволели тог доброг старчића. Сви су почели да га зову: “дедушка”. Међутим, само један млади лекар је знао трагедију тог “дедушке”. Знао је да ће изашавши из болнице, он поново кренути да проси милостињу и живети са свињама и кравама.
Ето, дошао је дан када су лекару предложили да отпусти “дедушку” из болнице. Владика Николај је почео да се моли Господу, поново предавши себе вољи Његовој: “Куда ме Ти, Господе, пошаљеш, тамо ћу и ићи!”. Када су се окупили да се опросте са добрим “дедушком”, дошла је сестра и рекла: “Дедушка, дошли су по вас!”
“Ко је дошао?”, питали су сви редом. “Па онај Татарин који вам је пакете доносио, зар се не сећате? Наравно, Владика није могао да заборави како су му редовно, сваких десет дана од Татарина кога није знао, доносили пар татарских лепиња, неколико јаја и неколико коцкица шећера. Владика је знао да га је управо тај Татарин узео полуживог, док је без свести лежао на путу и одвезао у болницу. Запрепашћени Владика је кренуо ка излазу. Заиста, код болничких врата га је чекао Татарин са бичем у рукама.
“Па здраво друже!”, рекао је Владици и осмехнуо се добродушним смешком. Владика га је такође поздравио. Изашли су на улицу, Татарин је поставио Владику у санке и сам сео поред њега. Кренули су. Био је крај зиме 1943. године.
“Зашто сте одлучили да уђете у мој живот и тако милостиво се опходите према мени?”, питао је Владика.
“Треба међусобно помагати један другом”, одговорио је Татарин, “Бог је рекао да треба да ти помогнем, да спасим твој живот”.
“Како вам је рекао Бог?”, запањено је питао Владика.
“Не знам како”, одговорио је Татарин, “када сам ишао својим послом, Бог ми је рекао: “Узми тог старца, њега је неопходно спасити”.
За Владику је почео спокојни живот. Татарин је имао познанства и могао да издејствује да кроз неко време у Челкар дође Вера Атанасјевна Томушкина, његова духовна кћер која је такође била послата од власти у прогонство, али у друго место. Вера Атанасјевна није скривала од људи ко је “дедушка” о коме су пажљиво брину челкарци.
10. октобра 1944. године сам Владика је послао Народном комесару унутрашњих послова СССР-а “усрдну молбу”, у којој је молио да му се уклони назив “прогнаника”, дозволи да дође у Русију “и тамо заузме епископску катедру по одлуци Патријаршијског синода”. Одлуком посебног савета при Народном комесаријату унутрашњих послова СССР-а од 19. маја 1945 године владика Николај је био ослобођен превремено. 5. јула 1945. године одлуком Светог Синода формирана је Алма-атинска и Казахстанска епархија у коју је постављен архиепископ Николај (Могиљевски).
Владика је дошао у Алма-Ату 26. октобра 1945. године на празник Иверке иконе Божије Мајке.
Владика је имао необичну ревност према богослужењу, које је служио са максималном блискошћу манастирском уставу за парохијски храм. Служио је увек са страхом, никада није журио. А када се догађало да Владика служи, а хор пожури службу, он би изашао из олтара и питао: “Ко жури на пут?” Сви би се постидели, а хор би одмах успорио темпо.
 
Из сећања Валентине Павловне Хитаилове, град Елец:
 
Владика је често са нама стајао за певницом. Љубио је да са левим хором пева рану обедницу. Сам је давао тон. Имао је баршунасти баритон, веома мек и леп. Када је он појао, проникао би у душу својим појањем. Посебно у Великом Посту, излазио би и појао “Чертог Твой вижду, Спасе мой, украшенный…” свом душом. Његов глас се простирао храмом, била је гробна тишина. Чуло се само како се чују звонца на кандилу и како људи плачу.
И сам Владика је увек плакао. Посебно су се његове сузе виделе на одеждама током поста при вечерњем електричном освећењу. На сакосу су попут бисера блистале сузе. Значајно је да када ми плачемо, не можемо ни појати ни читати. А Владика плаче и јасним гласом изговара возгласе.
Са великом усрдношћу, сузном молитвом молио се Владика и код себе у дому, обукавши већ не архијерејску, већ смирену монашку мантију. Мати Вера је свако јутро и вече постављала око аналоја суве убрусе. Узимала их је мокре, наквашене сузама Владике.
Ватрени молитвеник, посебно је љубио и поштовао Мајку Божију. На велику духовну утеху своје пастве, на празник Успења Пресвете Богородице, први у Алма-Ати почео је да служи дивни чин погреба Плаштанице. Када би неко доживео несрећу или се разболео, Владика је као прву ствар саветовао што детаљнију, строжију исповест, причешће и тек након тога приступање исправљању тог положаја у коме се човек нашао или лечењу болести.
Нечиста исповест – ето корена свих наших несрећа. А зашто? Зато што Господ жели да се сви спасу. Па и спасава нас кроз најразличитије напасти. Само у несрећи се сећамо Бога. У нашем благостању нам није стало доо Њега.
У дане Свете Пасхе и Рођења Христовог врата његовог дома се нису затварала. Сви су славили Господа! Сви! Сви! Сви!
“На Васкрс (Пасху)”, сећају се појци, “након службе у храму ишли смо код Владике да га поздравимо са празником. Цео Васкрс појемо, а њему је све мало, још моли: “Дајте да још појемо… какву радост имамо!” Као мало дете Владика се радовао Великим празницима.
За Божић су ишли до њега да славе Христа. Он би почео да нас дарује поклонима. И ми смо били радосни што је наш Владика тако благ, сија као сунце. Свака борица на његовом лицу је светлела.”
Као истински монах, митрополит Николај је живео веома скромно. По сведочењу Александре Андрејевне Зубцове: “имао је сто, груб кревет (спавао је на даскама) и клупе. Имао је посебну собу за молитву, где су се налазиле иконе, полица са књигама и сто за писање.”
Дечија једноставност, незлобивост, молитвеност, верност монашким заветима, на крају, сам изглед старца су отварали срца људи према Владици. “Владика у својој белој раси, са белоснежном косом и брадом, у врту међу цвећем, благ, са осмехом чинио се као да је дошао из другог века. Из древне старине, када није било ни трамваја, ни авиона, ни проучавања стратосфере…”. Тако су описивали Владику људи који су га познавали.
Свети Николај Алма-Атински је често говорио: “Другови моји, не заборављајте ме грешног у молитвама својим сада и након смрти. Ја вас не заборављам и никада вас нећу заборавити. Ако стекнем смелост, ако ме само Господ прими у своја насеља, ако опрости и помилује, молићу се за вас и након мог преласка у други живот.
Након сваке Литургије Владика је стојећи на амвону, благосиљао сваког без обзира на то што је недељним и празничним данима у храму присуствовало до хиљаду људи, па чак и више.
Дешавало се да му његова духовна чеда кажу: “Владико, вама је тешко да након службе још толико времена благосиљате. Зашто не дате благослов за све и одете кући да одморите.”
“Еее, ви не знате како наш православни народ љуби и цени архијерејски благослов!”, одговорио је Владика и поћутавши наставио, “да, дешава се када се уморим и помислим: “даћу заједнички благослов”! А иза те мисли јавља се друга: “А шта ако ме Господ данас позове Себи и пита како сам се растао са својом паством?” Та мисао ми даје силе да благосиљам народ.
Он је љубио све једнаком, божанском љубављу и ту љубав је изливао на сваког човека конга би сусрео.
 
Из сећања Марије Алексејевне Петренко, Алма-Ата:
 
“Била је 1948. година. Мој живот, као и код милиона других људи у то тешко послератно време био веома тешко. Мој муж, отац и брат погинули су на фронту. Остало је двоје деце са мном. Сем тога код мене се развила озбиљно обољење.
Много сам плакала и дошла у такву чамотињу да сам почела да помишљам да завршим са собом. Чинило ми се, прекинућу све и постаће лакше. Никада се озбиљно нисам замишљала о суштини религије. И ево, одједном у сну чујем како ми неко говори: “Иди до Владике, он је добар. Помоћи ће ти. И децу треба да крстиш”… Сада се више не сећам да ли је то било на јави или у сну. Моја душа је, вероватно, молила за помоћ и може бити да ме је мој Анђео чувар подстицао: иди, иди и наћи ћеш!
Сазнала сам ко је Владика и где он живи. Након посла у шест сати увече дошла сам до врата куће са бројем 45 у улици Кавалирској. Врата ми је отворила старија жена и питала зашто сам дошла. Рекла сам да желим да Владици испричам о себи.
Када сам видела Владику почела сам да се тресем. Осећам да не могу рећи ни једну једину реч.
Једино сам успела да избацим из себе: “здраво”. “Смири се дете”, благо ми је рекао Владика. Помиловао ме је по глави, поставио на столицу и замолио жену да ми да воде. Када сам почела да пијем воду, зуби су ми звецкали о ивицу чаше. “Молим те, смири се, не треба плакати, требала си одавно да дођеш”, поново сам чула пријатан глас старца.
Када сам се мало смирила, почела сам да говорим… Говорила сам о свом животу, о болести и о страхоти коју сам замислила.
“Ето, слава Богу!”, рекао је он, “добро је што си тако једноставно дошла до мене.”
Након моје приче, Владика ми је објаснио колико је велики грех самоубиство. “Како год било тешко, не сме се самовољно прекидати свој живот. Неопходно је обратити се са молитвом Господу и Он ће ти увек олакшати крст. Затим је устао и узнео хвалу Богу: Слава Теби Господе, слава Теби за све у све векове!”
Била сам код Владике до 10 сати увече. Било ми је тешко да поверујем шта се све догађа са мном. Била сам тако радосна и лака. Да, заиста сам осетила да је са нама Бог!”
Интересантан и веома поучан је случај који се догодио у јулу 1947. године када је Владика требао да лети у Москву на седницу Светог Синода.
У време уласка у авион Владика је са својим сапутницима стајао код трапа и благосиљао све људе који су улазили у авион. Владика је увек путовао и летео у монашкој раси, без обзира на то што је често био на мети ругања.
И овај пут су путници, приметивши да их благосиља духовно лице почели да се ругају, чуле су се пакосне речи: “У, па сада нам није страшно да летимо, са нама лети Светац!”. Скоро нико од путника није рекао добру реч. “Нисам их слушао”, говорио је након повратка Владика, “жалио сам их, јер људи чак и не сумњају да не говоре из свог ума и схватања хулу, већ да испуњују злу вољу непријатеља рода људског. Спокојно сам их благосиљао.
Сви смо сели. Авион се подигао у ваздух. Прошло је неко време и одједном су се пилоти забринули. На крају је старији пилот објавио опасност – један мотор отказује. Међу путницима је почела паника. Међутим, Владика је рекао: “Хајде да се помолимо! Ни једна душа неће погинути!”, а затим додао, “само ћемо се мало упрљати у блату. Владика је устао и почео да се моли. Паника путника се није смањивала. Нико није обраћао нимало пажње на Владику. Међутим, након неколико минута су сви утихнули, сели на своја места и почели да слушају његову молитву. А он је молио Господа да спасе све који лете тим авионом. У то време авион је почео да се руши. Међутим, на запрепашћење пилота који су знали како треба да изгледа пад, авион није падао као обично, већ као да је једрио и тихо се спуштао доле. Авион је упао у неко блатњаво, али плитко језеро. Када су се људи мало смирили због преживљеног страха, прилазили су да захвала Владици. Пришао је и старији пилот: “Догодило се чудо, оче”, рекао је, “опростите нам за наша ругања!”
“Бог да прости”, одговорио је Владика, “захвалите Богу и Његовој Пречистој Мајци и положите своју наду на Светог Николаја”.
 
Из сећања протојереја Валерија Захарова, старешине храма Светог Николе у граду Алмати:
 
70-их година митрополит Алма-Атински и Казахстански Јосиф (Чернов) у једној својој проповеди је изговорио такве речи: “Ми, алма-атинци живимо у подножју Тјан-Шанских планина. И са једне стране, срећни смо што лепота тих планина радује очи човекове. Са друге стране, међутим, планине крију у себи опасност од земљотреса и поплава. Међутим, Алма-Ата никада неће бити поплављена ни уништена земљотресом, јер имамо велике молитвенике у лицу митрополита Николаја и схиархимандрита Севастијана”. Владика Јосиф је тако говорио и сећам се тога тачно.
У сећању старијег ипођакона Арија Ивановнича Батајева снажно се утиснула једна од његових посета граду Уралску.
“Било је то”, сећа се Арије Иванович, “лето почетком 50-их година. Владика је служио у храму Архангела Михаила у граду Уралск. Након службе је почео да беседи са вернима. Народ се пожалио Владици на врућину и сушу у уралској области, јер од како се снег отопио, на земљу није пала ни једна једина кап кише.
Владика је рекао: “Хајде да се помолимо Цару Небеском, може бити да ће чути нашу молитву”. Почели смо да служимо молебан, који се служи у време суше. И догодило се чудо. Небо на коме није било ни једног јединог облака, потамнело је, прекрило се густим облацима и кренула је не киша, већ провала облака, као из ведра. Од страшне буке громова тресли су се зидови старог уралског храма. Владика је зауставио молитву и рекао: “Православни! Зар ово није чудо!?”
Завршивши молебан и сачекавши да утихне провала облака, сви су изашли у двориште и удахнули свеж, чист ваздух. Владика је морао да пређе пешле 200 метара од храма до дома старешине. Међутим, након олује пешчани пут је постао блатњав. Тада је народ, испуњен љубављу и захвалношћу према Владици, покрио пут одећом коју је скинуо са себе.”
 
Молитвено расположење није напуштало Владику у све дане његов болести. У недељу 23. октобра након свог последњег причешћивања Светим Христовим Тајнама, када су монахиње запојале: “Совет превечный…”, Владика је из собе, напрегнувши глас, повикао: “Матушке, матушке, ставимо тачку на то. Почнимо сада чин сахране епископа”. Прекинули су појање, али нису могли да уздрже сузе. Посебно напрегнуто и снажно молио се Владика у ноћи 23. на 24. октобар. Могле су се чути речи: “Господе, не осуди ме по делима мојим, већ учини са мном по милости Твојој!” Много пута је са дубоким осећањем понављао: “Господе! Милост моли, не суд!”
У понедељак 24. октобра уочи смрти Владика је још мало говорио. Он је рекао свакоме нешто нежно, као да се опрашта. Око 5 сати увече имао је срчани удар са јаким болом, после кога већ није говорио и лежао са затвореним очима. У уторак ујутру нашао је снаге да се неколико пута прекрсти при читању акатиста Светој Великомученици Варвари код његовог кревета.
У пет сати, 25. октобра људи около су приметили приближавање краја. Почели су да читају службу, дали су у руке Владици упаљену свећу и са последњим речима канона за исход душе, Светитељ је тихо и спокојно издахнуо свој последњи дах. То је било у 16:45 минута, када је у храму Светог Николе, звонило за вечерњу службу уочи празника Иверске иконе Мајке Божије, Којој је Владика волео сам да пева: “Радуј се, Блага Вратарнице, која двери рајске вернима отвараш!
28. октобра 1955. године епископ ташкентски и средњеазијатски Ермоген (Голубев) са мноштвом свештенства отпојао је Владику Николаја у саборном храму града Алма-Ата. Цео пут од храма до гробља (око 7 километара) сандук су са кратким заустављањима носили на рукама. Иза сандука је, према подацима милиције, ишло око 40 хиљада људи. Гробље је било препуно народа тако да је свештенство које је ишло из сандука са муком стигло до гробнице. Код гроба су одслужили литију и преосвећени Ермоген је предао земљи тело упокојеног Светитеља.
Када је све било завршено и када се направила гробна хумка покривена венцима, у тушини сумрака, при сијању месеца, сви присутни су отпевали тропар Благој Вратарници, која двери рајске вернима отвара.
 
* * * * *
 
2000. године на Јубилејном Архијерејском Сабору РПЦ исповедник Христове вере, чудотворац и молитвеник за земље Русије и Казахстана, митрополит Алма-Атински и казахстански Николај био је прибројан лику Светих.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Спомен се празнује: 12-25 октобра, а такође и у прву недељу након 25 јануара (Сабор Новомученика и исповедника руских).

 


Са руског превео:
Станоје Станковић

Извор: ПРАВОСЛАВИЕ.РУ
 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

Comments are closed.