НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…

СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…

 

СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…
 

 
ПРИЛОГ Б
 
„Доношење одлуке путем консензуса“
 
Ово је обиман пројекат у којем се директно гласање „за“ и „против“ замењује разматрањем уз уважавање мишљења различитих група и индивидуа ради остварења јединства и сагласности. Посебна улога у консензусу се даје модератору који врши испитивање мишљења и труди се да их помири. „Модератор треба да поседује,“ да се изразимо речима документа – „еластичност“. У документу се истиче да од способности модератора у многоме зависи успех консензуса.
Међутим, овај консензус у оквиру екуменизма остаје крајње непотпун, јер узимање у обзир мањине може бити игнорисано одлуком консензуса, ако му се супротстави већина учесника. Прелазак на принцип консензуса треба да сакрије или да ублажи противречности које остају у раду ССЦ, које се откривају приликом директног гласања. Међутим, ово је процедурално питање које овом приликом не улази у план нашег прегледа и ми ћемо се задржати само на неким изјавама које се не слажу с православном свешћу.
 
Тачка 3. У овој тачки је речено: „Може се тврдити да је Црква као Христово Тело верна својој унутрашњој природи кад пребива у трагању за умом Христовим и у тежњи ка слози, која се изражава речима: „угодно је Светом Духу и нама (Дап. 15, 28).
Ако се заједнице идентификују с Црквом онда би требало рећи: „Цркве, пошто су Тела Христова“, али пошто овај израз противречи речима апостола и уопште је апсурдан, овде не може бити речи о неком неодређеном принципу Цркве, јер принцип може да буде идеја, а не тело. Православна Црква, поистовећујући себе с Једном Црквом не може да се сложи с оваквом формулацијом. Црква је онтолошки сједињена са Христом: Он је њена Глава, а овде је речено да је она „верна својој унутрашњој природи кад пребива у трагању за умом Христовим“. Међутим ум Христов се може тражити само под условом дистанцирања од Христа. Управо Црква, за разлику од индивидуа, има ум Христов.
Изазива недоумицу следећа мисао: „…у тежњи ка слози, која се изражава речима: „угодно је Светом Духу и нама (Дап. 15, 29)“.
Апостолски сабор на којем су изговорене ове речи уопште није довео до споразума два принципа присаједињења пагана Цркви која су изражавали апостоли Петар и Павле. Сабор је одбацио мишљење апостола Петра да је за пагане нужно да привремено поштују старозаветну атрибутику, а затим прелазе у Цркву и прихватио је учење Павла о томе да је оваква атрибутика бескорисна за оне који примају хришћанство у којем је Стари Завет нашао свој завршетак, откривање и испуњење. Зато се Светом Духу изволело да утврди једно и одсече друго.
Васељенски Сабори који су такође користили формулу „изволи се Духу Светом и нама“ осуђивали су и одбацивали лажна учења и управо тако сачували унутрашњи склад и јединство Цркве.
 
У тачки 6. је написано: „У Првој Посланици Коринћанима (12, 12-27) апостол Павле говори о томе да су удови тела потребни једни другима. Пуновредно тело које функционише, интегрише све способности и допринос свих чланова. Исто тако је и у Цркви. Циљ ССЦ треба да буде стварање комплекса процедура које омогућавају да се на најбољи начин искористе историја, искуство, вероучитељско наслеђе и духовне традиције свих Цркава-чланица.“
Обратимо се тексту посланице апостола Павла: „Тело је једно, али има многе удове, а сви удови су једнога тијела, иако су многи.“
Овде се говори о Цркви као о живом организму и ово поређење Једне Цркве с јединственим телом се одједном преноси на екуменистичку организацију ССЦ и изражава се нада да ће кроз „стварање комплекса процедура“ бити могуће „да се на најбољи начин искористе способности, историја, искуство, вероучитељско наслеђе и духовне традиције свих Цркава-чланица“. Ако су Црква и инославне конфесије аналогни удовима истог тела то значи да овај документ индиректно сматра Светски Савет Цркава духовним организмом који треба да интегрише и већ интегрише „способности и допринос свих чланова“. Овакав организам може бити супер-црква иако је ССЦ више пута негирала овакве претензије. Међутим, у супротном случају би ово поређење постало непријатна грешка, а Специјална Комисија која је сачинила овај докуменат је темељно размишљала о свакој реченици и филигрански је брусила.
 
У тачки 7. се каже: „Православни принцип икономије претпоставља да су у екуменистичком покрету могуће промене и усавршавања у складу с измењеним околностима. Принцип икономије се историјски примењивао пре свега на тајне, али је потпуно оправдано да се примени и на друга црквена питања.“
Треба истаћи да православни принцип икономије не укида, не усавршава и чак не мења правила, већ само привремено ублажава дејство ових правила кад није могуће да се она испуне у свој пуноти под одређеним условима. Али он нипошто не уводи нова правила и не озакоњује дозвољену минимализацију.
„Принцип икономије се историјски пре свега примењивао на тајне,“ пише се даље у документу. Међутим, у ствари принцип икономије се пре свега примењивао на устав и каноне. Овде се осећа жеља екумениста да кроз пукотину економије допру до православних тајни и да изјаве да се по принципу економије питање тајни историјски мењало.
Даље се каже: „Поштовати принцип икономије значи бити отворен за различите форме израза вере и живота, истовремено чувати верност „вери, која је једном предата светима“ (Јуд. 1, 3).“
Принцип икономије уопште не каже да православци треба да буду отворени за утицај јереси у питањима вере и стила живота. То је измишљотина екумениста, која рачуна не непознавање питања из области црквеног права. Икономија је принцип опстанка у екстремним условима путем привременог одступања од пуноте испуњења канонике и устава, а нипошто не бела застава о капитулацији пред теозофским свејединством. Икономија није инструмент, којим се могу провалити врата храма да би се он претворио у клуб.
Поред овога документ говори о томе да у принцип икономије улази обавеза да се чува верност „вери која је једном предата светима“. Међутим, то је принцип акривије, који екуменисти више воле да прећуте. Као друго, чланови ССЦ немају јединствену „веру која је једном предата светима“; овде постоји конгломерат веровања који екуменисти стилизују користећи разноврсност традиција.
Даље је речено: „Искуство свих традиција, заступљених у ССЦ је драгоцено и треба да се користи у свакодневном животу, делатности и програмима Савета тамо и онда кад то може бити неопходно“.
У ствари, ово значи да православци не треба да се задовољавају само заједничким молитвама и сусретима у ССЦ, већ да у својим регионима посећују секташке заједнице батписта, педесетника итд. како би преузели њихово искуство које се у овом документу назива „драгоценим“ и обогаћивали њим своје Православље. Да ли православни народ треба да поздрави овакве међусобне посете без обзира на то што се испод оваквих препорука потписује низ православних архијереја? Мислимо да се сами ови архијереји непријатно осећају кад им се постави овакво питање.
 
У 16. тачки је написано: „Један од најважнијих циљева ССЦ се састоји у томе да Цркве уче једне од других…“
Како може Црква – „стуб и утврђење истине“, која има Ум Христов да учи од јеретика? Сложити се с тим значи признати да Црква нема пуноту знања, већ да треба да их преузима од секти. Људи могу да уче и треба. За православне је учење оцрквљење, поседовање оног неисцрпног богатства гносе коју поседује Црква а не еклектитка-сваштаждер.
Даље пропуштамо тачке које се тичу процедуралних питања.
 
У 30. тачки се садрже речи: „…пророчански глас ССЦ“, „…пророчанска изјава у документу ССЦ“; на другом месту се говорило да заједничка молитва укључује „пророчанско служење“. За православаце оваква употреба речи „пророчанство“ представља профанацију. Ко пророкује? Каквим духом.? То се асоцира са стањем екстатичара. Наилазећи на реч „пророчанство“ у сличном контексту и нехотице се сећамо Христа Који је упозоравао Своје ученике да у последња времена у свет неће доћи пророци, већ лажни пророци.
 
У 35. тачки је написано: „Важан новозаветни образ Цркве као Тела Христовог скреће нашу пажњу на разноликост у јединству. У животу ССЦ с његовим основним циљем да помогне јединство свих хришћана на сличан начин треба поштовати разноликости и разлике“.
Овде је образ узет из Посланице апостола Павла наведен у погрешном смислу. Под телом се не подразумева Црква, већ ССЦ, који засад узалуд покушава да интегрише Цркве и секте у једну целину.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *