НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…

СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…

 

СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…
 

 
Заједничка молитва
 
Тачка 36. „На почетку новог миленијума човечанство се сусрело с новим реалностима, с новим препрекама и новим изазовима. Постало је обично признање да данас живимо у свету пуном напетости, антагонизама, конфликата, „ратова и гласинама о ратовима“ (Мт. 24, 6).
„У сличној ситуацији изолација или разарање нипошто не треба да постану путеви којима ће ићи хришћанске Цркве. Наставак и јачање постојећег дијалога и сарадње међу хришћанским Црквама представљају насушни задатак. Изолација и одсуство јединства су аномалије које могу да се схвате само као последица греха и зла. У библијској и еклесиолошкој традицији грех и зло су описивани као подела, раскид и дезорганизација јединства које је Бог створио. Ово нарушавање јединства води ка егоизму и секташком схватању Јеванђеља.“
Човечанство се није тек на почетку новог миленијума нашло у свету потпуне напетости, антагонизама, конфликата, ратова и „гласина о рату“; то није постало нова, већ древна реалност која траје од пада наших прародитеља у грех до наших дана. Можемо да приметимо велику концентрацију и активност ових негативних фактора, али треба схватати да митски „златни век“ за Адамове потомке није постојао. Зашто је екуменистима затребало да грех, зло и мржњу представе малтене као производе савременог света, заборављајући да је у сва времена историје наша планета била раздирана борбом и неслогама и да је сликовито говорећи „пливала у крви“? – Због простог разлога. Екуменистима је потребно да убеде народ у то да нове реалније захтевају нова средства, нову тактику, нове методе борбе, нове начине супротстављања те да због тога Црква, која се формирала у повољнијим историјским приликама треба да призна да је нужно пронаћи нове путеве како за своје постојање, тако и за служење човечанству. Екуменисти предлажу да се изазову од стране ове нове реалије и нових негативних сила одговори религиозним јединством и да се створи коалиција хришћанских конфесија и да се под овим изговором спроведе идеја уједињења цркава у јединствену легуру, односно предлажу изградњу новог, сада већ хришћанског „пантеона“. Некада су римски цареви – еклектичари желели да униште јединство нудећи да се Христос уврсти у пантеон и да се приброји „збору“ паганских богова, односно да се у пантеону издвоји кутак за Цркву, и тада неће бити прогона, мир ће завладати сам по себи. Овај подухват није успео и Рим се осветио за свој неуспех још суровијим прогонима Цркве. Данас неки Православну Цркву желе да утерају у нови пантеон у којем ће бити проглашене за истините и спасоносне прво све хришћанске конфесије, а затим све религије. И све ће се то чинити под знамењем помоћи напаћеном човечанству!
Екуменисти изјављују: „…у сличној ситуацији изолација или разарање нипошто не треба да постану путеви којима ће кренути хришћанске Цркве.“
Црква води своја чеда ка Богу; она не зависи од политичких ситуација, државних уређења и других спољашњих фактора; она је „Град Божји“ на земљи. Ради Цркве је Господ створио овај свет, али ја она у овом свету. Црква је отворена за човечанство, она је окренута ка њему с проповеђу Јеванђеља; међутим, истовремено општење с благодаћу Божијом кроз тајне Цркве захтева велику припрему, зато се сакрална раван Цркве, сликовито говорећи, види само из саме Цркве и човек може да види област сакралног само ако се укључи у саму Цркву, ако постане честица Цркве. Ово чување светиње се може неправилно схватити као изолација, али је још у Старом Завету постојала заповест да се „одваја свештено од несвештеног“. Ако изнесемо престо из олтара и ако будемо служили тајне на тргу оне због тога неће постати јасније и приступачније људима. Овде ће доћи само до десакрализације и вулгаризације саме тајне. Срушите зидове и олтар храма и шта ћете угледати? – Ништа осим празнине. Овде видимо жељу екумениста да оптужујући Цркву за изолацију претворе њен литургијски живот у тривијалност.
Даље није јасно о каквом „разарању“ говоре екуменисти. Принцип хришћанства је љубав према Богу и људима; зато хришћански морал захтева да се пружа помоћ човеку којем је она потребна без обзира на то којој религији и конфесији да припада. Ако се пак говори о рушењу лажних нада Господ је дошао на земљу да би уништио царство лажи и илузија. Да бисмо пребивали у истини морамо да уништавамо лаж, између осталог, илузије лажних религијских утопија.
Пређимо на следећу изјаву: „Изолација и одсуство јединства су аномалије, које се могу схватити само као последице греха и зла.“
Једна од последица греха јесу религиозне заблуде и грешке, отпадање од Једне Цркве, како старозаветне, тако и новозаветне. Изолација од духовне лажи и одсуство јединства са заблудама нису зло већ добро.
Даље екуменисти изјављују: „У библијској и еклесиолошкој традицији грех и зло су описивани као подела, раскид и дезорганизација јединства које је Бог створио.“
Прва подела и раскид у светској историји био је пад дела анђела на челу с Луцифером. Зло је била побуна против Бога; а подела и раскид између Анђела светлости и анђела таме није било зло, већ добро без којег у својој чистоти не би могла да постоји Небеска Црква. У Библији се стално говори о религиозној подели као о фактору који је неопходан за постојање Старозаветне Цркве. Још је Аврам добио заповест да се одвоји од идолопоклоника, да напусти град Ур (центар сабеизма). У Мојсијевом петокњижју и пророчким књигама има заповести и савета људима да се одвоје од паганског света како би сачували чистоту вере. Старозаветне екуменисте који су покушавали да помире веру у Јехову и култ Вала пророци су поредили с човеком који храма на обе ноге. Учествовање у ритуалима преузетим од пагана пророци су поредили с духовним блудом. Зато Библија јасно сведочи да нису свако јединство, мир и слога добро, већ је то само јединство саграђено на истини.
Даље: „Нарушавање јединства води ка егоизму и секташком схватању Јеванђеља.“ Као прво, јединство људског рода је нарушено Адамовим грехом. Потомци Сита су чували заповести Божије и првобитно Предање док су били изоловани од Каиновог племена. Мешање ова два рода није довело до екуменистичког јединства већ до светског потопа. На смену Старозаветној Цркви закона дошла је Новозаветна Црква благодати. Сила благодати нам даје више слободе за општење међу људима. Међутим, истовремено благодат која пребива у Цркви захтева од нас више брижљивог чувања ове благодати и сакралних тајни од оних који нису у стању и нису припремљени даје приме. Црква је отворена за све, али унутрашњи црквени живот остаје, по речима „Песме над песмама“, „башта закључана“, односно ограђена зидинама.
Вера у Једну Цркву као једини пут ка спасењу није егоизам, јер егоиста не жели да други људи уживају дарове које он има. А ми свом душом желимо да се људи и заједнице које су се удаљиле од Цркве врате и да уђу у њу.
Што се тиче прекора „…ка секташком схватању Јеванђеља“, тачније због секташког несхватања Јеванђеља, чини нам се да вера у Једну Православну Цркву екуменистима изгледа као секташење и фанатизам. А што се тиче Јеванђеља оно може бити правилно схваћено уз помоћ тумачења светих отаца, благодати која обитава у Цркви и храмовне литургике која представља „Јеванђеље у свештенодејствима“.
У екуменистичким документима се стално понављају речи: „грех поделе“ и позив на покајање због постојећих подела.
Да ли православци треба да се сложе с оваквом поставком питања? Сваки од седам Васељенских Сабора био је сазван због појаве лажних учења кад је било потребно догматски дефинисати истине вере, како би се Црква заштитила од јереси. Сви Васељенски Сабори су садржали анатеме усмерене, како против јереси, тако и против јересијараха и њихових следбеника. Шта је то било: чување истине и светиње од агресије лажи или грех поделе? Савремене јереси су варијанте древних јереси, комбинације елемената лажних учења која је Црква одбацила и осудила. Може ли Црква да дође у противречност са самом собом и да укине анатеме Васељенских Сабора и да прогласи да су све јереси благодатне, а да је до поделе дошло због несхватања и несавршенства богословског језика који су сад исправили лингвисти и филолози ССЦ. Ако се чак окупи сабор који ће се назвати „Васељенским“ и донети одлуке који нису у складу с духом и словом седам Васељенских Сабора он ће бити узурпатор, а не израз црквеног разума; не као сабор, већ само као сабрање, којем присуствују људи, али нема Христа. Зато ће екуменисти тежити ка дискредитацији и укидању саборних правила и одлука, иначе им неће поћи за руком да споје оно што су раздвојили Васељенски Сабори. Теза да је подела некадашњег јединства грех, а осуђивање и изопштење јеретика зло, већ представља психолошку припрему за нивелисање саборних правила. Заједничка молитва с јеретицима, давање храмова ради окупљања иновераца, посећивање јеретичких окупљања ради молитве – све је то почетак разарања црквене канонике, презриво игнорисање правних основа Цркве и индиректна осуда Васељенских Сабора који су заувек утврдили ова правила. Успоставити некадашње јединство значи ујединити Цркву с аријевством, македонијанством, несторијанством итд. укључујући савремене протестантске секте. То значи поново унети у олтар оно што су свети оци осудили, одбацили и заувек избацили преко прага Цркве.
Тачка 37. „Савремена хришћанска приврженост видљивом јединству по својој ширини, дубини и средствима јесте нова реалност у црквеној историји. Подједнако и могућност да се молимо заједно у екуменистичком окружењу представља нови изазов с посебном мисијом да се хришћани прате и јачају на свом путу ка јединству. Да би се напредовало у међусобном дијалогу хришћани морају заједно да се моле за помоћ Божију.“
У Цркви се молитва рађа; она излази из недара самог црквеног живота, а ван Цркве се молитва сачињава. Екуменистичка молитва је риза сашивена од различитих комадића, парчића и фрагмената материје. Екуменистичка молитва не може бити израз унутрашњих стања њених чланова, одраз њихове вере, она не може бити јединствена, јер међу учесницима нема јединствене вере, јединствених осећања и јединственог доживљаја духовног света. То ће бити вештачки сурогат молитве, основане на хуманистичком бон-тону. Овде свако треба да се моли плашећи се да не увреди суседа својом вером која је изражена у његовој молитви; на пример, ако православац пожели да каже: „Пресвета Богородице, спаси нас,“ али се осврне на суседа-лутеранца за којег је оваква молитва неприхватљива, он ће заћутати. То неће бити молитва, већ читање екуменистичких „подсетника“ и бојазан да се човек изрази у молитви. За православце заједничка молитва није само вертикала – устремљеност душе ка Богу, него и хоризонтала – мистичко јединство оних који се моле. Овде православци не могу да лажу: молитва с инославнима неће бити јединство, већ сурогат јединства и демонстрација непостојећег. Свети оци који су дубље осећали мистику молитве клонили су се молитвених окупљања с инославнима иако су у свом срцу имали љубав према сваком човеку већу од наше. Канони Цркве забрањују молитву с инославнима, зато ма ко да организује, па чак и благослови ова окупљања, она представљају непослушање према Цркви, односно револуционарно дејство против Православља. Истинска молитва се остварује само уз помоћ благодати која делује у Цркви. Екуменисти се придржавају другачије позиције: док је за њих Црква збир и број људи обједињених једном вером, заједничка молитва је збир молитава присутних људи, обједињена једним текстом.
Тачка 39. „Деценије праксе заједничке молитве и међусобног духовног општења у оквирима ССЦ представљају наслеђе које се не сме занемарити. Многим хришћанима ова пракса је позната на лицу места. Недеља молитве за хришћанско јединство је један од најраспрострањенијих примера оваквог искуства. Неке Цркве с потпуном основаношћу данас тврде да се њихова богослужења не одвијају онако како је то било пре 50 година. Иако су прво просто прихватиле ову праксу као изазов времена у коначном их је искуство заједничке молитве обогатило. Оне су са захвалношћу прихватиле многе дарове других хришћанских традиција. У току деценија, захваљујући заједничкој молитви, дијалогу и заједничком сведочењу Цркве су напредовале на путу ка јединству, а неке су чак достизале сагласност о „потпуном заједништву“.
Недеља молитве за хришћанско јединство представља данак екуменистичком бон-тону од стране православних, а не молитву која одражава њихова очекивања и наде. Православни хришћанин треба да се моли за хришћанско јединство као повратак инославних заједница које су се одвојиле од Једне Цркве, за присаједињење овом живом Телу Христа Спаситеља Које јесте Православна Црква. Али, да ли православац може то да каже на екуменистичкој недељи молитве? Тешко. Он ће изговарати уопштене жеље лишене конкретности и неће моћи да каже: „Вратите се, ви који се трудите у јаловом трагању и обремењени својим заблудама, Извору живота – Православљу и тамо ћете стећи мир за своје душе.“ Могуће је да ће се протестант за којег је Црква људска заједница, молити усрдно, али ће се православац, ако могу тако да кажем, молити само „пристојно“ на оваквим програмираним „радним недељама“ молитве. Молитва за заједничко налажење истине може бити прихватљива за оне који траже ову истину, дакле, који су дистанцирани од Цркве.
Даље је написано: „Неке Цркве с потпуном основаношћу данас тврде да њихова богослужења не теку онако како је то било пре 50 година.“
Промена богослужења или другим речима, реформација конфесија подривених екуменизмом у ССЦ се доживљава као позитивна појава достојна подражавања. Екуменисте још више радује то што су неке Цркве (заједнице) достигле споразум о „потпуном заједништву“. Они ово очекују од Православља; на то су усмерени њихови напори – да створе видљиво заједништво које има огромну површину, али је лишено било какве дубине, односно површину која се мери по хоризонтали, али с нултом вертикалном димензијом.
Екуменисти тврде да је „…пракса заједничке молитве наслеђе које се не сме занемаривати“. За православце је то искуство до како жалосних резултата доводи одступање од црквених канона. До данас за 50 година ни с једном јеретичком заједницом није остварено заједништво, а у Цркви су почели сукоби. Осим тога, примери екуменистичке молитве показују православним хришћанима да треба подражавати јерарсима и учествовати у заједничким молитвама с јеретицима који се труде да униште Тело Цркве и који су буквално преплавили просторе историјски православних региона. Засад екуменизам са својим заједничким молитвама иде на руку само секташком мисионарству. Православац може да каже јерарху: „Владико, ако је добро молити се са јеретицима ја идем на баптистичка окупљања, а ако је лоше, зашто се молиш заједно са секташима и јеретицима?“ Јер у Цркви се не учи само речима, већ и сопственим примером. Отварајући врата ССЦ ви отварате врата на сопственој кући за секташе који желе да украду највеће благо – људске душе.“
Даље: „У току ових (последњих – прим., а.Р.) деценија захваљујући заједничкој молитви, дијалогу и заједничком сведочењу Цркве су напредовале на путу ка јединству, а неке су чак постигле сагласност о „потпуном заједништву“.
Шта значи „заједничко сведочење“ овде није објашњено, али се из контекста може претпоставити да је то сведочење о томе да успешно напредује интеграција цркава – учесница ССЦ. И ово разарање конфесионалне свести се сматра скидањем баријера и ограда које „ометају“ хришћанску љубав, при чему се овакав екуменистички прогрес пре свега објашњава праксом заједничке молитве.
„…Неке (цркве – прим., а.Р.) су чак оствариле сагласност о „потпуном заједништву“. Екуменисти управо ово желе од Православља, они желе да достигну привидно „потпуно заједништво“ Цркве с јеретичким заједницама.
У 40. тачки се признаје да су „…савремене молитве такође откриле многе препреке на путу ка јединству“. Даље је у овој тачки речено: „…управо у заједничкој молитви бол хришћанске поделе се осећа нарочито јако“.
Ова „бол“ представља реално схватање тога да заједничка молитва као унутрашње јединство и једно духовно поље не постоји и учесници морају просто-напросто да имитирају заједничку молитву. Што се тиче речи о секирацији због хришћанске поделе, православци пате због отпадања јеретичких заједница од једног стабла Цркве, а подела представља последицу, и више од тога, религиозну искреност која не може да декларише јединство тамо где га у ствари нема. За екуменисте је то „бол“ због тога што религиозни индиферентизам још није достигао онај степен на којем би се могле објединити све противречности у једном „видљивом заједништву“. Зато сматрамо да екуменизам своје чланове води ка оном стању које се парадоксално може назвати „хришћански атеизам“; тада више неће бити ни „препрека“ за заједничку молитву ни самих заједничких молитава: учесници ће уместо молитава скандирати своју приврженост идеји служења човечанству.
У тачки 41. је речено: „…позив на заједничку молитву задржава свој првостепени значај“.
С овим се можемо делимично сложити, зато што се овде највише види „истрчавање“ и убацивање у свест хришћана идеје о постојању унутрашњег јединства, којем преостаје само да се формира на видљив начин.
Јединствена молитва може да постоји само у Цркви где је она нераздвојно повезана с јединством догми и јединством тајни.
Даље се каже: „…треба учинити корак напред који ће омогућити да се сви заједно моле чистим срцем напредујући на путу ка видљивом јединству.“
Овај „корак напред“ очигледно ће представљати пристанак на то да канонику Цркве не треба узимати у обзир, иначе како је могуће молити се „чистог срца“ кршећи каноне (на пример, 10. апостолско правило) с онима с којима нам црквена правила категорички забрањују да се молимо? Прекршај црквеног канона је грех. Заједничка молитва представника различитих конфесија за екуменисте је достигнуће и добро, а осим тога, инструмент уз помоћ којег желе да остваре јединство догматске истине и догматске лажи, сад већ де-факто.
За православце је оваква молитва одрицање од духа, канона и традиције Православља. Дух Свети Који обитава у Цркви не може да прихвати молитву која гази правила Цркве; за оне који се моле оваквом молитвом у псалму је речено: „…нека се рачуна молитва његова као грех“.
Није могућа заједничка молитва оних који поштују Пречисту Марију као Мајку Божију и Дјеву и оних протестантских секти које Је сматрају буквално Јосифовом женом и мајком његове деце. Није могућа заједничка молитва оних који се обраћају заступништву светаца и оних који сматрају да Небеска Црква за време наших молитава ћути. Није могућа заједничка молитва оних који поштују свете иконе као знак реалног присуства Небеске Цркве у земаљској Цркви и њиховог онтолошког јединства с онима који одбацују поштовање икона и самим тим праве провалију између духовног и материјалног, негирају симболичне аналоге између видљивог и невидљивог света. Икона је сведочанство о оваплоћењу Сина Божијег; а негирање Његовог видљивог образа је корак према докетизму. Не може бити заједничке молитве Цркве у којој присуствује благодат и јеретичких безблагодатних заједница у којима дејство Духа замењују емоције и субјективна осећања духовног нивоа. Не може бити заједничке молитве чланова Цркве – чланова мистичког Тела Христа Спаситеља и расколника који одбацују Цркву. Заједничка молитва – јединство молитве, је могућа само у самој Цркви где се Дух Свети моли заједно с људима Својим тајанственим речима.
Представници конфесија у духовном смислу представљају разједињену, рашчлањену и међусобно дистанцирану гомилу. Они само наизглед могу да имитирају јединство, али њихова окупљања неће бити заједничка, већ паралелна молитва, основана на секуларизованој хуманистичкој сотериологији, која не води рачуна ни о канонима, ни о традицији, ни о историји Цркве, која јединство не види у Богу и истини, већ у људској солидарности, односно у старом Адаму. Молитва треба да буде израз јединствене вере и јединственог уздања. За све конфесије, које улазе у ССЦ овакво јединство – догматско и сотериолошко, реално не постоји, оно се садржи само у програмима и пројектима екумениста. Какво здање може да буде саграђено на рушевинама црквених канона? Можемо да одговоримо: нови теозофски пантеон.
У 42. тачки се предложе да се „одржавају конфесионалне и међуконфесионалне заједничке молитве. …Конфесионална молитва се предлаже као дар окупљенима од стране неке одређене делегације учесника, чак и ако се свим окупљенима нуди да учествују у духу молитве.“
Учествовање па чак и присуство на јеретичком служењу је забрањено канонима. А уопште гледати туђу молитву – ову интиму душе, очима човека са стране, као предмет радозналости, по нашем мишљењу није етички. Какав „дар“ може да добије православац присуствујући на окупљањима која су свети оци називали „збориштима“? – Губитак православног духа, одговорности пред црквеним канонима, односно осећање лажне еманципације и слободе од одлука и правила светих отаца. Православци немају права да служе литургију како би с њом упознали јеретике. Литургија није помодарски призор и није очигледна демонстрација Православља, то је сакрални и унутрашњи живот Цркве, а за учествовање у њој се захтева унутрашња припрема и припадност самој Цркви. Древни чин литургије верних нам указује на то да је требало да људи, који још нису примили крштење, као и они који се налазе под посебним духовним, напусте литургијско сабрање. Тим пре је било недопустиво присуство јеретика на литургији као пасивно саучествовање. А данас се на екуменистичким сабрањима „литургија“ служи заједно с молитвеним чиновима јеретика. Баптисти показују присутнима своја молитвена сабрања, педесетници – своја итд., а међу њима се равноправно са своје стране служи програмски обележена литургија и све ово у циљу међусобног информисања, као пред гледаоцима на сцени. Литургија се може схватити само уз помоћ Духа Светог, Који обитава у Цркви и кроз учествовање у тајни крштења. Служење литургије ради знатижељности иновераца представља профанацију и дискредитацију саме литургије.
Што се тиче недопустивости међуконфесионалне заједничке молитве, о томе смо већ говорили. То је плес на згаришту уништених и спаљених канона, који представљају правну основу Цркве. Али размотримо садржај ових екуменистичких молитва, шта оне представљају. Кроз све ове вештачки састављене и за неку пригоду уприличене молитве као лајтмотив пролазе мисли о томе да су сви без изузетка – Црква и конфесије – криви за грех поделе, као грех гордости, и ми морамо да поправимо ову ситуацију. Овде се Православна Црква проглашава за саучесницу у греху разарања древног јединства (иако ово јединство тешко да је икада постојало) и православни учесници самим тим бацају клеветничку оптужбу у лице своје сопствене Цркве – оптужбу за вековно слепило, конфесионалну гордост. Значи, апостол Јован и докети су криви за грех поделе, при чему је Јован Богослов крив више као иницијатор изопштења докета. Значи, свети Атанасије Велики и Арије су били опседнути демонским духом гордости и расекли мачем међусобног изопштења чланова Цркве – Тело Христа – један од другог. Значи, свети Кирил Александријски и Несторије су испољили међусобно непријатељство, нетрпељивост и уображеност, и уместо да пронађу заједнички језик прихватљив за све окренули су се један другом леђа и кренули различитим путевима црквене историје. Значи, и преподобни Јован Дамаскин и цар Лав Исавр су патили од недостатка љубави, попут малигне малокрвности и заједнички су подигли преграду између Православља и будућег протестантизма. У принципу, православни екуменисти на међуконфесионалним молитвама треба да се кају због тога што је Црква сачувала истину и да моле за опроштај за православце зато што нису прогласили да су у суштини јединствени с баптистима или калвинистима? У принципу, православци треба да јадикују због тога што је Црква анатемисала јереси, а да затим с изразом ганутости на лицима изражавају наду да ће се овај историјски „апсурд“ савладати заједничким напорима и да ћемо се ујединити.
Центар заједничке молитве, односно литургике за православце је евхаристија и заједничко причешћивање Телом и Крвљу Спаситеља. Ово признаје и Специјална Комисија.
У 43. тачки је написано: „За неке Цркве молитва са хришћанима који не припадају њиховој традицији не само да је проблематична него се сматра и немогућом.“
Међутим, на фотографијама видимо управо овакве заједничке молитве. Али у овом случају се под молитвом подразумева заједничко учествовање у евхаристији, на шта се православна страна, хвала Богу, није одлучила. Међутим, и овде екуменисти гаје наду да ће пракса заједничких молитава убрзати „одређени напредак“. Тако да се интерконфесионално учествовање у тајнама сматра за реалну, мада далеку перспективу.
У 45. тачки је речено: „Заједничка молитва на сабрањима ССЦ мора бити резултат озбиљног и промишљеног планирања, а нипошто не задатак који се може решити успут.“
Значи, заједничкој молитви се додељује првостепена улога. За екуменисте она није средство за планирано уједињење конфесија, већ сведочанство о већ постојећем унутрашњем јединству, које пре или касније треба да постане видљиво.
У тачки 52. се каже: „Након оснивања Специјалне Комисије Извршни Комитет ССЦ је створио посебну истраживачку групу ради проучавања питања чланства и представништва и израде препорука.“
Поново ћемо се вратити на питање о недопустивој, с православне тачке гледишта ситуацији – о чланству Православне Цркве или Помесних Цркава у било каквој организацији. Уз такав приступ сама Православна Црква се сматра ужом организацијом која постаје део шире. Ово је профанација самог појма „Једне Цркве“. Притом Црква престаје да се сматра живим организмом, чији је Глава Христос, већ прелази у ред људских организација, друштава и савеза. Овде се губи метафизичка бесконачност Цркве, безгранична, не по броју Анђела и светаца који улазе у њу већ по благодати Божијој – модалности Апсолута и по нераздвојивости Цркве од њеног Главе – Сина Божијег, Апсолута Који испуњава све, не ограничавајући се ничим. Као што космос не може да буде члан енглеског клуба, тако ни Црква у којој је коначно сједињено с Бесконачним не може да буде члан не само јеретичке, него ни било које друге организације. Чланови екуменистичких савеза могу да буду поједина лица, либерални хришћани који се индиферентно односе према канонима Цркве и не осећају да су одговорни према њима. Међутим, овакви „црквоградитељи“ и „црквотрагачи“ уопште не представљају Православну Цркву, већ само себе саме.
Одбијање схватања Цркве као мистичког Тела Христовог и манипулација речима „чланство Цркве“ представљају прву велику капитулацију еклесиологије пред протестантским рационализмом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *