СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…

 

СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…
 

 
Увод
 
У овом чланку је начињен покушај анализе документа ССЦ под називом “Закључни Извештај Специјалне Комисије у вези с питањем учествовања Православних Цркава у раду Светског Савета Цркава”, који неки желе да представе као прекретницу у историји ССЦ и велико достигнуће православне стране која учествује у комисији.
По нашем мишљењу овде се више ради о увијеним језичким формама под којима и даље делују исте антицрквене теозофске идеје, и у суштини прихваћени документ не мења ништа у принципијелној позицији и у циљевима ССЦ, већ се ограничава задатком тактичке дислокације снага.
Желели смо да покажемо да је овај документ неспојив с догматиком, каноником и литургиком Православне Цркве и да служи делу реформације и разарања Православља. Ступивши у екуменистички покрет ми православци смо у ствари доспели у “театар апсурда”, који је призван да преокрене, сломи и изврне сва наша некадашња богословска гледишта, пре свега саму хришћанску еклесиологију.
Хришћанство није могуће без Цркве; то би било учење, сенка хришћанства, да не кажем леш у којем више нема живота. Присаједињење Цркви било је неодвојиво од проповеди хришћанства, иначе би се испоставило да само хришћанство није реални живот, већ су то само звуци отпеване песме, који су утихнувши нестали; или да је проповед без укључивања у Цркву личила на позив на царску трпезу, на којој су стајали само празни столови.
Црква најмање од свега личи на апстракцију. То није идеја, која уједињује људе; то није здање које се гради заједничким напорима; то није изгубљена прошлост, која се може рестаурирати на основу древних споменика; то није безлична, универзална Црква која као невидљива капа виси изнад света покривајући све хришћанске заједнице и која се човечанству неће открити у овом животу, већ само у вечности. Црква није повеља коју су потписали богослови, то је Христово Тело, које све обухвата; дакле, Црква је сама благодат Божија у коју човек може да уђе, да се укључи под одређеним условима који су неопходни да би се усвојила благодат Божија; то су учење, тајне и живот у складу с Јеванђељем, живот у самим ритмовима Цркве. Мноштво цркава значи плурализам саме истине, мноштво тела Христовог или расецање једног Тела на делове које у том случају престаје да буде тело. Зато Символ вере категорички тврди да постоји само Једна Црква. Постоји услован, релативан појам Цркве кад он може да се користи у значењу множине, на пример, Помесне Цркве, при чему се подразумева принцип структуре управљања хијерархијским организацијама, које имају релативну самосталност, с тим што је главни орган Цркве Васељенски Сабор. У релативном и условном смислу, који пре указује на сиромаштво језика, “Црквом” се у баналном свакодневном смислу називају религиозне заједнице, овде реч “Црква” представља еквивалент платформе одређеног религиозног, претежно хришћанског учења.
У екуменизму је директно значење Цркве, нераскидиво од православне свести, изједначено и поистовећено с условним, вулгарним и деформисаним појмом Цркве као људске заједнице. Због тога је дошло до замене светоотачког појма Цркве плитким, протестантским секуларизованим, изопаченим представама. Већ саме речи “Цркве – чланице екуменистичког покрета” за православце који су ступили у екуменизам представљају одрицање од православне еклесиологије, која признаје само Једну Цркву; а религиозне заједнице које су отпале од ње и настале касније – јересима и расколима. Значи, ступајући у екуменизам православац пристаје на плурализам цркава, односно у том смислу прихвата протестантску концепцију.
Чланство подразумева равноправност. Ако Православна Црква ступа у екуменизам то значи да она признаје да је екуменизам шири од Цркве и она постаје његов део. У супротном случају, будући укључена у екуменизам, као у неки савез или савет цркава, а притом сматрајући себе Једном Црквом, она у односу на њих стаје у позицију провинцијализма или, једноставније речено, истовремено признаје и негира, свесна је да је Једина Црква и истовремено лаже признајући да друге организације имају достојанство и права Цркве: Црква улази у екуменистичке организације, односно постаје њихов део. Глава Цркве је Христос, неодвојив од Тела. Значи, или Глава Цркве – Христос такође постаје члан организације, или Црква у њу ступа без своје Главе.
Не може се истовремено бити и православац и екумениста… Али бити лажни православац и лажни екумениста значи варати себе и свој народ и подривати основе хришћанског морала свесном лажју која има неки циљ. У том случају екуменизам учи православце да буду глумци религије, непринципијелни у својим средствима. Под речима “трагање за јединством” крије се жеља да се створи религиозна интернационала, у којој ће реалност Бога бити замењена прво апстрактном идејом Бога, а затим идејом човекобоштва.
Сада ћемо погледати документ с највећим ауторитетом који је израдила специјална комисија ССЦ[1] и који неки желе да нам представе као достигнуће православне стране. Документ се назива “Закључни Извештај Специјалне комисије у вези с питањем учествовања Православних Цркава у раду Светског Савета Цркава”. Пређимо на анализу овог извештаја.
 


 
НАПОМЕЕН:

  1. Светски Савет цркава.

Comments are closed.