СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…
“Евхаристијска пракса сусрета у ССЦ”
Ова глава, која обухвата тачке 36-39 представља уздржан и опрезан приступ главном екуменистичком циљу – заједничком учествовању конфесија у Тајној Вечери. Овде нема позива на интеркомунију који су се још донедавно чули у неким рефератима и документима ССЦ. Овде су уважене неке жеље православне стране. Међутим, обављање православне литургике на конгресима ССЦ у овом облику тешко да је прихватљиво и оправдано за православну свест. Овакво “позоришно” служење литургије у присуству инославних противречи литургијском предању Цркве, забележеном у канонским и богослужбеним књигама које забрањује свима онима који нису чланови Цркве не само да учествује у Тајни Причешћа већ и да присуствују приликом њеног савршавања. “Литургија верних је унутрашњи живот Цркве. То је сакрал за који се треба духовно припремити; он се не може изнети из “светиње над светињама” и учинити опште приступачним. Свети оци су заповедали да се неприпремљенима не открива узвишено учење, јер то за њих није корисно. А овде се најдубља интима Цркве претвара у средство информације и предмет разматрања инославних и јеретика. Зато јавно служење литургије с позивом да јој присуствују чланови ССЦ представља профанацију и негирање тајне.
Литургија је самоизражавање Цркве и највише јединство, и она не треба да постаје нешто друго, на пример средство за програмирано јединство. Христос је обавио Тајну Вечеру у Сионској горњој одаји, а не на тргу у Јерусалиму. Савршавање литургије ради демонстрације свог вероучења, такорећи наочиглед јеретика који уопште нису уједињени осећањем страхопоштовања према тајнама увек ће остати вапијући прекршај црквених канона и реформација богослужења. Код католика постоји улична миса која се назива “карневалска миса”. Зар ће се православна литургија претворити у “либералну литургију”?
Присуство православаца конфесионалним молитвама јеретика је такође забрањено црквеним канонима. Ово је лажно укључивање у поље духовног одступања које неће остати без трага.
Тачка 40. “Богослужење представља центар наше хришћанске идентичности”.
С православне тачке гледишта управо хришћанска идентичност представља основу заједничке молитве. Међутим, оваква идентичност реално не постоји.
Даље: “Као браћа и сестре привржени трагању за хришћанским јединством ми не желимо не само да не вређамо једни друге, већ желимо и да се подржавамо једни друге.”
У стварности ће ово изгледати на следећи начин: православац за време заједничке молитве (у духу великодушности) не сме да се поклони икони, јер ће то увредити јеретика; не сме да позове у помоћ свеца, јер ће то бити испољавање “безосећајности” према другом “духовном етносу”. Уз такав обрт ствари екуменистичке молитве треба да буду сачињене у духу крајњег радикалног протестантизма где нема ни конфесионалне изражајности, ни мистичке дубине.
Тачка 42. позива учеснике ССЦ “…да заједничаре у искуству заједничке молитве, уз јасну свест о црквеном статусу (ако такав постоји) сваког богослужења; тако ће се осећати слободнима да се моле без штете по своју целовитост.”
Само у Цркви у којој делује благодат може да постоји духовна молитва (не подразумева се простор храма, већ припадност Цркви). У инославним конфесијама и јеретичким заједницама које су изгубиле благодат молитва се одвија на другом нивоу. Она може бити напета и емотивна, али остаје душевна Зато ће заједничка молитва православаца с јеретицима бити дисонантна молитва, а нипошто не јединство. Ми више не говоримо о томе да ће овде постојати различита међусобно неспојива религиозна осећања непосредно везана за конфесионално вероучење; то је лажна имитација јединства и мртав покушај уједињења ван Цркве.
Ова тачка говори о могућности “…заједничарења у искуству заједничке молитве, уз јасну свест о црквеном статусу” (ако такав постоји) сваког богослужења”.
За православну канонику црквени статус богослужења уопште не дозвољава одржавање оваквих заједничких молитава па чак ни присуство њима. Зато ће православац учествујући на таквој молитви увек осећати мањкавост “за своју духовну целовитост” и губитак припадности Цркви само ако такву целовитост није изгубио већ раније.
Док смо у глави “Евхаристијска пракса сусрета ССЦ” видели делимично узимање у обзир православне позиције кад је евхаристија у питању, тачка 43 објављује да су “…разграничења која спроводимо у овом документу привремена”.
Значи, након психолошке обраде у духу либерализма и различитих унијских споразума ова разграничења ће бити проглашена за несуштинска и биће укинута. Чак и сад уз одсуство заједничке интеркомуније православних с јеретицима (интеркомунија између неких јеретичких заједница и конфесија је већ остварена), разграничења” …остављају простор за заједничку молитву пре него што се у потпуности међусобно помиримо.”
Овде се трагедија отпадања јеретичких заједница од Цркве приказује као случајне и небитне несугласице које могу и треба да се помире. Дакле, по мишљењу екумениста, узроци поделе нису биле онтолошке разлике у главним питањима вероисповести, већ немирно стање духа страна које полемишу.
Даље се у 43. тачки изјављује: “Ми маштамо о дану кад ће наше поделе бити превладане, и кад ћемо заједно моћи да станемо пред престо Божји узносећи Му хвалу једним устима”.
Где ће се налазити овај престо: у православној цркви или у пантеону (у храму свих исповести)? Који град ће постати свето место за неохришћане: Јерусалим или Женева?
