НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…

СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…

 

СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…
 

 
Прилог В
 
I Чланство у заједници ССЦ
 
а) Богословски критеријуми
 
1. „У свом животу и сведочанству Црква исповеда веру у тријединог Бога, као што је то изражено у Писму и у Никејско-Константинопољском Символу вере.“
Међутим, протестантске заједнице, чланови ССЦ не изражавају веру у Једну Свету Саборну, Апостолску Цркву. Неке од њих признају истинитим учење низа заједница које се називају „Црквама“ у плуралистичком значењу речи; а неке заједнице идентификују с Једном Црквом саме себе без обзира на то што историјски имају касније порекло и готово су нам савремене.
4. „Црква признаје присуство и делатност Христа и Светог Духа ван сопствених граница и моли се за мудрост свих са свешћу о томе да други чланови Цркве такође верују у Свету Тројицу.“
Делатност Христа и Духа Светог се остварује кроз дејство благодати. Тако да се питање састоји у томе да ли заједнице које се налазе ван Цркве имају благодат.
Реч благодат има широк семантички спектар. У благодати богослови разликују неколико дејстава, која су попримила стабилне форме: претходећа (или благодат која призива), благодат која савршава (или спасава); понекад се говори о посебној благодати која се даје ради испуњења неке мисије (о пророчкој, свештеничкој, царској итд.).
Претходећа благодат је дејство Божије, које човеку открива реалност духовног света, посебна мистичка осећања услед додира с овим светом; призив да се Бог тражи као главни циљ и смисао живота. Ако је човек чуо овај призив и примио га у тајнама Цркве он добија савршитељну благодат, а кад јој се повинује он постаје нова твар.
Понекад се под благодаћу подразумевају Божија дејства као што је стварање и очување света. Међутим, ми говоримо о благодати као о сили која помаже спасењу. Дејства Христа и Светог Духа се ван граница Цркве остварују кроз благодат која призива, на коју човек треба да одговори. Дејства Христа и Светог Духа у Телу Цркве се остварују кроз спасавајућу благодат, која остварује спасење и освећење човека у синергији с његовом вољом.
5. „Црква признаје у другим Црквама-чланицама ССЦ елементе истинске Цркве, чак и ако се према њима не односи као према Црквама у истинском и потпуном смислу речи“.
Истина је целовит појам, који не може бити растављен на елементе. У овом смислу сличност фрагмената још ни о чему не говори. Принцип фрагментарне сличности може да доведе до релативистичке представе о истини.
Желели бисмо да поновимо своју мисао о томе да сам назив „Светски Савет Цркава“ не одговара православној еклесиологији и представља насиље над православном свешћу.
Реч „црква“ се користи у различитом смислу: у дословном и релативном. Међутим, и у датом случају се под Црквом подразумевају и схватају различите конфесије, деноминације и заједнице са свим карактеристикама Цркве. Овакво изједначавање Цркве с јересима у оквиру Савета могуће је само уз изгубљено и изврнуто схватање саме суштине и природе Цркве од стране православних. Код протестаната овакве препреке и насиља над сопственом савешћу у овом питању нема, јер су они одавно изгубили веру у Једну Цркву као Једно Тело Христа Спаситеља и поистоветили Цркву са заједницом.
Црква сједињује у себи коначно и бесконачно, пролазно и вечно, видљиво и невидљиво. Бесконачно и вечно је благодат Божија, која освећује Цркву; коначно је Божанска творевина – Анђели и свеци који се налазе у благодати, као и чланови земаљске Цркве који се покоравају благодати и постају заједничари у њој. Како може Тело Христа Сина Божијег, Апсолута, који обухвата свет, да учествује у земаљском савету или савезу као један од његових чланова? Овде се губи метафизичка и мистичка висина и дубина Цркве. С Црквом се поистовећују људи; али оно што је за протестанте прихватљиво, то за православце представља изопачење.
Црква је једна; Помесне Цркве су хијерархијске организације, које имају одређену самосталност у свом деловању, али постоје само у јединству с Једном Црквом. Црква наставља дело Христа и Христос савршава спасење у Цркви. Али Црква је окренута ка подељеном свету, зато аутокефалности и аутономије помажу Цркви да остварује своју мисију, узимајући у обзир историјске и етничке специфичности народа и региона.
Помесна Црква живи у Једној Цркви. Може ли Помесна Црква ван Једне Цркве да уђе у било какав савез или може ли део да представља целину? Могу ли све Помесне Цркве које учествују у савезу или савету да представљају у њему Христа као члана овог савеза? Ако у њега улазе без Христа остављајући себи назив „Црква“ оне не постају аутокефалне, већ акефалне, односно лишене своје главе, у датом случају Божанске Главе без Које се Црква претвара у ништа.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *