NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…

STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…

 

STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…
 

 
„Evharistijska praksa susreta u SSC“
 
Ova glava, koja obuhvata tačke 36-39 predstavlja uzdržan i oprezan pristup glavnom ekumenističkom cilju – zajedničkom učestvovanju konfesija u Tajnoj Večeri. Ovde nema poziva na interkomuniju koji su se još donedavno čuli u nekim referatima i dokumentima SSC. Ovde su uvažene neke želje pravoslavne strane. Međutim, obavljanje pravoslavne liturgike na kongresima SSC u ovom obliku teško da je prihvatljivo i opravdano za pravoslavnu svest. Ovakvo „pozorišno“ služenje liturgije u prisustvu inoslavnih protivreči liturgijskom predanju Crkve, zabeleženom u kanonskim i bogoslužbenim knjigama koje zabranjuje svima onima koji nisu članovi Crkve ne samo da učestvuje u Tajni Pričešća već i da prisustvuju prilikom njenog savršavanja. „Liturgija vernih je unutrašnji život Crkve. To je sakral za koji se treba duhovno pripremiti; on se ne može izneti iz „svetinje nad svetinjama“ i učiniti opšte pristupačnim. Sveti oci su zapovedali da se nepripremljenima ne otkriva uzvišeno učenje, jer to za njih nije korisno. A ovde se najdublja intima Crkve pretvara u sredstvo informacije i predmet razmatranja inoslavnih i jeretika. Zato javno služenje liturgije s pozivom da joj prisustvuju članovi SSC predstavlja profanaciju i negiranje tajne.
Liturgija je samoizražavanje Crkve i najviše jedinstvo, i ona ne treba da postaje nešto drugo, na primer sredstvo za programirano jedinstvo. Hristos je obavio Tajnu Večeru u Sionskoj gornjoj odaji, a ne na trgu u Jerusalimu. Savršavanje liturgije radi demonstracije svog veroučenja, takoreći naočigled jeretika koji uopšte nisu ujedinjeni osećanjem strahopoštovanja prema tajnama uvek će ostati vapijući prekršaj crkvenih kanona i reformacija bogosluženja. Kod katolika postoji ulična misa koja se naziva „karnevalska misa“. Zar će se pravoslavna liturgija pretvoriti u „liberalnu liturgiju“?
Prisustvo pravoslavaca konfesionalnim molitvama jeretika je takođe zabranjeno crkvenim kanonima. Ovo je lažno uključivanje u polje duhovnog odstupanja koje neće ostati bez traga.
 
Tačka 40. „Bogosluženje predstavlja centar naše hrišćanske identičnosti“.
S pravoslavne tačke gledišta upravo hrišćanska identičnost predstavlja osnovu zajedničke molitve. Međutim, ovakva identičnost realno ne postoji.
Dalje: „Kao braća i sestre privrženi traganju za hrišćanskim jedinstvom mi ne želimo ne samo da ne vređamo jedni druge, već želimo i da se podržavamo jedni druge.“
U stvarnosti će ovo izgledati na sledeći način: pravoslavac za vreme zajedničke molitve (u duhu velikodušnosti) ne sme da se pokloni ikoni, jer će to uvrediti jeretika; ne sme da pozove u pomoć sveca, jer će to biti ispoljavanje „bezosećajnosti“ prema drugom „duhovnom etnosu“. Uz takav obrt stvari ekumenističke molitve treba da budu sačinjene u duhu krajnjeg radikalnog protestantizma gde nema ni konfesionalne izražajnosti, ni mističke dubine.
 
Tačka 42. poziva učesnike SSC „…da zajedničare u iskustvu zajedničke molitve, uz jasnu svest o crkvenom statusu (ako takav postoji) svakog bogosluženja; tako će se osećati slobodnima da se mole bez štete po svoju celovitost.“
Samo u Crkvi u kojoj deluje blagodat može da postoji duhovna molitva (ne podrazumeva se prostor hrama, već pripadnost Crkvi). U inoslavnim konfesijama i jeretičkim zajednicama koje su izgubile blagodat molitva se odvija na drugom nivou. Ona može biti napeta i emotivna, ali ostaje duševna Zato će zajednička molitva pravoslavaca s jereticima biti disonantna molitva, a nipošto ne jedinstvo. Mi više ne govorimo o tome da će ovde postojati različita međusobno nespojiva religiozna osećanja neposredno vezana za konfesionalno veroučenje; to je lažna imitacija jedinstva i mrtav pokušaj ujedinjenja van Crkve.
Ova tačka govori o mogućnosti „…zajedničarenja u iskustvu zajedničke molitve, uz jasnu svest o crkvenom statusu“ (ako takav postoji) svakog bogosluženja“.
Za pravoslavnu kanoniku crkveni status bogosluženja uopšte ne dozvoljava održavanje ovakvih zajedničkih molitava pa čak ni prisustvo njima. Zato će pravoslavac učestvujući na takvoj molitvi uvek osećati manjkavost „za svoju duhovnu celovitost“ i gubitak pripadnosti Crkvi samo ako takvu celovitost nije izgubio već ranije.
 
Dok smo u glavi „Evharistijska praksa susreta SSC“ videli delimično uzimanje u obzir pravoslavne pozicije kad je evharistija u pitanju, tačka 43 objavljuje da su „…razgraničenja koja sprovodimo u ovom dokumentu privremena“.
Znači, nakon psihološke obrade u duhu liberalizma i različitih unijskih sporazuma ova razgraničenja će biti proglašena za nesuštinska i biće ukinuta. Čak i sad uz odsustvo zajedničke interkomunije pravoslavnih s jereticima (interkomunija između nekih jeretičkih zajednica i konfesija je već ostvarena), razgraničenja“ …ostavljaju prostor za zajedničku molitvu pre nego što se u potpunosti međusobno pomirimo.“
Ovde se tragedija otpadanja jeretičkih zajednica od Crkve prikazuje kao slučajne i nebitne nesuglasice koje mogu i treba da se pomire. Dakle, po mišljenju ekumenista, uzroci podele nisu bile ontološke razlike u glavnim pitanjima veroispovesti, već nemirno stanje duha strana koje polemišu.
Dalje se u 43. tački izjavljuje: „Mi maštamo o danu kad će naše podele biti prevladane, i kad ćemo zajedno moći da stanemo pred presto Božji uznoseći Mu hvalu jednim ustima“.
Gde će se nalaziti ovaj presto: u pravoslavnoj crkvi ili u panteonu (u hramu svih ispovesti)? Koji grad će postati sveto mesto za neohrišćane: Jerusalim ili Ženeva?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *