NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

 

SPASAVAJTE SE!
Pisma o hrišćanskom životu

 

 
SUŠTINA DUHOVNOG ŽIVOTA U PRAVOSLAVNOJ CRKVI
(Umesto predgovora)
 
O ISPRAVLJANJU SRCA
O BORBI SA GREHOM
A.
B.
 


 
O ISPRAVLJANJU SRCA
 
Mi, sinovi palog – začeti u bezakonju, koji smo došli na svet sa oskrnavljenom prirodom, – u svetoj kupelji krštenja se preporađamo za sveti život, a u tajni miropomazanja dobijamo silu Sv. Duha za sveti život. Stoga ako se niko ne može pohvaliti neporočnošću i bezgrešnošću, a bez nasilja savesti ne može se odreći svete dužnosti da se prikaže Bogu svetim: šta drugo svako od nas treba da podstakne i zgreje u srcu, ako ne oduševljenu odlučnost za samoispravljanje, ako ne Božansku revnost za očišćenje srca svog od svega Bogoprotivnog? Ali vaspitanje u sebi svega svetog je tako teško i složeno, put ka dobru prolazi preko tolikog mnoštva skrivenih raspuća da je za onoga ko je stupio na dobri podvig samoispravljanja obavezno potrebno da prethodno napravi proračun u glavi šta i kako treba da ispravlja, da svoj nacrt stalno nosi u umu i srcu, da bi s njim kao s vernim vodičem sa manje prepreka na putu i pouzdanije doveo do kraja započeto delo.
Dakle, prvo, šta da ispravljamo kod sebe?!
Skoro sve što postoji u nama. Greh voli punu vlast. Ako u srcu postoji ljubavi za njega, onda već osvaja celo srce i sveg čoveka pokriva svojom zlom i štetnom silom. Za grešnog čoveka i čovečanstvo se može isto reći: od pete do glave nema ništa zdrava (Isaija,1,6). U ovo će se svako lako uveriti ako prodre unutar grešnog srca. Tamo će videti u korenu seme zla, videće osnovne pobude za greh, kao i to u čemu se ispoljava (pokazuje).
Seme svakog moralnog zla je samoljublje. Ono je na samom dnu srca. Čovek bi prema naznačenju svome trebalo da zaboravlja na sebe u svom životu i delatnosti, – trebalo bi da živi samo za Boga i ljude. Osvećujući svoju delatnost njenim uznošenjem, kao blagodarne žrtve, Bogu Spasitelju, trebalo bi da je svu upotrebi na korist bližnjih i da njima daje sve šta god da dobije od Štedrodavca Boga. Jedno ovde ne biva bez drugog: ne može se voleti Bog bez ljubavi prema bližnjima, niti se bližnji mogu voleti bez ljubavi prema Bogu, – isto kao što i voleći Boga i bližnje nije moguće ne žrtvovati sebe slavi Božjoj i blagu bližnjih. Ali kada se čovek mišlju, srcem i željom okreće od Boga, a time i od bližnjih, onda se prirodno zaustavlja samo na sebi, – sebe postavlja za središte prema kome sve usmerava, ne štedeći ni Božanske ustave (zakone), ni dobro bližnjih.
Eto korena greha! Eto semena sveg moralnog zla! Duboko se ono krije u unutrašnjosti srca. Ali šireći se i smeštajući se sve bliže površini srca, ovo seme iz njega niče u tri oblika, kao u vidu tri stabla ispunjena njegovom silom, njegovim životom: kao samouznošenje, koristoljublje i ljubav prema uživanjima. Prvo primorava čoveka da govori u srcu svome: ko je kao ja; drugo: svime hoću da zavladam; treće: želim da živim radi svog zadovoljstva.
Ko je kao ja! – Koja duša nije u sebi osećala ovakav pokret? Da se uznose misleno nad drugima mogu ne samo oni koji su prirodno nadareni visokim savršenstvima, ili su svojim trudom uspeli da učine nešto važno i opštekorisno. Samouznošenje je prisutno u svim uzrastima, zvanjima i stanjima; ono prati čoveka kroz sve umne i moralne stepene usavršavanja; ono se ne pokorava nikakvim spoljašnjim odnosima, i makar da čovek živi sam, nepoznat i dalek za druge, on je uvek i svuda otvoren za iskušenje – preuznošenje. Otkako je u srce primio prvo laskanje zmije: bićete kao bogovi, od tada je počeo da se uzdiže nad svima, kao Bog, – počeo je da se izdiže iznad one crte na koju su ga postavili priroda i društvo – ovo je opšta bolest svih i svakog. Čini se, šta ima tu opasno kad uživam u misli da sam iznad jednog, drugog, trećeg? – Ali pogledajte samo koliko zla i mračnih pobuda proizilazi iz ove beznačajne za nas misli! Onaj koji se mišlju i srcem uznosi nad svima, ako i preduzima nešto, čini to ne prema glasu razuma i savesti, ne prema savetima mudrih, ili prema reči Božjoj, već prema svojim shvatanjima, zato što on tako želi: on je svojevoljan; – ako ostvaruje započeto, – sve očekuje samo od sebe: on je samouveren, samopouzdan; kada ostvari, sve pripisuje sebi, te je zato ohol, gord, sebičan, nezahvalan; – postavljajući se prema drugima, želi da se svuda i u svemu ispunjava njegova volja, – da se sve pokreće na njegov mig rukom: on je vlastoljubiv i sklon nasilju; postavljajući druge u odnos prema sebi, – on ne može da trpi njihov uticaj, ma koliko skroman bio: prezriv je i nepokoran; nailazeći na kršenje svoje volje postaje besan, kada ga uvrede, postaje osvetoljubiv; žudi za čašću i slavom, kada ima snažan karakter; licemeran je i sujetan kada je slabe duše, drzak, svojeglav, ohol, sklon svađama, kada je nizak. Eto u kakvim se vidovima javlja samouznošenje, eto koliko grešnih pokreta duguje njemu za svoje postojanje! – Jedva da postoji neko ko može sebe da ne izobličava zbog ovog ili onog.
Hoću da sve bude moje, pomišlja koristoljubivi – i eto druge grane korenitog moralnog zla. Najprimetnije se pokazuje ovde duh samoljublja. Ono, kao samo lično, ovde deluje: koristoljubivac neće reći ni reči, načiniti ni korak, ni pokret, a da za njega odatle ne proističe nekakva korist. Tako je kod njega sve proračunato, tako je sve uređeno, sve se tako odvija da i vreme, i mesto, i stvari, i lica – sve što dodiruje njegova ruka i misao – nosi u njegovu riznicu sebi srodan danak. Lična korist, interes – to je osnovna opruga koja svuda i svagda dovodi do brzog kretanja čitavo njegovo biće, i posle njenog aktiviranja on je spreman da sve pretvori u sredstvo za svoje ciljeve: tražiće najviše stepene dostojanstva i časti, ako mu to donosi korist, uzeće i najtežu dužnost, samo ako od toga ima veću dobit od drugih, – opredeliće se za sve poslove, neće ni jesti, ni piti, samo da stekne svoju korist. On je ili koristoljubiv, ili gramziv, ili škrt, i tek pod jakim uticajem sujete može da voli veličanstvenost i raskošnost. Njegova svojina mu je draža od samog sebe, od ljudi i Božanskih pravila. Duša njegova kao da je progutana stvarima i ne živi svoj život, već život stvari. Eto sile i oblasti druge grane zlog semena – samoljublja! I ko nema nekakvih stvari s kojima mu je toliko bolno da se rastane kao da gubi samo srce, – kao da se rastaje sa srećom?
Želim da živim radi svog zadovoljstva, govori zarobljenik ploti, – i živi radi svog zadovoljstva. Duša mu se gubi u telu i čulima. O nebu, duhovnim potrebama, o zahtevima savesti i duga on ne razmišlja, ne želi i čak ne može da razmišlja (Rimlj. 8,7). Njemu su poznate samo različite vrste uživanja; jedino s njima on i ume da se ophodi, govori o njima i razmišlja. Koliko je blaga na zemlji, koliko potreba u njegovom telu, koliko oblasti punih zadovoljstava za onoga ko se predao čulnosti, i za svaku od njih se kod njega stvara posebna naklonost. Otud – slastoljublje, proždrljivost, razmaženost, kicoštvo, lenjost, razbludnost – naklonosti čija je snaga jednaka snazi zakona prirode koji guši slobodu. Ako bude udovoljavao ukusu, – postaje slastoljubac; igra boja će ga naučiti kicoštvu, raznovrsnost zvukova, – mnogoslovlju; potreba za hranom vodi prejedanju; potreba za samoočuvanjem – lenjosti; druge potrebe – razbludnosti. Budući u živoj vezi s prirodom preko tela, onaj ko je duševno predan telu pije iz nje zadovoljstva kroz onoliko kanala koliko telo njegovo ima odvoda, a zajedno sa uživanjima on usisava u sebe i iskonski duh prirode – duh mehaničkog prisilnog delovanja. Stoga, što neko više ima uživanja, to je tešnji krug njegove slobode, a ko je predan svim uživanjima, taj je, može se reći, potpuno porobljen okovima ploti.
Eto kako se širi u nama zlo od malog, skoro neprimetnog semena. Na dnu srca, kako smo primetili, leži seme zla – samoljublje; iz njega izlaze tri ogranka zla puna njegove sile – tri njegova vida: samouznošenje, koristoljubivost, čulnost, a ova tri rađaju već nebrojeno mnoštvo strasti i poročnih sklonosti; kao što se na drvetu glavno stablo razgranava na mnoštvo grana i ogranaka, tako se i u nama obrazuje celo drvo zla koje, pustivši koren u srcu, izlazi napolje i pokriva sve što nas okružuje. Može se reći da ovakvo drvo postoji u svakome čije srce makar i malo voli greh, – samo s tom razlikom što se kod jednoga potpunije otkriva jedna, a kod drugog druga njegova strana.
Koji je razlog što ga mi uglavnom ne primećujemo u sebi i često držimo u mislima ili u sluhu, i ne stideći se govorimo: pa šta sam to uradio? – Šta je tu loše? Uzrok ovome je veoma prirodan, i on je novi porod greha koji u nama živi. – Ne primećujemo zato što ne možemo. To nam ne dozvoljava greh: on je veoma lukav i oprezan. Nepokriveno drvo zla koje smo naslikali moglo bi, prikazavši se pred očima uma, da odbije od sebe svakoga; zato se ono odeva u lišće da bi prikrilo svoju rugobu, i prikriva je tako da duša u kojoj raste ovo drvo ne može da uoči ne samo koren i stablo, već ni grane. Ova odeća od lišća su u stvari rasejanost i mnogobrižnost. Rasejan čovek ne voli da živi u sebi, a mnogobrižni nema ni trenutak slobodan. Jedan ne može, drugi nema kada – da primeti ono što se dešava unutra. Odmah nakon buđenja iz sna njihova duša odmah izlazi napolje, – i kod prvoga odlazi u svet maštanja, a kod drugog se pogružava u more tobože potrebnih poslova. Sadašnjost za njih ne postoji, što u stvari i karakteriše svu njihovu delatnost. Jedan radije živi u svetu koji je sam stvorio, a stvarnog se dotiče samo delimično, slučajno, površno; drugi je i mišlju i srcem sav u budućnosti. Svaki posao žuri da završi što je moguće pre, da bi pristupio sledećem; počinje drugi i već žuri ka trećem; sadašnjim su mu zauzete samo ruke, noge, jezik i ostalo, – a misao mu je sva ustremljena u budućnost. Kako onda s takvim unutrašnjim pokretima da primeti šta se krije u srcu?
Ali greh se ne zadovoljava samo ovim pokrivačem od lišća: kroz njega se još uvek nekako može prodreti, lišće može pomeriti vetar nesreća i unutrašnjih potresa savesti i razotkriti ružnoću greha koji se ispod njega krije: zato greh sam od sebe stvara nekakav neprobojni pokrov nalik na stajaću mutnu vodu u koji spušta svoje drvo s njegovim lišćem. Ovaj pokrov se obrazuje od neznanja, bezosećajnosti i nebrige. Ne znamo za opasnost koja nam preti, te je zato i ne osećamo; ne osećamo, stoga se i predajemo bezbrižnosti. I šta god da preduzmemo da bismo urazumili ovakvog grešnika, sve je uzalud. On je duboko skriven u grehu, kao u moru. Ako proizvodite iznad vode što jače zvuke možete, – onaj u vodi ništa neće čuti. Ako pokušate da pokrenete na bilo koji način lenjivog grešnika, on se nimalo neće poremetiti. Ako mu opišete njegovo sopstveno stanje, on će reći: to nisam ja. Ako mu predočite krajnju opasnost od koje nije daleko, on će vas uveravati da se to njega ne tiče: ako ga budite iz sna, on se neće postideti da kaže: ja radim. – Toliko je čvrst pokrov kojim greh skriva sebe od očiju onoga kime gospodari!
To je u opštim crtama ono što moramo da izmenimo kod sebe, to je široko poprište delovanja u svetom podvigu samoispravljanja! Treba skinuti pokrov sa greha – isterati iz duše bezbrižnost, bezosećajnost, samoljublje, rasejanost i mnogobrižnost; potrebno je odseći njegove grane – sve poročne strasti i sklonosti; na kraju treba iskopati sa samim korenom, isterati samoljubivost samopožrtvovanošću. – To nije nimalo lak i jednostavan posao! Grehovna nečistota koju smo opisali ne pokriva dušu kao prašina koju može da otrese lak pokret vetra. Ne, ona je prodrla u samo naše biće, srasla s njim u jednu celinu, postala njegov deo; zato je oslobađanje od nje isto što i odsecanje sebe od sebe, isto što i vađenje oka, sečenje ruke. Uostalom, ova poteškoća ne treba da nas rastužuje, već da nas pobuđuje na delovanje. Onaj koji iskreno želi spasenje ne gleda na prepreke; one ga čine još bodrijim, odlučnim da pristupi i revnosno otpočne spasonosno delo samoispravljanja.
2. Kako se obavlja ovo delo? – Od čega početi, kako nastaviti, šta dalje, koji je razvoj uopšte unutrašnjeg samoispravljanja. Ljudsko srce je duboko; kako saznati šta se u njemu dešava, a još više šta u njemu treba da se dešava u slučaju određenih okolnosti. Svako ima svoj karakter, svoje raspoloženje, svoje strasti, sklonosti, navike. Svako, dakle, treba da ima i svoj razvoj unutrašnjeg samoispravljanja; jedan za sve nije moguće utvrditi. Samoispravljanje nije stvar hladnog zaključivanja, već živog i revnosnog delovanja koje se odvija duboko u srcu. Hrišćanstvo je tajna ne samo u osnovi, već i u dodacima. Postupak njegovog obrazovanja u srcu je sličan putu kroz skriveni i zamršeni podzemni tunel. Onome koji se reši da stupi na taj put će reći: evo puta, – i on kreće već sam. Ko se, dakle, može spasti, reći će neko, sagledavajući sve teškoće samoispravljanja? – Odgovaramo odgovorom Spasitelja na slično pitanje: ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće (Matej. 19,25,26). Onaj ko je rešio da vodi hrišćanski život kroz Sv. Tajne dobija blagodat Duha koja prosvećuje, ukrepljuje i teši. Prebivajući nerazdvojno s njim, ona ga vodi za sve vreme opasnog zemaljskog stranstvovanja na najpremudriji i najsmotreniji način. I ko se može nadati da će sam izvršiti ispravljanje svog srca? – Zar u ovom svetom delu može iko da očekuje uspeh od pomoći čoveka i ljudskog umeća? Čujte šta govori Gospod: i pokropiću vas vodom čistom, i bićete čisti;ja ću vas očistiti od svijeh nečistota vaših: i daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tijela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas (Jezek. 36,25-27). Sve je od Gospoda. Njemu i predajemo sebe – izložićemo Njegovom blagodatnom dejstvu sebe kao nečistu i ružnu mešavinu, da bi od nas stvorio, kao umetnik i tvorac, – dobre sasude časne, – stvorenja veoma dobra. Sa svoje strane mi možemo samo da pokažemo Bogu iskrenu želju za samoispravljanjem i potpunu spremnost da se pokorimo njegovim zahtevima. Šta se dešava s onim koga poseti blagodat Gospodnja, kako ga ona vodi putem očišćenja u stanje čistote i neporočnosti, – to je Spasitelj prikazao u priči o bludnom sinu.
Najpre blagodat poučava čoveka kako da razotkrije i skine sa sebe pokrove: jer kako da pristupi poslu, ako ne vidi šta treba da radi? Ovo delovanje skida s očiju uma zaslepljenost, srcu se vraća osećaj, i volja se budi iz uspavljujuće bezbrižnosti. Ujedno duša nehotice zaustavlja pažnju na sebi i usredsređuje se ka unutra: tuga i strah, prenoseći dušu u zagrobni svet, pred presto suda, odvajaju je od sveta i predočavaju joj drugi viši večni predmet. – Obnaženo drvo greha stoji sada pred očima uma grešnika, u svoj rugobnoj nagosti, i sada već – ne kao svoj rod – rađa samoosuđivanje, pokriva stidom, pali osudom i grižom savesti. Zrak milosrđa Božjeg u smirenoj duši rađa toplinu umilenja i izmamljuje potoke suza pokajanja; – obilne neprestane suze sa samim korenom na kraju izbacuju iz srca celo drvo greha. – Tako se sve odvija. Čovek sada stoji na čistoj zemlji neporočnosti i revnuje za sveto blagočešće.
Kratko i lako izgleda samoispravljanje kada se opiše; ali nije tako kratko, a još manje lako u stvarnosti. Raznolike su naše potrebe: raznolika su i zaštitnička delovanja blagodati u nama: jednoga ona prima odmah u blaženi mir, izovodi u oblast duha, gaji i miluje (uslađuje); drugoga dugim tumaranjem (stranputicama) iskušava i posle raznovrsnih stranstvovanja odvodi tamo, kao umornog i namučenog putnika. Jer iako u početku vodi putem krivudavim, nagoni ga stegom na tjeskobu i drhtavicu, muči ga stegom svojom dok se ne mogne u nj pouzdati, iskušava ga zapovijedima svojim, a na kraju će ga privesti pravom putu i otkriti mu svoje tajne (Sir.4,18,19,20).
Požurimo u ovaj blagodatni mir, u mesto veselja duhovnog, u sama skrivena nedra Božanskog delovanja i osvećenja. – Teško je! Ali šta ima bez teškoća? Otkako je prokleta za čoveka zemlja u delima svojim, – čovek u znoju lica svoga pribavlja za sebe blago telesno, a utoliko pre duhovno. Ali zato koliko je na kraju utehe u zadobijenom. Žena kad rađa trpi muku, ali od radosti zbog rođenog deteta zaboravlja sve pređašnje muke (Jovan. 16,21). Stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti – (Rimlj. 8,18), – otkriti se i ovde u duhu, i tamo, u celom našem biću. I šta još naročito može da nam posluži kao uteha? To što trud samoispravljanja nije toliko težak u stvarnosti kako nam se to čini na prvi pogled. On izgleda neobuhvatan samo sa strane, samo dok ga ne započnemo. – I ovde, kao i u običnim poslovima sve zavisi od oduševljenja s kojim pristupamo poslu. Pitajte bilo kog istinski delatnog čoveka o težini posla: i on će vam reći da njegove poslove mogu da broje i mere samo drugi, a za njega ih nema, on ih ne primećuje. Oduševljenje, pokrećući brzo sve njegove snage, guta sve nemire, izdiže ga iznad svih prepreka, i okružen neprijatnostima – on ide kao po ravnom i širokom putu. – Isto je tako u delu spasenja: tesan je put ka carstvu, teškim se čini jaram Hristov: ali samo dotle dok smo mi još uvek izvan, dok se premišljamo i promišljamo razvoj novog života. Ali kada se stvori u srcu spasonosna odlučnost, – ona donosi i oduševljenje za dobro delanje. Oduševljeni sledbenik Hristov ide za Njim, radujući se i blagosiljajući jaram od Njega primljen. Sa strane će videti njegov trud, muku i srditost – a on kao pred Srceznalcem na glas pred svima ispoveda da on i svi njemu slični žive – kao neznani i poznati, kao žalošćeni a uvijek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, kao oni koji ništa nemaju a sve posjeduju (2Kor.b,910). – Pitaćete gde naći takvo oduševljenje? – Molićemo se i molitva vere će spustiti ovaj božanski oganj. Molićemo se za oduševljenje, za odlučnost i buđenje iz grehovnog sna. Jer nam je sada spasenje bliže… Noć poodmače, a dan se približi (Rimlj. 13,12). Jer Bog koji reče da iz tame zasija svjetlost, On zasija u srcima našim radi prosvjetljenja znanja slave Božije u licu Isusa Hrista(2 Kor.4,6); A Bog nade da vas ispuni svakom radošću i mirom u vjeri, da izobilujete u nadi silom Duha Svetoga (Rimlj. 15,13).
 
O BORBI SA GREHOM
 
Pošto se čovek svojom voljom usprotivio volji Božjoj, a da bi ugodio volji đavola, on je potpao pod vlast ovoga poslednjeg i izgubio datu mu prvobitno silu da slobodno i rado postupa po volji Božjoj. Sada se, nasuprot ovome, u njegovoj duši utvrdilo nevoljnost (neradost) da se povinuje Bogu i želja da živi po svojoj volji. Ovakvo iskvareno raspoloženje srca ljudskog je od jednoga prešlo na sve, i svi su u tom pogledu postali isti: smrt uđe u sve ljude (Rimlj. 5,12). Ta želja da se čini samo svoja volja, bez pokoravanja volji Božjoj, nerado protivljenje sebi i povinovanje Bogu i jeste ono što se naziva grehom koji u nama živi (Rimlj. 7,17.20.23).
Greh je, uselivši se u samu dubinu duše, ujedno potčinio i sve njene snage, – um, volju i osećanja, a onda se razložio na mnoštvo sklonosti, strasti i grešnih pomisli; iz duše je prešao u telo, odavde u dela i postupke, – i tako je prodro u svo ponašanje i sve odnose čoveka. Tako je „greh udario na svo biće čoveka, – i uz dušu, i misli, i um, – potresao je sve telesne udove; i ništa ni u duši, ni u telu nije slobodno niti daleko od zlih uticaja ovog greha koji živi u nama“[1]. „Sav čovek je obučen u ovaj greh da ne bi mogao više da gleda onako kako bi hteo, već da bi i video zlo, i čuo zlo, da bi noge bile brze za zlodela, a ruke ispružene za bezakonje, a srce zauzeto zlim pomislima.“[2]
Greh koji u nama živi, zajedno sa đavolom – ocem njegovim, nalik je despotu koji drži dušu zarobljenu i ne daje čoveku da čini ono što se njemu protivi. Kao instinkt on vuče grešnika po običnom putu sve dalje, ne dajući mu vremena da se predomisli i nekako zaustavi niz svojih grehovnih želja. Uglavnom grešniku ni na pamet ne pada da izmeni svoj život: grešnik ne razmišlja o tome da greši „bačen u more zaborava i bezdan poroka, smestivši se na vratima pakla“.[3] „Srce sa svih strana nekakva zavesa mraka oblaže, dim koji izlazi iz ognja svetovnog duha niti dopušta misli da se obraća Bogu, niti duši dozvoljava da se po želji moli, ili veruje, ili voli Gospoda“.[4] Ali ako i uvidi grešnik da ovo ili ono ne treba činiti, da je ova ili ona želja, ova ili neka druga sklonost nezakonita, nemoralna, i onda kakva je korist od toga? On ne želi da podigne ruku, da pomeri nogu i usprotivi se nezakonitoj želji ili nezakonitoj sklonosti; jer on uopšte ne želi da ne greši, ne želi da se usprotivi sebi i pokori Božjoj pravdi. On je zarobljenik koji je uvideo da su mu vezane ruke i noge i koji se bezbrižno predao ponižavajućoj sudbini ropstva. To je glavna bolest, korenito zlo koje podržava sve duševne bolesti, hrani sve grešne sklonosti – odsustvo želje da se ustane protiv greha, da se pokori volji Božjoj. Ko želi da se oslobodi od ropstva grehovnog, da očisti svoju dušu od svih nečistota, taj mora pre svega da zamrzi greh, da razgori želju za protivljenjem njemu, da uništi protivljenje Božjem zakonu i razgori želju da postupa po njemu, – neophodno je izmeniti volju. Bez ovoga se ne može učiniti nikakvo dobro, ne može se pobediti ni jedan grehovni pokret. Istina, „postoje neki, kako kaže sv. Makarije, koji se suzdržavaju od svakog bluda, lopovluka i koristoljublja, i sličnih grehova, te se zbog ovoga sami ubrajaju među svete: ali u samoj istini su veoma daleko od svetosti. Jer u umu njihovom prebiva mnoga zloba, i živi, i gmiže, i nije ih uopšte ostavila“[5]. „Jer nije samo uzdržanje od zla, kaže on u drugom slovu, očišćenje. Uđi ti, ko god da si, kroz pomisli koje u tebi neprestano uzrastaju u zarobljenu od greha dušu tvoju i pregledaj do dna misli svoje, i dubinu pomisli istraži: i videćeš u nedrima duše tvoje zmiju koja puzi i gnezdi se, koja te ubija otrovom delova duše tvoje. Jer je srce neizmerni bezdan: jer ako ubiješ ovu zmiju, pohvali se pred Bogom čistotom tvojom; a ako ne: smiri se kao nemoćan i grešan“[6]. Ova zloba, ova zmija koja se krije u srcu – želja za grehom i nehtenje pravde – i treba da bude ubijena prvobitno. Bez ovoga nije moguć nikakav uspeh: u svakom poslu će ruke same klonuti.
Neće odjednom, bez sumnje, primetno očistiti sebe ni onaj kod koga se izvršio odlučni prelom volje. Protiv njega će ustajati strasti, sklonosti, navike – sve ono što je on ranije radio sa zadovoljstvom i što je upražnjavao spontano; ali barem će posle ovoga imati mogućnost da se usprotivi ovim pobunama, da ih oslabi, umanji i ukine. Posle promene glavnog raspoloženja sledi promena snaga duše – osećanja, volje i uma, dalje slabljenje ili potpuno gašenje strasti i sklonosti, jedne za drugom, iako ne odmah i ne odjednom. Padati je lako, ali nije lako ustajati; lako je strčati niz brdo, ali se nije lako popeti uz brdo.
Posle ovoga je očigledno da se okovi ropstva grehovnog ne mogu skinuti sa sebe bez borbe i to borbe naporne, dugotrajne, – i da ova borba ima dva vida, ili dva načina. Prvo treba ustati protiv greha mržnjom prema njemu uopšte, isterati ga iz njegovog glavnog prebivališta izmenom volje, buđenjem želje za protivljenje duhu i pokoravanjem sv. volji Božjoj, – a onda tek ustajati i protiv poroda ovoga greha, uništavati njegove ostatke u sebi sve do mogućeg njegovog istrebljenja. Tamo se odvija generalna bitka, ovde se samo smiruju pojedinačne pobune pobeđenog; tamo se ruši glavno utvrđenje neprijatelja, a ovde se on izgoni potpuno iz zemlje pobedom vraćene zakonitom vlasniku i progoni sve do krajnjih njenih granica.
 
A.
 
I glavnu pobedu duše nad grehom treba dovesti u vezu sa borbom hrišćanina sa grehom uopšte, jer iako u njoj prevashodno deluje blagodat, ipak ostaje još dosta mesta i za slobodnu upotrebu sopstvenih snaga duše, kao što ćemo videti iz njenog opisa:
1. Prvo njeno delovanje – buđenje pripada blagodati. Greh sakriva lance kojima drži dušu vezanu i ona, pošto oslepi, navikava se na svoje zarobljeništvo i počinje da ga voli. Ne videvši nikakvu opasnost za sebe, grešnik spava s(a)mrtnim snom. On neće ustati niti vaskrsnuti, ako ga ne probudi i ne oživi blagodat. Stoga Spasitelj stoji pred vratima srca i kuca. Trenutak, način, okolnosti ovog buđenja su potpuno skriveni u premudrom promišljanju Božje blagodati. Ona ne dolazi na vidljiv način, izvlači grešnika iz bujice greha i stavlja ga van nje bez ikakve saradnje od strane čoveka, iako uzimajući u obzir uvek moralnu osetljivost čoveka. Za probuđenog blagodaću se istog časa, kao bljeskom munje, osvetljuje sve i u njemu samom i oko njega. S naročitom snagom se otkrivaju pred njim svojstva Božja, zavisnost čoveka od Boga, njegov zadatak i naročito sadašnje stanje. On sada kao da se uvodi u potrebni odnos i vezu sa svim s čim treba da bude u vezi. Ovakvo prozrenje, odražavajući se u srcu, u njemu rađa osećanje rastrojstva i poniženja, tihu tugu zbog stanja u koje se doveo, duboko uverenje da ne treba da bude takav, potrebu da izađe iz tog nereda, i izvesno predosećanje boljeg života i boljeg stanja.
Stanje u kome se nalazi duša nakon blagodatnog buđenja jeste stanje koje može da izazove samo blagodat. Istina, o svemu što se dešava tada u duši čoveka može da rasuđuje svaki grešnik i sam, može čak i sam da izazove slična osećanja; ali ova slobodna delovanja nisu uopšte isto što i blagodatno buđenje. Vlastita razmišljanja grešnika obično skreću u uopštavanje, a blagodatno dejstvo ograničava pažnju grešnika na samoga sebe; ova prva razmišljanja klize samo preko površine duše, ne dotičući se srca, a ako se i dotiču ponekad, onda lagano, bez posledica; dok blagodatna buđenja ulaze u samu dubinu bića ljudskog i dotiču se najiskonskijih njegovih temelja: jer je Bogu svojstveno da govori pravo u srce. I osećanja koja ponekad pobuđuje grešnik dugim i napornim razmišljanjem o stvarima koja najviše zapanjuju su potpuno nepouzdana. Ona na silu prodiru u srce, opstaju u njemu s naporom, i spremna su da nestanu zajedno sa nestankom napora, ne ostavivši ni najmanjeg traga svog prisustva; a osećanja koja su probuđena blagodaću dopiru do najdubljih osnova srca, tamo se urezuju, ispunjavaju ga, iako bismo mi hteli da ih napregnutim razmišljanjem otklonimo, a kada se stišaju, uvek ostavljaju iza sebe duboke tragove. Stoga se uzalud nada onaj ko sam sebe želi, bez blagodati, da probudi iz grehovnog sna. Sve što ostaje slobodi čoveka ovde je molitva za ovo buđenje, usrdna, iskrena, praćena obećanjima o tome da će istrajno (postojano) slediti priziv Božji. „Kao što je našoj prirodi tuđa zloba, ali se prestupom prvog čoveka spolja prikrala i mi smo je primili u sebe, te se ova skoro pretvorila u našu prirodu: tako kroz nesrodni našoj prirodi nebeski dar Duha, treba ovu izagnati iz prirode naše, i ponovo uspostaviti u nama onu prvobitnu čistotu. Ali ovo duša može da zadobije samo mnogim prozbama i molitvama“.[7] „Neka vapi duša svom snagom Gospodu da je kroz blagodat Duha učini dostojnom da se oslobodi od strasti“[8].
2. Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas moj (Otkr.3,20). Probuđeni grešnik čuje; ali onaj koji čuje još uvek može da ne otvori ulaz. Između čuti i otvoriti prolazi više ili manje vremena u kolebanju onoga ko je čuo – da li da otvori ili ne. Probuđeni grešnik je postavljen blagodaću na sredinu između dva puta – greha i pravde, postavljen je tako da mu je data mogućnost da izabere život po duhu, po pravdi, ne zadržavajući sebe više nasilno zakonom ploti ili greha, po kome htjeti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim (Rimlj. 7,18). Sada slobodi čoveka sleduje da: usmeri sebe odlučno na stranu dobra, učini ovo usmerenje vladajućim, oduševi sebe odlučnošću da odmah počne svoje ispravljanje, – kažemo, slobodi: jer blagodat koja je ranije prethodila svakom delovanju ovde već sleduje za zapovestima slobode, i nikako drukčije ne ulazi u dušu, osim po njenoj želji i molitvi, ne ispunjava je pre nego što ova otvori usta da je prihvati. „Dolazeća blagodat deluje, kaže Makarije Veliki, ne tako da prinudno svojom silom vezuje volju, pa i onoga koji želi i koji ne želi nepomično prikiva za dobro: već ustupa mesto samovlasti i prisutna blagodat, da bi tako iskušala volju i videla: poštuje li dušu svoju ili ne; da li je saglasna sa blagodaću ili nije“[9]. Kako ispunjava i kako treba da ispuni ove zahteve duša može se odrediti samo u najopštijim crtama.
a) Tako da za priklanjanje volje u stranu dobra, kao i za sve što će uslediti, prvi uslov, kao i prvo sredstvo jeste napregnuti trud i molitvena želja da se što je moguće više zadrži to stanje u koje ga je dovelo blagodatno dejstvo. Zato čim osetiš blagodatno delovanje, ne izbegavaj ga, ne guši ga rasejanošću ili nekakvim drugim zanimanjem (trudom), već žuri da izazoveš kod sebe iskrenije slaganje sa svim onim što ti pruža blagodat; ne uklanjaj pažnju s nje, već se smireno pokori i predaj joj se sav; ne mudruj o mogućnosti tog stanja u kome se nalaziš, već bolje pridodaj ubeđenjima koja je proizvela blagodat i druge poražavajuće istine (na primer, ti ponižavaš lik Božji, raspinješ Hrista: nesreća je ako još i ne poslušaš, – mač nad glavom, i sl.), ili razvijaj one kojih si već svestan. Sada će razmišljanje imati potpuno drugo delovanje nego u stanju bezosećajnosti i hladnoće uobičajenih za grešnika, ići će pravo u srce, podražavajući samoj blagodati, ograničavajući se samo na tebe i obraćajući prema tebi predmete onim stranama koje kod tebe mogu da izazovu najjači utisak, i ti nećeš hladno uopšteno misliti, već ćeš sa svetlom mišlju prelaziti s jednog živog osećaja na drugi živi osećaj. Nemoguće je da se pritom ne zgreje srce, da ne poželi da ostavi greh i počne novi život u Hristu: Bog će videti tvoju želju da staneš na stranu dobra i da mu prikloniš svoju volju. „Treba se primoravati na dobro, iako u srcu u kome prebiva greh za to ni nema želje. Tada Gospod, videći ovakav predlog i toliko dobar trud, tvori milost, izbavlja od neprijatelja i greha koji živi u nama, ispunjavajući Duhom Svetim“.[10]
b) Onda kada je čovek i dušom i srcem spreman da se vine na nebo, okovi greha ga svom snagom još vuku dole. Sada sve na šta je srce ranije bilo stalno usmereno ustaje protiv njega, sve što čini njegove suštinske i ukorenjene pobude počinje da se suprotstavlja. Sada mu u stvari i sleduje strašna borba sa samim sobom, sleduje ono što smo nazvali generalnom bitkom. Nije moguće odrediti sve što se ovde dešava. Ovo stanje duše je najskrovitije i najnedosežnije. Ko je video kako se odvija vrenje elemenata u jajetu? Ko može da kaže u kom je stanju klica u zrnu koje gnjije? Najvažnije tačke ove borbe mogu se ipak odrediti oslanjajući se na iskustvo obraćenja grešnika. Na čemu prevashodno greh zadržava grešnika koji se ispravlja, i protiv čega on mora da napregne sav svoj trud – to su glavi pravci greha – korenje strasti grešnog srca. To su: samougađanje koje ishodi iz glavnog tona duše otpale od Boga, prema kome se čovek ophodi sa sobom kao majka sa sinom jedincem: ono koje ishodi iz glavnog rastrojstva bića ljudskog – sklonost prema čulnom, vidljivom; ono koje ishodi iz glavnog poprišta gde se razotkriva greh, – sila ovoga sveta (ili čovekougađanje). Samougađanje, spoljašnjost, sila ovoga sveta[11] – to su osnovni koreni greha. Treba ih se otresti. U trenutku buđenja grešnika i usmeravanja volje na stranu dobra oni kao da su neprimetni: jer ovde duša stoji na još jednom mestu; ali čim bude morala da pristupi delanju, da zakorači na novi put, oni prvi počinju da se osećaju, prvi staju na put. „Kako grešnik, potaknut blagodaću Božjom, počinje da se kaje, kaže sv. Tihon Voronješki, tako ga napadaju razna iskušenja. Čim čovek počne da pristupa Hristu, a satana ga prati u stopu i odvraća od Hrista: počne da radi za Hrista, a neprijatelj ga sprečava i postavlja mu različite mreže“.[12] Stoga žuri da ugušiš njihovu prvu pobunu, izgoni ih iz želje naročitim naporom ljubavi prema Gospodu: a sada daj svu slobodu zdravom rasuđivanju i bez odstupanja drži srce uz njega. Razum, prosvetljen istinom koju daje skriveno delovanje blagodati, predstaviće ti prvo ove predmete u njihovom istinskom vidu, skinuće obmanjivi pokrov koji prikriva njihovu rugobu, a srce, ako nije potpuno izgubilo ukus, osetiće tada potpunu odbojnost prema njima; dalje će ti razum prikazati svu opasnost slaganja s njima, a ti to utvrdi u srcu, i ono će zaplamteti mržnjom prema ovim okovima koji ga vode u pogibelj; i najzad, kada razum prikaže pred tvojom svešću svu lepotu duhovnog života, svo blaženstvo opštenja sa Bogom i svetima, svu sladost mira i slobode duhovne: onda će srce pobeći od onih teških okova kao što se beži od vatre, i pohrliće ka ovom blagu kao jelen na izvor. Uopšte, iz ove bitke srce mora da iznese odlučna raspoloženja suprotna zahtevima greha: želju za mukom i stradanjem nasuprot samougađanju, odricanje od vidljivog – plotskog i napor za nevidljivo – duhovno nasuprot spoljašnosti, predavanje sebe svim nepravdama i svim ruganjima nasuprot čovekougađanju i sili ovoga sveta. Zato je za srećan završetak borbe potrebno da on sa revnošću i što je moguće brže skuplja sve poražavajuće predstave koje mogu da izazovu njih, raspoloženja. Onaj koji savesno deluje će nesumnjivo uspeti u tome, blagodat će ukrepiti u njemu takva raspoloženja, i u duši čoveka će težnja za životom po duhu postati glavna.
v) Evo duša je već na samom kraju oblasti grehovne; samo je mala linija deli od zemlje svetlosti, slobode i blaženstva! Okovi su spali, i ona je spremna da uzleti gore, kao čista golubica. Ali lukavstvo greha i njegovog oca se još uvek nije istrošilo, on još uvek ima strelu koja mu skoro uvek pogađa plen. Samo što duša napregne svoje snage da bi pristupila delu, kad njenu pažnju pogađa žalosni vapaj: još jedan dan i dosta; sutra ćeš preći ovu granicu. Najzavodljiviji vapaj! Greh ovde stoji u naše ime, preklinje da se sažalimo nad sobom: ako bismo i malo poklekli pred njegovim nagovaranjem, odmah bi nas čitavo mnoštvo zlih pomisli, isterano za sada samo iz srca, za tren oka, kao nekakvim pokretom žezla, obuzelo sa svih strana i ugušilo svojom težinom: čovek koji je ranije dolazio do oduševljenja opet ne želi da pridigne ruku, pomeri nogu. Zato neka te ponese hrabrost, ne smatraj ove pomisli za svoje, ne dozvoli da dugo ostaju u duši, a naročito ih ne puštaj u srce. Žuri da ih isteraš jasnom predstavom o nerazumnosti i opasnosti odlaganja; budi siguran da je ovaj mali zahtev ukidanje svega, lepa predstava ropstva u vidu slobode, laskavo prijateljstvo koje prikriva nepomirljivog neprijatelja. Pomisli: porazivši ovog neprijatelja, zadobićeš odlučujuću pobedu. Reci: gotovo je srce moje… ustavši, idem…
g) Kako ćeš da ideš Bogu pravednom, – pogledaj koliko imaš grehova beščašća? Zajedno si sa Judom prodavao Hrista, zajedno s Kajafom Ga vodio na sud, udarao, menjao za razbojnika, raspinjao. Kao grom pogađa dušu ovaj glas lukavog, adski dah njegov obuzima je i sprema se da je proguta u svom ognju. – Ti vidiš bezdan pogibelji, ali okreni se i pogledaj bezdan milosrđa koje te je do sada milovalo. Ako te je i ranije, kada nisi ni pomišljao na Boga, On milovao, utoliko pre će sada. Tamo ništa nisi imao, a sada imaš makar nešto… Budi hrabar! Požuri da iz onoga čime hoće da ti nanesu ranu načiniš lek; Spasiteljev krst označava svepraštanje. Drži se njega jakom silom vere; on će te zakloniti od strela pravosuđa Božjeg. Žuri u crkvu, tamo je melem utehe: tajna pokajanja. Ispovedaj grehe, primi razrešenje. Kao što hladna voda osvežava žednoga, tako se preko glave tvoje kroz ruke sveštenika izliva na tebe zrak opravdavajuće blagodati Božje. Zapečati zauvek u biću svom silu blagodati. Kao što se na vosku rastopljenom utiskuje pečat, tako i ovde. Ako se ohladiš, sve je izgubljeno. A ohladićeš se zato što dobar pokret koji sada postoji u tvojoj duši još uvek nije usvojen. Još uvek nisi stekao prava na njega. Još uvek si vezan i na zemlji i na nebu. Neka onaj koji ima vlast odluči da te razreši, i onda ćeš izaći iz knjige osuđenih i upisaćeš se među sinove i prijatelje Božije koji se spasavaju. I blagodat će se izobilno izliti na tebe i ostaviće na tebi pečat prava na usinovljenje Bogu i zajednicu svetih.
3. Na ovaj način se, najzad, u duši sve stišava. Probuđeni grešnik, oslobodivši se svih okova, s potpunom spremnošću sada govori: ustavši idem, i blagodat, koja je dosad delovala skriveno, nadzirući kao mudra savetnica prve radnje Hristovog vojnika-učenika, prima ga sada u svoje naručje, grli i kao nagradu za podvig ispunjava sobom. Vrata srca su otvorena, Hristos ulazi u dušu i večera s njom. „Nama koji tvorimo nad samima sobom nasilje da bi sačuvali čistim hram Božji dolazi Onaj Koji je obećao da će se useliti u nas i hoditi u nama, onda će i duša zadobiti svoje nasleđe i biće dostojna da postane hram Božji. A Sam Bog će, izagnavši Svojom vojskom lukavog, u nama da se zacari ubuduće“[13]. A sada ona, uznesena iz kruga običnih stvari, osećajući se potpuno slobodno, s ognjenim mačem odlučnosti i revnosti za čistotu i svetost, prolazi kroz sav svoj život, pregledajući sva dela, odmeravajući sve misli, želje, sve tajne pokrete srca, i uništava sve na čemu postoji ma i najmanji trag greha. Sve sumnjivo kod sebe ona stavlja sada pred ogledalo savesti i osuđuje. „Duša koja se udostojila da primi odozgo silu i Božanski oganj odstupa od svakog pristrašća svetovnom duhu, i oslobađa se od okova zla, odstranjujući od sebe okamenjenost grehova, a sve drži ni za šta i gleda na to odozgo“.[14] Ovde se dešava brz, ali odlučan i oduševljen preokret života, koji podrazumeva i savesno obećanje stalne vernosti novom zavetu srca s voljom Božjom. Kao potpuni pobednik duša se kreće sada u svojoj oblasti potpuno slobodna, sve iznova ustrojava, svemu daje novi izgled, svuda kao da stavlja okove na pobeđene, i niko joj se ne suprotstavlja. – To blagodat daje duši da oseti svo blaženstvo slobode svojih čeda i kao nagradu za prvo samoprinuđavanje, i kao oduševljenje za naredne pobede. Duša ovde ushodi na takvu visinu da sećanje na nju kasnije, tokom celog života služi za nju kao osnovno nadahnjujuće načelo; duboko sećanje srca na nju ispunjava život svetom tugom zbog gubitka kakvog najdragocenijeg bisera, snažnim revnovanjem da se pronađe blago skriveno u polju. „Blagodat prvo, govori sv. Diadoh, obilno ozaruje dušu svojom svetlošću, tako da je ona može obilno i osetiti, da bi nas priklonila da s radošću stupimo na put božanskih sozercanja“.[15] „Svesveti Duh, kaže on dalje, na početku usavršavanja, ako revnosno zavolimo dobrodetelj Božju, daje nam da okusimo sladost Božju svesrdno i zadovoljavajuće, da bi um imao tačnu predstavu o konačnoj nagradi za bogougodni trud“[16]. Ushićujuće stanje! Ali za čoveka koji je propadljivim telom obložen nije moguće da se zauvek održi na ovoj visini. Blagodat ga opet uskoro spušta u obični krug života, gde talasi greha opet pokušavaju da ga prekriju sa svih strana, i predstoje mu nove borbe. „Dešava se, kaže Makarije Veliki, da blagodat dostiže meru savršenstva, tako da čovek postaje slobodan i neporočan: ali kasnije opet na neki način blagodat se smanjuje, i opet je protivne sile zaklanjaju pokrivalom“.[17]
Napomena. Ovako dolazi do odlučne izmene volje – i to je prvobitna glavna pobeda nad grehom koji živi u nama. a) I početak i kraj njen podjednako pripada prevashodnom delovanju blagodati, samo što je ovo delovanje prvo priziv na podvig, a posle nagrada za isti, – prvo blagodat postavlja čoveka samo u stanje srednje između života plotskog i duhovnog, iako sa izvesnim pobuđenjem od života plotskog ka životu duhovnom, a posle mu se daje da okusi svu sladost života po duhu, svu radost u Duhu Svetom: sredina pripada i slobodnoj upotrebi sila ljudskih ili izboru njegove slobodne volje. Govorimo ovako ne zato što je čovek ovde sasvim ostavljen samome sebi, jer mu je tad naročito i potrebna blagodatna pomoć, kada se u celom njegovom biću odvija korenita promena; – već zato što blagodat ovde uvek sledi za pokretima slobodne volje: koliko čovek želi Duha, toliko se ispunjava njime, i što više želi, time se više ispunjava, tako da kada poželi potpuno, u potpunosti se i ispunjava: ako poželi da se usmeri ka dobru, blagodat i daje ovo usmerenje; ako poželi da se odrekne svega, odriče se; ako poželi sada da počne delo ispravljanja, blagodat okriljuje ovu odlučnost. Ako budemo drukčije predstavljali delatnost duše u ovo vreme: onda u promeni života neće više ništa ostati slobodi. Ovo je, može se reći, načelo Makarija Velikog – da blagodat daje samo ono što želi i traži duša. Naročito je ovo izraženo u slovu o čuvanju srca u 12. i 13. glavi. b) U opštim crtama smo ovde prikazali unutrašnji hod ka odlučnoj promeni volje, koji koliko god da menjaju različiti uslovi, ipak u suštini ostaje uvek i za sve jedan isti. Jer onaj ko se nije probudio neće početi da se bori sa sobom, – ko se ne bori, neće pobediti. Uzaludni su svi napori da se zadobije odlučnost da se ugađa Bogu drukčije. Dešava se da neko sam od sebe bez blagodati počne da prinuđava sebe na dobro, sam od sebe odseca poroke; ali ovaj trud traje jedno vreme, a onda se ostavlja opet, ako se ne ostavi, onda uspeva da stvori od sebe čoveka čistog samo spolja: to je prirodno ispravljanje; u njemu nema unutrašnjeg duha života. Ovde je glavno – blagodatno buđenje: ono svedoči o božanskoj izabranosti i obećava naročitu zaštitu. Za ovo se najpre i treba moliti i to svom snagom vere, svom jačinom nade. v) Slobodna volja se prema svojoj suštini čas priklanja dobru, čas otklanja prepreke, čas pristupa delu, i u svim ovim momentima ona, iz suštinske svoje veze s mislima, treba da bude rukovođena i jačana naročitim dobrim pomislima, čija se vrednost određuje usredsređenošću na cilj. Kakve god da su, ali one su najbolje ako u datom slučaju ili priklanjaju dobru, ili čine raspoloženje za dobro vladajućim, ili pobuđuju neodložnu odlučnost. Kao što svaki čovek ima svoje lično raspoloženje: tako i za svakog treba da postoji i određeni rod dobrih pomisli, naročito zapanjujućih i pobuđujućih, – ili čak jedna vladajuća svepobeđujuća pomisao. I svaka stvar izdaje naročiti zvuk, i odaziva se tek na srodni zvuk, kada ne udarajući po njoj želimo da iz nje proizvedemo zvuk. Zbog toga nekoga naročito pogađa blagost Božja, nekog drutog strogost Njegovog pravosuđa, trećeg prednost vrlina, četvrtog niskost poroka, a petog još nešto ne toliko opšte i važno. Posle ovoga trud čoveka da se zaokupi, za vreme borbe sa sobom čas ovim, čas onim pomislima, ili, što je više u skladu s iskustvom, nehotična smenjivanje jednih drugima nije ništa drugo nego težnja duše ka onoj predstavi koja jedina može da zameni sve i čiji nacrt na neki način nosimo u duši. Zato se umesto svih pravila u tri data delovanja duše može postaviti jedno: hitrije pregledaj sve predstave koje mogu da pobuđuju volju i najviše se zaustavljaj na onu koja od prvog časa kao strela prođe kroz celo tvoje srce. To je tvoje: razvijaj ga svim svojim bićem; ono će te spasti. Zapaljivo staklo se ne pali odjednom, jer fokus njegov se ne podudara odjednom s površinom zapaljive materije, isto je i sa razumom: obrćući oko srca krug blagotvornih predmeta ne pogađa ga odmah, već tek onda kada utisne u njemu glavnu pobuđujuću misao. Tada se ono zgreje i zapali u tren oka. I tu i silazi na njega oganj Duha koji je odnosi u svoje uzvišene oblasti i oblači u slobodu i neprikosnovenu vlast. g) Zadivljujuća sila je sakrivena u tajni pokajanja. Svest o gresima umom samo, bez ispovesti i razrešenja, nije dovoljna za pokajnika i skoro uvek ostaje besplodna za život. Ovde kao da se događa zapečaćenje hrišćanina – blagodatno… Svojevoljno se ništa ne može uzeti od Gospoda.
Nije čudno što su posle ovoga sve misli i želje onih koji se spasavaju upućene Spasitelju… U Njemu je radost, u Njemu je sva uteha. Od toga bez prestanka u ustima i u srcu kruži … najslađe ime – Isus…
 
B.
 
I posle prve glavne pobede nad izopačenom voljom čoveku predstoje nove, mada ne toliko teške, ali zato češće borbe sa sobom, ili još bolje – jedna stalna borba čiji kraj donosi tek smrt.
1) Kakav je unutrašnji karakter – unutrašnje raspoloženje vojnika koji stupa u borbu? S visine na koju blagodat uznosi dušu koja se rešila na novi život duša donosi, kao odbljesak viđene i iskušane slave, revnost za čistotu i svetost, – revnost oduševljenu koja je sada sva upućena samo na sebe. U prvim trenucima se ona ne može drukčije otkriti do mržnjom prema zlu koje se svuda u sebi primećuje, i neprestanim proganjanjem ovoga. Činjenje dobrih dela s prijatnošću ljubav prema dobru – još uvek su, utlavnom, samo u želji: on želi da srce takođe bude okrenuto duhovnom, kao što je ranije bilo okrenuto čulnom, – zahteva od njega takvo usmerenje, ali ga ne nalazi. Sa svim žarom on sada teži da ga stekne, pojačano se protiveći zlu i primoravajući srce na dobro.[18]
Samoprotivljenje i samoprinuđavanje dva su pola iste njegove oduševljene revnosti. Nezadovoljan sobom, on ne obraća pažnju na to da će ga ovakva delatnost koštati velikog truda, da će neprestano pogađati mukom i bolešću njegovo srce, koje se nije naviklo na protivrečenje, – da će pasti u očima drugih možda, da će ga zamrzeti i progoniti; jer je oduševljen željom da protivreči svom srcu, da sebe uguši, liši slave. Teškoće ga ne zbunjuju: on je predan božanskoj blagodati i uveren da će muka unutrašnje borbe uskoro prestati, i da će još ovde za njega nastati blaženi mir duše, – stanje kada će on bez ikakve prinude i napora želeti dobro i voleti duhovno. Ovo je unutrašnje raspoloženje onoga koji stupa u borbu! Prezrevši svako uzdanje zemaljsko, sa željom za mukama, trudom i protivljenjem sebi, on revnuje za povratak u sebe ljubavi prema svemu dobrome, oduševljavajući se nadom da će mu Gospod na kraju dati blagodat čistote i spontane želje za dobrom bez protivljenja.
2) U kakvom je stanju duša kod onoga čoveka koji stupa u borbu, kod koga se stvorila čvrsta odlučnost da živi kako treba, i u kakvom je odnosu njeno novo usmerenje prema drugim raspoloženjima duše? Da li zato što duh koji je ranije bio tako duboko sakriven ispod pokreta duše i tela čak, a sad je oslobođen silom blagodati iz ove tamnice, zadobivši slobodu delovanja i nezavisnost života, prenosi svesti svoje visoke zahteve s takvom snagom da se i slobodna volja bez pogovora prihvata ispunjavanja ovih, ili zato što je sila blagodati dodirnula dušu, prožela svest i slobodnu volju toliko iznutra i duboko da je na njima ostavila neizbrisive tragove naročitog duhovnog nastrojenja, ali samo kod onoga koji se odlučno rešio da otpočne nov život, duša, kako smo videli, oseća potpuno novi poredak bitija i života i, nalazeći u njemu svo svoje blaženstvo, plameno želi da uđe u ovaj po ma koju cenu. Uostalom, tek prvi put i jeste na njegovoj strani. Ona žudi za novim poretkom; ne žaleći sebe, spremna je sve da učini da bi ga smestila u sebe, dok je sama sva još obuzeta i u izvesnom smislu pokrivena onim što je ne samo nesposobno da odgovara njenoj zamisli, već joj je potpuno protivrečno. U njoj nema ni jedne snage koja bi joj saosećala, nema ni jednog pokreta koji ne bi ustajao protiv nje: ona bi želela da misli na nov način, ali um ne ume da odgovori njenoj želji, htela bi da se naslađuje duhovnim, ali srce još uvek nema osećaja za to; tamo je još uvek sva količina strasti i običnih sklonosti svaki trenutak spremna da bukne i svojom adskom silom spali mladicu novog života. Uopšte, onaj koji se rešio na ovaj život je isti kao i ranije, samo što mu je glavno načelo novo. To je isto kao kad neko uzme lek, a telo ga ne prihvati. Iscelenje je ovde otpočeto u centru života, ali mu ostaje još da prodre sve do krajnjih delova bića koji još uvek ostaju zaraženi bolešću. Uostalom, prema samoj suštini stvari i prema iskusnom uveravanju svetih podvižnika, zdravo usmerenje na duhovno, istinski dobro i sveto nalazi se već u samom unutrašnjem temelju njegove duše, a usmerenje na čulno, grehovno, ta bolest duše se drži samo još na njenoj periferiji, na njenoj površini. Greh je sada isteran iz svojih tvrđava koje je zauzelo dobro, i rasturen je, rasejane su mu snage. „Blagodat i greh se ne kriju zajedno u umu, kaže sv. Diadoh, već do krštenja (ili do tajne pokajanja) blagodat spolja pobuđuje dušu na dobro, satana se gnezdi u njenoj dubini, trudeći se da pregradi sve ispravne ishode uma; od onog trenutka kada se preporađamo, demon se isteruje napolje, a blagodat ostaje unutra“.[19] „Kada blagodat ne obitava u čoveku, demoni kao zmije se gnezde u dubini srca, uopšte ne dozvoljavajući duši da poželi dobro; a kada u dušu uđe blagodat, onda oni kao nekakvi mračni oblaci prolaze kroz delove srca, pretvarajući se u grehovne strasti, ili u različite zabave da bi pomutili pamćenje, odvratili um od besede sa blagodaću“.[20]
3) Iz ovakvog stanja odlučnog čoveka proističe sama od sebe suštinska za njega neophodnost novih borbi sa sobom, ili jedne stalne borbe koja će da traje, ne s podjednakom snagom, sve dok ni u jednom delu njegovog bića ne ostane primetnih tragova grehovnih pokreta. On će postati dvostruk. Članovi njegovog dvojstva su suštinski suprotni u svojim usmerenjima; ipak svaki od njih radi svog delovanja može da koristi samo one iste snage koje i drugi. Otud oni moraju da se sukobljavaju međusobno, da se jedan drugome suprotstavljaju, da jedan drugog savlađuju: jer svaki traži isključivu vlast, teži gospodarenju. Jer tijelo želi protiv Duha, a Duh protiv tijela; a ovo se protivi jedno drugome (Gal. 5,17). Duh se sada ukrepio u samom korenu života čovekovog, stao je čvrsto nogom ovde, ali mu predstoji još veliki trud da istera svog neprijatelja iz svih mesta gde ovaj može još da se krije: s druge strane, i greh, gord, samopouzdan, dok u njemu ima i najmanjeg pokreta života, nikad ne gubi nadu u pobedu i u svako vreme ustaje i bori se. U trenutku oduševljene odlučnosti blagodaću uzvišeni duh se slobodno kreće u krugu svog života, i bez ikakvog otpora sve pogađa, sve menja, svemu daje novi izgled. Zašto ga ne bi uvek držali na ovoj visini? Strele greha ne dosežu ovamo: čovek bi bio oslobođen od borbe, a ujedno i od opasnosti od poraza. Ali blagodat koja ustrojava spasenje grešnika uglavnom smanjuje svoje delovanje na dušu i stavlja je obično u svojstveni njoj krugu. Tako deluje blagodat u odnosu na čoveka, jer ovo zahteva njegov duhovni uspeh i razvoj. Poučno odstupanje blagodati stavlja na probu slobodnu volju, podučava smirenju, pali veći oganj[21]. Uopšte, ispravljanje čoveka ne treba da bude stvar samo blagodati, već i slobode. Blagodat u ovom slučaju deluje ako čovek sudeluje. Uzželi (na primer, molitvu), napregni se u zadobijanju dobra, i dobićeš blagodat neometenog ispunjenja željenog.[22] Da je zajednički s poretkom moralnim neki drugi način delovanja, nema sumnje da bi ga blagodat izabrala. „Ona nas kao iskrena majka hrani kratkim odstupanjima i čestim utehama“.[23]
4) Dakle, i posle odlučne promene volje hrišćaninu je potrebno boriti se sa grehom. a) A čijom snagom će se odvijati ova borba? b) s kojim oružjem i v) po kojim pravilima?
a) Snaga za vođenje unutrašnje borbe se daje blagodaću Sv. Duha. Pod njenim uticajem ili njenim skrivenim pokretima vodi bitku duša, koja je počela kroz nju nov duhovni život.[24] Sva Crkva uopšte stoji i vodi borbu pod rukovođenjem i prema zapovestima Gospoda Isusa Hrista; ali, prema Njegovom premudrom ustrojstvu, Crkvi je darovan Duh Sveti koji spaja sa Hristom svaki ud, menja ga na hrišćanski način i ispunjava Hristovim životom. Isus Hristos je izvršio domostroj spasenja našeg, a Sv. Duh usvaja i pripaja ovo spasenje nama, posreduje između Hrista i nas, privodi nas Njemu i Njega useljava u nas. Ako sada na putu ka Hristu nije moguće ne naići na iskušenja, ne boriti se, čijom će se onda, ako ne blagodatnom silom, odvijati ova borba? O blagodati je rečeno da ona vernog_u početku vodi putem krivudavim, nagoni ga na tjeskobu i drhtavicu, muči ga stegom svojom dok se ne mogne u nj pouzdati, iskušava ga zapovijedima svojim, a na kraju će ga privesti pravom putu i otkriti mu svoje tajne (Sir. 4,18-20). To jest, sva suma probno-iskušivačkih unutrašnjih stanja hrišćanina-vojnika neposredno zavisi od blagodati. Njeno učešće u unutrašnjoj borbi je tako veliko da ona ne samo da uliva hrabrost za otpor i tajno sugeriše načine savladavanja neprijatelja, nego određuje čak i vreme grehovne pobune i njegovu meru. U ovom pogledu blagodat dopušta grehu da ustaje samo onda kada je to potrebno za čoveka koga vodi, i popušta uvek onoliko koliko je neophodno za njega ovog ili onog momenta njegovog obrazovanja, i uopšte koliko ko može da ponese. Glavna stvar koja se ovde zahteva od čoveka jeste potpuna predanost Gospodu, neprestano prizivanje pomoći i detinja pokornost blagovremenim pobuđivanjima na dobro koja nastaju u srcu. Samo ovo bi moglo da zameni i sva oružja, sve načine, sva pravila borbe; ali zbog neodređenosti i lošeg ustrojstva unutrašnjih pokreta je neophodno i vidljivo rukovođenje i ukrepljenje. Vojnik Hristov će ga uvek naći u sv. Crkvi, u pastirima vičnim u borbi duhovnoj, starcima-podvižnicima, kao i delima svetih. Putevi su svi već pređeni i ukazani. Proveravaj, urazumljuj se i stoj bodro, vojniče Hristov!
b) Oružja koja treba da stavi na sebe vojnik Hristov koji stupa u borbu sa grehom su aa) s jedne strane, unutrašnja skrivena osećanja i raspoloženja, koja se ne javljaju samo s vremena na vreme, već stalno prebivaju u srcu i čine njegovo svagdašnje nastrojenje. Temelj za njih on iznosi iz prve pobede, kada se glavni napor i težnja njegova za vreme borbe uvenčane uspehom osvećuju kasnije u tajnama sv. Crkve i jačaju blagodaću u srcu kao nagrada za pobedu. Posledica ovoga je da on ima veći deo od onog oružja kojim snabdeva vojnika Ap. Pavle, ili bolje – ono postoji svo, ali samo u začetku, prvim obrisima. Pa on već stoji: sklonost ka čulnom, mnogobrižnost, uzdanje u zemaljsko ga ne opterećuju: misao, osećanja i svu delatnost svoju on upravlja sada na gornje, duhovno, jedino. On već ima oklop koji ako nije napravljen od savršene pravde, onda barem od blagodatne osnove svih pravednih dela – mržnje prema grehu i revnosne želje za primoravanjem sebe čak na dobro. Ima i obuću – to je njegova spremnost da, ne štedeći sebe, čak i sa željom za stradanjem, ide putem pravde, ne vraćajući se, ne zaustavljajući se i ne bežeći. Ima i kacigu – to je živo pouzdanje u pomoć blagodati i nesumnjiva nada da će mu još ovde biti na kraju lako želeti i činiti dobro. Druga oruđa, koja su takođe neophodna za uspeh u duhovnoj borbi, on još mora da zadobije i da uglavnom oduzme od neprijatelja uz pomoć onog oruđa koje sad ima. Tako mora da opasa bedra pomisli – da zadobije nemaštalački um i sposobnost da sudi ne prema onome što vidi, dok se njegov um svakog časa otima zabavama, a čula, – ili bolje, pređašnji pogled na stvari – snažno pregrađuju put razumevanju onoga što te stvari znače same po sebi. Samo napornim protivljenjem sebi i dugim strpljivim iskustvom on može da zadobije zauzdavanje pomisli. On mora da ima štit vere – sveukupnost moralnih ubeđenja (dogmatska ubeđenja čine veru koja deluje uglavnom u prvoj opštoj borbi) i naročito protivubeđenja. Svaka strast, svaka sklonost u svojoj osnovi ima izvesno ubeđenje koje ih prikriva od pogleda savesti i hladnog razmišljanja, ili još bolje, kojim srce uspavljuje savest i vara razum. Na primer, u osnovi gneva je uvek misao da nas drugi namerno ljuti; u osnovi sujete, – da se svi bave nama; – gordosti, – da smo bolji od svih i dr. Ovakva ubeđenja leže duboko u srcu i čine njegova najtajanstvenija osećanja. Dok ona postoje u srcu dotle nije moguće osloboditi se od strasti i sklonosti, nije ih moguće pobediti: treba ih vezati, zagraditi im izlazak iz srca, potpuno ih iskoreniti. A to se ne može drukčije postići nego protivubeđenjima i protivosećanjima. Tako je za kroćenje gneva i uvrede potrebno obnoviti ubeđenje: sam si za sve kriv, zaslužio si svaki prezir i grdnje; protiv sujete: niko te ne gleda; protiv gordosti: nema stvorenja prezrenijeg od tebe, i sl. Ovakva ubeđenja i osećanja su zaista najjači štit koji samo treba suprotstaviti iznikloj strasti, i ona će utihnuti: jer će izgubiti oslonac u srcu. Osnova za ova ubeđenja je ranije postavljena – u želji i nekakvoj prvobitnoj sposobnosti dolaženja do ubeđenja u duhovnom: ali njihovo razotkrivanje u ovom vidu, s ovakvom pojedinačnom primenom pripada naročitom trudu – pažljivom čitanju opisa tuđeg iskustva i strogom praćenju samoga sebe. Naročitu snagu i jačinu dobijaju ova ubeđenja kada onaj koji se bori ima za njih spremno utemeljenje iz Sv. Pisma. Reči Božje koje zabranjuju ili zapovedaju nešto imaju veoma veliki uticaj na dušu koja služi Gospodu. Po suštinskoj, skrivenoj u njima snazi, kao i po nekakvom srodstvu sa unutrašnjim raspoloženjem duše, one je dovode u naročito stanje oduševljenosti, koje izvode srce iz obične veze s predmetima. U tom pogledu je Reč Božja zaista mač koji preseca svako opštenje između onoga ko se bori i onoga što se naoružava protiv njega, koji ga odvaja od svega i čini usamljenim. Ko ima ovaj mač, ili neće uopšte pustiti neprijatelje da mu priđu, ili će ih iz prve pogoditi u glavu, ako se drznu da se približe. Ali treba i ovaj mač zadobiti: jer ranije grešnik nije znao, čak nije ni hteo da zna Reč Božju, a odlučivši da se popravi, zadobio je samo želju, ili čak samo nameru da ga izučava, postavio je samo temelj na kome još treba sa strpljenjem nazidavati. Postoji u njemu i pouzdan temelj za poslednje oruđe – molitvu za njegovu iskrenu predanost Bogu Spasitelju i vođenju blagodaću, nadi u Boga i nenadanju u sebe: stalno se treba držati u molitvenom raspoloženju duha – to zahteva veliki trud i snažan napor misli i osećanja. bb) Radi zagrevanja molitvenog duha, kao i za ukrepljenje u srcu svih duhovnih oruđa nema boljeg načina od učešća u svim crkvenim bogosluženjima i molitvama, posta, ispovesti i pričešća sv. Tajnama, opštenja sa jednodušnim revniteljima spasenja, – čitanjem, besedama, uzajamnoj molitvi jednog za drugog. Sve ovo je zajedno kao neka atmosfera kojom odiše i živi blagodatni, skriveni čovek srca. Eto sveoružja za vojnika Hristovog! Obučen u njega ima ovakvo unutrašnje ustrojstvo: odrekavši se svega zemaljskog i osudivši sebe na sve moguće muke i stradanja, imajući gnev prema svakom grehu, stupa on na put pravde, plamteći revnošću u uništavanju svake grehovne pobune određenim ubeđenjima, Rečju Božjom i molitvom, prebivajući neprestano pod svim osvećujućim dejstvima sv. Crkve, pazeći veoma brižljivo na sve što ulazi u srce i izlazi iz njega, i uvek se nadahnjujući u ovom mnogotrudnom poslu uzdanjem u pomoć Božju i nadom u brzo izbavljenje od snažnih uznemiravanja greha. Ovakva predstava ne važi za vojnika koga je Ap. Pavle naoružao protiv duhova zlobe (Ef. 6, p18): jer pošto duhovi zlobe ne mogu drukčije da deluju na nas osim preko greha koji živi u nama, a s druge strane, ni mi ne možemo drukčije da im se suprotstavimo nego suprotstavljajući se pokretima ovoga greha; tako da je ukazujući na oružje protiv duhova zlobe, Apostol u stvari propisivao oružje protiv greha koji u nama živi.
v) Obučen u ovakvo oružje vojnik Hristov stupa u borbu sa svakim neprijateljem, s potpunom nadom da će ne sam od sebe, već blagodaću Božjom pobediti i poraziti neprijatelja. Ovo, uzgred, ne čini izlišnim izvesna pravila blagorazumnosti koja čine njegovu vojničku veštinu, od kojih jedna doprinose sprečavanju napada, druga najlakšem i najuspešnijem završetku borbe, treća najsigurnijem prisvajanju plodova pobede ili najbržem istrebljenju posledica poraza, te se zbog toga prirodno dele na tri vrste:
v1) na pravila koja treba poštovati pre borbe,
v2) za vreme same borbe i
vZ) posle ove.
 
v1) Pre borbe vojnik mora tako da deluje da svojom delatnošću ili spreči napade ili da da sebi mogućnost da ih primeti na samom početku, ili čak da unapred pripremi pobedu. Zato najpre on treba: aa) da suzbije oblast grehovnih pokreta, da ih sabije na jedno mesto: jer će mu tako biti lakše da primeti nemire, ali će i bolje videti gde da usmerava svoje snage. 1) Spoljašnji nacrt grehovne oblasti je uopšte ovakav: utvrdivši se u centru života – srcu, greh prožima dušu i telo u svim njihovim delovima, prodire zatim u sve spoljašnje odnose čoveka i na kraju nabacuje svoj pokrov na sve što ga okružuje. I kao isteran iz dubine srca, on sad još uvek kruži u njegovoj blizini, još uvek se hrani onim čime se i ranije hranio; lica, stvari, slučaj lako mogu da probude iste misli i osećanja koje je s njima povezivao čovek kada je robovao grehu. Blagorazumni vojnik mora sada da spreči ovo spoljašnje nametanje neprijatelja. A za ovo mu je neophodno: a) da promeni sve svoje spoljašnje ponašanje: svemu da da novi izgled u njemu, nove pobude, novo vreme i ostalo prema duhu novog života; b) rasporediti svoje vreme tako da ne ostane ni trenutka bez odgovarajućeg posla; periodi slobodni od neophodnih poslova moraju da budu ispunjeni ne bilo čime, već poslovima koji doprinose umrtvljenju greha i ukrepljenju duha: koliko su u ovom pogledu korisni izvesni telesni podvizi suprotni primećenim sklonostima, to svako može da iskusi; v) svezati svoja čula, naročito: oči, sluh i jezik, najlakše provodnike greha iz srca napolje i spolja u srce; g) da svemu s čim mora da se susreće, stvarima, licima, događajima da duhovno značenje, i naročito da mesto svog stalnog boravka ispuni stvarima koje zadivljuju dušu da bi tako, živeći u spoljašnjem, čovek živeo kao u nekakvoj božanskoj školi. Uopšte, svu svoju spoljašnjost treba tako ustrojiti da ona, s jedne strane, ne zahteva više naročitu pažnju i da nas izbavi od bilo kakve brige za nju, a s druge, ne samo da nas učini obezbeđenima od neočekivanih pobuna greha, već i da hrani i jača novonastali život u duhu. Uz ovakav poredak greh će biti potpuno ograđen spolja, neće više odavde dobijati hranu i potkrepljenje. 2) Ako sada čovek s unutrašnje strane upotrebi svu snagu da sačuva sebe kakav jeste, u onom vidu kakav je izašao iz prve pobede, ili ako stalno bude razgorevao ona osećanja i raspoloženja koja su se tada rodila u njemu; greh će se na taj način ograditi i iznutra, i ostaće ovde sad već zauvek bez oslonca i čvrstine. A greh, lišen i hrane i oslonca na ovaj način, ako i ne bude uništen odjednom, onda bi barem trebalo da sve više slabi, sve do potpunog iščeznuća. Posle ovoga će se borba sa grehom očigledno smanjiti i sva će se usredsrediti na borbu s pomislima (koje će se naročito starati da rastroje novi poredak), retko sa strastima i sklonostima, – gde ostaje samo da se bb) brižljivo pazi… Upravo dva budna stražara treba stalno da ima vojnik Hristov: trezvenost i rasuđivanje. Prvi je okrenut ka unutra, a drugi napolje; prvi prati pokrete koji izlaze iz samog srca, a drugi naslućuje pokrete koji će nastati u njemu zbog spoljašnjeg uticaja; zakon za prvog je: pošto je sećanjem na Božje prisustvo isterana iz duše svaka pomisao, stani kraj vrata srca i brižljivo pazi na sve što ulazi u njega i izlazi iz njega, a naročito ne daj osećanju i želji da preduprede radnje: jer odavde je svo zlo; zakon za drugog je: kako počne dan, ti sedi i razmotri sve moguće susrete i događaje, sva moguća osećanja i pokrete koji mogu da nastanu povodom njih, i prethodno pripremi u sebi protiv toga potrebnu odbranu, da se ne bi zbunio i pao u slučaju neočekivanog napada. vv) Da bi se uspešnije delovalo prilikom samog napada, korisno je prethodno ustrojiti namerenu misaonu borbu, misleno postavljati sebe u ove ili one okolnosti, s ovim ili onim osećanjima, ovim ili onim željama, i ovde iznalaziti različite načine kako se držati u potrebnim granicama, i posmatrati šta nam je naročito pomoglo u ovom, a šta u drugom slučaju. Ovakvo prethodno vežbanje i obrazuje vojnički duh, uči da bez bojažljivosti susretneš neprijatelja, da ga pobeđuješ bez mnogo muke, kao da te je iskustvo tome (tim postupcima) naučilo. gg) Osim toga, pre nego što pristupimo borbi treba prethodno da saznamo kada treba da dejstvujemo napadački, kada odbrambeno, i kada odstupajući. Osim što upotreba ovog ili onog načina borbe odgovara stepenima duhovnog uzrastanja, (u početku je najbolje odstupati, t. j. skrivati se ispod pokrova Gospoda, ne suprotstavljajući se; dalje, kada već iskustveno upoznamo neprijatelje i izučimo njihove napade, ne gubeći vreme, možemo da ih odbijamo; ali namerno davati slobodu strastima da se bude u nama, ili stavljati sebe u takve okolnosti gde one moraju da deluju svom snagom da bi imao mogućnost za borbu i pobedu, ne treba) postoje naročita poročna pobuđivanja koja se mogu pobeđivati isključivo na ovaj ili onaj način. (Pomisli obavezno treba izgoniti: ali nije uvek moguće to činiti sa sklonostima i strastima, naročito telesnim.) I u jednom i u drugom slučaju se može izgubiti pobeda samo iz neznanja. dd) Najzad, nikada ne treba stupati u borbu bez glavne pobeđujuđe misli: to je kao nekakva pobedonosna zastava. Kao što je ranije ona rešila stvar između dobra i zla u korist prvog, tako će i sada, za vreme borbe sa svakim pojedinačno grehovnim pokretom duše, ona bez poteškoća učiniti nas pobednicima. Od njenog javljanja treba da se raseju sve vojske neprijatelja, sve poročne pomisli i želje. Ona ima snagu da oduševi i uznese čoveka iznad sebe; zato ju je potrebno što je moguće češće osvešćivati i prožimati osećanjima, – utvrditi zauvek na misaonom nebu ovo svetilo koje progoni mrak. Ništa ne može jače da zagreva poriv za izgonjenje greha kao ova misao, – poriv – ove brze bujice žive vode koja, talasajući se, ali bez uzburkavanja, čini neprimetnim sve talase od bacanja kamenja iskušenja.
 
v2) S ovakvim upozorenjima i pravilima idi, vojniče Hristov, s pouzdanjem u borbu. Uostalom, i za vreme same borbe ti moraš da deluješ prema određenim pravilima da u odbrani ne bi postao nalik na neprijatelje koji haotično napadaju. Često jedan poredak delovanja bez naročitog napora može da te ovenča uspehom. aa) Primetivši približavanje neprijatelja – početak buđenja ili pomisli, ili strasti, ili sklonosti, najpre žuri da spoznaš da je to neprijatelj. Velika je greška i to greška sveopšta smatrati sve što nastaje u nama za krvno vlasništvo za koje se treba boriti kao za sebe. Sve grehovno nam je došlo; zato ga uvek treba odvajati od sebe, inače ćemo imati izdajnika u sebi. Ko želi da vodi borbu sa sobom, taj mora da podeli sebe na sebe i na neprijatelja koji se krije u njemu. bb) Odvojivši od sebe određeni poročni pokret i proglasivši ga za neprijatelja, predaj zatim ovo saznanje i osećanju, ponovo stvori u srcu neprijateljstvo prema njemu. To je najspasonosnije sredstvo za proganjanje greha. Svaki grehovni pokret se održava u duši preko osećanja izvesne prijatnosti od njega: stoga, kada se probudi neprijateljstvo prema njemu, on sam od sebe nestaje, gubeći svaki oslonac. Uostalom, ovo nije uvek lako, niti moguće: lako je uništavati gnevom pomisli, teže – želje, a još teže – strasti: jer su one same pokreti srca. vv) Kada ovo ne pomaže i neprijatelj tako ne ustupa pobedu bez bitke: hrabro, ali bez samouznošenja i samouverenosti, stupaj u borbu: bojažljivost unosi u dušu zbunjenost – u izvesnu pokretljivost i raslabljenost, a ona ako nije čvrsta lako može da padne; samouverenost i oholost su pravi neprijatelji s kojima se treba boriti: ko ih je dopustio, taj je već pao, i još postao sklon novim padovima, jer oni dovode čoveka u nedelatno i nemarno stanje. gg) Otpočela je borba: prevashodno čuvaj srce: ne daj pokretima koji nastaju da dođu do osećanja, dočekuj ih na samom ulasku u dušu i trudi se da ih ovde uništiš. A radi ovoga žuri da probudiš u duši ubeđenja suprotna onima na kojima se drži zbunjujuća pomisao. Ovakva protivubeđenja su u misaonoj borbi ne samo štit, nego i strele: brane tvoje srce i pogađaju neprijatelja u samo srce. Od sada će se i borba sastojati u tome što će se nastali greh stalno ograđivati mislima i predstavama koje ga štite, onaj koji se bori će sa svoje strane da uništava ove bedeme suprotnim mislima i predstavama. Vreme trajanja zavisi od mnogo različitih okolnosti koje je potpuno nemoguće odrediti. Samo ne treba popuštati i nimalo, čak ni u misli, stati na stranu neprijatelja, i pobeda je nesumnjiva: jer grehovni pokret, kao što smo ranije primetili, nema u nama čvrst oslonac i zato prirodno treba brzo da prestane. dd) Ako i posle ovoga savesnog delovanja u svoju odbranu, neprijatelj i dalje postoji u duši kao priviđenje i ne želi da ustupi mesto; onda je to očigledni znak da ga podržava spoljašna sila; zato i ti moraš da se obratiš nekoj spoljašnjoj zemaljskoj ili nebeskoj pomoći: da se ispovediš svom nastavniku i u usrdnoj molitvi prizoveš Gospoda, sve Svete i naročito Anđela Čuvara. Predanost Bogu nije nikada ostala postiđena. Treba uostalom primetiti da je a) jedna stvar borba s pomislima, druga – sa strastima, a druga – sa željama; jedna pomisao od druge, jedna želja od druge, i jedna strast od druge strasti se razlikuju. U svemu ovome treba koristiti naročite postupke koje prethodno treba odrediti ili razmišljanjem ili iz podvižničkog iskustva i pouka; b) da se ne treba uvek strogo prihvatati otpora: ponekad samo prezir progoni neprijatelja, a otpor ga samo umnožava i razdražuje; v) da neprijatelja treba pratiti sve dok mu ne ostane ni traga: inače čak i jednostavna pomisao zaustavljena u srcu, kao zlo seme, donosi svoj plod, u neprimetnom priklanjanju duše sebi; g) za vreme same borbe ne treba preduzimati sredstva za buduće njeno sprečavanje. Osmišljena ovde pravila su uvek veoma stroga, te je zato uvek neophodno menjati ih i preporučivati iskustvo nemogućnosti ispunjavanja, koja je toliko štetna u duhovnoj borbi i sablažnjujuća za vojnika Hristovog.
 
vZ) Borba je završena: aa) zahvaljuj Gospodu za izbavljenje od poraza; ali a) ne predaj se preko mere radosti spasenja, ne dopuštaj nemar, ne oslabljuj revnost: neprijatelj se često samo pretvara da je pobeđen da bi, kada se ti predaš osećanju sigurnosti, neočekivanim napadom utoliko lakše te porazio. Zato ne skidaj oružje za borbu i ne zaboravljaj na upozoravajuća pravila. Budi uvek bodar i budan vojnik. b) Bolje sedi i prebroj dobitak: osmotri sav tok borbe – njen početak, nastavak i kraj, primeti šta je bio povod za nju, šta je naročito jačalo i šta je dovelo kraju. To će biti svojevrsni danak pobeđenih koji će u velikoj meri olakšati buduće pobede nad njima: tako se, najzad, stiče duhovna mudrost i iskustvo podvižničko. v) Nikome ne govori o pobedi: to će veoma da razdraži neprijatelja, a tebi će oduzeti snagu. Sujeta koju u ovom slučaju nije moguće izbeći će otvoriti vrata duševne kreposti, i posle pobede nad jednim neprijateljem biće potrebno boriti se sa čitavom njihovom gomilom. bb) A ako budeš poražen: a) tuguj, ali ne idi od Boga, ne budi tvrdoglav, žuri da smekšaš srce i dovedeš ga do pokajanja. Nije moguće ne padati; ali se može i mora ustati posle pada. Onaj koji ide brzo, ako se i spotakne na nešto, žurno će ustati i opet će pojuriti putem ka cilju: podražavaj mu. Gospod naš je nalik na majku koja vodi dete za ruku i ne ostavlja ga, makar se ovo veoma često spoticalo i padalo; b) bolje se, umesto da bezdelatno očajavaš, obodri za nove podvige, izvukavši iz ovog pada lekciju smirenja i obazrivosti da ne bi išao tamo gde je klizavo i gde nije moguće ne pasti. v) Ako ne izgladiš greh iskrenim pokajanjem, on će te, utvrdivši se u izvesnoj meri u tebi, neminovno povući dole, na dno grehovnog mora. Greh će ovladati tobom, i ti ćeš opet morati da počinješ od prve borbe: ali, Bog zna, da li je to moguće. Možda ćeš, predavši se sada grehu, preći crtu obraćanja; možda se posle ne nađe više ni jedna istina koja bi mogla da pogodi tvoje srce; možda ti čak ne bude darovana ni blagodat. Tada ćeš već ovde pripasti broju onih koji su osuđeni na večne muke.
Uopšte se o pravilima borbe može primetiti: a) da ona u suštini nisu ništa drugo do upotreba sveoružja za pojedinačne slučajeve i b) zato ih nije moguće sve predstaviti. Delo unutrašnje borbe je i nedostižno i tajanstveno; veoma su raznoliki slučajevi ove; lica koja vode borbu su odveć različita: šta je za jednog sablazan, to za drugoga ništa ne znači; što jednoga pogađa, drugog ostavlja potpuno ravnodušnim. Stoga uopšte nije moguće utvrditi isto za sve. Najbolji pronalazač pravila borbe je svako lice samo za sebe. Iskustvo uči svemu. Treba samo imati revnosnu želju za pobeđivanjem sebe. Prvi podvižnici nisu učili iz knjiga, a ipak predstavljaju obrasce pobedilaca. v) Pritom se ne treba previše oslanjati na ova pravila. Ona predstavljaju samo spoljašnje crte. Ono što čini suštinu stvari svako će saznati samo iz iskustva, kada počne da se bori na delu. I u ovoj stvari mu kao vodiči ostaju samo sopstvena blagorazumnost i predavanje sebe Bogu. Unutrašnji tok hrišćanskog života u svakoj ličnosti podseća na drevne podzemne prolaze, veoma složene i tajanstvene. Stupajući u njih, iskušavani dobija nekoliko saveta u opštim crtama – tamo uraditi ovo, onde – nešto drugo, ovde prema ovom znaku, a ovde prema nekom drugom, a onda ostaje sam u mraku, ponekad sa slabom svetlošću lampe. Sve zavisi kod njega od prisustva duha, blagorazumnosti i obazrivosti, i od nevidljivog rukovođenja. Slična ovoj skrovitost postoji i u unutrašnjem hrišćanskom životu. Ovde svako ide sam, makar bio okružen mnoštvom savetnika i snabdeven mnoštvom pravila. Samo osećanja srca obučenog, a naročito saveti blagodati su za njega svagdašnji pouzdani i nerazdvojni rukovodioci u borbi sa sobom, – sve ostalo ga ostavlja.
5) U zaključku ćemo kratko ukazati na: a) kraj borbe, b) njene plodove, v) spoljašnji tok i g) nastavak.
a) Ono što traži svaki od učesnika borbe predstavlja smrt protivnika. Među njima nije moguće nikakvo primirje. I jedan i drugi, ne podnoseći zajedništva, traže potpunu vlast. U duši će na kraju ili da zasija svetlost dobra, ili će je pomračiti mrak grehovni.
6) Plodovi ove duhovne borbe su mnogoliki. Najvažniji su ovi: čvrstina duhovna, duhovna mudrost ne samo u pogledu borbe, već i uopšte prema unutrašnjem životu, čistota srca: jer se, najzad, greh toliko umanjuje u njemu da postaje skoro neprimetan. I uopšte, kada posle duže ili kraće borbe hrišćanina sa sobom, greh primetno oslabi, onda hrišćanin u svom biću svom nije više onog što je bio ranije: on ushodi na stepen osvećenih; ništa ne sprečava blagodat da se sadarazmahne u njemu u najvećoj mogućoj meri.
v) Još od samog početka borba je usmerena uopšte protiv svega grehovnog u čoveku; ali s proticanjem vremena greh prirodno slabi i smanjuje se u obimu, a zajedno se smanjuje i polje borbe. Greh u nama izgleda kao veoma granato drvo. Kroz borbu mu se postepeno odsecaju čas jedna, čas druga grana. Ne može se jasno reći koja grana pre otpada, a koja posle: jer ovde veoma mnogo znači prirodno nastrojenje i pređašnje stanje u grehu onoga koji se bori. Može se izgleda misliti da ovo otpadanje ide od najgrubljeg i najočiglednijeg ka najprefinjenijem i najskrovitijem. Prvo gubi snagu plot, zatim vezanost za vidljivo uopšte, dalje sklonosti i strasti; najduže se drže korenita pobude i osećanja grehovnog srca. Upravo oni i predstavljaju kamen spoticanja za one koji zaboravljaju na budnost, čak i na najvišim stepenima duhovnog savršenstva. Uostalom, ovakva postupnost u smanjivanju obima i slabljenju napregnutosti borbe postoji samo u opštem njenom toku. Što se tiče pojedinačnih bitki, iako se po količini i one odvijaju po istom zakonu, po snazi svojoj su potpuno nezavisne od njega. U ovom pogledu veoma mnogo znače prirodna stanja čoveka (on ponekad biva mračan, ponekad veseo, ponekad izuzetno blag, a ponekad čak čovekomrzac) i stanja duhovnog uzrastanja (suhost, žar revnosti, hlađenje srca i dr.). Svako od ovih stanja samo po sebi ili smanjuje silu greha, ili mu daje veći prostor; stoga i pobuna grehovna u jednom slučaju biva slabija, a u drugom jača, a zajedno s tim se i otežava ili olakšava i sama borba. Pošto ova stanja ne podležu zakonu postupnosti, onda isključuju iz ovog zakona i silu pobuna grehovnih.
g) Da li će se ikad završiti ova borba ovde? Ovo pitanje neka svako rešava uz pomoć svog iskustva. Uopšte se može postaviti sledeće: bori se u nadi da će ova borba na kraju postati za tebe veoma laka, da će od neprestane da postane povremena, da će se pauze između borbi sve više povećavati i povećavati; a da li će doći za tebe na zemlji vreme kada ćeš se potpuno osloboditi pobuna greha, to ćeš znati kada budeš stvarno slobodan. Makarije Veliki (na mnogim mestima svojih slova i beseda)[25] savetuje da se hrabro stupa u borbu sa pobunama grehovnim, u potpunoj uverenosti da će nam Gospod, videći naš trud, dati na kraju blagodat neometanog htenja dobra i duševnog mira; ali, zadobivši ovaj mir, nikad ne treba misliti da smo već slobodni od napada i padova. Duša koja je predana grehu sva je mračna. Mada je putem dugog truda i uspela da osveti dva svoja dela: drugi delovi ostaju još uvek neosvećeni. – Treba se čuvati: ovaj mrak lako može da pokrije opet svu dušu.[26] Mutna voda se slegla i izgleda čista: ako se voda uskomeša, nečistota koja je legla na dno će se opet razliti po svoj vodi. Grehovni pokreti se progone naporom u nekakvu nepoznatu oblast duše, i uvek su spremni da niknu i pokriju je. „Laže, kaže Makarije Veliki, onaj koji govori da mu je srce čisto: jer ovo nikad ne biva u stvari, da neko posle primanja blagodati odmah postane čist; on se predaje neprijateljima i različitim iskušenjima za kaznu i radi nauka. Najbolji i najveći ljudi su takvi pred savršenstvom, kao što je sluga pred gospodarem, ili kao što je potok pred rekom Eufrat“[27]. Uopšte je misao o potpunom okončanju borbe psihološki netačna, a moralno toliko štetna da ako bi čak i bila pravedna, onda bi je sa svim mogućim staranjem trebalo skrivati i od sebe i od drugih zbog veoma opasnih obmana neizbežnih u tom slučaju.
Šta ostaje svakom hrišćaninu da čini? Jačajte u Gospodu, i u sili moći njegove (Ef. 6,10); uzmite sveoružje Božije, da biste se mogli oduprijeti u zli dan (13); muški se držite, snažite se, stojte u veri jer će se samo onaj ko pretrpi do kraja spasti, i samo onome koji pobijedi daću da sjedi samnom na prijestolu mome (Apok.3,21).
 


 
NAPOMENE:

  1. Makarije Veliki. Beseda o povr. i obnovlj. stanju čov. 4.
  2. Isto 12.
  3. Mak. Vel. Sl. o trpljenju i razlikovanju stvari, gl. 18.
  4. Isto, gl. 5.
  5. Sl. o uzv. um. gl. 20.
  6. O čuv. srca, gl. 1.
  7. Mak. Vel. sl. V, gl. 5.
  8. Isto, sl. VI, gl. 16.
  9. Sl. o čuv. srca, gl. 12.
  10. Mak. Vel., isto, gl. 13.
  11. Isus Hristos ukazuje na ovo kada poziva ljude da idu za Njim sa krstom, u borbi sa ovim se i stvara unutrašnji krst. V. Mark., 8, 34-38.
  12. Pouka 1. za monahe.
  13. Mak. Vel. o trpljenju i razl. stvari, gl. 19.
  14. Mak. Vel., sl. 5, gl. 9.
  15. O poznanju i duh. razl. 69.
  16. 90.
  17. Sl. 6, gl. 9,10.
  18. Mak. Vel. sl. o čuv. srca, gl. 13.
  19. Gl. 76.
  20. Gl.81.
  21. U sled. glavama Diodoha.
  22. Makar. Velik na mnogim mestima svojih slova.
  23. Diod. gl. 86.
  24. Is.Sir.22,7.31.
  25. Naprim. sl. 1,gl. 12, 13.
  26. Mak. Vel. usl. 6, gl. 31.
  27. Sl. 1, gl. 12. Još i cela 14. gl. 5. slova.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *