НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СПАСАВАЈТЕ СЕ! – ПИСМА О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

СПАСАВАЈТЕ СЕ! – ПИСМА О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

 

СПАСАВАЈТЕ СЕ!
Писма о хришћанском животу

 

 
21. О римокатоличкој заблуди
22. О трезвености
23. О штети коју доноси удаљавање од поретка у духовном животу
24. О молитви Исусовој и покајању
25. О пажњи ума
26. О страху Божијем
27. О пажњи према самоме себи
28. О трезвености
29. О молитви Исусовој
30. О узаном путу који води ка вечном блаженству
 


 
21. О римокатоличкој заблуди
 
Туга због насртаја Запада зауставила ми је дах. Сада су их обновили, и то са још већом силом. Убрзо ћу Вам изрећи две, три мисли. На први поглед, између нас и римокатолика постоји много сличности: догме су скоро исте, осим оних нових које су они измислили у вези с исхођењем Светога Духа и оне недавне о непричасности Пресвете Богородице првородном греху. Код њих је и папино првенство – такође догма. Свете Тајне су исте, али су код њих готово све оне измењене у форми и по њој се разликују не само од Источне Цркве, него и од њихових древних чинопоследовања. Они имају и вечерњу, и јутрење, и Литургију и остале црквене молитвене службе, као што их имамо и ми. Међутим, уколико их размотримо, видећемо да је све то бездушно, па чак и бесмислено. Када се пак испитају појединости, онда свима бива јасно колико су они далеко од истине. Лукави пропагандисти збуњују општим прегледима, прикривајући разлике. Оне разлике које су исувише очигледне, они ублажавају погрешним тумачењима. Тако, на пример, чини Гагарин: „Код вас“, каже он, „није саборно дефинисано како веровати у исхођење Светога Духа; због тога је за вас веровање у исхођење Светога Духа и од Сина појединачно мишљење, које, када неко прихвати, нипошто не подлеже суду своје Цркве“. Увиђате ли софизам? Зар постојано веровање Цркве да Он не исходи од Сина није уједно и глас Цркве? Када њихова догма није прихваћена, зар онда цела Црква није рекла да њој не треба веровати? Зар сабор, који је одржан у време патријарха Фотија и папе Јована VIII није анатемисао оне који прихватају исхођење Светога Духа и од Сина? Зар сви потоњи богословски списи на Истоку и сви катихизиси значе нешто друго до изражавање учења Православне Цркве? Услед свега тога је веровање да Свети Дух исходи од Оца обавезујућа догма; веровати као Латини да Он исходи и од Сина значи удаљавање од Цркве и јерес. Утврдите се против овог софизма.
Кажу још и ово: „Шта вам смета да верујете да Дух Свети исходи и од Сина? То не поништава вашу догму, само јој додаје нову истину. Најзад, знати пет истина боље је него знати четири истине.“ Какве замке! Добро је ако се истини дода истина, али ако јој се дода лаж, онда она искривљује истину. Горчина, која се улије у мед, уништава мед. Записана је строга осуда онима који додају.
Таквим и сличним софизмима они ублажавају исувише оштре разлике. Сматрам да је довољан и обичан здрав разум па да се прозре њихово лукавство. Они то познаваоцу неће ни говорити, него насумце разбацују у ваздух мехуриће од сапунице, па можда ће се неко и загледати…
Одвојили су ме од теме… Заборавио сам, шта сам још хтео да кажем. Да! Ево шта: дух римокатолицизма је овоземаљски. Код њих је црква, према њиховом разумевању, политичка корпорација коју подржавају људске снаге и средства, као што су инквизиција и индулгенције, и имају видљивог старешину. Православна Црква је духовни савез свих у Исусу Христу а кроз Њега и узајамно међу собом. Црквом невидљиво руководи Господ и управља је ка свршетку. Код њих је води папа, и где је води? Довољно је за сада.
Господа ради, чувајте се ових ласкавих духова, а чувајте и друге. Потрудите се да прочитате „Истину васељенске Цркве“, ,, Слово Православног католичанства“ А. Ф. Муравјева и, на француском, ,,Question religieuse d’Orient et d’Occident“, Москва 1857. Тамо je све добро разјашњено.Нека Вас Господ сачува и све благослови сваким благословом.
 
22. О трезвености
 
Чудим се и не могу да се досетим шта нам се догодило. Благодарим Господу што је прошло. Молићемо се да се не понови. Његова тама, кнез овога века, бори се за Вас и проба с које стране може да Вас „обори с ногу“. Унаоколо је много искушења. Притеците под окриље Пресвете Богородице и свих Светих! Нико не може да избегне искушења, али зато може да избегне пад! То не можемо сами, него уз Бога и небеску помоћ. Она је спремна и окружује свакога од нас, само је потребно да се не раздвајамо од ње и да је не протерујемо. Она се пак протерује страсним помислима, осећањима и жељама. Господ гледа у срце, и какво је оно према Њему, такав је и Он према срцу. Осим тога, постоји и неизбежан закон за све који траже Господа: пазити на себе, или водити будан и трезвен унутрашњи живот. Да ли имате Добротољубље? Погледајте тамо Исихија, Филотеја Синаита, Теолипта и Диадоха, епископа фотичког. Сви они говоре о трезвеноумљу. Уз њихову помоћ разумећете шта су трезвеноумље, духовно бдење и будност. Постоји једна изрека: тишина је таква да се може чути и мува кад пролети. Тако је код трезвеноумног све тихо у души; као свећа пламти његово непрестано узношење срца ка Богу. Чим се појави нешто страно, он га уочава и прогони, и опет наступа спокојство, и тако даље…
То би требало досегнути. Учините тако. Да ли Вам је познато место молитве, или место срца које се топло моли? Нека се ваша пажња заустави тамо где вам током молитве бива топло, будите тамо и немојте пожелети да одатле изађете. Међутим, немојте тамо бити сами, него са мишљу о Господу, Који је и у Вама. При том се старајте само о једном: да не угасне та топлота ка Господу. То је најважније! Када започне овај унутрашњи подвиг, тада ће вас само дело научити како да га творите, шта му помаже а шта га омета. Латите се тога. Тек тада, кад се топлота утврди, почиње унутрашње очишћење.
Када се чист метал одваја од руде? Када се руда доведе до усијања… Тако је и овде… А све пре тога – не може се рећи да је ништавно, али није ни нешто вредно и постојано. Ето вам лекције! Научите је и реците, шта се догађало са Вама и у Вама. Када будете стајали у срцу са мишљу о Господу, тада ће ум дуго стајати и умориће се, и почеће да вијуга тамо-амо, као да хоће да побегне. Тада му дајте најслађе име нашег Господа Исуса Христа, односно молитву Исусову, и нека се тиме утврди. Запамтите, међутим, да страх Божији унапред мора да освежи ваздух срца и да све време треба да га освежава и очишћује. Постоји унутрашње, побожно и понизно припадање ка Богу, које човека пред Господом претвара у прах и пепео… Ово чините… И догађаће нам се овако: ујутро ће, од самог буђења свести, страх освежити све што је унутра… Молитва ће затим загрејати… молитва Исусова са унутрашњим припадањем ка Господу продужиће ову топлоту… и нека је слава Богу! Ово се пак мора достићи, али то не бива одједном. То није као оно што се плете иглом – видео си једном и већ си научио. За очување топлоте, од велике је помоћи јутарње читање, и у њему она мисао која привеже пажњу, као луча падне на срце и све осветли. Ње би се затим требало чешће подсећати и окретати је у уму. Може се поставити и правило – чим се приликом читања сусретне таква мисао, прекинути читање. И сами ћете видети да ово дело има много непријатеља. Најважнији су очи, уши и кретање језика, односно, многогледање, многослушање и многоглагољивост, као и преслободно опхођење. Како пронети чашу воде с талогом на дну а да се она не помути? Тако што ћемо једва приметно корачати. Међутим, све ћете то и сами увидети када започнете дело. Само почните, и настаће невоље. Збуњујете се. Искушење Вас је сустигло због сујетних мисли и унутрашњег самозадовољства и самопохвале. Ево и приговора: како је то могуће? Зар ја нисам смирена? Сачекајте! Покушајте да поступате онако како је прописано. И шта се тада покаже, тако и јесте. А шта сада да се каже? Све док душа својим умом не заседне у срце, све дотле неће видети себе, нити ће бити себе свесна како би требало. Као што сам Вам већ писао, похвале значе исто што и подметање ноге човеку који трчи… он ће се истог тренутка спотаћи и разбити нос, а неко ће чак и душу испустити. Сачувај нас, Боже! Ех, ја сам Вас заморио! Међутим, ово је лекција… сада како хоћете, али се потрудите, ако желите себи добра и ако љубите Господа. Трудите се. Чим се покаже и најмањи успех, истог часа ће и лењост ишчезнути.
Отворио сам књигу Исака Сиријског и наишао на једну главу за коју сматрам да ни за Вас не би било лоше да је прочитате и да је потпуно усвојите. Разјашњен је целокупан наш живот, и спољашњи и унутрашњи. То је 47. глава.2
 
23. О штети коју доноси удаљавање од поретка у духовном животу
 
Прелистао сам Ваше писмо и зачудио сам се: шта се то с Вама догодило? Међутим, ако је већ прошло, молићемо се да се не понови. Драго ми је да се опет враћате старом начину живота. Запамтите, молим Вас: за онога који није ни започео поредак духовног живота, унутрашње разарање и непридржавање тог поретка није потресно; међутим, ако га је неко започео а онда одбацио, онда је то сасвим погубно. Зрно које није проклијало неће пропасти на мразу, јер се у њему сачувала животна сила. Међутим, промрзли цветић, где се семе живота разоткрило, пропада или бива оштећен сразмерно јачини мраза. Тако је и овде. За онога за којега је духовни живот почео да се открива, веома је погубно да га одбаци. Уочите ово. После сваког одбацивања, [благодатне] силе ће бити све слабије и слабије. На крају и сасвим ослабе и остане само име, спољашњи поредак живота без одговарајућег унутрашњег садржаја. Боже, избави нас од овога… Нека нас Господ избави од лакомисленог опхођења са духовним стварима! Започели сте? Немојте одбацивати! Макар и помало, али све је потребно. И ево шта значе речи авве Доротеја које смо Вам исписали. Оне управо имају у виду унутрашње разарање. И Спаситељева прича значи то исто, прича о једном демону у нечистом дому… када се дом очисти а затим запусти услед немара, онда се у њега усели седам демона. Закључак који сте Ви извели није тачан: наиме, када чинимо нешто добро, ми тиме не чинимо неко доброчинство Богу, него само извршавамо своју дужност. Шта ће вам бољи доказ? Какво је Ваше стање у ових двадесет дана и на шта оно личи? Убудуће бдите и молите се да не паднете у искушење (Мт.26;41).
 
24. О молитви Исусовој и покајању
 
Ви сте нешто сасвим расејани. Успокојивши се у својој кући и окружени снисходљивим односима, заборавили сте, по свој прилици, да слух свагда треба да буде изоштрен. Непријатељ не дрема. Мало заврти главу и у то време подметне неку сличицу: то су његова лукавства.
Чини ми се да сам Вам једном прописао неопходну лекцију. Да ли је она дошла до Вас? Разбијте и главу и душу на том делу! Добро, веома добро! А да ли Вам се за језик привезало име, најслађе име Господа Исуса Христа? Треба доћи дотле да се оно изговара само од себе. Чак и ако мисао некуда одлута, опоменеш се и на језику се нађе управо то име… Домогните се тога, и на срцу ће бити још топлоте. То и јесте рај – на земљи, али небески! И шта друго да тражимо? Неверна смрт ће доћи и затворити очи, и руке ће свезати, и ноге ће покосити, и црвима предати. Како је немилосрдна! А нећеш ни знати, како се прикрада… А шта затим! Тамо је већ обрачун кратак! Душа убога, гола, сама-самцита… види се скроз-наскроз и саму себе види, и сви други је виде… а нигде да се сакрије и да побегне. Ето невоље и стешњености! Опомињите се овог часа и овог минута. Господ ће Вам помоћи да се припремите за њега, да одважно станете пред Господа и да кажете: подвизавах се добрим подвигом. Господ нам је дао покајање као небеско умивање. Оно васцелу душу очишћује и чини је белом као снег. Плакаћемо и скрушавати се. Грехова је много а добара нема. Шта да учинимо? Господе, помилуј! Ми који немамо никаквог одговора, ову Ти молитву, као Владики, грешни приносимо. Како је сладак Господу овај глас који долази из срца и уста грешника! Небом пролази глас њихове скрушености и одатле Господа спушта на земљу. Вапај непокајаних позива Господа на суд, као Содома, а вапај покајаних грешника на милост, као Нинива. Зар ћемо ми међу праведнике? Тешко нама, када само помислимо на сопствену праведност! Како је зла ова мисао! Како она убија душу! Управо тако шкодљива роса пада на нежни цветић или ужасно хладан ветар који све заледи. Сасвим је другачије покајаном грешнику. Њему је отворено Очево наручје: потрчавши загрли га и пољуби (в.Лк. 15;20). Срце скрушено и смирено Бог неће унизити. Хајде да тако и учинимо. Када окусимо сладост покајања, друго нећемо ни пожелети.
 
25. О пажњи ума
 
Ево, Ви почињете да учите како да уловите муве. То је добро. Разумем осуђивање. Само, овде нису довољне речи, него би требало и зажалити због тога, скрушити се и са страхом, као на суду, исповедити Господу грешну помисао. Тако је и у сваком случају. У томе се садржи непрестано кајање, а оно је главно дело оних што пазе на себе. Када нападају рђаве помисли, требало би да од њих одвраћамо око ума и да их, обраћајући се Господу, прогонимо Његовим именом. Међутим, када помисао додирне срце и кад оно лукаво и постепено почне њоме да се наслађује, тада би требало покудити самога себе и молити Господа за помиловање, и ударати себе све дотле, док се у срцу не роди супротно осећање – на пример, уместо осуђивања – величање другог или бар искрено осећање поштовања према њему. Самохвалисавост и осуђивање – то су две ствари које су код нас сасвим уобичајене. Лукаво срце је само нечистота, а опет труби: нисам као остали. И толико је нијанси тога да се не могу ни набројати. Трудите се усрдније над утврђивањем самога себе у пажњи ума и видећете какво је благо наше срце. Поступите овако: од јутра се дубље утврдите у помишљању на Господа и у време молитве умом станите испред Њега; затим се током читавог дана напрегните да не одступите од Њега, користећи као начин за то Његово најслађе име. Ако нешто радите, ако с неким разговарате, ако корачате, седите или једете – нека ум увек буде са Господом. Ако се заборавите, опет се вратите Господу, и скрушено укорите себе… и стално тако… у томе је подвиг пажње. Тада, при светлости Господњој, ниједна помисао неће моћи да се сакрије, и њихова процена ће бити истинита, распршиће се сва њихова привидна допадљивост… Душа ће се пак све снажније и снажније привезивати за невидљиво и постајати све силнија. Сетите се шта Вам се догодило у манастиру. То је било сасвим безвредно. То је она узнемиреност коју сте осећали током поста, када су изливи гнева били снажни, а бивају и још снажнији. Где тада да се сакријемо? Требало би правовремено у срцу припремити спокојно место, поред ногу Господњих. Ако се осети узнемиреност – одмах поћи тамо и снажно завапити, као да читамо молитву за исцелење и Господ ће помоћи; све ће утихнути. И опет ће доћи бура, и опет треба учинити то исто. То је сав програм живота.
Нека Вам Господ помогне. Само немојте бити лењи. Видеће Господ да Ви у себи подстичете пажњу и сећање на Њега, и даће Вам ову благодат… Труд је ипак неопходан, иако он сам неће решити ствар. Понекад
Вам се дешава, док се молите, да не желите више нити да читате нити да изговарате речи; немојте тада ни говорити, ни читати, него само стојте или творите поклоне. Како је добро ако не нарушавамо ово стање и ако га продужимо што је могуће више! Лукави је, међутим, веома довитљив. Одмах ће вам подметнути неки посао да бисте се њиме бавили, и све ће се распршити. Добро пазите и немојте се препуштати. Не може се, међутим, као опште правило поставити молитва без речи и без читања, и нико је никада није ни поставио. И поред тога, своје правило треба поправљати, како и доликује… и ако се током њега осети топлота или се завеже језик, онда би требало прекратити читање. Међутим, када постоји само лака топлота која се одржава искључиво читањем, тада би требало све прочитати, без заустављања. Да бисте укрепили своју пажњу, неопходан услов је и читање подвижничких књига, али само књига о трезвености, пажњи и молитви. Остале књиге расејавају.
Наставићемо нашу беседу. Ви мислите да се узалудно трудите над молитвом Исусовом, долазе Вам такве мисли. А зар не сматрате да је у речима сва сила? Речи су помоћници немоћном уму који се нерадо задржава на једном месту и на једном предмету. А суштина овога дела јесте умно стајање пред лицем Господњим – са страхом и трепетом, непрестано, неодступно, уз топлоту срца и сједињење свих мисли, осећања и расположења у једно. Када Вам је топло на срцу, онда постоји и побожно страхопоштовање, и ум гледа Господа, а у томе и јесте суштина дела. Обуците то стање у форму речи и добићете: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. И обрнуто, када не буде било овог стања, ова молитва ће га стварати, али се мора изговарати са пажњом, мишљу и свесношћу. Каква је корист ако читамо без свесности? То није неко бајање. Ако Вам је пријатнија молитва Богородици, онда њу и читајте… или Оче наш… или неки други стих, који Ваш ум одржава у поретку. И Оци су тако чинили, и нису сви једну исту молитву творили. Тако је Јоаникије Велики говорио: Спокојство је моје Отац,уточиште је моје Син, а покров мој је Дух Свети. Затим су сви прихватили молитву Исусову, а по чину Марије која је седела код Спаситељевих ногу, што је једино потребно.
Видели сте у себи расцепљеност [раздвојеност] и чудите се како је то могуће. Она мора да постоји. Човек је у почетку био јединствен у себи. После пада је приступио други човек, потпуно супротан оном првом. Пре човековог обраћања на пут правде, страсни човек, који је сав састављен од страсти, надвладава и заглушује бестрасног, чистог човека, али га не уништава. Када се уз помоћ Божију човек пробуди из успаваности, он почиње да се бори и да се отима из канџи страсног човека или да отима један по један свој део. Један стоји на једној, а други на другој страни, и између њих је страшна паљба. Међутим, човекова свест је једна, иако су унутрашња кретања раздвојена. Управо је то и несхватљиво, будући да из једног истог срца исходе два, један другом сасвим супротна гласа. Пазите на себе. Зло отргните, а за добро прионите. Погледајте (а Ви сте вероватно то читали) како је Макарије Египатски прекрасно изобразио ово раздвајање. Прочитајте и оно… што је записано код апостола Павла: Али видим други закон у удима својим, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим (Рим.7;23). У томе се и састоји наша удвојеност. Човек који је и срцем и свешћу на страни страсног, сав је страстан и противан Богу. Човек, који је на страни бестрасног, чак и ако су страсти у њему и војују против њега, није противан Богу због своје ненаклоњености страстима и жеље да не дела по њима, него по вољи Божијој. Због те благе намере срца и одлучности да угоди Богу сматра се да није крив у оним страстима које га искушавају, јер он њих не жели. Док се не утишају, морамо снажно вапити Богу. На штакама ходамо, а под ногама нам је вулкан који само што није експлодирао… Мајко Божија, заштити нас Својим часним омофором.
Да ли дa читате и друга поглавља из Добротољубља?. Довољна су и она на које Вам је указано. Нека Вас не збуњује то што су у њима прописане и неке телесне радње, на пример, задржавање дисања, седење на хоклици, замраченост места, и сл. Ово је многима потребно, али није суштина дела, него околност, прилагођавање спољашњег унутрашњем, а што није бескорисно. Када наиђете на нешто што Вам је тешко разумљиво, изоставите то и покушајте да дознате о чему је реч. Задржавање дисања не значи његово прекидање, већ само стезање грла. Ви чините то исто, само што то не примећујете. Када у невољи молите за помоћ, реч долази из стегнутог грла и са задржаним дисањем. Је ли тако? Управо о томе се тамо говорило – узима се последица као средство за узрок. У поглављу Ксенофонта, Игњатија и, чини ми се, Никифора, речено је много о овоме, као и код Григорија Синаита. Пада у очи, не збуњујте се. То су околности: средство и помоћ, а не суштина ствари.
Р. S. Шаљем Вам уз ово и свеску – о исправљању срца и о борби са грехом. Пажљиво је прочитајте. Та поглавља ће Вам разјаснити шта се догађа у нама услед греха који у нама живи.
 
26. О страху Божијем
 
Слава Богу! Ево, почели сте да схватате да је страх неопходан као поуздана ограда. Молите се Господу и Пречистој Владичици да тај страх приступи и да преиспуни срце. У њему не постоји ништа болесно, него, напротив, побожно и трезвено, отрежњујуће и освежавајуће осећање, слично јутарњем поветарцу који не умањује топлоту, него јој даје истинску температуру. Једино љубав умекшава и блажи. Постоји, међутим, и хировита топлота која долази од другога – то је стање које личи на стање љубави али где, заправо, не постоји љубав него само њена привидна утвара. Овај привид чини душу дрском домаћицом, и она тада допушта себи самовољу и олакшице, као да на то има право, сматрајући их безначајнима и не очекујући да ће за њих дати одговор. Добро је ако то полази за руком. Анђео чувар као да држи за руку и све невоље удаљује, а то се може окончати тиме што ће једна попустљивост уследити за другом, а онда – збогом свему. Управо је ради те несреће велики страх пратио светитеље све до самог исхода па и после исхода, до одлуке Божије. Он одбацује сваку страну хировитост и поставља душу у став „мирно“. И треба се молити: Страх Твој усади у срца оних што Ти певају.
Ево какав је Ваш пост био – на Велики петак. Ви само узалудно нападате пост и толико сте се расрдили на њега да више никада нећете тако постити. Како Бог да. Можда ће се десити да ћете и читаву седмицу недељом постити и да се ништа такво не догоди.
То је Господ хтео да Вам покаже да сте тако сами без Његове осењујуће и заштитничке благодати. У то време, Господ се мало удаљио од Вас – није Вас одбацио, него се удаљио, а Ви сте остали сами са својим снагама и са свим оним што имате. Такав је закон премудре благодати Божије: у почетку она излива на душу сваку утеху, и онда је све лако; срце је, као неком одећом, прекривено топлотом а ум светлошћу созерцања. Тада је, међутим, блиска помисао која искушава: али, слава Богу… сада смо се, како изгледа, утврдили (у Вашем писму постоји такав израз) и није више као раније, ствари иду добро… срце није лоше, а и ум је прилично добар… То што је раније било добро уопште не долази од Ваших снага, него од Господа и једино према Његовој доброти; Ви сте сигурно сањарили или сте се поуздали у себе, или сте осетили да сте снажни и безбедни. Господ је скинуо са Вас одећу Своје благодати и Ви сте остали сами… све је постало суво, сурово и мрачно… другим речима, Господ Вам је дао одговор на Вашу помисао: „Ево, погледај какво је твоје срце и твој ум“ – срце се срди, ум не зна о чему мисли а воља је изгубила сваку усрдност. То Вам је лекција Божија. Научите је, јер у противном нећете себе упознати онаквом, какви сте били тога дана. Ако постанете бољи, све то припишите Господу, заблагодарите Му и са страхом завапите: „Господе, не одузимај од мене покров благодати Твоје“, а себе видите онакву какви сте били тога дана. Благодат носи душу као што мајка носи дете. Када се дете узјогуни и, уместо мајку, почне да гледа друге ствари, мајка га оставља самог и сакрива се. Приметивши да је само, дете почиње да плаче и да дозива мајку… мајка онда опет долази и узима дете, а дете се још чвршће привија уз њене груди. Тако поступа и благодат. Када се душа уобрази и заборави да мисли о томе како је благодат носи и подржава, благодат одступа и оставља душу саму. Зашто? Зато да би се душа уразумила, осетила несрећу одступања благодати и да би почела снажније да се привија уз њу и да је тражи. Такво одступање није дејствовање гнева, него љубави Божије која уразумљује и назива се поучним одступањем. Код Макарија Великог и код осталих речено је много о томе… и код Дијадоха, чини ми се, на крају.
Добро је што вам се то догодило. Учите, а од поста се не отуђујте, он је изванредно драгоцена ствар. Само помало… Обично тако да после узимања хране све у души остане као што је и било, то јест и она иста топлота срца, и она иста светлост мисли. То је мера. То одређује и количину. Посебан пост би требало прихватити онда када постоји унутрашња потреба – када душа захтева а савест обавезује… тада ће и снага бити већа, јер се тада душа срди на своје тело и хоће да га измучи.
Много сам се разонодила… Па и то кад се каже – каква самовоља! Тато је само човек, а ето, чим мало застрани, а већ се спроводи суд над душом… то досади… раније је све било мирније и веселије. Како Вам се страшна реч отела! То је исто што и: иди, нећу да знам за Твоје путеве! Покајте се и искрено заплачите пред Господом, да се не би разгневио због хировитости и рекао: када нећеш – одлази… Постоји невидљиви, унутрашњи суд Божији и Божије одбацивање. О, Господе, избави нас од њега! Наравно, ми смо људи, као и сви остали, и не можемо одједном од свега да се отргнемо, али би такву попустљивост према себи требало показивати само кад смо приморани и уз самоосуђивање, а не зато што на то имамо право. Ми смо по правди говорећи грешници, недостојни било какве утехе… Ако је Господ још на земљи оставио и спољашње и унутрашње утехе, онда је то само због тога да не бисмо пали у очајање, тј. да би нам показао да је Он спреман да нас помилује, а не зато што имамо право на утеху. И заточенику у тамници дају се понекад неке олакшице, али не зато што он на њих има неко право, него према царевој милости – а ми смо управо такви заточеници.
Раније је све било мирније и веселије. Оно што је раније било није то што је требало да буде. То су привиди мира и весеља, у самозабораву, као у пијанству. Ако се потрудите, Господ ће вам подарити истински и постојан мир. Међутим, потребно је да се потрудите. Удаљиш се… и одмах суд и немир. Слава Богу што онда, када се утиша глас уразумљења постоје суд и немир, и невоља. Зар заиста хоћете да се упустите у све, без сваке задршке и зауздавања? Каква самовоља Коме Ви то говорите? Да ли то Господ хоће да има власт над вама или хоће да Ви њему препустите Његова права над Вама? Зар сте Ви нека госпођа? Ви сте слушкиња, купљена по цену крви, која вапи снажније него крв Авељева – или ради Вашег оправдања, ако будете покорни Искупитељу, или ради Ваше осуде, уколико се будете бунили. Научите то и саслушајте онај глас који Вам говори: то није добро, остави се тога; то је добро, тако чини (прочитајте 6. главу Посланице Римљанима). Господа ради и са страхом градите своје спасење. Не допуштајте себи да лакомислено препуштате својој души на вољу. Њу свагда треба држати на узди, и у мислима, и у осећањима, и у хтењима, и то управо због тога што они нису добри и што нису благонаклони према нама, што су се са кнезом овога века заверили против Господа Који је за нас распет. Раније сам од Вас тражио а сада Вас молим да саслушате оно што Вам говори унутрашњи глас и да без оклевања удовољите његовим захтевима. Немојте давати души слободу. О чему ми то сада говоримо? Какве ћемо користи имати од тога што једном руком градимо а другом рушимо? Ви дајете слободу мислима, речима, делима, мислећи да вас на то приморавају други. О чему ми сада и бринемо, ако не о томе да сачувамо трезвен ум, без обзира на све спољашње развејаности! Ако останете сабрани док сами седите, читате, размишљате или се молите, у томе нема никаквог подвига. То се догађа само од себе. И на шта би личило ако би ум и при том лутао? Међутим, истински је подвиг стајање умом пред Господом, без обзира на то што Вас све одвлачи од Њега. Проникните у ово дело и то тражите. Како? Када почнете, видећете како. Не допуштајте себи празнословље, шале или смех. Неопходно је да свежете језик, јер је то точак који се углавном покреће адском паром (в.Јак.З;6). Говорите само кад сте приморани на то. Ви треба да имате само једну реч: Господе, помилуј ме, јер је та молитва освештана најслађим, Господњим именом. То је неодложан закон а не нешто што можемо да урадимо или да не урадимо. Немојте се срдити што сам Вам грубо писао, али тако је и другачије не може. Нека Вас Господ умудри.
Допале су Вам се речи: не мерити себе. Да ли сте добро разумели шта то значи? Не мерити себе значи да не мислите о себи да сте узрасли већ читав један аршин или десет сажена, да је онај узрастао само пола аршина, док онај није ни једну четвртину и слично; напротив, то значи да треба да сматрамо да смо ми ништа, али да због тога не би требало да се зауставимо, него да све више и више ревнујемо на свом напредовању, према речима апостола: Што је за мном заборављам а стремим за оним што је преда мном, док не достигнем у меру раста пуноће Христове (упор. Филипљ. 3; 13,Еф. 4; 13). Господа ради, немојте ове речи схватити овако: довољно је и оно што јесте, зашто бих себе приморавала? Не. Угледајте се на мене, као што сам ја на Христа, каже апостол (l. Кор.4; 16). Запишите у своје мисли ове обрасце и ревнујте да их одразите у себи. Изгледа да сте помислили да Вам је припремљен мекан душек како бисте спокојније спавали. Сачувај Боже! Будите марљиви.
Реците ми, зар то није необично? Чинило нам се да срце познајемо боље од ма чега другог, а показало се да не знамо чак ни где је оно и не знамо да пронађемо његово место, а требало би. Нека Вас Господ благослови. Трудите се, али без посебних напора и напрезања. Молите се да Вам помогне Господ и Пречиста Мајка Божија. Сећам се да сте ми написали да Вас од пажње чак и глава заболи. Да, уколико радите само главом; када пак сиђете у срце, онда више никакав напор неће постојати, глава ће се „испразнити“ и доћи ће крај помислима. Све су оне у глави и јуре једна другу, и нема могућности да с њима изађемо на крај. Ако пронађете срце и ако будете знали да стојите у њему, онда ће сваки пут, када наиђу помисли, бити потребно само да сиђете у срце и помисли ће се разбежати. То ће бити пријатни кутак и безбедно уточиште. Не будите лењи да сиђете… У срцу је живот, па би тамо и требало живети. Не мислите да је то дело савршених. Не. То је дело свих који почињу да траже Господа. Живот и почиње тек онда када се у срцу покаже усредсређена неугасива топлота, а та топлота је блага и сасвим крхка. У почетку, Бог је створио разливену светлост, да би је четвртог дана усредсредио око сунца. Тако је и у духовном животу – и приликом читања, и приликом богомислија, и на молитви, и у цркви, и приликом беседе, у срцу се појављује топлота, али нека блага и навејана, а не накалемљена [усађена]. Потребно је да се она усредсреди у срцу и да се накалеми на њега, да почне да тиња и да се распламса. Тада ће бити добро. То је онај огањ, због којег је Господ дошао да би га бацио на земљу. Благослови нас, Господе. Трудите се, али немојте мислити да сами нешто можете, него скрушено призивајте: Господе, помози! Господе, распламсај! Један старац, Максим Кавсокаливит, две године је молио Пресвету Богородицу и Она му је подарила пламен и онда је, кажу, било добро. И Ви се молите и трудите се, тј. тражите како да се утврдите у срцу. Када види Ваш труд и то да Ви уистину желите ово добро, Господ ће вам подарити благодат распламсалости у срцу. Управо то и значи „стајати у срцу“. Тек тада се и може стајати, кад се оно распламса, а до тада је потребан труд. Не плашите се. Клоните се разних уображења. У томе нема ничега посебног. То је општи пут. Укрепите се. Мајка Божија Вам је помоћница. Старац, отац Серафим, ће Вас научити. Сетите се како је он једном приликом, током Литургије, био обузет пламеном у срцу. Какво блажено стање! Оно је могуће и за нас. Потребан је невелики, али постојан труд. То и јесте рај! Тражите, и наћи ћете, куцајте, и отвориће вам се (Мт.7;7).
Господа ради, пазите на своје срце у односу на дела других људи. Имаћете довољно разлога да их оправдате. У Вашем срцу постоји силан немир. Остављајући по страни да ли је право или није, окрећем се искључиво срцу и видим тамо пожар, рану и бол. Окрените се и Ви на ту страну и сажалићете се на себе. Зашто бисмо марили за друге када је пожар у нашој кући? Пожуримо свом дому и почнимо да га гасимо. Унапред се припремите за битку, односно, присетите се свих могућих случајева, просудите о њима и одлучите каквим ћете мислима одбијати оно рђаво у овом или оном случају. Овакав поступак много помаже, јер на тај начин нећете бити затечени. Другом делу ће Вас научити време и искуство. Само, никада немојте напуштати добру намеру да се очистите и поправите. У одлучној намери да се Господу служи до полагања живота и јесте корен живота. Када то постоји, то значи да постоји и живот, а када тога нема, нема ни живота. Поред тога могу да постоје и грешке, и застрањивања, па чак и силни падови, али када је то целовито, све то још увек није несрећа. Ако је неко пао – устаће, ако се повредио – излечиће се. То је низ на коју су нанизане све доброте. Међутим, то је истовремено и нож којим се одсеца све што није добро. Чувајте ову срдачну ревност, у сваком тренутку посветивши себе Господу. А то, што се стицајем околности понекад дешавају и пропусти, и одступања, па чак и погрешни кораци – шта да се ради? Само немојте правдати себе због њих. Осудите себе пред Господом, скрушите се и исповедите Му се. Осим тога, никада не допуштајте себи нешто својевољно. Потрпите Господа у свим неприликама, у свим препрекама и непријатностима. Он све види и одмериће правом мером – шта сте Ви? А где ми, грешни, да се досетимо, шта смо ми? Прах и пепео. Постепено се утврђујте у молитви. Царство Божије не долази на предвидљив начин. Као роса на руно и оно ће доћи у ноћном часу и неопажено. И не одједном, него је потребно да се трудите. Сразмерно труду биће и спокојство, мир Божији који превазилази сваки ум. Код старца оца Серафима тај мир се назива мирним устројством срца. Нека вас Господ сачува! Благодат Вам и мир од Господа. Молите се за мене.
 
27. О пажњи према самоме себи
 
Нека вас Господ спасе и помилује! Недеља нашег труда је прошла, и сада ће наш труд бити упола умањен. Ето, и ја сам доспео међу исповеднике. Ја сам само сведок… Међутим, како нам је дато да опипљиво осетимо колико је широко наручје премилосрдног Спаситеља, Који прихвата сваког грешника! Пет рана распетог Господа нису велике, али иза њих се налазе необухватна сместилишта. Ма са коликом гомилом [ма са каквим бременом] грехова да дођемо, ма колико људи да дође, све се тамо може сместити.
Пишите о свему што Вам се догађа у души, само немојте помислити да Ви или ја или неко други може да схвати силу и значај тога што се догађа. То зна једино Бог. Са наше стране захтева се само потпуно препуштање вољи Божијој и дубоки вапај: Како знаш и како умеш, спаси ме
Ви се плашите да ћете, пазећи на самога себе, доћи до егоизма. Прошли пут сам Вам писао о упражњавању ове пажње. Прихватите да тако поступате и не плашите се. Егоизам узрокују спољашњи подвизи при којима се није обраћала пажња на помисли. Када пак почнете уистину да пазите на себе и када се утврдите у тој пажњи, тада ћете почети и да у сваком тренутку од самога себе добијате најубедљивије лекције о смирењу. Тада ће се разоткрити колико нечистоте лежи на срцу. У сваком тренутку из срца избијају мисли, кретања и жеље који нису увек исправни и они нам омогућују да дознамо да срце није ништа друго до загнојена рана од које се шири одвратан смрад. Ово осећање се усеца дубоко у душу, и где ту има места за егоизам?
Пут пажње према себи јесте пут истинског смирења, и једини пут ка њему. Ето, Ви и сами пишете: Појављује се оно што је противно добру. Одакле оно долази? Из душе. Према томе, у души постоји „залиха“ онога што је противно добру. Каквом би требало сматрати такву душу? Наравно да не – светом. Онај који твори само спољашње подвиге а при том не пази на себе, управо и пада у егоизам. Начини неколико поклона, а онда седи и машта: ето, сада смо се потрудили! Гледајте, учинили смо услугу Богу. Или пак, ако не једе до засићења, помисли: тако су чинили сви светитељи, тј. мада и светитељи узимају храну… и остало, томе слично.
Спољашњи подвизи су суштински неопходни, али је несрећа ако се зауставимо само на њима. Да ли сте код Светих Отаца наилазили на изразе „делање“ и „разум“, којима они обухватају васцели труд на спасењу душе? То је исто као и да је речено: „подвиг“ и „пажња“.
Праштајте! Желим Вам свако добро. Нека Вас Господ сачува.
 
28. О трезвености
 
Спасавајте се! Узнесимо благодарење Богу за све што вам се догодило, као и за садашња дела, јер је свако добро давање од Њега, Оца светлости. Међутим, каква су се то привиђења појавила око Вас? Обузео ме страх због њих. Потрудите се да искорените и сећање на њих. Колико је, чак и уважених подвижника, због њих упало у ђаволске замке! Несрећа. Зар нам много треба да залутамо? Један је хтео да нешто пронађе у келији, а било је мрачно. Појавио се пламичак и показао му ту ствар. Од тога је почело, а дошло се до тога што је самога себе уздигао изнад Господа Исуса Христа, да би завршило потпуни безумљем. Погледајте колико је примера у Лавсаику! Осим тога, код Отаца је постављено строго правило: не веруј чудесним појавама, ма каквим светлостима и томе сличном. Нећемо сагрешити чак ни ако, услед опреза, не поверујемо ни истинитом јављању [виђењу], али је велика несрећа уколико поверујемо оном лажном. Тада ће нас непријатељ шчепати и повлачити на све веће висине, да би нас на крају збацио одатле. Помолите се да се око Вас не догађају никакве чудесне појаве. Оне Вам нису потребне. Оне су потребне тамо где нема вере. А зашто су потребне Вама? Молите се Господу да уклони и сећање на то. Међутим, увек јављајте о томе. Избави нас, Господе! Све спољашње у духовном животу сасвим је неважно. У срцу је сва ствар. Што се тиче лекције о сећању на Бога – треба се потрудити. Ви кажете – да ли већ почети? А зар је то препуштено слободној вољи? Не. То је неизбежно дело. Бог је свуда и наша душа је у потпуности пред Њим. Потребно је и својом свешћу стајати пред Њим. Као што Га гледају сви анђели и светитељи и не могу очи да одвоје од Њега, тако је потребно да Га гледамо и ми, који смо још у телу. Као што сунце држи планете и води их за собом, тако се, дакле, и васцели духовни свет и наше душе морају држати Бога и бити Њиме вођени, и то не само за час или два, него непрестано, од тренутка буђења па до самозаборава у сну. Не можемо се одмах довести у то стање. Неопходан је подвиг, а он је потребан и сада. Латите се! Немате чега да се плашите. Да би Вам ово дело било јасније, читајте у Добротољубљу поглавља о трезвености. Потребно је да пажњом станете изнад срца. Потребно је да из главе сиђете у срце. Сада су Ваше помисли на Бога у глави, а сам Бог као да је изван – отуда проистиче да је то спољашње делање. Све док сте у глави, мисли неће моћи спокојно да се слегну [да се смире] и комешаће се као снег или као летњи ројеви комараца. Сразмерно ступању пажње у срце, мисли ће почети да се умирују [слежу], а затим ће се и сасвим умирити [слегнути], а атмосфера у души постаће сасвим чиста. Тада ћете приметити и када мува пролети, а до тада је све тушта и тма, Почетак плода је усредсређена и непрестана топлота у срцу. И све је ту. Само би претерану присност са Господом требало напустити. Потребан је велики страх. Као што велике велможе мирно стоје пред царем, тако нека и душа стоји пред Богом. Оно што је недоличан телесни положај пред царем, то су и неисправне мисли душе пред Богом; заборавити пак Бога, макар на један тренутак, значи исто што и окренути леђа цару.
Ви сте једом рекли да у духовним подвизима постоји ревност. Постоји, и то велика. Видите и сами. Нека страх проникне Вашу душу. Он није болестан, него освежава. Он је почетак, али се читавим путем не одваја, само постаје све чистији и чистији. Осамљивање и читање – то су два крила овог занимања. Међутим, почните, и све ћете сами видети. Одмах ће се открити шта помаже а шта руши, али би требало и строго испуњавати оно што се дознало. Савест ће се појавити у свој својој снази и почеће да прекорева. Саслушајте. Колико ће приговора бити! Касније ће се све изгладити и тећи ће без препрека. Нека Вам Господ помогне! Нека Вас анђео-чувар осени. Нека покров Владичице буде над вама!
 
29. О молитви Исусовој
 
Ето, слава Богу што сте почели да учите лекцију. Благослови, Господе, славе ради имена Твога светога. У почетку је тешко и изгледа као нека бесмислица и извештаченост, и колико се само неугодних мисли појави о овом делу! Најважније је то што би са умом у срцу требало стати пред Господа и стајати пред Њим без удаљавања, и дању и ноћу, до краја живота. Уложите невелики труд. Трајање изучавања лекције је и дуго и кратко, зависно од вере и усрдности. Немојте клонути. Постојаће и подозрење према саветнику, и неблагонаклоност према самом делу молитве – хула на њу, изнемоглост, жеља да се одбаци – управо због тога што је тешко. То је опасно! Не обазирите се, него се држите свога дела, Непријатељ више од свега засејава хулу на ову молитву, јер њега тада [док се молимо] пали ватра и прогони га. Он не може да приступи оном лицу у чије је срце укорењена молитва Исусова. Најслађе име Господње, које непрестано одјекује и изговара се у срцу чак и без Вашег знања, њега ће ударати. Догађа се да се душа услед немара и неразборитости заборави и препусти сањарењу; међутим, када се опомене и када се врати себи, налази да се у срцу пева једно исто: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! Ваша мисао о бацању себе у прах пред Господом јесте срж овог делања. Непрестано будите такви, и све је ту. На молитви би требало стајати као на Страшном суду. Тако! У ставу „мирно“! То и значи не допуштати слободу покрета и не давати починак телу. Сваки починак тела значи штету за душу. Касније ћете све сами сазнати… само поставите меру: топло припадање ка Богу… У томе је блаженство. Све што Вас у томе спречава сматрајте непријатељем.
Сутра је Лазарева субота, а Ви ћете ове редове сигурно читати за Васкрс. Христос васкрсе! Поновите ово у моје и у име својих познаника. Међутим, пре тога ћемо проћи страдања: удубимо се у њих и поучимо се љубави Господа Који је Себе унизио и нас ради осиромашио, али и томе како да себе принесемо Њему на жртву свеспаљеницу. Благослови, Господе. Желим Вам мир од Господа.
Р. S. Одавно се припремам да Вам пошаљем једну свеску. Најзад Вам је шаљем. Прочитајте је.
 
30. О узаном путу који води ка вечном блаженству
 
Окончале су се службе Страсне седмице! Био је неопходан Крст Господњи да би зауздао све наше слабости, грехове и безакоња. Господе, помилуј и привуци нас Крсту Твоме! Понекад нас Господ оставља да привремено корачамо по вољи свога срца. Банчите, само Ви банчите. Али, Господе, подари и благодат скрушености. Удари ме по глави, да бих се опоменуо и макар мало отрезнио. И шта ја то говорим? Тесан пут се никоме не допада? Долазе ограничења споља? Роптање. А сами себе неће да ограниче. Тражимо пространство. Колико је Господ страдао, и шта је у Њему остало а да није страдало и да није нас ради предато – у потпуности је Себе унизио и нас ради осиромашио – неограничена љубав – тако је требало. Ево тачне усклаћености са вољом Триипостасног Божанства, и нама заповести, која нам је и на делу дата. За све се мора говорити: тако и доликује. То је крај свим помислима и свим приговорима. Речено је: Одреци се себе (Мт. 16; 24), тако и доликује. Речено је: Бога се бојте (1.Петр.2;17), тако и доликује. Речено је: Наш је живот сакривен са Христом у Богу (Кол.3;3), тако и доликује. Речено је: Опашите бедра разума својега, будите трезвени, бдите (в. l. Петр. l; 13 и l. Петр. 5; 8), тако и доликује. А шта највише доликује? Кад се латите дела, латите га се, а са прекидима се ништа неће постићи. Када преграђују вештачко језеро, како то чине? Одмах журе да затрпају пролаз; ако пак неко постави грумен земље па одбаци посао, вода ће је разнети. И ако опет почне да наноси земљу па остави, вода ће је опет разнети. И тако – бескрајан труд, а језеро ипак није начињено. Примените ово и на душу. Ток помисли се, као река, брзо излива из главе и срца. Одмах би требало затворити пролазе; ако се пак мало задрже, па се затим пропусте, никакве користи од тога неће бити. То је исто што и градИти па рушити. Сетите се онога о чему сам Вам, чини ми се, већ писао, а то је да, чим приметите нешто слично, што руши Ваш добар подухват, никако не допуштајте себи да се томе препустите. Такав је закон. Господа ради, у много чему надвладајте себе. Клоните се разговорљивости, слушања шала и смеха: у њима је највеће зло. Ви то и сами видите. Зар се пред лицем Господњим можемо смејати и празнословити? Заборавили сте да сте пред Њим и све је пошло како не треба. Бацити се пред ноге Господње – то је суштинска ствар. Чувајте ово добро осећање или добро делање. Верујем да Господ ради тога неће допустити да Вас поколеба сваки ветар помисли и да излије своју силу у Вас – и тако ће се зауставити бујица помисли. Тада ћете и светлост видети. Све ће постати јасно, као у светлом Христовом Васкрсењу. То заправо и јесте васкрсење душе или бар клица овог васкрсења. Свуда је потребно трпљење јер, шта ћемо без њега учинити? Њега захтева свака ситница. Међутим, и многомилостиви Господ ће трпељивом и постојано савесном труду дати Свој благослов, док ће од лењости и немара одвратити Своје очи. Чак је и мало напрезање снага у славу Божије плодотворно и стваралачко или бар поставља трагове навике, а навикавање на добро већ је велика ствар. Као да Вам предајем речи Господа са Крста. Он каже: „Ја Се толико унизујем, а ви спавате!“ Нека и нас обузме ревност која ће нам пробадати утробу. Молите се Богу за мене. Желим Вам свако добро!

Један коментар

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *