НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СПАСАВАЈТЕ СЕ! – ПИСМА О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

СПАСАВАЈТЕ СЕ! – ПИСМА О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

 

СПАСАВАЈТЕ СЕ!
Писма о хришћанском животу

 

 
71.О картању и позоришту
72. О затворништву
73. О изливима срца
74. О чланку „Темељ хришћанског живота“
75. О поукама светог Јована Златоустог
76. О књигама светих Макарија Великог и Исака Сиријског
77. О призивању светог Исака Сиријског
78. О читању Писма
79. О хришћанском животу и о неправилним схватањима
80. О благодати Божијој
 


 
71.О картању и позоришту
 
Нека вам Господ буде на помоћи! Играти карте и одлазити у позориште никако не треба. То што буду свашта причали о вама, знајте да ће трајати неко време па ће престати, а онда ће вас ипак оставити на миру. Међутим, уколико се сложите са њиховим предлогом, онда ће доћи код вас са картама и непрестано ће вас позивати да одлазите у позориште. Лукави ће много тога учинити да им се нађе на услузи, само како би вам разбио главу, а тако није добро чинити. Одбијте их! Пристанете ли, бићете у несагласности са самом собом. Зато треба да свакоме кажете: „Ја поступам у складу са својим уверењем. Картање је испразна ствар, а позориште штети души. Хришћанину не доликује ни једно ни друго. У ово сам чврсто уверена и тако поступам, а ви чините како сами желите“. И нека онда свако иде својим путем. Ако тако поступите, њих ће бити срам и стид.
 
72. О затворништву
 
Нека вас Господ благослови у вашој благородној намери! Али њу треба остваривати паметно. Помисао да би било потребно да ипак будете негде другде и да би било неопходно да вас неко посети неће вам давати мира. Постарајте се да се организујете тако да вам не буде нарочито мило да одлазите код било кога у госте нити да примате било кога код себе. Старци поручују: „Докле год у нама постоји жеља да дајемо и узимамо, не можемо очекивати мир“. Тај израз „давање“ и „узимање“ обухвата све, дакле, сваку врсту односа са другима. Међутим, ово се не може постићи тако брзо, али знајте да је темељ потребно поставити одмах. Нека вам сласт пребивања са Господом подари Његову благодат.
 
73. О изливима срца
 
Спасавајте се! Благодарите Господу што вам је мир у души и што сте тако лепо све поднели. Увек чувајте такво спокојство када сте у тешким околностима, предајте се вољи Божијој и не мрдајте! Молите се да све што се дешава са вдмабуде по Богу и то ће бити довољно. Поставите себи за циљ да ништа не предузимате у усковитланом стању духа и да у таквом стању ништа и не говорите. Колико год вам се чинио праведним неки излив гнева и колико год вам се чинило ваљаним да кажете или да учините нешто у таквом стању духа, ипак знајте да у тим околностима душа није у стању да се придржава неопходне умерености, а утолико пре ни чистоте, јер је ово стање само по себи увек праћено извесним егоизмом. Знајте да вам је Бог помоћник.
 
74. О чланку „Темељ хришћанског живота“
 
Да ли сте разумели оно што сам написао у чланку „Темељ хришћанског живота“? Ту је изложен програм целог живота, премда је приказан само његов почетак. Наиме, по једноставном и општеважећем правилу, добар почетак је већ половина обављеног посла, а у хришћанству је добар почетак читаво дело, јер је у њему темељ будућег целог дрвета са његовим лишћем, цветовима и плодовима. Зато и онај ко је отпочео да живи хришћанским животом неће погрешити уколико погледа овај чланак. Проповеди многи не воле, међутим, то нема основа. Проповед која се излива из душе је велико дело. Тражите и наћи ћете.
 
75. О поукама светог Јована Златоустог
 
Господа ради немојте заборављати да редовно читате светог Јована Златоустог, без обзира на то о којој је књизи реч. Он је писао једноставно, без припрема, тако како је ствари сагледавао властитим духом и на начин на који су му се мисли о томе слагале у срцу. Много од онога што је написао на први поглед вам се може учинити небитним, међутим, важно је наставити са читањем: идите даље, па ћете наћи благо коме нема цене. Има оних који говоре да је свети Златоуст приказивао поредак хришћанског живота заједнички свакоме човеку. Та констатација је углавном тачна, али ипак не безусловно. Наиме, у скоро свакој његовој беседи наћи ће се формулације које приказују најскривенији живот духа. Ово проучавајте и држите то у срцу за случај невоље и нужности.
 
76. О књигама светих Макарија Великог и Исака Сиријског
 
Свети Макарије је предворје св. Исака Сиријског. Када мисао која није сабрана изгуби све путеве улажења у унутрашњу светињу, онда је потребно отворити ту књигу и читати је. Она ће вас као по некаквој лествици повести у царско обиталиште и довести пред светозарног Цара.
Постоји уметност разликовања помисли. Њој ћете се овде научити, тако да ћете стећи способност да их суптилно разврставате по типовима и да их градирате по односима узајамног детерминисања. Постоји једна највиша, скривена област духа; овде је отпочето њено приказивање у упечатљивим сликама. Желите ли да сазнате где су корени греха, где су прелешћујуће измене страсти, овде ћете то сазнати.
 
77. О призивању светог Исака Сиријског
 
Преподобни оче Исакије, моли Бога за нас, и молитвом твојом обасјај ум наш да разумемо висока созерцања којима су преиспуњене речи твоје, и још нас узведи или уведи у тајне молитве чије деловање, ступњеве и снагу тако добро приказују твоје поуке да, њима закриљивани, узмогнемо слободно ходити путем заповести Господњих, неодступно савлаћујући препреке које се срећу на томе путу и надвладавајући непријатеље који се оружају против нас.
 
78. О читању Писма
 
У Јеванћељу је за сваки дан предвиђено да се чита једно зачало. То је поука коју света Црква даје чедима својим; потребно је проучавати га (свако зачало) с пажњом! Изјутра, када је душа слободна од било каквих спољашњих утисака, са молитвом Господу да вам подари моћ разумевања, продирите свом својом пажњом у ову ризницу судова Божијих и пазите шта ће кроз њу вама рећи ово, рекло би се, мртво слово, а заправо – увек живи Господ.
Неки људи записују мисли које им реч Божија производи у срцу, као што огњило избија искрице из кремена, верујући да су то поуке које им преноси њихов анђео чувар. И заиста је тако. У часу тескобе такве мисли представљаће насушни хлеб за душу. Онај ко не пропушта да записује такве мисли чини исто оно што чини човек који чува новац за црне дане. Један старац својевремено је исписао све зидове своје келије таквим мислима. У манастиру Светог Саве код Јерусалима постоји много рукописних зборника светоотачких изрека. Све су оне, може се слободно рећи, оваквог порекла. Ви сте већ имали прилике да их читате. Погледајте, на пример, друго поглавље из Маргарита. Чак и да нема наслова, могли бисте претпоставити да су се сви ови искази појавили у души за време читања светоотачких списа, одакле су неки од њих пренети од речи до речи, а неки пут су изражени сопственим речима. У једанаестом поглављу, које припада перујереја Божијег Леонтија, сабране су мисли које се рађају у души приликом читања речи Божије. Свако може поступати на овај начин. А како то чинити? Потребно је само поставити ово себи за правило, и све ће поћи само од себе.
 
79. О хришћанском животу и о неправилним схватањима
 
Да ли код свих људи истински хришћански живот почиње таквим болним преломом, какав је приказан у „Борби са грехом“? И зар је могуће да онај који није искусио такав унутрашњи прелом још увек није отпочео хришћански живот?
Не. То није карактеристично за све. Они који су сачували благодат крштења у свој његовој чистоти не доживљавају такав прелом. Али и њима мора бити познат моменат када они свесно отпочињу хришћански живот. То је управо онај моменат када они свесно почињу да сматрају за себе обавезујућим онај начин живота у коме су од самог детињства пребивали у складу са упутствима својих васпитача, затим утледајући се на њихов пример, као и из навике. У овом случају неће доћи до болног унутрашњег прелома зато што такви људи, пошто су свесно дошли до убеђења да им је за њихово добро заиста неопходно да буду хришћани и пошто су донели такву одлуку, већ налазе припремљеним и изван и унутар себе терен за све оно што изискује истински хришћански живот. Другим речима, њихова схватања, осећања и расположења, као и спољашњи поредак живота, њихова моралност и правила живљења до тога момента су се формирали по духу Христовом. Ништа ново они сада не додају, изузев тога што од одређеног момента свесно, са осећањем дужности, отпочињу да чине све оно што су раније чинили по обичају и угледајући се на друге. О, блажене су ове душе! Али колико су оне ретке! Међутим, већина људи који дођу до истине да је потребно да се труде на своме спасењу налазе у себи и у поретку свога живота веома много тога што не води спасењу него погибли, друтим речима, налазе у себи или свакојака неправилна схватања или рђава осећања и расположења, или страсне навике, или разне нечисте и недоличне везе, и много шта друго. Такви људи, када одлуче да живе хришћански, не могу избећи болни унутрашњи прелом зато што не могу да не осећају гнев Божији због увреде Његовог величанства, и због тога што морају да одвоје своје срце од онога чиме се оно наслађивало до тога доба и да га од одређеног момента приволевају на нешто што му се чини потпуно непријатним. Штавише, неко има доста страсних навика и осећања, и што је дуже живео у њима, више ће бола и тешкоћа осетити његова душа приликом обраћења Богу. У „Борби са грехом“ приказано је обраћење великог грешника.
Постоји и трећа врста људи – они који су по спољашњем поретку живота савршени хришћани, али се не може рећи шта је изнутра уњима. Такви не размишљају о томе да је потребно да у унутрашњости свога бића нешто измене, тако да тврдокорно остају у том стању. Али то стање у коме пребивају је веома рђаво. Они се могу упоредити са лудим девојкама. Споља посматрано, они такође поседују светиљке, као што и треба да буде, али унутра је све празно, нема ни уља ни светлости. Боже, избави нас од овога! И ови људи, уколико не искусе тај болни унутрашњи прелом, сматраће се хришћанима и мислиће за себе да су Богу угодни. Међутим, у односу на прве, они се веома разликују. Они први су имали и сећају се момента када су свесно ставили на себе благи јарам Христов, чиме су примили као за себе обавезујуће оно што су раније држали само из навике, и сећају се тога како због значаја овога момента у њиховом животу, тако и због тог посебног блаженог стања које је тада осетила њихова душа. Међутим, они други нису искусили ништа слично, нити се било чега сличног сећају, него живе рутински, онако како су навикли. И да се ствар завршава на томе, то још не би било ништа страшно, међутим, проблем је у следећем: што, зауставивши се на спољашњој форми спасоносног хришћанског живљења, они не улазе у унутрашњост свога бића да погледају шта им се налази у срцу и уму и допуштају да у њему расту свакојаки корови нечистота и непотребних ствари. Они као да су споља окамењени. Међутим, најважније је у њиховом паду то што, сматрајући себе праведнима, све друге уврштају у ред грешника, а нарочито оне који се не диве њиховој светости. Из овога проистичу и сумњичавост и склоност осуђивању, праћени преузношењем, и све то представља њихову најуочљивију ману. Боже, избави нас од упадања у овакву колотечину!
 
80. О благодати Божијој
 
Ако је благодат та која у нама отпочиње хришћански живот и уколико без ње не можемо ништа чинити на себи, зашто бисмо се онда трудили? Зар није логично да закључимо да можемо живети како нам је воња све док нас не посети та подстичућа сила? А с друге стране, ако неко сам намисли да трага и отпочне то трагање, зар се неће на њега сажалити, и зар му неће подарити благодат Своју Онај Које рекао: „Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се“ (Мт. 7,7). А ако је тако, какоје онда могуће тврдити да благодат долази непредвидљиво?
Потребно је строго разликовати две ствари: једноставну помисао о томе да је неопходно спасавати своју душу, или исправљати свој живот, и само отпочињање дела спасења и самоисправљења. Ово прво човек може да отпочне и сам од себе, будући да је реч о томе расејана свуда око нас. Читање књига и слушање душеспасоносних беседа, сусрети са људима који ревнују за своје спасење, сам поглед на свештене ствари, једноставан натпис на књизи и много тога другог могу навести на мисао о спасењу и чак нас приморати да доста озбиљно поразмислимо о томе и да почнемо говорити о потреби самоисправљења. Међутим, то још није само отпочињање овога дела. Све док не дође благодат која пробуђује из сна греховног, све дотле, дакле, колико год надугачко и нашироко душа сама са собом и са другима говорила о потреби тога буђења, чим се дотакне самог дела, одмах ће се ипак повући назад, јер је свезана и по рукама и по ногама. Она је налик на лењивца који седи на мирном и спокојном месту. Такав веома радо и сам са собом разматра и другима говори да је неопходно да учини то и то. Међутим, чим дође до неопходности покретања, он све одлаже за неко друго време. Таква је и душа када је препуштена сама себи. Има ли онога ко, увидевши у себи грех или злу страст и знајући да ће га она упропастити, неће помислити да је заиста неопходно да напокон одступи од ње? Међутим, проблем је у томе што му недостаје снаге, што му руке немоћно клону и ноге клецају. Па шта онда чинити? „Нека душа свим моћима својим вапије Господу да је посредством благодати Духа Свога Он учини достојном ослобођења од страсти“, учи Макарије Велики[1]. Потребно је и код куће се молити и у цркву одлазити и прибегавати свим освећујућим радњама, и читати и разговарати, једном речју, држати се благодатних оруђа спасења, чекајући одакле ће се појавити искра Божија која ће запалити у срцу ревност која све пружа и која је снажан и веродостојан сведок посете Божије благодати. Видећи оволики труд и вапај душе, Господ ће се сажалити на њу и послати јој благодат Своју. Али у којем ће се часу то збити, на коме месту и приликом које радње – то нико не може казати. Благодат долази ненајављено, скоро увек не у оном моменту, не на оном месту када смо је и где смо је очекивали. Видите ли сада да се то не може учинити властитим напорима? Погледајте у „Борби са грехом“, страна 339 и даље (в. Прилог): тамо су ове две ствари, чини ми се, доста добро приказане.
Можемо се плашити само једног: није ли можда некога Божија благодат заборавила? Али то је ипак непотребно узрујавање. Ми смо, слободно се може рећи, њоме са свих страна обасути. Ни од кога она не одступа од колевке па до гроба. Она све подстиче и покреће. Испричаћу вам виђење једног старца. Он је видео једно пространо, широко поље по коме је ишло мноштво људи разних узраста. Сви су газили по блату до колена, па чак се и више заглибљавали, а имали су утисак да ходају по цвећу; били су у некаквим јадним прњама, потпуно прљави и запуштени, а за себе су сматрали да су нагиздани и прелепи. Нико од тих људи није био миран. Сви су били у бригама, у непрестаној јурњави, у свађама и зађевицама једни са другима. Источно од њих, на узвишици, налазила се пољана, прекривена травом и цвећем, али овим људима она се чинила сувом, пешчаном и каменитом. Иза ове пољане уздизала се планина која је била испресецена гребенима у разним правцима и чија је висина била све већа и већа. Иза те планине пробијала се блистава светлост необичне лепоте која је и слепима отварала очи. Зраци ове светлости допирали су и до ове бучне гомиле која је лутала по блатњавом пољу. Сваку главу обасјавао је њен зрак. Али шта су ти људи чинили? Није им падало на памет да гледају на светлост која је допирала иза планине. А што се тиче самих зрака, неки уопште нису осећали да их се светлост дотиче, други би, пошто би осетили неспокојство због њеног додира, само заклонили дланом главу и, не подижући је, настављали да раде оно чиме су се дотле бавили. Неки би ипак подигли главу и управили поглед ка светлости, али би истог трена затворили очи и вратили се у своје пређашње стање. Неки би, управивши поглед својих очију у правцу зрака, дуго стајали, пажљиво гледајући светлост и наслађујући се њеном лепотом, али су ипак непокретно остајали на једном месту да би најзад – или због умора, или због тога што су их други на то наводили – опет почели да иду истим путем којим су и раније ишли. Само ретки су се повиновали подстицају свога зрака и његовом указању, остављали све, кретали ка пољани прекривеној цвећем и затим одлазили све даље и даље, приближавајући се планини и потом ходећи том планином ка светлости која их је обасјавала. Смисао виђења схватљив је сам по себи. Није ли јасно да подстичућа благодат не оставља никога, једино је потребно да сами људи не истрајавају у својој окамењеној неосетљивости.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Слово 6. О љубави, гл. 16.

Један коментар

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *