NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » RELIGIJA NJEGOŠEVA

RELIGIJA NJEGOŠEVA

 

RELIGIJA NJEGOŠEVA
 
MOLITVA I VITEŠTVO
 
On je bio pobožan svojom višom pobožnošću.
LJ. Nenadović.
 
Verujući u Boga, kojim živi cela priroda. Njegoš se stalno osećao u prisustvu njegovom. Odnos Njegoša k Bogu – a izvesan odnos neizbežno je sledstvo osećanja Božjeg prisustva – može se izraziti jednom rečju, molitva. Čudnovato je, no zato ne manje neosporno je, da čovek, koji je izbegavao ceremonijalne i oficijelne molitve, koji je izazivao podozrenje „mirjanstvujućeg“, nije u stvari nikad ni prekidao svoju molitvu. Njegova molitva dizala se i dizala ga je božanskom plamu svakoga trenutka,
„i u jutru zlatnoj zori,
i u podna žarkom času
i večera tihom miru’
(Več. Molitva)
Molitvom je Njegoš stalno bio sjedinjen sa svojim božanstvom. Njegova božanska iskra neprekidno je tražila komunikaciju sa „vjačnim plamom“ iz koga je ona i iskočila. Pesnik smrtni neprekidno je osećao potrebu opštenja s Pesnikom besmrtnim; njegova luča mikrokozma neprekidno je privlačena nekom nevidljivom silom luči mikrokozma. Molitva Njegoševa to je molitva velikog čoveka, koji više daje nego što pogleda da mu se da. Ono što Njegoš svojom molitvom daje Bogu, to je divljenje i pohvala, i još nešto treće, što mora čitaoce iznenaditi – blagodarnost! Da se naš vladika divio Bogu i da ga je hvalio, ne divio mu se i hvalio ga propisanim, tuđim himnama, no sopstvenim, spontanim izlivom svoje žarke simpatije, to je pojmljivo kao što je pojmljivo divljenje i pohvala malog umetnika, poletarca, pred velikim umetnikom bez takmaca; no zašto je Njegoš blagodario Bogu? Bog ne traži blagodarnost od ljudi; ni veliki čovek ne traži blagodarnosti ni od koga, kamo li će je Bog tražiti. Blagodarnost, koja se iziskuje, već samim tim gubi devet desetina prava, da se zove blagodarnost. Takva blagodarnost daje se ne dobrovoljno no primorano, ne iz radosti no iz straha. Da je Njegoševa blagodarnost Bogu bila daleko od straha i moranja, to je već po sebi jasno, no utoliko izgleda zagonetnija njegova blagodarnost, radosna i dobrovoljna. Zašto je imao da blagodari Bogu ovaj „velikomučenik života“, prikovan za lovćensku stenu i nemilosno šiban spolja i iznutra? Šta je imala kome da blagodari ova sudba, koja izgleda veća bajka od Prometejeve? Kako se mogao uvući ovaj nežni, meki, svileni osećaj u ključanje tartarskog bola?
Pustimo Njegoša, da nam on sam na to odgovori. Ovakvim obraćanjem Bogu počinje on svoj testamenat, pisan od prilike na godinu pred smrt: „Blagodarim ti, Gospode, što si me ti udostojio dići na jednu iz visina tvoga sveta i blagovoleo napojiti me lučama tvoje svetlosti, tvog čudesnog sunca; blagodarim ti, Gospode, jer ti si me nad milionima uzneo i duhom i telom. Koliko me je iz detinjstva moga tvoje nepostižno veličanstvo pogružavalo u himne, – u himne božanske radosti, udivljenja i tvoje više lepote, toliko sam ja s užasom gledao na bednu sudbu čovečju i oplakivao je“ (Rov. 199). Mi smo jednom nagovestili, da je Njegoš osećao svoju supremaciju nad ljudima, s kojima je dolazio u dodir. On je nije mogao ne osetiti. Svi drugi ljudi, s kojima se on sreo u životu, manje su bili svesni svoje mizerije i Božje veličine. Njegoš je bio svestan toga; ta dva kontrasta neprestano su bila prisutna njegovom duhu. Ovo visoko saznanje nije ga vodilo sreći, ali ga je uzdizalo Bogu, uzdizalo ga nad njegovom sopstvenom mizerijom. On je video svetlost Boga, koja je drugima bila nedostupna; on je osećao sebe blizu ove svetlosti; i – blagodarnost je ispunjavala pesnikovu dušu zajedno sa pohvalom i divljenjem.
Njegoš je hvalio Boga kao ideal svega onoga, što je za nj bilo veliko, a što je on sam u sebi osećao u malenim odlomcima. Ovi mali odlomci idealnoga, koji uostalom nisu odlomci do u odnosu prema celom idealu, Bogu, i sačinjavali su ono svojstvo, kojim se pesnik osećao srodan s „ocem pojezije“ i koje ga je k ovome privlačilo, kao što jedno sunce privlači svoju planetu –
„nekakvo me svojstvo diglo tamo,
nekakav me sveti magnet tegli.“
(L. M.)
Ovaj „sveti magnet“, koji je pesnikovu dušu k sebi privlačio, usamljivao ju je i ispunjavao ju je na taj način onoliko isto tugom i melanholijom, koliko plamenim entuziazmom i simpatijom, „Svetom simpatijom“. Tugom i melanholijom ispunjavala se duša Njegoševa posmatrajući sa one visine, na koju je „svetlim magnetom“ bila dignuta, nizinu, u kojoj su ljudi živeli; entuzijazmom i simpatijom ispunjavala se ona osećajući se na visini anđelskoj, na pogledu svetlosti u kojoj je Bog živeo. „Svetom simpatijom“ sijali su besmrtni duhovi, koje je pesnik video u nebesnim regionima. „Sveta simpatija“ je najkarakterističniji izraz Njegoševog odnosa prema Bogu, Njegoševe molitve. Naš pesnik se zagrevao svetom simpatijom prema svetom magnetu, koji ga je k sebi teglio. Ovu svetu simpatiju on je svakodnevno prinosio na žrtvenik svome Bogu, nečujno i nevidljivo, izražavajući je u himnama, ili osećajući je samo a ne mogući je izraziti. Bog zna, koliko je himni vladičinih ostalo nezapisano, neiskazano! Budući usamljen svojom dušom u svetu, našem pesniku je utoliko lakše bilo gajiti i raspaljivati svetu simpatiju prema svome Bogu. Duša Njegoševa uostalom ne može se našem poznanju nikako otkriti, ako je mi ne zamislimo u njenoj usamljenosti. Na poneko i poneko zašto? u Njegoševoj duši može se odgovoriti: zato što je duša njegova bila usamljena.
Postoje dve vrste usamljenosti, od kojih je jedna lažna. Ova poslednja je prostorna usamljenost; druga usamljenost jeste duševna. Neki ljudi hteli bi da se usame i radi toga se udaljuju od ljudskog društva i izoluju u pustinji. No, obično“ mašta takvih ljudi naseljava pustinju svim onim, od čega su oni hteli da se izoluju, njihovi drugovi i prijatelji svuda ih prate, svuda ih nalaze i okružavaju, stara razonođenja ne daju im mira, svetski interesi ne dadu im da uđu u sebe, u usamljenost, za koju oni nisu rođeni. Drugi opet osećaju se usamljenim usred mnogobrojnih drugova i prijatelja, usred velikogradskog i velikoživotnog meteža i usred svih predmeta sabranih radi razonođenja. Ništa te ljude ne rasejava, ne razonođava, ne izvodi iz samih sebe, iz njihove usamljenosti. Za njih je magna societas magna solitudo.
Njegoš je bio naravno od ovih poslednjih, retkih, u istini usamljenih priroda, u kojima se svet večno vara, misleći da one uzimaju učešća u njegovim poslovima i zabavama svecelo, svom dušom, dok su one, međutim, iako prisutne, vazda odsutne, vazda okupirane svojom vizijom, na kojoj je skoncentrisana sva njihova simpatija. Ovi nesocijalni, anormalni, genijalni vizioneri, jedini žive u pravoj duševnoj usamljenosti, Njihova vizija svud ih prati i oni je svuda gledaju, ma kuda da su njihove oči uprte i ma čime da je njihovo vreme zauzeto. – Nikakvo društvo i nikakvo službeno zanimanje nije remetilo Njegoševu usamljenost. On je bio usamljen kako onda, kada je sam noću sedeo pred svojim konakom i posmatrao zvezdano nebo, tako i onda kada se nalazio usred legione mase naroda u Trstu ili Rimu. On je malo govorio, vele njegovi biografi, vazda je bio zamišljen, vazda dušom usamljen. Ovo usamljeno ostrvo vazda je ostajalo usamljeno; ljudsko more, koje ga je opkoljavalo, nikad ga nije moglo zapljusnuti, još manje potopiti. Sve su se bure utišavale u blizini njegovoj. Ovaj čovek vladao je moćnom reči i moćnim pogledom. Njegov je pogled goreo kao i pustinja u kojoj je živeo, njegove reči su zvučale kao „glas vapijućeg u pustinji“. On je u istini pretstavljao pustinju gde god je dolazio, pustinju, koju niko nije mogao tako lako zapaziti zbog njenog spoljašnjeg, protivrečenog, oaznog izgleda. On je bio sam. Pa ipak ne; on nikada nije bio sam. On je mogao za sebe reći kao što je jedan drugi za sebe rekao, „ipak nisam sam, jer je Otac samnom“ (Jov. 16, 32). Veliki „otac pojezije“ bio je postojanom vizijom cetinjskog pustinjaka ili, kažimo drukčije: postojanim drugom njegovim. Njegoš je verovao u Boga, čija je esencija svetlost, plam, i čija je akcija poezija. Svetlosni entuzijazam, kojim je treperila sva duša njegova, bio je refleks te njegove vere u svetlost božanstva. Ovaj entuzijazam, koji ga je izdvajao među ljudima kao jedno ostrvo u moru, sjedinjavao ga je s Bogom. Time je Njegoš postajao čovekom „ne od ovog sveta“, članom jednog drugog, nadčovečanskog društva. I svuda i svagda Njegoš se nahodio u ovome društvu. Njegova usamljenost, dakle, bila je samo usamljenost u odnosu k ovome svetu, njegova društvenost pak odnosila se na svet transcendentni. A ova društvenost pesnikova u odnosu prema jednom višem, svetlijem svetu od našega izražavala se u njegovom srcu entuzijazmom ili svetom simpatijom.
Ništa pogrešnije ne bi bilo nego shvatiti Njegoševu molitvu kao molbu. Njegoš, koji je takoreći besprekidno živeo duhom svojim u prisustvu svoga Boga, koji je ovom Bogu toliko himnovao i psalmovao, i koji je, s druge strane, toliko trven i gažen bio svojom bogom-određenom sudbom. nikad nije izviknuo: „Učini Bože, nek me ova gorka čaša mimoiđe“. Ne: on je držao da „na sudbu vikati ne smije“ i snosio je s postojanstvom sve što ga je snalazilo. Pesnik psalama svakoga trenutka vapio je Bogu za pomoć protiv svojih neprijatelja; Njegoš je tako gvozdeno bio ubeđen u neizmenljivost zakona, koje je Bog dao ovom svetu, da je svakako smatrao uzaludnim moliti se u korist izmene tih zakona. Njegoš je verovao u sudbu. Nikad Njegoševa molitva neće biti popularna, ova stojička, umetnička, aristokratska molitva. Svi ljudi dolaze Bogu da ištu ili da mu blagodare za dano, pri čem i ova blagodarnost nije drugo do iskanje, da se dano održi i umnoži; Njegoš ne dolazi Bogu zato, on dolazi da mu se divi, da ga adorira. I Hristova molitva sadrži iskanje „hleba nasušnog“ i ona je molba za otklonjenje „čaše“ gorčine. Ta je molitva tako pojmljiva i tako bliska srcu ljudskom, otuda i tako popularna. Čovek trpi i zato traži ublaženje svoga trpljenja, svejedno, narušili se time zakon i red u prirodi ili ne; čovek traži ublaženje trpljenja ma se time svi svetovi raspali u prvobitni haos; neka čovek koliko hoće stiskava usta, „nužda i nedovoljstvo“ otvoriće mu ih i preko njegove volje i proputiće vapaju k nebu za milost. No Njegošev je odnos k Bogu i svojoj sudbi izuzetan. To je odnos umetnički i herojski, umetnički k Bogu a herojski ka svojoj sudbi. Zamislite čoveka, koga na točku muče i koji, čujući iznenadno kakvu divnu i umilnu muziku, za sekundu zaboravi svoje trpljenje, To je Njegoš u prisustvu svoga Boga. U prisustvu Boga Njegoš zaboravlja svoju sudbu; njega ne zanima u tom trenutku ono što je njegovo no ono što je Božje. Kad Njegoš pušta vladiku Danila da se moli, da mu Bog „provedri više Crne Gore“, on ga zadržava, da najpre opiše celu jednu viziju Boga u ne manje nego petnaest stihova, pa tek onda izreče svoju želju. Sveta simpatije prema Bogu zasenjava u pesniku sva druga osećanja. On se vajkao na svoju sudbu pred Simom Milutinovićem, čak i pred jednim Gagićem, no pred Bogom nikad. S ljudima on govori ljudskim, s Bogom božanskim jezikom. Ovaj božanski jezik u Njegoša jeste umetnička admiracija; no ne isključivo umetnička no i proročka, jer Njegoš posmatra Boga ne samo kao lepotu no i kao pravdu.
Na veri u pravdu zasniva se Njegošev odnos prema ljudima. Ovaj se odnos može izraziti rečju viteštvo. Mi pomenusmo jednom, furiozno do fanatizma i ratoborno do egzaltacije, nastrojenje našeg pesnika protiv nepravde. Misao o padu čoveka i o zemaljskoj tragediji kao zaslužnoj kazni, kao sredstvu restauracije pogažene pravde, ta misao raspaljivala je Njegoševo srce heroizmom. Njegošev je život ispunjen borbom protiv nepravde i propoveđu pravde. „Gorski Vijenac“ je najsjajnija propoved i najveličanstvenija glorifikacija pravde na srpskom jeziku. „Šćepan Mali“, „Slobodijada“, „Kula Đurišića“, „Čardak Aleksića“ i „Boj Rusa s Turcima“ pisani su s istim oduševljenjem za pravdu i istom odvratnošću prema nepravdi. Crnogorci i Turci u glavnome su personifikacija pravde i nepravde; ima istina, nepravde i među Crnogorcima, kao što ima pravde i među Turcima, no u glavnome, velimo mi, za Njegoša su Crnogorci i Turci – pravda i krivda. Ili je bolje pravda ili krivda? – to je životna etička disertacija Njegoševa. Pravda, o kojoj Njegoš govori, nije pravda utilitaristička, no herojska. Često je korisnija krivda od pravde; to se naročito pokazalo u istoriji Crnogoraca i Turaka; no nikad nije krivda bolja od pravde. Nepravda ljudska jedna je od najeminentnijih pojava zla u svetu. Njegoš bez rezerve i bez predomišljanja propoveda protivljenje nepravdi ili, što je jedno i isto, protivljenje zlu. Nikada ni za čas on ne bi bio gotov da koncesira suprotnom gledištu, tj. teoriji neprotivljenja zlu. Njemu bi teško bilo verovati, da takva teorija može uopšte imati u svetu zaštitnika među ljudima inteligentnim i čestitim.
Pa ipak postoji u svetu jedna etička teorija, kojom se propoveda neprotivljenje zlu. Ova se teorija obično autorizira Hristom i ima zaštitnika među veoma inteligentnim i veoma čestitim ljudima. Nigde u svetu nije ova teorija dovedena do takve – teško je ne reći: apsurdne – krajnosti kao u Rusiji. Najtipičniji njen apostol u Rusiji, i u svetu, jeste Tolstoj, a najizrazitiji ideal ove teorije predstavljen je u Tolstoja u „Legendi o Ivanu duraku“. Ova teorija, koju nije jedini Tolstoj propovedao i ne jedini ruski daroviti jeretici no i mnogi ekleziastici, do tolike su mere oslabili, raznežili, obezkarakterili duh ruskoga naroda, da je on uistini u poslednje vreme položio odlično ispit iz ove teorije, pokazavši, kako je on u stanju da se ne protivi zlu, ili drugim rečima, kako on nije u stanju da se protivi zlu. Crna Gora po veličini među slovenskim zemljama stoji na dnu one skale, na vrhu koje stoji Rusija. U ovoj Crnoj Gori, u kojoj žive ljudi jedne krvi i jedne vere s ruskim narodom, nikad se niko nije javio kao privrženik i zaštitnik teorije neprotivljenja zlu. Naprotiv, od kad postoji Crna Gora kao slovenska zemlja, vazda se u njoj znalo samo za teoriju protivljenja zlu. Ova teorija propovedana je po crkvama s krstom i jevanđeljem, propovedana na saborima pesmom i guslama, propovedali su je stari i mladi, sveti i umni, žene i ljudi. I ova je propoved do takve mere uzdizala duh maloga crnogorskoga plemena, da je ono bilo u stanju da stolećima daje otpora najvećem zlu, koje je arijsku evropsku rasu u istoriji zadesilo – osmanskoj svepobednoj moći. No, otkad postoji Crna Gora, i otkad postoji Balkan i Slovenstvo na njemu, teorija protivljenja zlu nije imala oduševljenijeg predstavnika, proroka i propovednika od vladike Njegoša. Tolstoj i Njegoš to su dva sasvim suprotna sveta, nagativni i pozitivni elektricitet slovenske rase, dva sasvim suprotna ideala: Ivan durak i Miloš Obilić. Koji je ideal hrišćanski? Hrišćanska su oba, no ni jedan isključivo nije Hristov. Onaj ko je učio: „ako te ko udari po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi“, ne bi se svakako pomirio s Njegoševim idealom. No da li bi se taj pomirio s idealom Tolstojevim? Treba pre svega znati da zamisliti Hrista u pasivnom odnosu prema zlu u svetu znači ni više ni manje no izbrisati njegovo ime iz istorije sveta. Golgotska tragedija posledica je ne pasivnosti no aktivnosti Hristove protiv zla, oličenog u izrailjskom farisejstvu. Hristos se borio protiv zla, napadao zlo, istina ne oružjem – zar se zlo samo oružjem napada i ubija? – no rečima, i to kako strasnim rečima! (Čitajte Mat. 23). Nikad fariseji jerusalimski ne bi raspeli Ivana duraka, dok su Hrista raspeli. Ivana duraka nikad ne bi raspeli za to što im se nikada ne bi protivio; Hrista su raspeli zato što im se protivio. I Tolstojev i Njegošev ideal hrišćanski su, jer su oba ponikli u hrišćanstvu i jer se oba donekle mogu opravdati pradokumentom hrišćanske vere. No nijedan od ova dva etička ideala nije potpuno ni isključivo Hristov.
Kad bi svekoliko zlo u svetu imalo samo jednu glavu, ja ne znam šta bi Tolstoj činio s tom glavom. Njegoš bi je posekao. Posekao bi je, i, ako bi je i na čijem oltaru sagoreo – sagoreo bi je na oltaru Miloša Obilića. Ko je Obilić za Njegoša?
Obilić je ideal Njegošev, i više nego ideal čoveka: ovaj vitez je za našeg pesnika jedna vrsta božanstva; zato mi i govorimo o oltaru Obilića. U besmrtnom carstvu duhova „Obilić nad sjenima vlada“. Sastanku s njim u drugom životu imaju da se raduju samo oni, koji su se pokazali vitezovi u ovom, i od toga sastanka da se stide oni, koji su se pokazali slabi i verolomni. Vladika Danilo pita ove u svome monologu:
Su čim ćete izać’ pred Miloša
I pred druge srpske vitezove?“
Obilić stoji pred svima ostalim vitezovima. No on ne vlada samo „sjenima“ nego i živim ljudima. Ovakva je opservacija Mustaj – kadije odnosno velikog viteza:
„Miloš baca u nesvijest ljude,
al’ u pjanstvo neko prećerano“;
a svat Crnogorac peva:
„Obiliću, zmaju ognjeviti,
ko te gleda, bliješte mu oči“
(G. V.)
Ne manje nego dvanaest puta u samom „Gorskom Vijencu“ pominje se Obilić. Posle imena Božjega ničije se ime u ovom delu, izuzev učasnika drame, ne pominje češće od imena Obilića. Obilića Crnogorci snevaju – i ponose se takvim snom – Obilića pevaju, Obilićem se kunu, Obilićem žive. I izvesno niko od Crnogoraca nije više snevao Obilića niti je iko njime više živeo nego sam Njegoš.
Viteštvo Obilića je razlog, zbog čega se Srbi njime oduševljavaju, i po stoti put pročitati –
„O, Miloše, ko ti ne zavidi?
Ti si žertva blagorodnog čuvstva,
vojinstveni genij svemogući,
Grom stravični te krune razdraba!
Veličanstvo viteško ti duše
nadmašuje besmrtne podvige
divne Sparte i velikog Rima;
sva viteštva njina blistatelna
tvoja gorda mišca pomračuje.
Što Leonid oće i Scevola,
kad Obilić stane na poprište?
Ova mišca jednijem udarom
prestol sruši a tartar uzdrma.
Pade Miloš, čudo vitezovah,
žertvom na tron biča svijetskoga“.
(G. V.)
Samo Srbin može pojmiti ove reči, jer samo Srbin poima i dušom i srcem Kosovo, s kojim je opet nerazdvojno vezano i koje osvećuje ime Obilića. Leonida je sa trista Špartanaca pao pred silom Kserksovom. Leonida je bio kralj, i to se od njega očekivalo. Grci su ovoga junaka obesmrtili. I ceo po-grčki svet divi se Leonidi. No čemu imaju Srbi da mu se dive? Evo zagonetke! Čemu ima da se divi narod, koji je samo pre sto godina imao desetinama termopilskih junaka? I većih, nesravnjeno većih! Sinđelić je pokazao veće junaštvo od Leonide, jer je pokazao isto junaštvo, koje niko od njega nije očekivao. Ili, Leonida se borio s izvežbanijom vojskom i boljim oružjem, nego što je to oboje bilo u Persijanaca. – Zar nije junaštvo Golog Zeke i njegovih drugova, koji su se cepanicama borili protiv sasvim drukčije naoružanih Turaka, veće? Šta imaju da se dive Leonidi i Scevoli potomci Veljka i Nedića i Avakuma? Ovakva pitanja začudiće stranca, koji ne zna srpsku istoriju, i ponekog Srbina, koji misli da je zna. Jednome strancu i ponekom ovakvom Srbinu izgledaće mišljenje Njegoševo o Obiliću preuveličano, mada je ono bukvalno istinito. Proverimo za čas ovo mišljenje na istoriji.
Agarjanska sila, „bič svijetski“, sjurila se neuzdržano kao mutna bujica preko pregažene Vizantije u srpske zemlje. U ovima je tada pod slabom rukom jednoga sveca vladala naduvena vlastelinska oligarhija, koja je imala više pretenzija nego dara i moći, i više pepeljave mudrosti za unutrašnju intrigašku igru nego političke daljnovidosti i nacionalnog smisla. Obilić, vitez bez mane, stajao je verno uz svetog Lazara, što znači: stajao je verno uz politiku nacionalnu. Intrigantska vlastela nisu ga ljubila, i to mu služi za pohvalu. Na kosovskoj večeri, koja predstavlja upravo tragičniji čin srpske drame od sutrašnjeg boja, jedan od vlastele, čije je ime među Srbima poznatije od Judinog, Vuk, pokušao je da okalja velikog viteza pred carem i saborom, podmećući mu izdajničke namere. „Blagorodno čuvstvo“ Obilića bilo je time smrtno ranjeno. U naše vreme, posle pola hiljade godina od te žalosne večere, stvar bi se razračunala dvobojem u kom hoćete kulturnom narodu. No viteštvo Obilića prevazilazilo je daleko ovo kulturno viteštvo. Oprati svoju čast za njega nije značilo rasporiti Vuka na dvoboju,no učiniti nešto, što Vuk nije bio u stanju ni pomisliti, kamoli učiniti. – Dišući ognjem razjarenog boga, Obilić se probije sutradan u sredinu turskog tabora kroz „divjačne tmuše azijatske“, „gutajuć’ ih vatrenim očima“, kao što je prošle večere gutao zlobnu vlastelu, hitru da umanji onoga, do koga se nije mogla uzvisiti. Scevola je promašio Porsenu. Obilić je pošao – po smišljenom planu poslednje njegove, verujmo, besane noći – da raspori Murata namesnika prorokova i gospodara bez malo cele negdašnje imperije Aleksandra Velikog. I nije ga promašio. Rasporivši kalifa, veliki vitez, naravno bez nade, da će se moći vratiti i još jednom za života pogledati mrskog klevetnika svojim „vatrenim očima“, stvorio je groblje oko sebe od Turaka, koji su mu stajali na putu, dok se najzad i sam nije na to groblje spustio. I sad, svačija je reč slaba, osim Njegoševe, da opiše palog viteza, opruženog usred bezbrojnih žrtava, koje je on sam sebi pripremio pred rastanak s ovim životom –
„Gordo leži veliki vojvoda
pod ključevma krvi blagorodne,
ka malopr’jed što gordo iđaše
strašnom mišlju, prsih nadutijeh,
kroz divjačne tmuše azijatske
gutajuć ih vatrenim očima
ka malopr’jed što gordo iđaše
k svetom grobu besmršnog živoša,
prezirući ljudsko ništavilo
i pletenje bezumne skupštine“.
Obezvitežena srpska vojska nije mogla odoleti obezglavljenoj turskoj. Agarjanska bujica razvalila je sve brane i razlila se do poljske ustave. Od srpskog carstva ostaše razvaline, –
„Srpskoj kapi svud ime pogibe
postadoše lafi ratarima“.
Plemenita nacija obukla se u „gunj i opanak“ i posuta stidom i ugnjetena varvarstvom počela je da preživljuje svoje vavilonsko robovanje, proklinjući isto toliko svoje bezumne pretke koliko i svoje ugnjetače. Jedina zvezda, koja je sijala u tami mnogovekovnog stradanja potomaka zbog greha predaka, bila je „sveta Miloševa pravda“. Ova zvezda bdila je nad poraboćenim narodom, održavajući i krepeći u njemu veru u sebe i u krajnju pobedu pravde.
Njegoševa duša, koja je žednela za najuzvišenijim heroizmom, našla je svoj ideal u Obiliću. Heroji su za nju i Dušan i Novak, i Mandušić i Mićunović, i Kastriotić i Karađorđe, no Obilić je „čudo vitezovah“, on se uzdiže nad svima, on, kao Ahiles, „nad sjenima vlada“. Radi rasvetljenja pesnikove misli o heroizmu moramo se od pomenutih vitezova zadržati još bar i na Mićunoviću i Karađorđu.
Mićunović najviše liči na Obilića. Otvoren i prostodušan, gotov na naivnu šalu (s pop Mićom) i osetljiv prema tuđem bolu (povodom Batrićeve smrti), ne predajući se nikad smućenosti i bezgraničnoj tuzi kao njegov poglavar (vladika Danilo), ne mučeći sebe vrtlogom duboke spekulacije kao iguman Stevan, Mićunović gleda pred sobom širok put, s koga ga nikakva sila na svetu nije u stanju skrenuti. Taj put jeste put pravde, na koji nepravda ne sme ni senkom svojom stupiti, na koji ništa ne sme stupiti, što je nečisto, nesveto, neblagorodno, slabodušno i tiransko. Mićunović je čovek dela, on „zebe od mnogo mišljenja“; sve njegove misli upućene su na jednu stranu: kako će se što moćnije zaštititi pravda i kazniti nepravda. Mićunović je izabrano oruđe pesnikovo u pogledu viteštva kao što je slepi Iguman njegovo izbrano oruđe u pogledu filosofske misli: Kroz Mićunovića izražava Njegoš svoje poglede na viteštvo i na viteza. Poslovične su već postale na pr. ove izreke:
„ljudi trpe, a žene nariču“.
U dobru je lako dobar biti;
na muci se poznaju junaci!“
„Đe izdajnik bolji od viteza?“ Pa najpopularnija od sviju:
„Bez muke se pjesna ne ispoja,
bez muke se sablja ne sakova!
junaštvo je car zla svakojega
a i piće najslađe duševno“.
Pa lepša od najlepših – kojom se povlači razlika između turskog pojma o junaštvu i pojma Mićunovića –
„On je hajduk roblja svezanoga,
Ja sam hajduk te gonim hajduke“.
Navedimo još jednu;
(Mićunović – Hamzi kapetanu)
„Bič sam Božji ja spleten za tebe,
da se stavljaš što si uradio!“
Karađorđe! Nema više od jednog srećnog čovečijeg veka kako se ovo ime uplelo u dramu srpske istorije, i već je postalo tako veliko kao ime kakvog mitskog junaka, do čijeg se vremena mora koračati poviše koraka od sto godina. Muzika samog ovog imena kao da je naročitom sudbinom sastavljena, kako bi ulivala strah krivima i hrabrost pravima. Pred ovim imenom mrznu se krivi a opijaju viteštvom pravi –
„Faraona istočnoga pred Đorđem se mrznu sile;
Đorđem su se srpske mišce sa viteštvom opojile.“
Karađorđe je jedan od onih, koji su kao i Mićunović, Bogom spleteni bič tiranstva. „Karađorđe, bič tirjanah!“ Oni dolaze na zemlju kao sud Božji, da razluče pšenicu od kukolja. Oni često dolaze, da promene vrednosti, da tok istorije okrenu, da naličje stvari, koje je blizu da se uplesnivi od tame i vlage, obrnu suncu. Kosovo je zaklonilo Srpstvu sunce; oko je učinilo „lafe ratarima“; Karađorđe je došao i okrenuo kartu, i „Lafska srca“ ponovo su razbuđena, ratari su ponovo postali lafovima.
Evo tajna besmrtnika! dade Srbu stalne grudi
od viteštva odviknuta u njim lafska srca budi!“
(Ne stalne u smislu postojane grudi, nego stalne, od ruskog izraza – čelični, dakle: čelične grudi).
„Heroj topolski“ svojom pojavom u jednom malom narodu čini jedan izuzetak od opštega (po Njegošu, kako mnogima izgleda) pravila, da se samo „u velikim narodima geniju gnjezdo vije.“ B. Petronijević navodi još jedan izuzetak, Njegoša samog, i time još više slabi ono opšte pravilo o „lafu iz grmena velikoga“ (Filosofija u „Gorskom Vijencu“, str. 4). Dva, to je tako malen broj, no ipak tako veliki, kad se od ovih dva jedan zove Karađorđe a drugi Njegoš, da je odista naš pesnik ovu svoju teoriju prilično neargumentisanu ostavio. No pogledajte, kako se preliva misao pesnikova: pogledajte kako se na kraju ove veličanstvene pohvale „Ocu Srbije“ njegov pesimisam razvedrava. Mali po obimu „grmen“ srpskoga naroda jeste jedan od onih „velikih grmena“, iz koga lavovi izlaze; Srpkinja, koja je znala roditi veće junake od Leonide i Scevole, rodila je i heroja topolskoga, ravnog Požarskom. Ako se ne može reći za stari grčki, bez sumnje se može reći za rimski i ruski narod, da oni predstavljaju veći grmen od grmena srpskog; pa ipak iz ovoga manjega grmena izišli su „lafovi“ ravni ili i veći od onih, koji su izišli iz onih velikih grmena. Stoga, na suprot usvojenom komentaru Njegoševe teorije o heroju, ja nalazim, da je jasno kao dan, da Njegoš pod „grmenom velikim“ nije zamišljao narod veliki kvantitativno nego kvalitativno. (G. Rešetar, koji je čitao avtograf „Gorskog Vijenca“ veli da su „tamo vrlo mnogi stihovi po nekoliko puta ispravljani i izmenjivani“, naravno, rukom Njegoševom. Te mnoge korekture Njegoševe mogle su doprineti, da je poneka reč u ovtografu i pogrešno pročitana. Da nije taj slučaj bio sa rečicom „al“ u rečenici: „al“ vitezu topolskome, etc? Da ne stoji mesto al’ – i? Ako bi ovaj slučaj bio, onda tvrđenje o „vitezu topolskome“ ne bi stajalo kao antiteza prema opštoj, prethodnoj postavci, nego, naprotiv, kao primer, kao dokaz iste. Tad bi Njegoševa teorija o geniju imala sasvim suprotno značenje onome, koje joj se pridaje, i s kojim se B. Petronijević, s pravom, ne može da saglasi. Stoji li u avtografu al’ ili i? Naravno, treba zagledati (i to dobro zagledati) avtograf, pa moći dati odgovor na ovo pitanje. No izvan avtografa dva veoma važna razloga govore u prilog i a protiv al’ Jedan je razlog u očiglednoj kontradikciji, u koju Njegoš pada u samoj ovoj posveti Karađorđu, upotrebljujući u navedenoj rečenici rečenicu al’. Drugi je razlog u očiglednoj kontradikciji, u kojoj stoji teorija o kvantitativno „velikom grmenu“ sa Njegoševom verom u srpski narod kao „narod jedinstveni.“ – U prilog kvalitativno velikog grmena govore sva dela Njegoševa, dok u prilog kvantitativno velikog grmena ništa do rečice al‘).Svima svojim delima, kojima se slika borba Crnogoraca s Turcima, Njegoš je nesumnjivo utvrdio, da „grmen veliki“ ne predstavljaju Turci no Crnogorci, tj. ne predstavlja veličina brojna no veličina lična, kvalitativna.
Herojstvu Karađorđevu nedostaje ništa; i kraj njegova života je herojski. Heroji, po Njegošu, svršuju tragično –
Da, viteza sustopice tragičeski konac prati.“
Tragično su završili i Obilić i Skender-beg. O ovome poslednjem pesnik veli:
„Skender-beg je srca Obilića,
,al’ umrije tužnim izgnanikom.“
„Tagičeski konac“ imao je i život grčko-rimskih heroja. Život heroja je bez izuzetka tragedija. Heroj dolazi u svet kao zatočnik pravde; život njegov od početka nije njegov; heroj je žrtva, uvek, bez izuzetka, žrtva. On ne dolazi u svet na blagovanje no na muke: on je „mučenik ovoga svijeta“. Muka, to je oganj, na kome se on kali. Heroju ne truju život gorčinom samo neherojski, mali ljudi oko njega, za koje on radi, nego često i samo nebo. I s neba, tog jedinog utočišta gonjenog heroja, često se odgovara ironijom –
„Junaku se češće putah hoće?
vedro nebo nasmijat grohotom.“
I nebo i zemlja, dakle, izgleda ponekad, da su u zaveri protiv heroja. On je usamljen, no on stoji na svome mestu do kraja. Nepravda nad njim trijumfuje, no on ostaje saveznik pravde do groba. Učini li mu se ponekad, ceo svet – „ad i svi ljudi – „pakleni duhovi“, on veruje ipak, da svetlost i pravda postoje negde u svetu, ma i skriveni od njega; on ih pogleda svakoga časa, da se pojave na svojim trijumfalnim ognjenim kolima. Vitez veruje do kraja i konca, da je svetlost bolja od tame i pravda od krivde. On veruje, i u smislu te svoje vere on vazda „i zbori i tvori , i vazda tvori kako zbori.
No i pored tragičnosti, koja je nerazdvojno spojena s herojem, ipak biti heroj znači biti predmet zavisti. To je tako jasna kontradikcija, kao što je jasno, da ona postoji u svetu uprkos tome što je kontradikcija. Ljudi su u zaveri protiv heroja, oni ga gone, žele mu bolan i gorak život i trude se, da mu od svoje strane ovaj obezbede. No to ne smeta ljudima, da svi heroja traže, pogledaju, da mu se svi dive, da svi sebe njime potajno kore, da mu zavide.
Svi uviđaju, da je njegov put – put pravde, no malo se ko usuđuje, da pođe za njim na tome putu. Heroj je „car zla svakojega“, i to je na prvom mestu ono, što izaziva zavist kod ljudi. Drugi ljudi trpe od zla, robuju zlu, prigibaju se pod jarmom zla; heroj, naprotiv, caruje zlom, vlada nad njim, čini ga svojim robom, savija ga pod svoj jaram. Drugi ljudi služe uvek dvama gospodarima, i to je ono, što ih rastrže i čini duboko nesrećnim. Heroj uvek služi samo jednom gospodaru. Pravda je njegov gospodar, njegov jedini suveren. Njegov je položaj uvek čist, on uvek zna kuda ide; dok drugi ljudi celog svog života tabaju po raskršću, vazda u nedoumici, kojim putem da udare, kome gospodaru da posluže. Pred herojem nema raskršća i nema dvoumice; on ide jednim putem i oseća da je svaki drugi put za nj nemoguć. No, reći ćete, na tom putu čekaju ga milion demona? Svejedno; dva miliona demona čuvaju svako raskršće. Čeka ga sigurna smrt? Svejedno; on do smrti bar živi, a na raskršću niti se živi niti se mre, no vegetira se. Čeka ga krst? Da; a zar je razkrstje nešto drugo do doživotni krst?
Heroj je predmet zavisti još i zato, što on večito živi:
„Blago tome ko dovijek živi,
Imao se rašta i roditi“
(G.V.)
Heroj živi dvojakom večitošću: zemaljskom i nebesnom. Njegovo ime „na zemlji caruje“ kao što mu duša „na nebu caruje“. Njegov život je s toga, premda „težak venac“, ipak „voće slatko“, jer
„voskresenja ne biva bez smrti“.
I tako je heroj superioran drugim ljudima kao i pesnik. Heroj u stvari i nije drugo do pesnik na delu, kao što pesnik nije drugo do heroj u oduševljenoj misli. Pesnik je zakonodavac, heroj – izvršitelj zakona. Pesnik je strog kao red u vasioni, heroj je osvetljiv kao zakon. Šta je zadatak heroja, rekao je Njegoš, ukazujući na zadatak Hrista: heroj dolazi u svet „naoružan oružjem pravde“, da „popire zlobu i tirjanstvo“. On dolazi, dakle, u ime pravde, dolazi kao osvetnik pogažene pravde. On dolazi „da tirjanstvu stane nogom za vrat“ i da ga dovede „k poznaniju prava“; dolazi, staje pred narušitelja pravde, neumitan kao anđeo smrti, i ovako mu se predstavlja:
Bič sam_ Božji ja spleten za tebe,
da se stavljaš što si uradio!“
Osveta! Da, osveta pravde. Heroj se ne sveti, no on sveti. Stanete li njemu na nogu, on će vam i oprostiti no dodirnite li pravdu prašljivom nogom, tada ne ištite u njega milosti. On se ne sveti, on samo sveti pravdu. Obilić bi se dovoljno osvetio, da je ubio Vuka, no njemu je bilo do osvete pravde, i on je osvetio pravdu na taj način, što je ubio jednog drugog, silnijeg nosioca nepravde od Vuka. Ubivši Murata, Obilić je nesravnjeno jače osvetio pravdu, nego da je ubio Vuka. (U samoj stvari on je baš time gore ubio Vuka nego da ga je na carevoj večeri posekao: on ga je time tako užasno ubio, da Vuk i danas živi ubijen). – Karađorđe sveti narod, Ivan Crnojević sveti brata. Osveta pravde je za Njegoša delo sveto, božansko:
„Ivan čašom nazdravi osvete,
svetim pićem bogom zakršćenim“.
(G. V.)
Da je osveta sveta i „bogom zakršćena“, to je najozbiljnija misao Njegoševa. Setimo se njegove osnovne misli: život čoveka na zemlji jeste jedan akt osvete. Pogaženu čovekom pravdu Bog je osvetio osudivši čoveka na jednu gorku i mizernu egzistenciju. Bog se time nije pokazao osvetoljubiv, no osvetnik pravde po večnom vasionskom zakonu, po nužnosti. Otuda heroj sveteći pravdu, vrši delo Božje, ili drugim rečima, Bog kroz heroja vrši svoje delo. Heroj sveti pravdu i na sebi i na drugima. Heroj se pre svega rađa, da osveti narušenu (u preegzistenciji) pravdu na sebi, zato je on „mučenik ovoga svijeta“, potom, da je osveti na drugima, zato njegovo mučeništvo neizbežno „tragičeski konac prati“.
Njegoš je na žalost, glorifikator osvete i propovednik protivljenja zlu. Ivan durak čini po volji đavolima, pušta tuđu vojsku bez protivljenja da mu carstvo pregazi i izvrši sva moguća zločinstva. Na taj način se zlo pobeđuje, hoće time Tolstoj da kaže; ne treba se protiviti zlu, treba ga pustiti neka pobedi, neka trijumfuje, ono će samo sebe svojim trijumfom uništiti. „Udri vraga, ne ostav’ mu traga, ali gubi obadva svijeta“ – to je deviza plemena crnogorskog, koje stoji po kvantitetu na dnu, a po hrabrosti na vrhu slovenske skale, deviza, koja se ne malo razlikuje od formule neprotivljenja zlu. Vladika Njegoš ne samo da se nije protivio vekovnoj devizi svoga naroda, nego ju je on baš digao u red božanskih istina. „Udri vraga“ značilo je u njegovim ustima: „udri nepravdu“. Nepravda je neprijatelj i Boga i ljudi. Ovaj se neprijatelj ne sme štedeti. Heroizam svojih saplemenika gledao je vladika „u njihovoj osveti Turcima“, (Rovinski, 205), a mi smo rekli, da su Turci – krivda.
Njegoš je sam herojska priroda, kao i njegov narod, kao i njegovi herojski ideali. No on nije samo izvršitelj, on je i zakonodavac, tj. on je pesnik – heroj. On se bori protiv nepravde, no on i zna, da je ta borba saglasna s voljom Božjom, da ona leži duboko u osnovu zemaljske tragedije i datira još od pre početka te tragedije. Čovek je digao mač protiv Boga, zato sad gine od mača. Vladika želi, da bi kuršum razneo srce Omer-paši, i pritom gleda k nebu, tražeći zato saglasije Božje (LJ. Nenadović: Pisma iz Italije). Kad mu je Vuk Karadžić tražio blagoslov za izdanje Novoga zaveta, on odrekne, govoreći da je on zato nenadležan, a nadležan jedino da blagoslovi „nabavku oružja“ i „pohod u rat“(Medaković, 128). U jednome boju s Turcima đule ubija čoveka, koji je prišao vladici, da celiva ruku; svi ostaju unezvereni i smućeni, jedini vladika ostaje „hladan i spokojan“ (Rovinski, 192). Pred konakom vladičinim na Cetinju stajale su odsečene turske glave i „sušile se“ (kako se to govorilo). Pogled na te glave vladiku nije obespokojavao; on je gledao te ljudske glave hladnokrvno, gledao je, kako se stare, osušene između njih raspadaju i otkotrljavaju, i kako se donose sveže, krvave i nižu na upražnjenim mestima, dok su tela, na kojima su te glave do skora mislile, strahovale i brinule za svoj život i za one, koji su njihov povratak iz boja doma nestrpljivo očekivali, čerečili orlovi i sisali insekti. Pored takvog kosturnog nakita smrti šetao se jutrom i večerom gorostasni vladika, bledi i zamišljeni vitez, odgovarajući u svojim mislima Bogu na ironična pitanja, koja su mu iskežene ljudske lobanje postavljale. I bio je pritom hladan i spokojan! Molbu jednog Engleza, koji je posetio Cetinje, da ukloni taj užasan nakit ispred očiju, vladika je odbio. (Rovinski, 128 – 129).
To je monstrum, a ne čovek! – uzviknućete. Zaista, ništa drugo do monstrum, kad mi ništa više ne bi o njemu znali do to. No gle, taj monstrum nije mogao da gleda mermernu grupu „Loakon“, pred kojom su se obrazovani ljudi sa svih strana sveta kupili i ostajali po čitave časove; i gle, on nije mogao dopustiti, da se u otrovnu „Pseću Pećinu“ kod Neapolja baci pseto radi eksperimenta, – jedno zadovoljstvo, koje nijedan engleski turist nije sebi uskraćivao; – i gle, koliko je nežnosti pokazao taj monstrum u svome velikome spevu prema slabim i nezaštićenim životinjama, prema jarebicama („utekle su vama da uteku, a nijesu, da ih pokoljete“) i kukavicama („ne valja se biti kukavica“); i gle, on prodaje svoj orden s prsiju, dobiven od moćnog ćesara, da bi mogao platiti kupljeno žito za svoj narod; i gle, gle najzad, taj monstruozni čovek „davao je često svoju poslednju košulju siromahu“ (Rovinski, 193). I još, svi stranci koji su imali priliku, da poznadu vladiku, na Cetinju ili u inostranstvu, opisuju ga kao čoveka neobičnog blagorodstva, pitomosti i dobrodušnosti. U svakome društvu, gde se pojavljivao, Njegoš je očaravao prisutne svojom duhovitošću, svojom sjajnom rečitošću i širokim humanim pogledima. No, naravno, niko od tih očaranih stranaca, kao i niko u Crnoj Gori, nije mogao da prodre u dubinu usamljene duše pesnikove. Niko nije mogao ni slutiti, da se u dubini duše blagorodnog viteza skriva takva strašna teorija o osveti pravde, o nepoštednoj istrazi nepravde. Svi su pre mogli suditi po njegovom ljubaznom ophođenju s ljudima u privatnom životu, da je on propovednik opraštanja i neprotivljenja zlu, nego li propovednik neumitne pravde; svi su mogli suditi, da je on pre poklonik cara Ivana duraka nego vojvode Obilića. Ljudi su ostajali poraženi njegovom krasnom i plemenitom spoljašnošću i njegovom oštroumnošću; no iza ove zavese njima je ostajala nedostupna pesnikova duševna „svetinja nad svetinjama“; ne zato, što se Njegoš drukčiji pokazivao, nego što je u stvari bio; apsolutno ne, on je u istini bio human i plemenit i visoko obrazovan čovek (budući upoznat sa svom znatnijom savremenom literaturom); no zato, što je njegova vera o Bogu, o svetu i čoveku, bila takve vrste, da se do nje nije mogao lako svaki uspeti.
Kako je mogao vladika Njegoš da gleda celog života mrtve ljudske glave na nekoliko koraka od svog doma, a nije mogao da gleda jednu kamenu grupu; ili, kako je mogao da gleda sve užase rata, a nije mogao da vidi ugušenje psa u ugljenoj kiselini? Na ovo pitanje može se odgovoriti opet s pogledom na Njegoševu veru o ovome zemaljskom svetu, i njegovom naznačenju. Turci su neprijatelji i tirani pravde, kao takvi su sledstveno zlo, a zlo treba uništavati do istrage. U osušenim nanizanim glavama otuda Njegoš nije gledao glave ljudi, no samo glave neprijatelja pravde. Te nanizane glave služile su kao trofej osvećene pravde. Međutim mermerna grupa „Laokon“, jedno, po opštem mišljenju, veliko umetničko delo, izražava jednu Njegošu savršeno odvratnu, brutalnu ideju, nedostojnu ovekovečenja. Sveštenik trojanski Laokon, kao dobar rodoljub, trudi se svom snagom, da spase svoju napadnutu domovinu od lukavih Grka, i zato ga bogovi kažnjavaju time, što izlazi strašna zmija iz mora i obmotava se oko nesrećnog oca – rodoljuba i njegova dva sina. Kakvi su to poltronski bogovi? I kakvo je to čudovište od čoveka, koji nije žalio svoj veliki dar, da takav vapijući akt božanske nepravde ovekoveči? Zamislite Njegoša, za koga je Bog apsolutna pravda, pred „Laokonom“, demantom njegove vere, i vi ćete razumeti njegovu odvratnost prema ovom klasičnom delu. – Isto tako, uveseljavati se gledanjem, kako se nevina životinja truje, odvratno je viteškoj duši, koja se može radovati jedino zasluženoj kazni, a ne neronskoj kazni iz uveseljenja.
U heroizmu Njegoševom nema dakle, ničega protivrečnoga. Pravi heroizam, prema shvatanju našeg pesnika, obuhvata osvetu u odnosu prema tiranima pravde, blagorodnu pitomost i simpatiju u odnosu prema blagorodnim i pravednim i velikodušnost u odnosu prema slabim i nezaštićenim. Osvetnik u smislu Njegoševom nije niukom slučaju divljak. Osvetnik vrši jednu božansku funkciju, dok
„divlju pamet a ćud otrovanu
divlji vepar ima, a ne čovjek“
(G. V.)
Osvetnik pravde može da bude samo blagorodan vitez, kao što su Obilić ili Mićunović. Viteštvo ne znači otuda narav divljeg vepra no narav blagorodnu; viteštvo ne znači trijumf nad nejakim, nego trijumf nad nepravednim; viteštvo ne znači šenluk kraj vezanoga roblja, ne znači palikućstvo i pljačku, viteštvo znači neustrašivu odbranu pravde; viteštvo ne znači ni zejtinjavi, lisičji, žbirski i špijunski moral venecijanski, viteštvo znači otvoren karakter i slobodu.
Njegoš, glorifikator osvete, ukinuo je, ili ugušio je običaj plemenske osvete u Crnoj Gori. Dakle, još jedna protivrečnost? Savršeno, ne. Plemenska osveta u Crnoj Gori imala je onu moralnu vrednost, koju ima dvoboj. Čuvati i braniti svoju čast, to je za vladiku-pesnika najsvetija stvar („uprav čovjek onda i pogine, čast, poštenje kada mu se uzme“ – Š. M.), naravno s pretpostavkom, da se čast razume kao pravo pravde, ako bi se tako moglo reći, a ne kao pravo praznog i bespredmetnog samoljublja. U Crnoj Gori svetilo se jedno pleme drugome zbog uvrede, zbog obeščašćenja. Beščasnik i uvreditelj morao je krvlju svojom oprati delo svoje. Oko za oko, ili, često, glava za oko! Za Njegoša to nije bilo viteštvo, jer da je to viteštvo, on ga zaista ne bi ukinuo. „Obilić je ideal, ugledajmo se na nj – hoće on da kaže svojim Crnogorcima – Obilić se ne sveti svome klevetniku, kao što se vi jedan drugome svetite, no on se pokazuje i blagorodnom uzdržljivošću i veličinom dela veći i časniji od njega. Ovim se on sveti Vuku. Svetite se i vi tako jedan drugom. Gle, mi Crnogorci u sličnom smo položaju, u kom je bio Obilić. Turski logor nam je pred kućom. Je li te brat tvoj uvredio, ne sveti mu se, ali mu i ne oprosti; postupi kao i Obilić, zastidi svoga protivnika, ne odmazdom, nego jednim delom istinskog, Obilićevog viteštva; tim ćeš ga dovesti u položaj postiđenog Jude ili Vuka, prinudićeš ga, da on sam sebe kazni, pokajanjem i grižom savesti“. Ovo nisu Njegoševe reči, no ovo je bez sumnje njegova misao, njegova viša motivacija ukinuća krvne osvete među plemenima. Dakle, glorifikator svete osvete nije ipak došao u protivrečnost sa sobom ukinućem plemenske osvete. Sve polusvete ili nesvete osvete moraju se žrtvovati svetoj osveti. U svetoj osveti, koje su Srbi nosioci u odnosu prema Turcima, leži i motiv žarkom patriotizmu pesnikovom.
Njegoš je svim svojim bićem ljubio svoju malu domovinu. On ju je ljubio ne zato što je ona bila mala – u tome je on gledao njen nedostatak, na koji se često žalio, i koji on nije mogao ljubiti – no zato, što je bila velika. Crna Gora, mala po prostranstvu, deo dela jedne države, bila je u očima njenog nadahnutog gospodara velika svojom istorijskom ulogom. Ova njena istorijska uloga počinje Kosovom, do Kosova ona za vladiku nema istorije; Kosovo je početak njene istorije, jer je početak njenog heroizma. Istorijska uloga Crne Gore, dakle, jeste u heroizmu tj. u njenoj borbi protiv nepravde, u osveti pravde u svetoj osveti. Stojeći na strani pravde, Crna Gora stoji na strani Boga protiv Satane, Ormuzda protiv Arimana, zakona i reda protiv bezakonja i nereda. Tako se istorijska uloga Crne Gore stavlja na jednu ogromnu, vasionsku osnovu. Tom širokom koncepcijom uloge svoga naroda Njegoš je doveo, prirodom izolovanu, zaboravljenu i napuštenu od celog sveta, Crnu Goru ne samo u tesnu vezu sa opštom čovečanskom istorijom nego i u tesnu vezu sa vasionskim životom, sa vasionskom dramom. Crna Gora znači nešto u ovoj vasionskoj drami, i to znači nešto veliko. Tamnobronzane ljudske figure, koje se malo razlikuju od tamno-bronzanog lica Crne Gore, izabrao je Bog za osvetnike svoje pravde. Da su Crnogorci narod izabrani, to je vera Njegoševa, ne manje silna i ne manje oduševljena od vere proroka Isaije u bogoizabranost izrailjskog naroda. Postoje, naravno, veći, bogatiji i kulturniji narodi, i oni, svaki od svoje strane, prilažu izvesne žrtve na oltar pravde. No svaki od njih prilaže od svog suviška, – Crnogorci pak prilažu na taj oltar sve što imaju, kao jevanđelska udovica. Njihov prilog koji ostaje nezapažen od velikih i silnih ovoga sveta, ne ostaje nezapažen od onoga, koji „knjigu drži mirobitnu“, u kojoj i sudba Crne Gore ima svoj naročiti list.
Naš pesnik je patriot, čiji patriotizam nije ništa u osnovi različan od svete simpatije, koja njegovu dušu religuje s Bogom, kao ocem poezije, niti od heroizma, koji njegovu dušu religuje s Bogom kao apsolutnom pravdom. Jer, istorija Crne Gore neiscrpna je riznica poezije. Crnogorci su „pokoljenje za pjesnu stvoreno“, i to za pesmu, kojom se peva najuzvišeniji, po Njegošu, predmet opevanja na zemlji, osvete pravde. Poezija je nerazdvojna od heroizma; Crna Gora je otuda za poetu-heroja jedan unikum, u kome on nalazi svoj dvostruki, poetski ideal. Njegošev patriotizam, dakle, jeste samo Njegoševa ljubav prema njegovom osnovnom božanskom idealu, kad on ovaj ideal posmatra s gledišta istorije rodne mu zemlje, ili drugim rečima, njegov patriotizam jeste jedna svetlost, kojom njegova religija obasjava i zagreva njegovo srce u odnosu prema rodnoj mu zemlji. Da li je patriotizam „instinkt al’ duhovni vođa?“ Moglo bi se reći: kod Njegoša je njegov patriotizam duhovni vođa, koji je postao instinktom, no duhovni vođa, koji zavisi od jednog vrhovnog duhovnog vođe, od vere Njegoševe, instinkt, koji nosi religiozni kolorit.
I slovenofilstvo Njegoševo nosi isti religiozni kolorit kao i njegov patriotizam. Njegoš ljubi „slavne Slavjane“ – tako ih on naziva u jednom pismu banu Jelačiću – zato, što oni trpe od nepravde, i zato, što su sve njihove težnje upravljene protiv tirana pravde. „Već i zemlja od ove mrske nepravde stenje“ (tj. nepravde, pod kojom robuju Sloveni), – piše vladika Jelačiću, i produžuje: „Ja sam, istina je, s ovom šakom naroda, pod anatemom tiranstva i špionstva, slobodan, ali šta mi je bolje, kada gledam okolo sebe milione moje braće đe stenju u tuđe lance?“ (M. Rešetar). Rusima je pesnik naročito bio oduševljen kao moćnim pobednicima azijatske nepravde i kao protektorima slabe i ugnjetene pravde u licu ostaloga Slovenstva.
Sve, sve, na kraju krajeva kod našeg pesnika ima isti izvor i uvir. Taj isti izvor i uvir jeste njegova religija.
* * *
I tako religija Njegoševa nije stari porušeni zamak, koji se samo od vremena na vreme kiti, niti jedno puhorno ognjište, koje se samo nedeljom zasvetluca. Religija Njegoševa izražava ceo jedan život, život pesnika i heroja; ona predstavlja neugasivi oganj, kome je jedan veliki um svetlost i jedno veliko srce toplota. Zamislite ovaj oganj pod puhorom od ponedeonika do subote znači zamisliti Njegoša u neegzistenciji šest dana, i u egzistenciji samo sedmog dana. Njegoš je posvednevni praznik, jer njegovo posvednevno nastrojenje duha i srca jeste prazničko, religiozno. U tome se on razlikuje od velike većine drugih ljudi. Velika većina drugih ljudi mora da ostavi svoje svakodnevno zanimanje, da bi jedan momenat mogla biti religiozna. Njegoš je stalno religiozan nasuprot velikoj većini, samo momentalno religioznoj.
Njegoš živi postojano u svojim usamljeničkim, intuitivnim vizijama, u čijem nimbusu svaka stvar i svaka stvarčica u svetu dobiva neobično velike razmere i jednu osobito jasnu i određenu boju. Kao što se krug, napravljen padom zrna peska u vodu, naglo širi na vodenoj površini, tako se i misaoni krug svega bez razlike, velikog ili malog, na čemu se samo pažnja Njegoševa zaustavi, naglo širi, i sve dotle širi, dok ne dodirne krajnje obale njegove misli; od ovog neprehodnog misaonog horizonta ta kružna vibracija prelomljena odbija se, prolazi kroz srce pesnikovo i na taj način ulazi u oblast religije njegove. Tako, „mali mrav“, koga Njegoš jedva zapazi na usijanom lovćenskom kamenu, dejstvuje na nj isto onako kao i „gordi lav“, kao i cela planeta naša, jer misao o mravu, kao i misao o lavu, kao i misao o našoj planeti ili našem planetarnom sistemu, kruži u njegovoj pameti u sve većim i većim krugovima, dok najzad ne dostigne granice svake misli, tj. dok se ne odbije od njegove sveapsorbujuće misli o Bogu, kao praizvoru lepote. Sa ove granice posmatran, mrav je jedno moćno i čudno delo jednog velikog skulptora, jednog velikog slikara, jednog velikog pesnika, jedno delo simetrično kao priroda, jedno živo, svetlosno, bojano tkivo kao priroda. Pri ovom posmatranju, preimućstveno intelektualnom ili imaginativnom, pesnik je ispunjen umetničkom adoracijom, molitvom prvosveštenika lepote.
No ovaj „mali mrav“ ima i svoju sudbu, tj. ima svoj određen krug radosti i trpljenja, svoj početak i svoj kraj, među kojima je jedva vidna distancija, ima svoje pretke, svoje potomke, svoju istoriju, svoju tragediju. I lav ima sve ovo, što i mrav. No on ima i nešto više: on ima i šapu, koja u jednom trenutku može da učini kraj istoriji cele jedne mravlje države. To je drugi krug misli Njegoševih, krug misli srca, – mi bismo rekli, – koje se sve završavaju velikom mišlju o zlu u svetu, koje od adoracije lepe prirode vode pesnika preziranju karnivorske, nepravedne prirode. I mrav sjedinjuje u sebi obe te prirode kao i lav, jer i mrav je lav za svetove manje i slabije od sebe. Čovek je i jedno i drugo, i mrav i lav, u odnosu prema jačima ili prema slabijima od sebe. Pri ovakvim mislima duša našega pesnika se ispunjava saučešćem prema opštem svetskom bolu i heroizmom.
Po istim dvojnim krugovima kreću se i sve druge misli i svi drugi osećaji Njegoševi, kao i misao o mravu ili lavu i osećaj, koji njihova sudba na pesnikovu dušu proizvodi. Centri oba ova kruga, pak, najzad padaju ujedno – u nedostupnu svetlost „opštega oca pojezije“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *