НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА

 

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА
 
РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА
 
Многим нашим савременицима, како богатима тако и сиромашнима духом, религија изгледа као неки стари замак, чији су рогљеви и врхови порушени, чији су зидови избушени и пролокани, капије попадале, врата накривљена и прагови избијени. У томе замку становала је некада властела, јер тада је он био и подесан за становање властеле. Сви конци људског друштвеног живота потицали су тада из њега и утицали у њега. У њему су се војске за бој опремале и после боја одмарале и награду добијале. Трофеји научника и ратника, уметника и трговаца, доношени су ода свих страна и вешани у њему. Речју, без тога замка људи, и патриције и плебејци, нису могли ни замислити свој живот. У њему се сваки новорођени морао пријавити – друкче није ишло – да би добио одобрење за живот; у њему је сваки при ступању у живот, као при уласку у ботаничку башту, добијао масу планова, правилника, путоказа, објашњења и упутстава, којих се имао строго придржавати. Ко би се у лавиринтској мрежи стаза умео снаћи те с њих не би никада скренуо, томе се обећавала премија среће; коме би се пак од жене рођеноме нога омакла ван једне просечене путање, томе се прорицала тежа судбина него ономе ко је остао нерођен. Тај је замак био властан над телом и душом својих поданика, тј. свих људи, и господарио је неограничено сваким моментом њиховога живота не само овога но и онога пре њихова рођења и после њихове смрти.
Али време, тај општи непријатељ, који, како опет другим нашим савременицима изгледа, управо и не постоји, куцало је вековима својим нечујним чекићем у рогљеве и врхове тога поносног замка, разгризало му стене, истављало врата и бушило највеће прозоре баш на оним одајама где су се највеће тајне, једино пред сунцем малене, најбрижљивије у тами скривале. Време је учинило од тога замка оно што и од свих осталих замака чини од кад се време почело носити с људима и њиховим творевинама. Оно је створило од њега мал’ не једну рушевину, која с дана на дан све више оправдава то своје име.
У тој рушевини, као и у многим другим рушевинама, ипак има живота. Само ту не живе више патриције но парија, која нема ни воље ни моћи да зида себи ново обиталиште, и којој импонују димензије и старост овога замка. Ту, у патрицијској прашини, међу нагриженим посуђем, зарђалим оружјем, измољчаном свилом и кадифом, међу хромим столовима, међу књигама оседелим од преживелости и пухора, и посрнулим олтарима од дугих и разуму недоступних молитава, ту налази себи хране сиромашни дух и богата машта парије. За људе од духа и од свога времена овај трошни замак, олепљен и ишаран бојама плебејске маште, нема друге вредности него ли остали антички споменици за уметника, или остали фосили за научника.
Тако мисле многи наши савременици и, мислећи тако, проводе свој живот у самообмани, да нити је, дакле, религија нешто друго до онај стари посрнули замак, нити ко религију потребује – бар данас не – осим парије, која се у недостатку бољег духовног обиталишта, склања под препукле сводове стародревног замка својих отаца, на чијем је огњишту ватра одавна утуљена, претрпана силним пепелом.
Кад би, уистини, то била религија, у што су уверени ови људи, код којих је самообмана заузела место истине, онда би се могло помислити, да ће наше столеће поред других слава доживети и ту славу, да присуствује погребу једне моћи, која од постања људског рода није имала успешног такмаца. Но, за том мишљу дошла би одмах друга, да би већи од славе био срам нашега столећа, што би се у њему спустило у гроб више од половину импулса, и то од бољих и племенитијих импулса, људске културе. Срећа је што наше столеће, као и ниједно друго, не може доживети ни ту славу ни тај срам! И оно ће, као и сва остала столећа, морати наслеђене животне моћи наше расе предати својим наследницима, јер ни по чему се још не да закључити, да је крај света близу и да су животне моћи човечанства почеле једна за другом да силазе у гроб.
А религија је једна животна моћ, а не једна узгредна чињеница у духу и историји човечанства. Само они могу алармирати свет о њеној предстојећој смрти, који више воле да пророкују о ономе што ће наступити, но да испитују стварни људски живот онакав какав је он био у прошлости и какав је у садашњости; јер ко проучава људски живот у прошлости и садашњости увидеће, да религија није постала жељом и вољом људи, као секира, рало или перо, но да је она нашла или снашла човека пре него човек њу; пре него што је човек и помислио на религију, она је била у њему. Од куда је она дошла, питаће они, који на своје сопствено питање имају већ спремљен одговор; но и ми ћемо њих нешто упитати, па ако нам одговоре, одговорићемо тада и ми њима. Од куда у човеку воља за живот, или, од куда симпатија према лепом или добром? Одговором на ово наше питање они ће у исто време одговорити и на своје.
Ко проучава живот људски, тај ће моћи увидети да творевине религије нису постојане, но да су, као и све творевине људске душе, изложене непрекидној промени, непрекидном кориговању или често наизменичном прогресу и декаденцији. Безбројне творевине религије пропале су, изумрле. Читави многобожачки пантеони леже по нашим музејима исто онако мртви као и материјал из кога су истесани. Небројена светилишта преорана су, небројене културне форме потиснуте, небројена веровања деградирана. Но, зато религија, као творачка моћ човекова, није мртва но жива; она је и данас исто онако животна и моћна као и негда, само што се она данас друкче произноси и изражава него ли негда. Кијевски Перун са сребрном главом и златном брадом, рујански Световид са четири главе под једном капом, олимпијски Зевс и египатски Озирис, Шеол и Нирвана, Валхала и Адес, пагоде и храмови, жртве и обреди све су то творевине религије, које су делом пропале, а делом још и данас живе, прилагођене и асимиловане новим религијским творевинама. Но моћ, која је те творевине у свет донела, религија, одржала се кроз сва времена и све промене као и носилац те моћи – човек. Ова моћ човекова, религија, није један елеменат душе – да се послужимо старом терминологијом психологије – но резултат спајања два таква елемента. Мисао и осећање уједињени чине религију. Но не свака мисао и не свако осећање; јер ја могу да мислим о свом умрлом брату и при том да осећам жалост, па то ипак није религија. Но ако ја мислим о свету, о томе шта је и шта вреди свет, и ту мисао пропраћам неким јаким осећањем. онда ја имам религију. Примитиван човек мисли, да су сви предмети његове околине – а то је његов свет – настањени злим или добрим духовима, и при том осећа страх или радост. Будист мисли о свету, да је овај само један привид, коме је Нирвана почетак и крај, и при том осећа дубоку мизерију своје личне, као и сваке друге, егзистенције. Јеврејин верује, да је Јехова дародавац живота и осећа се као презадужени дужник или слуга његов. Деист мисли, да провиђење мудро управља светом, водећи га добром циљу, и притом је захвалан и одан томе провиђењу и радостан у радости и патњи живота. То је његова религија. Религија, дакле, може тек онда постати, кад се мисао о свету удружи са емоцијом, коју та мисао производи. Сама мисао за себе (Хегел) или само осећање за себе (Шлајермахер) не чине још религију; тек кад се то обоје комбинује, тј. кад мисао изазове осећање, рађа се религија. Но као што деца често завладају својим родитељима, тако и религија, и ако секундарна по пореклу, завлада често и интелектом и осећањем, дајући правац и форму обојем. Ово није случај код свих људи, но само код оних који су стално религиозни, пошто се сви људи могу поделити на моментално и стално религиозне. У прве спадају они, код којих се ретко или врло ретко јави мисао о свету, која се споји с нарочитом емоцијом. У стално религиозне људе долазе они, којима религија тако преовлада, да даје сталну директиву и њиховим осећањима. Овакви су људи у мањини у свету. Но и ова мањина има два логора: једно су егзалтирани фанатици, а друго су пак узвишени представници религије, којих је тако мало, међу небројеном масом сувише мало, или сувише много, верујућих, чија је вера често пута најбољи аргуменат безверја, као што је мало правих песника међу небројеном масом сувише мало надахнутих и сувише много претенциозних поета, чија је поезија најбоља агитација за прозу.
У ред ове последње, одабране мањине стално религиозних људи, који се могу назвати просто: представници религије, можемо ми Срби с поносом уврстити и владику Петра II Његоша. Он је сам себе већ у ту одабрану мањину уврстио, нама не остаје друго, до да то констатујемо и признамо. Он се успео на ту висину, не својим друштвеним положајем, нити једним нити другим, ни кнежевским ни владичанским, но својом дубоком концепцијом света и својом жарком, поетском симпатијом према свету, тј. према природи, Богу и човеку.
Као песнички и философски геније, Његош је и цењен и потцењиван и прецењиван, но као религијски геније он није до сада био ни цењен, ни потцењиван, ни прецењиван. Но ово тројство генија је нераздвојно; једно без другога тешко је и појмити и ценити. Ми то нећемо ни чинити. Његошева религија је плод његове философије и његове поезије, тј. његове мисли и његовог осећања.
Испитајмо стога редом његове мисли и анализирајмо његова осећања, да бисмо тако могли – ако нам је то дато – дохватити и појмити ову моћ, која је као пламен буктала, осветљавајући ум и загревајући срце овог великог цетињског пустињака.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *