НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА

 

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА
 
ЧОВЕК У ПРИРОДИ
 
L’homme n’est qu’un roseau le plus faible de la nature;
mais c’est un roseau pensant.
Pascal.

 
И мени je једном стављено наивно кандидско-волтеровско питање: ако je овај свет по милости и доброти Божјој створен, на што змије y њему?
Ипак овим питањем не изражава ce толико наивност, колико неизмерна претенциозност људи. Иза овог питања скрива ce, као што je јасно, тврдо усвојена и већ као аксиома популарисана претпоставка, да je цео овај свет ради човека створен и да према томе, све, од чега човек трпи, квари хармонију света.
– Кад би змије, којима људи тако често гњече главе могле говорити – одговорих ја – оне би ce извесно слично запитале: ако je овај свет по милости и доброти Божјој створен, нашто људи y њему?
Мој одговор je наравно недовољан; он се не односи директно на питање него на претпоставку, на којој je ово и поникло. Но тако je било неопходно. Неопходно je било да ce ја с мојим питачем пре свега објасним о могућности и вредности његове претпоставке.
Колико вреди та претпоставка? Колико и претпоставка онога певца (из Ростанова дела „Chantecler“ – a), да je његово јутарње „кукурику“ узрок исходу сунца.
Грдно ce пак изненадио и десперирао ритер-певац, кад je једног дана, доцкан пробуђен, видео сунце високо над хоризонтом. И мој би ce питач свакако тако исто грдно изненадио, кад би ce сетио причања Библије, како je свет пет дугих дана и пет дугих ноћи и без човека постојао, и како je Бог ипак видео “ да je добро“.
Шта je човек, да би цео свет ради њега постојао?
„До атома ништа y простору,
а минута само y вјечности,
пролазећа -друго ништа – сјенка,
које прије нигђе било није“.
(Ц.П. „Химна Hoћu“.) Један атом, дакле, y једном минуту! Кад би цео свет био ради човека, кад би сва створења само њему служила, тад би човек, овај васионски атом, чија егзистенција траје један минут, могао бити учињен срећним. Међутим, човек није ни онолико срећан, колико та створења која му служе. Замислите, колико je људске зависти од Адама до данас пратило тице небесне и рибе морске! Или замислите Бајрона на ломбардијском магарцу и реците KO je срећнији: генијални лорд или његов магарац!
Несрећа човекова долази пре свега од његове физичке немоћи, која му не да, да на бојној арени живота вазда остане над свима противностима победилац. Сад он побеђује, сад бива побеђен, диже ce и бива згажен, стотине пута ce диже и стотине пута бива оборен и згажен, час он бојажљиво тријумфује над „нуждама и недовољствима“, час ове њега небојажљиво притискују; час себе броји y бесмртне богове и броди небесима y етру и светлости, час оборен y прашину проклиње ћутљива небеса. Залуд телом стројан и леп – анђели небески бивали су опијени лепотом Адамова рода – кад je слаб, веома слаб. Један невидљиви микроб, један атом, или une vapeur, une goutte d’eau, y стању je срушити чудни и дивни механизам људског тела. Без оштрих зуба, без шиљатих рогова и без крила, човек мора да ce бори и с рогатим и са зубатим и с крилатим. Да би ружу могао мирисати, мора je прво разоружати њене трновите страже; да би клас употребио, мора ce најпре с његовим осјем разрачунати; да би орах морао јести, мора најпре љуску сломити. Речју: да би живео, мора надјачати, мора победити све противне силе y овоме свету, који само „ономе даје, ко има“. И тако сваки дан, сваки дан. Са сунцем излази човек y борбу, често радостан и сигуран y победу као сунце, с мраком ce враћа, често с помраченом радошћу и изгубљеном победом. Или га je оружје издало, или су му пријатељи неверни били, или му je нога поклизнула, или око заиграло, или дух клонуо – тек он je преживео један нежељени дан. Да, или ce опрашта вечером са сунцем носећи победу y рукама и радост y срцу, но – радост шибану страхом, да му с муком стечена победа из руку не исклизне или ce већ сутра y пораз не окрене. A сунце ће равнодушно слушати и уздисајну и мрку историју његовог пораза и весело слављење победе, исто онако као и певчево кукурикање. И то je оно што застиђује и огорчава, што ствара бол и осигурава преимућство несреће над срећом у овом свету. И тако сваки дан, сваки дан;
„дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом по наособ муком;
нема дана који ми желимо
нит’ блаженства, за којим чезнемо“.
(Л.М.)
Неблаженство је звезда, под којом се рађа земаљски народ, цео: од папрати до човека, од прапра-папрати до Ламарка. Бесмислена смеша овога народа искључује већ свако блаженство. Наша је планета једна „бурна брежина“ у светском океану, на коју је човек бачен
„тајном руком смијелога случаја“.
(ib.)
На овој „бурној брежини“, човек се нашао изненадно у чудном друштву, у чудном „јату проклетога кота“, зашиљених рогова, наоштрених зуба и здравог апетита. Један сајам без реда и смисла, где свак телали својим језиком, причајући суседу неразумљиву причу о себи, испрекидану крицима ужаса и радости, јадну и жалосну причу, којој се не зна ни почетак ни крај, која је сва пролокана заборавом! Као да су се о ову „брежину“ разбили безбројни бродови, бродећи с разних страна света, и спасени се бродоломци на њој нашли један другоме непознати, један другоме неразумљиви, један према другом неповерљиви! И као да волшебница Кирка држи своју чудотворну палицу над овим бурним острвом и над целом шареном мешавином његових становника, не дајући им тако да се освесте, да дођу к себи!
И човек је брзо оспособљен да узме активног учешћа на овоме „несмисленом сајму“, и поред недостатка и рогова, и зуба, и крила. Дато му је нешто друго, што уосталом није његова искључива особина;
„хитрост му је и лукавство дато,
само теке да је члан достојни
на земаљски сајам несмислени“.
(ib.)
То му је дато да се има чим бранити. А ово што следује, дато му је да сам себе има чим мучити:
„Воље му је основ положена
На крилима непостојаности;
„Жеља му је страстих ужаснијех
Побудитељ, руковођа слијепи;
Злоћа, завист, адско насљедије:
Ово чојка ниже скота ставља –
Ум га опет с бесмртнима равни!“
(ib.)
„Ниже скота“ – исувише оштро речено! Доста би било рећи да га ево то са скотом једначи, тј. чини га достојним сином природе, без претензија на Олимп, на бесмртно порекло.
Немоћ воље или морална немоћ, то је уз физичку немоћ један од главних извора човекова неблаженства на земљи. Воља човекова није нешто масивно, што се само у једном правцу да увек задржати или на једном предмету искључиво фиксирати; она је у покрету, у сталном вибрирању као надражени чулни нерв; она је активна и пре активности чула, она је вечито будна и вечито жељна. Она лети стално „на крилима непостојаности“ А човек жели мира и постојанства. Он жели мира и постојанства, а, међутим, неуморно лети за својом немирном, крилатом вољом. Он види две моћи у себи, једну другој противне, које га вуку немилосрдно на две стране, две воље или како би рекао апостол Павле, два закона. Једна је воља навише, друга је воља наниже. Следовати вољи навише теже је, но човека достојније, следовати вољи на ниже лакше је, но то човека „ниже скота ставља“. Преда ли се човек овој вољи наниже, тада су му ниске страсти – јер има и узвишених страсти – побудитељ и руковођа у животу, тада је он слуга сваке своје жеље, Јер свака жеља његовога срца за њ постаје законом:
„Закон му је што му срце жуди,
што не жуди, у коран не пише“.
Тада је живот његов слеп као и његов руковођа, без једне моћне директиве. И човек се тада потуца, вучен час тамо час амо, падајући и ломећи се као и слеп очима. Остављен на милост и немилост жеља и страсти, он је тада у истини.
„једна сламка међу вихорове“.
(Г.В.)
Мучен ненаситим страстима он би побегао, да може сам од себе као од огњене геене. Но како? Страсти су као ватра и вода, за које је речено да су „добре слуге али зли господари“. Моћи употребити страсти и не дати се од њих употребити, зато треба много, често и надчовечанске снаге, нарочито кад се човек већ предао њиховој служби. Страст је за себе цела индивидуа; сваки човек представља борбу више оваквих индивидуа у себи; само код јаких карактера зна се, која је од њих стални победилац, стална тачка гравитације, око које се остале окрећу, моћна директива која даје правац свему осталом.
Али где да се нађе једна моћна морална директива? „Ако је у себи не нађеш, нећеш је нигде ван себе наћи“ – веле светски мудраци. У себи самима, дакле, ми треба да осетимо „категорички императив“, који је с нама рођен, и да се по њему, као по компасу управљамо. Но, ако многи од нас узалуд ослушкују и глас тога „категоричког императива“ у себи не чују? Или: ако је наш компас удешен за широко и равно поље и показује нам један пут у правој линији (као што је обично случај са моралним компасима, који се препоручују), забрањујући нам скретање на десно и на лево, док је живот, међутим, као један град с безбројним улицама, не увек широким и не увек правим: шта онда? Онда ће Дон Кихот продирати увек у правцу његовог „категоричког императива“, ма га то наводило и на дебеле куле и на фабричке димњаке, тврђе од сеоских ветрењача, а Санчо Панса, вођен неком другом иглом него његов господар, што је могуће марљивије заобилазиће и кривудаће, само да избегне оскудицу празна простора и глатка пута. Људи пак, који нису ни Дон Кихот ни Санчо Панса биће својим „категоричким императивом“ доведени у сумњу. Живот је исувише компликован, да би се човек могао руководити једним категоричким непреклоним начелом, које би у сваком даном тренутку човека сводило с раскрснице и јасно му указивало један пут. Остави ли пак то категоричко начело човека на једној раскрсници у сумњи, онда оно престаје бити категоричко, јер директива изложена сумњи није више директива.
И у овом случају човек није несравњено много срећнији него ли у оном првом, где му је свака тренутна жеља у исто време и тренутна директива воље.
Беда је, затим, и у томе, што ниједан морални канон није лак за последовање, није испуњив без великог пожртвовања. А једном потребитом створењу, какав је човек на овом земаљском острву услед непријатељских елемената, није ни мало лако жртвовати се.
Но претпоставимо да човек живи баш неодступно по једном канону, да се жртвује, да ли га бар у том случају прати срећа? Многи учитељи морала труде се да убеде, да је с тим случајем и срећа скопчана. Треба живети строго морално, да би се живело срећно – тако су учили многи мудраци старога доба, тако уче и протестанти. Но Његош се није могао искуством убедити, да су јунаци у моралу неопходно љубимци среће. Напротив, он се уверио да
„Витеза сустопице трагически конац прати“,
(ГВ.“Праху Оца Србије“)
као да овај свет који и тиране тиранише, тиранише утолико више и „благородне душе“. Ове благородне душе, баш зато што су благородне, искапљују чашу отрова овога света. То су душе свете, али мученичке или великомученичке у исто време; и то редовно. Тим светим, мученичким страдалним душама страдање је тако освештано, да је оно постало добродетељ вере:
„страдање је крста добродјетељ“.
(Г.В.)
У сва три случаја, дакле – мада по вредности неједнака – човек се осећа дубоко несрећним; у првом случају зато, што се поводи за својим малим страстима, клањајући се пред сваком од њих као слаба трска пред ветром (ма то и не био страшни оркан); у другом зато, што га мучи сумња или спутава немоћ, да би стално могао следовати истакнутој моралној директиви, и у трећем зато, што у својој добродетељи мора да страда од неразумне и грешне околине своје, коју он не може да излечи од неразума и греха.
Немоћ воље тврдо везује човека за земљу, и не да му, да лети у висине, за којима он жуди. Отуда је душа људска увек испуњена тугом и жалошћу. Овим чемерним богатством свака је душа, и најсиромашнија, богата;
„у чојка је један храм воздвигнут,
зла обитељ туге и жалости;
сваки смртни на земљи рођени
овом мрачном обитељу влада,
под које се сводом отровнијем
мученија времена гњијезде,
ово грко насљедије људско
човјек чојку, човјек себи дава,
најсретњи га из ништа стварају
ради смртне тужне армоније“.
(Л.М.)
Тешко је не задржати се на овим величанственим стиховима. Они вреде колико једна цела збирка стихова, какви се у нашем времену за добре сматрају; они вреде и колико цео један философски песимистички систем; да, јер овако збијени и моћни, какви су, они изражавају целу једну збирку, цео један систем великих осећања и великих мисли. И на изненађење оних, који су још у сумњи, на који ступањ величине Његоша да ставе, морамо овде напоменути да оваквих строфа, поражавајућих својом лепотом и сублимошћу има много у „Лучи Микрокозма“, тј. једноме делу – ах, стидно је и набрајати дела, од којих је ово у нас најпопуларније – коме је суђено, као уосталом и многим делима у свету, да одробује један пун турски рок у тами и забораву, да би тек онда било признато са „standard-work“.
Ho оставимо сваком своје, и књижевну критику књижевним критичарима, а ми трагајмо даље за неблаженством људским. Ово је неблаженство тако огромно, да оно не може из једнога извора извирати. Напослетку, из једнога да, но трокракога. Немоћ људска, то је тај неблажени извор, чија смо два крака поменули: немоћ физичку, наиме, и немоћ моралну. Немоћ умна је трећи крак, кроз који се за многе људе више горчине истиче него кроз прва два. Уосталом, ни код два човека у свету нису ова три изворна крака неблаженства једнака. Неко је слабији телом но вољом и духом, а неко опет немоћнији духом него телом и вољом. Херкул је имао своје слабости, као и Сократ и свети Франциско своје. Но, једно је код свију људи једнако, a TO је патња од страшне несразмере између њихових жеља и њихове стварне моћи. Они желе да су дивови, међутим снага њихова гони их к признању:
„ништожност је права јадан човјек“;
(Ц.П.„Химна Ноћи“)
они желе да су свети, међутим, увиђају да су
„слабостима за земљу везани“;
(Г.В.)
најзад, они желе сазнање пространије од васионе, док њиховом моћи достигнуто сазнање то су само
„шљунци на обали океана“
(Њутн), или само један кратки
„поглед с мраком угашен“ (Л.М.)
Ми више не знамо но што знамо. То је још увек потребно поновити, не би ли они многобројни којима тај факт при њиховим гимназијским идеалима (који су за гимназисте изврсни) никако не иде у главу, још једном се пред тим замислити. Од једних то захтевају њихове године, од других њихов положај. Само они који су највише знали, знали су и то најбоље. Његош није спадао у оне који највише знају, но у оне који најдубље проничу и најјаче осећају. Духовна немоћ човекова њему је вазда била присутна, вазда мучећи га као тежак и језовит сан. Силно страдање под осећањем те духовне немоћи, коју је он проникао код свих смртних и коју је на себи довољно искусио, нашло је израза у најмоћнијим стиховима, које је уопште Његош написао. Откуда, шта и куда? Ови вечни проблеми људског живота без престанка су узнемиравали и волновали дух песников. Узалуд је он тражио у других лека своме страдању, тј. решења загонетке људског живота. мудраци овога света на његову жељу одговарали су својом врућом жељом за истим сазнањем које је и он желео. Овакву исповест чини песник, исповест, истинитост које свак на себи може испитати:
С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава’ о судби човјека,
о званију његовом пред Богом;
но њихове различне доказе
непостојност колеба ужасна,
све њих мисли на једно сабране
друго ништа не представљају ми
до кроз мраке жедно тумарање,
до нијемог једног нарјечија,
до погледа с’ мраком угашена“.
(Л.М.)
Мудрост људска то је један поглед, чији је хоризонт близак и мрачан. Наше непостојано знање гаси се на обронку тога блиског хоризонта. Поглед наш не допире даље, а ми желимо њиме да вежемо крајеве времена и пространства. Но како да се једним кончићем обујми једна планина? Како с једном свећом у руци да се види цео Лондон у мраку? Како ли једним кратким погледом цео град васионски. Човек је прикован за ову „брежину“, опасану буром и мраком. Он би желео да проникне у судбину своју, да растера мрак око себе, али је ограђен и везан:
„те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности“.
(ib.)
Да ли га је тајни случај или тајни промисао бацио под ову „облачну сферу“? Да ли је он производ искључиво земље и земаљских услова?
„Прима л’ овдје оба зачатија?
Је л’ му овдје двострука колевка?
(ib.)
Јесу ли му и душа и тело из прашине, из случајно уобли: чене прашине? Или му је телесно зачеће у земаљској колевци, а духовно у некој другој, светлој, необлачној сфери? Да ли је човек на земљи ради казне, или ради некакве худе награде? Или је овај живот расадник даљњег, интензивнијег живота и правог духовног блаженства?
„Ах, ово је највиша тајина,
и духовне најстрашније буре,
Овога су у гробу кључеви.
С мало речи, такорећи: једним генијалним потезом истакао је ове Његош неколике главније философско-теолошке пропозиције у погледу човекове судбине, односећи се према њима онако исто као што се односио према катедрали св. Петра у Риму, тј. као према несигурним творевинама малене снаге људске. Као што је Бог за њ тако велики, да га један рукотворни храм, ма и највећи, не може обухватити, тако је и тајна нашег бића толико велика, да је ниједна мисаона грађевина не може сву у себи примити и осветлити. Залуд се наш дух узбуркава, тајна живота за њ остаје тајна. Та језовита тајна не узбуркава уосталом дух наше генерације; египатске пирамиде броје, може бити још толико поколења за собом, колико пред собом, чија је срећа, као и наша, угњетавана овом тајном. Свако поколење прима ово „грко насљедије“ и предаје га даље. – У Тибету има једно језеро, за које је везана вера тамошњих становника – будиста, да сваки у њему мора потонути ко се на њ ма на каквом пловном суду навезе. Мало ће се наћи образованих Европљана, који ће ово веровање поделити. У свету постоји једно море тајни, за које су, напротив, многи веровали и верују да га они својим духом могу пребродити а да не потону. Мало ће се наћи трезвених мислилаца, који ће ово веровање више ценити од оног будистичког. И Његош га више не цени. За сва тврђења мудраца о положају човека у овоме свету он има једно болно „Ах!“ на првој страни „Луче Микрокозма“. Овим уздахом изражена је његова сумња у сва та исто толико несигурна колико и смела тврђења, и његово тешко страдање од печалне тајне живота. Сумња песникова иде до агностицизма:
Овога су у гробу кључеви.“
(ib.)
Ову сумњу пројављује песник исто тако изразито у погледу сазнања спољашњег света као и у погледу људске судбине. Игуман Стефан се пита:
„је л’ истина е ово овако,
ал’ нас очи сопствене варају?“
(Г.В.)
То јест, постоје ли ствари како их ми опажамо и сазнајемо, или је природа снабдела нас чулима несавршеним, која су нам довољна само за живот и за приближно оријентисање у њему? Да, још више: постоје ли ствари уопште? Да ли су оне
„сна људскога ђеца ал’ очеви?“
(ib.)
Да ли један реалан свет даје садржину нашем духу, или наш дух рађа, пројицира, један привидан, идеалан свет? Није ли човек ништа друго до
„тварца једна те је земља вapa?“
(ib.)
Земља може да вара човека, или зато што уопште не егзистира, или зато што не егзистира таква, какву је ми нашим несавршеним чулима опажамо. Било, дакле, да је свет отац или дете наше свести, у оба случаја ми можемо бити преварени у њему онако исто као што се у сну варамо. Зато игуман Стефан и назива садржину наше свести деградирајућим именом „сна“. Он не каже нпр., да су ствари
„духа људског ђеца ал’ очеви“
како је могао казати да није намерно хтео да потцени људско знање, но
„сна људскога ђеца ал’ очеви“.
Човек мора да се замисли пред овим стихом, хтео не хтео. То је једна од оних фраза Његошевих, пред којима човек остаје нем као пред једним изненадно отвореним алпским изгледом. Човек гледа и диви се, и опет гледа и још више се диви. Овај син Црне Горе и црних брда, који никад није допирао философију, сем у перинетичким препиркама са Чубром Чојковићем, проницао је до дна сва питања, око којих се препиру философи од памтивека.
Но, не само што је наш философ – песник умом проницао у дубине главних философских проблема, него је – још једном то да поновимо – душа његова страдала под теретом њихове нерешивости. Фантоматичан му се свет отуда причињавао, и у том фантоматичном свету, где је свака ствар једна лепа и горка бајка са седам печата, фантоматичан и сиромашан син човечји „у ћескотном храму своме“, у изгнанству, у забораву, у сну, не познавајући ни сам себе ни свет око себе. У сну!
„Људски живот сновиђење страшно:
човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава.“
(Л.М.)
Човек је у свету пуном чуда, и он је једно од тих чуда. Ова реч чудо изгубила је много од свога угледа, скривајући собом често неразум или ниски интерес но време је да се она рестаурира. Људи без предрасуда мисле већ да свет нема бољег синонима од чуда; да, и човек исто тако као и свет. Научници подозревају песнике због овог израза. Они се боје да се овим изразом њихови успеси не омаловажавају. Како? Нису ли баш научници открили више чуда у свету но песници и философи и пророци укупно? Није ли свако научно дело збир и опис невероватних и неслућених чуда. И не осећате ли ви, господо, да са сваким новим научним открићем свет постаје за човека веће чудо?
Од свих чуда човек је сам себи највеће чудо. Његова телесна и духовна организација, његов однос према свету, цела драма његовог живота – све је то тако обично, кад се човек навикне да о томе не мисли, и тако запрепашћујући чудно, кад се човек одвикне од свога равнодушнога познанства са самим собом и почне да мисли. Је ли почео једном да мисли о себи, тада ће брзо доћи до разумевања ових речи песникових.
,,с’ тонке сваке погледај човјека!
како хоћеш суди о човјеку!
тајна чојку човјек је највиша“.
(ib.)
Ко је човек? Ко сам ја? Ако мислиш, читаоче, да што мирније проживиш овај живот, не дотичи се овог питања као ватре, но ако се слажеш с Паскалом и Његошем, да је „свеколико наше достојанство у мисли“, онда не напуштај ни за тренутак ово питање, јер оно је достојанство наше мисли, као што је ова наше достојанство. Човек је сам себи највиша тајна, најчуднија загонетка коју сваки, срећом или несрећом, не осећа, која се не да лако ни решити ни нерешена оставити. Загонетка је наш долазак у свет, загонетка је наш одлазак из света. Ми смо као гости на свадби, скупљени са разних рогљева и раскрсница; таман смо гладни сели за раскошну трпезу, на којој се служи у златном и кристалном посуђу и – све је свршено. Онима, који мисле о овој загонеци, учини се неки пут да су пронашли извесни путоказ, извесни тајанствени црвени конац, који их из лавиринтске мреже води к светлости. „Ах њихове преварне надежде!“ При своме ходу за пронађеним путоказом они тек увиде и открију безбројне завијутке и увијутке, безбројне тајанствене одаје и мрачне амбисе, које на почетку пута нису смотрили. и који се све већма умножавају, што се даље следи слабоме путоказу. Минотаурни господар овог лавиринта јесте свемоћна тајна, која на ближем или даљем путу наше мисли гаси нашу малену свећу и предаје нас у плен фаталних сновиђења. А онај, коме се свећа угаси, налази се тада у већој тами но онај, ко у тами стално живи. Чујте само ове стихове – и реците, да ли вам срце не уздрхти и дисање не отежа!
Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привиђења,
и једва се опредјелит’ може
да му биће у њима не спада;
он помисли, да је неке путе
од сна овог освободио се;
ах, његове преварне надежде!
он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшниј, сновиђења“.
Ово није ни цинични песимизам Бајронов, ни себични песимизам Шопенхауеров; ово је трагични песимизам великих пророка, великих људских душепопечетеља, који гледају на човечанство као на лутајуће стадо, а на себе као на позване да то ‘стадо изводе на прави осветљени пут, но без довољно снаге да то чине. Његош није био ни један сензациони лорд -авантурист, без икакве обавезе, сем обавезе служења своме срцу, нити један човекобојажљиви философ, затворен у четири зида, упражњавајући култ двама идолима, себи и својој доктрини. Он је био један од „моћних овога света“, којима је много дато и од којих се двапут толико тражи, кнез и двоструки господар људи: господар душа и тела својих поданика, или тачније, двоструки слуга људи: слуга душа и тела својих поданика. Сваки његов поданик гледао је у њега. А он? Где он да куца, где он да иште? Он није имао куд да гледа нада се. Да се узда у физичку помоћ људи, засновану на сродству и пријатељству? – он је зарана увидео узалудност тога. Да се узда у мудрост мудрих? – не, код њих он није могао наћи ни охрабрења ни светлости, јер и њихова је сва мудрост као и његова сопствена била само „кроз мраке жедно тумарање“. И овај сиромашни млади кнез с цетињског поља, који се по лепоти и мудрости могао равнати с најлепшим и најмудријим у свету, осећао се убитачно усамљен. Он је себе видео на висини између које и неба није било посредника сем ћутљиве стихије. Над њиме, „ћутљиво небо“, под њиме неразум и неблаженство! Трнов венац на глави и тешки крст на леђима! То је био његов владалачки орнат, под којим је он корачао кроз живот као путник кроз пустињу, као
„сирак тужни без нигђе никога.“
(Г.В.)
Каква трагедија! Како дубок, искрен, разумљив песимизам њенога Јунака!
Ainsi toute notre dignite consiste dans la pensee.
Његош мисли као и Паскал; све остало човека
„ниже скота ставља –
ум га опет с бесмртнима равни“.
(Л.М.)
Умом ce човек одликује од своје не-умне околине, умом он господари природом, и ако je „најслабија трска“ њена. Но гле, ово превасходно добро, употребљено што ce најбоље може, место да изведе човека из његовог кобног сна на светлост, топи га
„у сна царство тврђе и мрачније!“
Мисли ce рађају y нашој свести, здраве ce и размимоилазе ce. Тако je наша свест само моментални тј. rendez-vous наших мисли. Мисли нису тихо пристаниште, које je човеку дато да ce склони од бура живота, но оне су баш та велика неумирљива бура, од које човек y својој тежњи ка срећи највише пати. Његош je то знао најбоље
„Мисли су ми бура јака,
са мном чине валовање,
нагоне ме напред пливат,
но како ћу водом одит,
кад y руке весла нејмам,
већ сам дужан стојат тужан
у смртноме чамцу малом“
(Ц.П. „Црогорац Богу“)
Он je преживео „духовне најстрашније буре“. Он je њих преживео но оне су њега надживеле; оне надживљују безбројне генерације људске – тако су оне жилаве – и беснеће, на сву прилику, докле ce на животном океану и један умни човек „у смртноме чамцу“ буде носио. Кад и овај тј. ultimus Romanus потоне y бескрајни океан, тада ће нестати на земљи и „духовних најстрашнијих бура“ и земља ће тада међу звездама носити мање достојанства но и мање неблаженства.
(Претпоставимо, да ce тада певац удостоји славе наслеђа човекова као по нечему зато најдостојнији и најподобнији – сходно селекционистичкој теорији: тј. survival of the fittest! – тада би он тек с гордошћу држао да сунце ради њега исходи и сва природа рад њега постоји. Само би се забринуто и кандидски питао:
Ако је овај свет по милости и доброти Божјој створен, нашто ће тада копци у њему? А ако би кад дозрео до питања: „ко сам и шта сам ја?“ тада би и он постао најслабија трска у природи и – неблаженство од „духовних најстрашнијих бура“ поново би постало бич земље).
„Човек је најслабија трска природе, но то је једна мислећа трска“. Ова мисао, којом смо почели и којом завршујемо ову неблажену главу, могла би бити и мисао Његошева, када би се још допунила: – и најнесрећнија зато, што је то једна мислећа трска.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *