НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА

 

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА
 
ИЗГУБЉЕНИ РАЈ
 
Библија – Милтон
 
Многи од наших читалаца биће већ готови, да на основу досадашњег излагања изрекну свој суд о Његошевим погледима на живот. Један ће га убројати у чисте артисте који цену природе виде једино у њеној лепоти; други ће га назвати песимистичким философом, који животу одриче сваки смисао и сваку вредност; трећи му не може опростити контрадикције, у које му песник изгледа пао; четврти ће посумњати у утешност оне религије, која би базирала на скептичким или агностичким назорима; пети ће у разочарењу узвикнути: ако је Његош доспео само до адмирације природне лепоте и увиђања бедности земаљског живота, зар је он тиме до нечега особитога доспео? Не доспевају ли дотле и цариници и грешници?
Но ни један овај суд неће се односити на целога Његоша, но само на један део њега. Дух је компликован као и свет, јер у њему се рефлектују све боје света, и уколико је један дух осетљивији и светлији, утолико је рефлекс свију боја, које свет садржи, у њему изразитији. А све боје света нису једна боја, ни црна, ни бела, ни ма која друга. Онај човек, који у свету види само црно, тај не види свет, и онај, који види само бело, не види свет. За онога пак, који је способан да види и црно и бело у свету, каже се обично да сам себи противречи. Међутим, он је у праву; јер он не посматра слику света искључиво с једне тачке, под једним и истим углом светлосног преламања; он га посматра са многих тачака, одакле га смртни могу посматрати. А свет, као и море, није један и исти, посматран с две разне тачке; с једне тачке посматрано море плаши гледаоца својом мрачношћу, с друге пак наслађава га својим сребрним преливањем. И још: свет је према нашем схватању, округао: свака тачка има свој антипод. Треба видети и ноћну страну сваке ствари, а не само сунчану. И поноћ живота не мање је оригинална и интересантна од његовог подне. Страшно је провести све време у поноћи и никад не видети подне, као што је лакомислено никад се не спустити са сунчаног подне у дубоку поноћ. Но једностраност је коб наше расе. Трудно је избећи ову коб: треба држати ум у сталном покрету, јер заустави ли се он дуго на једном месту, ту ће по инерцији – а стална је инерција нашег ума – и остати, и петрифицирати се, и – зар тада још нешто треба тријумфу једностраности? Човек пузи по овом свету као мрав по цвету „дан и ноћ“. Пузећи по светлој половини цвета, мрав не види тамну половину и мисли да је цео цвет светао, и обратно, не видећи с тамне половине светлу, држи да је цео цвет таман. Човек није мрав према „дану и ноћи“, али је мрав према дану и ноћи живота. Зато, један смртни стоји на тамној страни живота и виче: живот је ноћ! други стоји на светлој и одвикује: живот је дан! И не разумеју се. Велики човек види даље од обичног човека: он се не зауставља ни на једној ни на другој страни живота, но креће се по једној и по Другој и сазнаје обадве. Он резонује: свет је овај као музеј с више крила; својим плачем при рођењу човек је платио улазницу у овај музеј – зашто тада не обићи и не видети сва крила? Зашто не познати и бело и црно, но целога живота бити једноме од њих леђима окренут?
Његош је и артист и моралист, и скептик и теист, и песимист и оптимист и дарвинист и библиоверујући. За њега је овај свет час дело Божје, час дело паклено; живот је час као најрегулисанији механизам, час опет као „бесмислени сајам“; хармонија света је час вечна као и свет, а час је и она циљ, коме свет тежи; природа је час сјајна невеста, час „образ највише лудости“; човек – час мртав или трун праха, час бесмртно божанство. И све то, наравно, изгледа контрадикторно, нарочито ономе, ко је живот посматрао само с једне тачке и на једној страни; човеку са ширим искуством мање ће се сви ови искази о свету учинити противречни. Живот се не може дефинисати једном речи, не може се ни вода дефинисати без најмање две речи, не може ни земља без много више. Путник, који би од пола до пола обишао земаљску куглу, не би вам могао казати једном речи, шта је земља. Је ли земља сива пустиња?, питаћете. Јесте, одговориће. Је ли она зелена оаза? Јесте. Је ли лед и снег? Јесте. Је ли усијана пећ? Јесте. Је ли течна? Јесте. Је ли чврста? Јесте. Је ли насељена, је ли ненасељена, је ли лепа, је ли ружна, светла или тамна? Јесте, јесте, јесте. И зар ћете ви, ма иоле познавали нашу земљу, усудити се да кажете, да су ови искази о њој један другом противречни? Не; ви ћете знати, да све то наша земља јесте – посматрана с извесне тачке и у извесном времену. А живот је кудикамо разноврснији од површине земљине. Откуд се дакле, за њ може само једно рећи? Откуд се може рећи, да је он само мрак или да је он само светлост, кад је он ово обадвоје? Не само да живот није без наших т.зв. контрадикција, него напротив, он је збир свију контрадикција, које људи о њему могу исказати. Како да буде човек песимист пред целисходношћу природе, пуне плана и мере? Како пак да не буде на погледу пропасти правде и деградације разума? И како пак да буде човек оптимист пред овим последњим, како ли да не буде пред оним првим? Ко од нас, мислећи дуже о животу, није никад закључио: живот је сан, или, живот је фантом, или: ми не знамо шта је живот? Ко није никад био догматичар пред скептичарима и скептичар пред догматичарима? Ко од нас може остати неудивљен пред „звезданим домом Божјим“ – како Карлајл назива природу – ко ли се пак може сетити скорашње сицилијанске катастрофе, где је мати-природа на најнемилостивији начин измрцварила и поубијала двеста хиљада умних, људских бића, а да се не ужасне пред хладнокрвношћу те чудновате матере?
Његошу није била страна ниједна фаза људског духа, ниједан изглед живота непознат. Кроз игумана Стефана говори песник:
„Ја сам проша сито и решето,
овај грдни свијет испитао,
отрови му чашу искапио,
познао се с гркијем животом.
Све што бива и што може бити,
мени ништа није непознато;
што год дође, ја сам му наредан“.
(Г.В.)
Но ако је Његош премислио све, што су људи мислили, и осетио све, што људска душа може најдубље осетити, то доказује само његову широку и свестрану природу, а не његову колебљивост међу философским погледима на свет и не ма какву противуречност. Као песник Његош кад је видео сјајну страну живота, он ју је сјајним мислима и пропратио, кад му се пак приказала тамна страна живота, он ју је оцртао одговарајућом бојом. Но многи песници и т.зв. песници и остају при таквом мозаику мисли и осећања, не покушавајући, да их међу собом ма како споје и систематишу. И обично се мисли, да је ово систематисање занимање искључиво философа, мислиоца, а не и песника. Песникова душа се замишља обично као калејдоскоп; у њој наизменично марширају све боје света, праћене песниковим опаскама и тренутним осећајима. Наравно, и таквих песника има, има их много, много; они, као и славуј, с покислим перјем извијају овакву, са сухим онакву мелодију; и то извијају ову без сећања на ону; њихов песнички ентузијазам односи се увек на појединачне предмете; пред сваком ствари напосе – пред једним увелим листом, пред једним инсектом – они се могу осетити ентузијазмом надахнути, ergriffen, само пред целином природе не. Наш песник не спада у ову песничку већину, као што он уопште ни у какву већину не спада. Његов песнички ентузијазам односи се не само на поједине предмете природне, него и на целу природу, на целу васиону. Он је осетио све и промислио све, но осећено и премишљено није предавао забораву, но је вазда тежио да све своје искуство доведе и постави у један унутрашњи склад, да све подреди једном закону. Његов дух ниje био као гума, на којој се лако гради отисак но исто тако лако и ишчезава, но као восак, у који се све лако урезује, али једном урезано тешко изглађава. Импресије живота у његовом духу биле су тако дубоке, да их он није могао адекватно да изрази људским језиком. Отуда и вајкање, да
„сви наши слаби изговори,
и сва наша слаба чувствовања,
спрам онога што би шћели казат’,
нијемо су сплетно нарјечије
и клапњање душе погребене“.
(Л.М.)
Његош има више да каже него што може да изрази. Он има више мисли и осећања него речи. Но њега, изгледа, не мучи то, што он не може да изрази своју мисао или своје моментално осећање о једном посебном предмету. Он то може, и може као мало ко. Сваку страну живота, сваки нијанс бојане природе он може дивно да изрази, дивно контрасте да разграничи и сваки за се да окарактерише: и светлост и мрак, и младост и старост, и лепоту и ругобу, и радост и бол. Но оно што му ствара муку духу, оно, што он не може да изрази како би желео, то je однос свих делова, свих појединости, свих контраста, речју: целина живота у хармонији.
Посматрали ми овај свет естетички или етички, он нам се не представља као једна хармонична целина, као једно чисто и цело огледало, но као једна гомила комађа, као испрепуцало огледало, које збуњује и замара поглед, мада је увек задржало својства огледала. Колико се год божанско надахнуће осећа на лицу природе, толико се исто осећа демонски дух на њеном наличју. Над лепим лицем њеним изгледа да се носи дух Божји, над њеним крвавим, ратним наличјем дух хаотични, демонски. Утицај ова два супротна духа, дивиног и демонског, најизразитије се испољава на човеку. Кулминацију и једног и другог на земљи представља човек. Његов живот је и ад и рај, но авај! више ад него рај, више под сенком Аримана, него у светлости Ормузда. И живот осталих земаљских створења, градуално од нижих ка вишим, преставља човеков ад и рај у различној размери. Живот пак других светова у васиони изгледа срећнији и хармоничнији од живота земаљског. Изгледа Његошу да Земља једина ремети хармонију осталих сјајних кола у простору, или, друкче речено, изгледа да је једино на њој хармонија поремећена. То јест: хармонија дивина, која влада у целој осталој васиони, репрезентира се на земљи не чиста но као дивино-демонска. Хармонија земаљска није у ствари дисхармонија, но хармонија нарочите врсте, различна од хармоније других светова, као што је различна хармонија коцке од хармоније купе. Откуда је то тако дошло? За Његоша је несумњиво, да је то тако; питање је само, откуда је то тако дошло? То питање мучило је Његоша изнад свега; у одговору на њ лежала је за нашег песника и могућност за разумевање свих противречности у овоме свету. Одговорити на то питање значи наћи једину дату тачку, с које се слика земаљске драме тачно да видети и правилно оценити.
То је једно античко питање које је откад се појавило, имало два различна одговора, исто тако савремена данас као и у старини. Земаљска дисхармонија – тако се увек називала хармонија нашега света тј. хармонија трагична, дивино-демонска – дошла је или вољом Божјом или вољом човечијом. То су та два одговора, из којих следују сасвим различни закључци. Његош, за кога је Бог светлост, пристао је уз овај други одговор, да је наиме дисхармонија земаљског живота проузрокована човечијом вољом. Човек је својевољно учинио грех против божанског реда ствари, или, што је исто, против Бога. Но не овакав малени и слабомоћни човек, какав је он сад на земљи, и не у овом земаљском животу, но бесмртни и моћни његов предак, човек-анђео, у преегзистенцији, тј. у времену пре створења земље. За свој преступ човек је изгнан из свог првобитног блаженог жилишта „за врата чудествах“ и бачен је у једну „јудол плачевну“, где у смртном телу и ограниченом духу има да издржи недуго, но, за то страшно сужанство, из кога се поново враћа у своју прву, бесмртну и славну егзистенцију.
О овој предигри земаљске драме могућно је говорити само језиком великог ентузијазма, који је за обичне, у овом животу сувише одомаћене, људе савршено непојмљив. Потребно је изићи из себе, бити ван себе, па моћи видети оно што обичан човек не види. Потребан је орфејско-дионисијевски транс, при коме се човек с божанством сједињује, или апокалиптички сан, у коме се откривају надземаљске ствари, или моћ „говорити језике“, коју су имали ученици Христови, или моћ пренети се и „до трећег неба“ као апостол Павле, и видети рај и чути „неисказане речи“ (II Кор. 12, 1-5), или моћ спустити се у Ад, као Хомер и Данте. Ко може описати песнички ентузијазам, који је младог Петра П. Петровића пренео у бесмртни свет и пропутио његовој лучи микрокозма пут кроз тајанствене небесне сфере купане у светлости и блаженству, које је Адам морао напустити? Ми ћемо се радије подухватити, да представимо читаоцу, шта је тај велики ентузијазам нашем песнику открио, него ли да описујемо извор и суштину тога ентузијазма, који се у историји великих људи вазда лакше могао констатовати но описати и образложити.
Његош је, рекосмо, усвојио веру у греховни пад човека, која је стара мал не колико и човечанство. Ту своју веру, која му је дала одговор на питање о животној дисхармонији и помогла да дође до јединства погледа на живот, изразио је Његош ентузијастичким, „огњеним“ језиком у својој „Лучи Микрокозма“. Покушајмо у следећем да разберемо, каква је била ова вера у својих најизразитијих представника, Библији и енглеском песнику Милтону, каква ли Његошева у сравњењу с њима.
На првим странама књиге „Постања“ описују се у Библији и прве стране човекове пре-историје и историје. Прве три главе те књиге посвећене су пре-историји, с четвртом се почиње историја. Пре-историји припада стварање човека, његово кратко блаженство и пад греховни. Из библијске приче следује:
1. да је стварање човека следовало непосредно осталом стварању света;
2. да је земља створена за блаженство човека и осталих стварних бића на њој;
3. да је пад човека из блаженства у неблаженство следовао греху, гажењу једне заповести Божје од стране прародитеља људског рода;
4. да је услед човековог греха земља постала обиталиштем неблаженства како за човека тако и за све створено на њој.
Милтон, који се у главноме држи библијских мисли, одступа од ових у прве две тачке. Стварање човека са његовим видљивим светом дошло је, према Милтону, после дугог блаженог, ничим неусколебаног живота једног вишег света, који је био узмућен и усколебан револтом Сатане, једног од херувима, нротив Бога. Побеђен Сином Божјим, Сатана бива са својом многобројном војском ангела бачен у Ад. И тек по томе – да би „накнадио губитак“ у небесним житељима, да би „број обожавалаца попунио“ – створи Бог овај свет, под којим се има разумети не само земља но цео видљиви свет, планетарни сунчани систем са звездама некретницама, и који се простире у хаосу, далеко од првобитног, вечног света (песма VII и IX Paradise lost).
За Његоша се не може рећи, да је у свима тачкама сагласан ни с књигом „Постања“ ни с Милтоном, премда се с њима обома слаже у главној тачки, тј. у томе, да је човек пао из првобитног блаженог стања у садашње неблажено стање и то због извесног пра-дела, пра-недела свога пра-родитеља. Својим трима мислима у главном одступа Његош од библиско-милтоновских погледа, и то:
1. Човек – Адам – није створен после но далеко пре стварања земље. Он је живео на небу, као бесмртан дух, као анђео, по чину млађи од Михаила, Гаврила и Сатане, но ипак као „војвода“ једног „многобројног легиона“ анђела. Када се једном Сатана осетио недовољан својим архангелским, Богу потчињеним, положајем,
„он је буну зажећ’ намислио
на равнине неба опширнога“,
како би Бога приморао на поделу власти над световима у васиони. Адам, лаковеран и непостојан, занет овим „демократским“ планом Сатаниним и лепим обећањем, које му је овај дао, да ће после победе добити прву част на небу до Сатане, придружи се револту гордога, отпалог архангела. Врло неделикатну улогу одиграо је праотац људског рода у овој пресветској драми. Уз име отпадника и бунтовника, он је брзо заслужио – оно што се без особито великог труда да заслужити – и име издајника, мада издајника Сатане. Сатана је био уздрмао својим бунтом цело небо; нечувен бој био се отворио међу дотле срећним становницима неба. И трећи дан страшне борбе између легиона, Богу верних архангела, с једне и Сатаниних, с друге стране, овога трећега дана када се борба имала решити, Адам, помоћник Сатанин, заплашен једним сном, одступи са својим легионом,
„са дубоким душепокајањем,
презрен од својих другова,
што именом стиднога издајства
част помрачи свога легиона.“
Сатана потом бива побеђен и сурван са својима у мрачни Тартар, где му је победоносним Творцем досуђено, да се вечито каје за свој смели и неуспели покушај.
И Адам бива осуђен. Но ова његова осуда стоји у тесној вези са стварањем овога света и његовим назначењем, а ово пак долази у другу тачку разлике. Из ове прве мисли, дакле, јасна је преегзистенција Адамова (тј. егзистенција пре стварања земље), о којој нема ни помена ни у библији ни код Милтона.
2. Адам као бунтовник није могао остати даље међу анђелима, верним поданицима Божјим, но, с друге стране, као благовремени покајник није могао бити ни бачен са сатанском војском у Ад. Једну средину између овога двога могао је само Бог погодити. Та средина између Неба и Тартара, но ипак нешто поближе Тартара но Неба, јесте Земља. После победе над Сатаном, а пред осудом Адама овако говори Бог на сјајном скупу небесних бесмртника:
Шар ћу један, каже, поставити
недалеко од мрачнога Ада
рад временог тешког заточења
Адамова и његова лика“.
Овај „шар“, овај мали „груби мир“, који ће се Земља звати, биће састављен
од хаоса и мрачне прашине“,
и насељен оним котом, који смо раније описали. Даље предсказује Бог ужасну судбину Адама и његових другова на овој планети овим речима које дубоко душу потресају:
„За наказу њихова немира
немирни се њихови духови
у окове блатне тјелесине
један вијек осуђују кратки;
нека они чрез јудол плачевну
ланце тешке с бурама немира
у стењању пренесу горкоме;
нека своју непостојност грдну
са проклетством тамо оплакују
у сузама и у риданију!
Са плачем ће на земљу падати,
са плачем ће на земљи живипш,
са плачем се у вјечност враћати,
мучитељ ће један другом бити,
сваки себе по особ највећи“.
И онда смрт! И још: све надежде човекове, које би могле да му терет ропства учине лакшим, биће немоћне, свенуте истога дана кад и расцветане, јер ће бити затроване сумњом;
„Лаковјерни земаљски сужњеви
бич ће страшни сумње испитати:
она ће их свуда спроводати,
она ће их свуда претјецаши
и погледе њине к будућности“.
Међу бедама, које су човека после његовог греха снашле, Милтон не помиње „бич сумње“. Он прича, како архангел Михаило, изгонећи Адама из раја, показује овоме у визијама будућност његовог потомства. Најстрашнији призори откривају се при томе скрушеноме и уплашеноме Адаму: братоубиство, мизерија болнице, безумне оргије, пустоши рата, потоп и борба с природом – ништа није остало неспоменуто осим сумње (песма XI). Изгледа да несрећног енглеског поету – исто толико несрећног колико и генијалног – сумња није толико мучила колико остала зла света, кад ју није међу овима поменуо. Његош је пак у свом животу и сувише био шибан страшним бичем сумње, да би ово зло могао неспоменуто оставити.
Обучени у тело, Адамови синови биће лишени спомена неба и свога небесног, рајског блаженства. Само једна искра ума оставиће им се, како би знали да земља није њихова првобитна колевка, и само једна искра, како не би знали, где је та колевка. Но ова једна мала искра биће ипак довољно велика, да може исплести бич сумње за палог човека. Душа људска биће колебана двема противположностима; као једна таблица она ће бити исписана с две стране: с једне стране биће исписан закон правде, а с друге закон неправде, који ће служити као
„адски спомен свезе са Сатаном“
у борби против Творца. И тако ће ова страшна тродневна борба између Бога и његовог супостата, борба између правде и неправде, остати на свагда
„са свијем ужасом
печатана на душу човјеку“.
3. Преегзистенција душа не помиње се ни у Библији ни код Милтона, нити пак следује из њихове поставке о паду једног човека, праоца свију људи, Адама. „Кроз једног човека дође на свет грех“ (Рим. 5, 12) и „кроз грех једнога помреше многи“ (V. 15). Адам је отац и душа и тела целог свог потомства, као што је Бог његов отац; Адам је згрешио и он мора ради задовољења правде за свој грех и да испашта, но исто тако мора да испашта цело његово потомство, грешно у греху свога праоца.
Библија својим учењем о наслеђу ближе стоји природним наукама. Његош пак ближе Платону. Разлика Његошеве мисли од мисли библијске јасна је. Наш песник изразито и поновљено говори о томе, да није сам Адам згрешио но и цео његов „лик“, цео његов легион подвласних му анђела, који су могли и не узети учешћа у Адамовој заједници са Сатаном (као што је, према Милтону, од Сатане одустао Абдиел), јер су били слободни и Адаму подвласни једино у служби Богу, а не и у противној тој. Но сви су добровољно пали са Адамом у грех, и стога су сви и осуђени на земаљско заточење, заједно са својим вођом. У својој визији песник је видео, како после Богом изречене осуде
„Адам пређе небесну границу
са својијем жалостнијем ликом;
(ставише их пред врата вјечности“).
 
Дакле, не сам Адам, но са целом својом војском! Међутим, мало после иза тога говори се само о Адаму „у плот обученом“ са његовом сапутницом. Шта је са осталима? Где је остао „легион“ Адамов? Они, који верују у сеобу душа, рекли би: остали Адамови другови у греху оваплотили су се у животиње и биље; сви пали духови, дакле, једновремено су сишли на земљу и једновремено почели живети у материји, и ако не у истом облику материјалног живота. Његош извесно није био присталица овог веровања, јер он се уопште не показује – као што ћемо доцније видети – никакав особити присталица греховног катарзиса, очишћења. Он верује, да пали духови постепено долазе, постепено „падају“ у овај живот, у виду потомства свога вође Адама, и издржавају казну. Но да ли казну за Адамов грех? Не, но за свој сопствени. Сваки је од смртних згрешио лично, узевши учешћа у греху Адамову, односно у греху Сатанину, и зато сваки долази у живот да трпи, као што је и Адам трпео, док је живео на земљи. Кад је Адам згрешио, цело његово потомство било је присутно томе греху, но не несвесно и не у њему, још нерођено, но свесно и с њим, узевши сопственог И самосталног учешћа у истом греху. Сви смо ми, дакле, постојали као нематеријални духови на небу пре створења овога света. Тешки заборав притиснуо је нашу душу, те се, као тешким сном успавани, не сећамо свога првог живота.
То су, дакле, те три мисли којима се Његош разликује од Библије и Милтона. Човек је пре егзистирао, или тачније: све су људске душе пре-егзистирале, и овај свет је створен да буде човеку местом издржања осуде. Из тога следује, да човек на земљи никад ни дана није био блажен; земља никад није била градина насладе – Едем, но од почетка осуђеничко острво – Сахалин. Из ових разлика следују и још неке друге као: у погледу првородног греха, оцене тела и материје уопште и свршетка земаљске историје.
Првородни грех, због кога је Адам пао из блаженог живота у живот, у коме су „трње и боца“ награда знојном труду, састојао се, према Библији и Милтону, у томе што је човек у Едемском врту окусио од забрањеног плода дрвета „познања добра и зла“; онога момента, када је човек почео да разликује добро од зла, он је постао као један од богова, коме је само још недостајало бесмрће (Пост. 3,22), но, у исто време најнесрећнији од свију богова, проклет и осуђен да оре земљу, која је и сама због њега постала проклета. Грех Његошевог Адама, као што је поменуто, састојао се у његовом заједничењу са Сотоном, у револту против вечне правде. И Његош се, истина, дотиче едемске историје, при крају „Л.М.“, једном строфом мимогред и не сасвим спретно, хотећи, а не могући тој историји никакав значај дати, пошто је претходно пренео био тежиште Адамова пада на другу страну и другу ситуацију. Даље, човек грехом није постао ближи божанском познању добра и зла, но, напротив. даљи од тога познања будући затворен у тело, помрачен и збуњен. По Његошу изгледа да је човек баш пре грехопадања боље знао разликовати добро од зла. И бесмрће човеку није недостајало. Он је створен као бесмртан дух. Његово бесмрће није уништено његовим оваплоћењем и животом на земљи: живот земаљски је само једна фаза његовог бесмртног живота. Оно што је смртно на човеку, то је тело, а не дух.
Разлика је у оцени тела човечијег. Писац књиге „Постања“ не потцењује и не презире људско тело. Како би га он потцењивао и презирао, кад је према њему тело човечије старије од духа и кад човек никад без тела није постојао? Бог је створио тело, не да би казнио онога ко буде у њему живео, но напротив, да га учини срећним и блаженим. Дивни телесни облик надахнуо је Творац својим духом, и тело је постало „Храмом Божјим“. Тако Библија, тако и Милтон. Овим речима описује Милтон људске прародитеље:
„Њих двоје, права и узвишена тела,
божански извишени, у урођеној им величини,
они изгледаху племићи у голом величанству;
из очију им блисташе слика њиховог Творца,
Адам, најлепши међу људским синовима,
Ева, најдража међу свима женама“
(IV песма „Изгубљ. Раја“).
Да су људи после греха постали пигмејског и ружног и ништавног тела, о томе Милтон не говори. Архангел Михаило показује Адаму само како ће његово потомство бити изложено болести и смрти.
Но тајновидцу цетињском, у чијој су се визији приказале сјајне, бљештеће фигуре небесних становника, тело људско изгледа бескрајно мизерно; оно је „блатна телесина; лице човека није слично и подобно лицу Божјем, но тек ангелском:
„Лице смртно на земљи човјека
прилично ће бити ангелскоме“,
свакако слично лицу онога анђела, којим је сваки човек пре земаљског живота био. Тело је „мрачна владалица“, под којом робује божанска искра ума људског; оно је „блатно“ и отуда „непрозрачно“,
„непрозрачна смртности завјеса“,
која човечијем погледу скрива небо; оно је оков душе, „теготни оков физически“, под чијим бременом душа стење. Оно што је наше, оно, што смо ми у ствари, то је душа; тело је нама нешто страно, туђе, нешто што је створено само ради нашега мучења, а при том нешто ништавно, пролазно, распадљиво,
„ручак гада пузећега“
Човек види, да „земља није за њега“ (Г.В.), види, да је у заточењу, дух га потсећа мало на његово славно порекло, на његову прошлу славу, на изгубљени рај; за то би човек да „полети као муња“ к небу, као својој првој постојбини,
,,ал’ га смртни ланац заустеже
докле рочно одстоји сужанство“.
Тело му не да да лети, овај његов слаби, пролазни распадљиви, слабији од њега џелат!
Но и сва материја је као и људско тело „блатна“, „гнила“, далеко од праве светлости и истинског царства духа, јер,
„духовни је живот на небеси,
материја у царству гнилости“.
Све лепоте материје нису вредне погледа ни помена, све су оне само „преласти смртне“, које једва
„теке лицем на глибине вире“.
А пошто је земља по преимућству царство материје, то је она по преимућству гнилост и зло и безумни метеж.
ђе вјенчана глупост са тиранством ђе зло гнусно свагда торжествује“.
Но, треба бити пажљив и не дати се завести овим Његошевим манихејским погледима, треба имати на уму, да те стихове пише исти човек, који је написао и дивне и одушевљене похвале лепоти природног, материјалног света. Овај наступ манихејског презирања материје обузима песника, када он посматра земљу са једне више, козмичке тачке гледишта. Он посматра нашу планету из далеких висина, из небесних, елисејских поља, из света херувима и серафима, из кога је његова машта свако зло, сваки неред, бол, смртност, глупост, протерала и сваким га добром украсила. С гледишта овог идеалног света наш земаљски свет чини се песнику бедан и зао, наравно: за нас бедан и зао, а не сам по себи.
То је само једна тачка гледишта нашега песника, небесна, козмичка, тачка гледишта „Луче Микрокозма“. Но, он има још једну, с које му се тело људско не чини ни најмање блатна, гнила телесина и с које му материја уопште није носилац само зла, глупости и безумног метежа. Ово је тачка гледишта „Горског Вијенца“. Је ли она прва у дану, у козмичком, вечно светлом дану, на зениту, то је ова друга у ноћи, у полутамној, поларној ноћи земаљској. Ми смо већ у почетку видели, како Његош мисли о материји с ове последње тачке гледишта. Да наведемо овде још који пример, како он с ове тачке мисли специјално о људском телу, које му се с оне прве тачке тако неисказано бедно и ништавно чини.
Од својих светлих часова, проведених у иностранству, Његош је овековечио нарочито часове проведене у Трсту, у гостима код грофа Штадиона и у дому Гопчевића. У опису првог гостовања овако пева наш цетињски „манихејац“:
„скупа смо се ми сви веселили,
гледајући грациозну Флору,
сјајну звјезду трестанског театра,
која одмах зефирним полетом
и погледом својим очараним
пака’ у рај може претворити,
ка’ даница иза мрачне ноћи
што засмије своде Уранове“.
(„Три дана у Тријесту“)
Тако је певао Раде у својој тридесет првој години, у исто време, када је писао – можете ли веровати? – и „Лучу Микрокозма“! А овако је он певао после шест година, на десет месеци пред своју смрт:
„Луиза је то млађахна,
наша китна домаћица,
у правилном које лицу
излило је штедро небо
све милине, све грације:
Аврорина то је шћерка
и цвијетна сапутница!
(„Пировање“ код г. С. Гопчевића)
Овамо спадају још и многобројни слични описи из „Г.В.“, као опис снахе Милоњића, опис ранопогинулог младог војводе Батрића, чудесни сладострасни опис Стамбола (Мустај кадија) и др.
Сви ови описи, насупрот оним претходним исказима о телу и материји, сведоче довољно да Његош није био ни веран манихејац нити пак тиваидац. Он је, истина, знао за један бољи, сјајнији и хармоничнији свет од нашега; он се маштом својом пео у њ, уживао у њему, путовао кроза њ, и свој нам путопис оставио; он је видео „небесни Јерусалим“, нашу људску праколевку; он је хаџијао по најсветијим местима, где је Исток не само једнога сунца но свију васионских сунаца, и где нема Голготе и Пилата. Па као што се једна палата, из висине посматрана, чини као једна безформа гомила камења, а из близине, са земље, напротив, усхићава и плени својим гордим димензијама и својом симетријом, тако и ова наша земаљска палата губи своју гордост и симетрију и претвара се у једно дармарно, „гнило царство материје“, губећи и своју доброту и лепоту, кад се посматра из сјајних, златооких висина, из бољих и срећнијих светова. Његош је знао за све светове, он их је у своме ентузијазму гледао, но он није могао, слично манихејцима и платонистима и тиваидским пустињацима, својим духом бити стално прикован за идеално, небесно царство, и никад се не вратити са свога хаџилука к себи, к својима, и никад не отворити своју душу и срце и пред лепотама – и ако инфериорним небесним – своје земаљске домовине, ове физичке тамнице, која, и ако је тамница, ипак је и као таква дело једног највишег мајстора, једног уметника без сравњења, који је недостижан у укусу и разумевању уметничких дела сваке врсте, како оних која поражавају својом раскоши у радости и тицијанској пуноћи задовољства тако и оних која поражавају својим михеланџелским демонизмом.
За Његоша је материја зло, но не сама по себи већ у односу према човеку. Из материје је саграђена телесна тамница за испаштање људи, а ова телесна тамница стешњава и помрачава дух, или по речима мудрог игумана:
„задржа је и крије у себи
како пламен подземна пештера“
(Г. В.)
Зато је, ето, материја зло, а не сама по себи.
У суштини ова материјална грађевина, ово наше земаљско биће и добро је, јер одговара правди и вечном закону, који сваки преступ кажњава, и лепо је, јер је саграђено Богом. Свет је овај савршен, премда савршена тамница, у којој је толико зла, да човек има од чега да трпи целога века, и толико добра, да човек поред свих зала може у њој да живи. Свет је овај савршена трагедија; својим савршенством једначи се он са осталим световима, а својом трагичношћу разликује се од њих; он је трагедија, скоро једина трагедија у репертоару васионском (изузев Ад); други светови су веселе позоришне игре, само је наш свет трагедија. Овој трагедији не може се ништа ни додати ни одузети – она је као таква савршена. Наравно, нама људима, који смо жртве ове трагедије, тешко се она може учинити добра и лепа – поготову никад боља и лепша од трагедија, које ми пишемо. Затвореном лаву и златни кавез не чини се ни тако добар ни тако леп као једна буђава пећина у риту. Како ми људи можемо рећи, да је наш кавез добар и леп ма он златан био? То могу они, који га посматрају с поља и не учествују у нашем трпљењу. Да су у париској Бастиљи затворени тигрови и лавови или да су држани кромпири Луја XVI, Бастиља би и данас постојала и била би вазда и добра и лепа. Но она је била и зла и ружна зато, што су људи у њу затварани. Наш земаљски живот несравњиво је савршенија тамница од Бастиље. Она је тако удешена да ми у њој у највећој мери трпимо и ипак никад се не радујемо да осуди рок истиче и да се ослободимо; најређе нам пак пада на ум да из ове тамнице побегнемо и спасемо се трпљења, иако су нам све капије за бекство отворене. Нарочита размера добра и зла у овом свету чине га тако савршеном тамницом.
Ми не знамо ову размеру добра и зла у животу – ми смо обично или песимисти или оптимисти, те за нас и не постоји никаква размера, јер не постоје две количине – ми не знамо колико процената добра с колико процената зла треба да се уједини, да би овај живот дали, као што знамо на пр. колико молекула хидрогена с колико оксигена дају воду. Ми само можемо знати – кад се срећним случајем уздигнемо до трезвене мисли – да зло и добро сачињавају овај земаљски живот, и да се он не да замислити без једног од тих својих елемената, као што се не да замислити вода са једним од својих елемената. Ми можемо знати, да
„чашу меда још нико не попи,
што је чашом жучи не загрчи“,
но у исто време, а да
чаша жучи иште чашу меда“,
јер само смешане те две чаше, жучи и меда, чине чашу нашег животног пића –
смијешане најлакше се пију“,
Једна противност условљава другу, једна изазива другу – и друкчије не може да буде. Овако Његош:
„нашу сферу да ноћ не полази
би л’ овако лице неба сјало?
без остријех зубах ледне зиме
би л’ топлоте благост познавали?
без будалах тупога погледа?
би л’ умови могли блистат свјетли?
(Л. М.)
Зло, дакле, у овоме свету је неопходно, као што је за сваку трагедију зло неопходно. Но наши људски појмови о добру и злу разграниченији су него што су то добро и зло у ствари. Добро и зло су у ствари веома блиски суседи, тако блиски, да је често тешко за њих рећи да су суседи а не једна фамилија, као што је тешко рећи за хидроген и оксиген да су суседи у једној капљи воде, а не једно и исто. Добро и зло тако су блиски, да често једно у друго прелазе: често добро постаје зло, а зло добро, и још чешће они једно другом служе. На пример: очи су велико добро човека; нарочито је Његош овековечио важност и лепоту очију многим својим стиховима; ево једног од најјачих:
„сви мирови без очих су мрачни“.
А ко нема очију, нема ни светлости, а без ове ни лепоте. Но поред тога очи могу ипак да буду зло:
поглед смета мисли и језику
а слијепцу очи не сметају“.
(Г. В.)
Зло помаже развићу многих сила, које би само као потенце остале, неразвијене и неупотребљене. Песник говори:
„нове нужде рађу нове силе.
Дјеиствија напрежу духове,
стјесненија сламају громове.
Удар нађе искру у камену;
без њега би у кам очајала“.
(ib.)
И тако, и ако изгледа да је зло владатељ овога света, ипак је оно често само слуга добра. И ако изгледа да зло „свагда торжествује“, да је ум побеђен безумљем, да су ред и хармонија света поремећени лудим вашарским метежом, да над свим слепи случај господари, да је живот људски на земљи „највиша лудост“, ипак – ипак, све што се догађа није без смисла, није каприс случаја, него:
„цијели ови беспореци
по поретку некоме сљедују;
над свом овом грдном мјешавином
опет умна сила торжествује“.
(ib.)
Не торжествује, дакле, ипак зло у свету – ма колико изгледало – но умна сила. Ова умна сила не појављује се само делимично, но у свему. Она је моћна и непобедива; зло је немоћно према њој. Она прописује поредак догађајима и стварима и бди најревносније над тачним извршењем тога прописаног поретка, светећи се грозно сваком покушају нарушења истог.
Природа је карниворска, то је истина, и то је демонско у њој; но њено карниворство врши се по извесном плану, и тај план показује присуство дивиног елемента, дивиног духа у природи. Отуда се природа људима вазда приказивала као двојство; дуализам је старији од монизма. Тај дуализам је један и исти, ма га и ми различно именовали: било као љубав и мржњу, по Емпедоклу, било као светлост и мрак, по Зороастру, или као атракцију и репулсију, по Њутну, или као дух и материју, по многима, или као дивино-демонизам, по Његошу. Но Његош је исто толико монист колико и дуалист. Свет је овај двојство материје и духа у метафизичком смислу, двојство демонског и божанског у етичком, светлог и тамног у естетичком погледу; свет је двојство у сваком погледу: целина света састављена је из два комада, и сваки комад и комад од комада састављен је опет из два. Но с друге стране свет је овај једно, monos, и по свом пореклу (свему је узрок воља Божја), и по апсолутној потчињености демонског божанском елементу (зло је у служби Божјих циљева, материја је средство, којим се Бог послужио за стварање земаљске трагедије), и по своме крају, којим ће се сваки дуализам сасвим утрти.
Но, какав ће бити крај нашега света?
Наш свет, ова наша земаљска тамница, мисли Његош, завршиће много трагичније од све деце своје. Јер од деце њене остаће нешто, тј. остаће много: дух ће се вратити у вечни живот, док ће се земља сагорети огњем. То ће бити један колико ужасан толико и радостан тренутак. Наша мајка планета, на којој смо се родили, на којој смо толико трпели и умрли, биће предана огњу пред нашим очима; пресићена богомрских дела, оскврњена крвљу, затрована горким сузама, уклета својом рођеном децом и оптужена за сва зла, она на последњем суду неће имати ни једнога заступника, сав њен пород презреће је као вавилонску грешницу, и – неће је онако дуго мучити, као она што је свој пород мучила –
„њу ће огањ божествене правде
у дан судњи у једно тренуће
сажећ’ својим свештенијем пламом“.
(Л. М.)
Да ће свет бити консумиран огњем, то је једно старо веровање. Стојици су узели то веровање у свој систем и држали га у особитој части. У новије време и природњаци тврде, да није искључена могућност једног светског пожара, којим би се свет разложио у праелементе, или праелемент – етар – (Gustave Le Bon). И Његош не мисли, наравно, да иза тог пожара неће ништа остати од материјалног света; остаће несумњиво она „прашина и црни хаос“, из кога је свет и саграђен (стешњењима) и који могу и етар бити.
Према Библији створиће се после уништења садашњег света ново небо и нова земља, који су се апокалиптичару у визији показали (Апок. 21, 1). Милтон мисли, да ће божански Спаситељ „покварени свет уништити и по том из огњене буктиње једно прекаљено ново небо и земљу створити“ (XII песма „Изгуб. Раја“). Код Његоша пак нема ни помена о каквом поновном стварању земље. Он је сам себи доследан, као што су Библија и Милтон себи доследни. Јер нашто нека нова земља, ако је и ова садашња створена као привремена тамница за човека, и ако се човек по издржаној осуди враћа у своје првобитно, небесно жилиште? По Библији и Милтону, напротив, земља је била то првобитно, блажено жилиште човека, и она то треба опет да буде: на земљи је био Рај и на земљи ће он опет бити, но само на једној обновљеној земљи, а не на овој.
По есхатологији Његошевој, људске ће се душе вратити, по издржаном сужањству у „јудоли плачевној“ и задовољењу вечне правде, у своје прво блаженство, у коме су и пре егзистирале у облику срећних и бесмртних анђела. Смрт није ништа друго до janua vitae; кроз смрт човек прелази у вечни живот, и то одмах, пре последњег суда над земљом. Оно, што је бесмртно у човеку, то је као једна варница из божанског огњишта, на које се она, ослобођена од тела, опет враћа; или, то је као мало воде у маленом чамцу, који се над океаном носи: преврне ли се чамац, оно мало воде излије се у пространи океан. –
„Ти с’ океан бесконачни,
а ја пловац без весалах,
у смртноме чамцу малом
на средину океана.
Док с’ преврати чамаи исти
и океан мене прождре! ‘
(Ц. П. „Црногорац Богу“)
Премда према овоме може изгледати, да све душе. без разлике, по смрти одмах иду у вечно блаженство, ипак то није Његошева мисао. Његошева је мисао, да се све душе враћају одмах у вечност, но не све одмах у блажену вечност. Има једна погодба за ову последњу. Земља је, наиме, за људе не само место издржавања осуде но и место кушања; сваки човек има у овом животу да стане или уз Бога или уз Сатану, да се покаже или последовалац закона Божјег или да остане приврженик Сатане, коме се придружио пре доласка у овај живот. Зато по смрти људима неће бити једнако, него ће једни – последоватељи закона Божјег – отићи одмах у блаженство, док ће други – „приврженици цара злочестога“ – у Ад, у „мраке вјечног риданија“.
Па ипак ће људима по смрти бити свима једнако, ако не одмах, а оно после извесног времена; јер ова вечна осуда приврженика Сатаниних врло је релативна за Његоша. Његово „вјечно“ овде не значи више него дуго. После, дакле, дугог „риданија“ грешника у царству мрака доћи ће време, кад ће „сви краји запламтети светлошћу“, кад ће сви
„мири и простори страшни
слаткогласном грмјет’ армонијом
вјечне среће и вјечне љубави“.
(Л. М.)
Тада ће свакако и Сатана са својим „милионима“ присталица бити ослобођен мрачнога Ада и повратити се у своје херувимско достојанство. Тада – најдаље тада и душе грешних људи скочиће слично варницама из Ада у своје првобитно огњиште, као што ће то и душе праведних одмах по смрти и без проласка кроз Ад. И тако све ће се људске душе на крају крајева наћи ипак заједно тамо, где су и пре пада заједно боравиле. И тиме је изглађена привидна контрадикција између Његошеве мисли о неминовном и неодложном повраћају људских душа после телесне смрти у бесмртност и мисли о још једној осуди душа привржених злу. Све ће се душе вратити у блаженство, у изгубљени рај, само једне ће пре а друге после. Овај размак времена од повраћаја једних до повраћаја других у блаженство ми називамо нашим језиком вечност. Но то што нама изгледа цела вечност – као што нама свако време трпљења изгледа цела вечност – за космичку игру то је само једна кратка, тренутна сцена.
Тако најзад, само вером у греховни пад човека и изгубљени рај постаје Његошу овај свет контрадикција јасан.
Човек је живео негде срећно у рају, изгубио је рај и сад живи несрећно у удаљености од њега, но задобиће рај поново и живеће поново срећно у њему. То је кружни ток човекове животне драме. Вером у изгубљени рај постаје песнику несумњиво, да је земља створена не ради среће но ради несреће људске, ради казне човека. Вером у изгубљени рај поткрепљује наш песник своју веру у бесмрће човекове душе. На земљи се одиграва само један део човекове бесмртне драме, и то њен трагични део, за који су нужне и змије и хијене, и болест и сумња, и жуч и отров, и глупост и ноћ и дубровачка и сицилијанска катастрофа, и Везув и Сахара, но исто тако и здравље и сласт, и ум и светлост; но изван свега тога нужан је известан ред, по коме се све те разнолике количине и разнолике вредности у акорду држе. Живот овај богат је у сваком злу – јер како би он иначе представљао трагедију, која му је предодређена? Но над свима злима господари умна сила, ред и хармонија – јер како би се иначе за овај живот могло рећи, да је дело Божје?
У овоме свету влада хармонија но „смртна, тужна хармонија“, хармонија дивино-демонска; у другим световима пак, који су у рају – а сви су светови у рају, или рај је у свим световима изузев Земље, царства људи, и Ада, царства Сатане – влада чиста дивина „слаткогласна хармонија вјечне среће и вјечне љубави“. У овој ће хармонији уживати и у својој првобитној анђелској слави блистати и човек после свога земаљскога рока. Изгубљени Рај зваће се тада поново Задобивени Рај.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *