НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА

 

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА
 
НАЛИЧЈЕ ПРИРОДЕ
 
Све су ствари пуне муке:
то се не да исказати
Око није сито гледања,
нити је ухо сито слушања
Екл. 1,8

 
Природа је само лепота, да. Но треба видети и њено друго, Јанусово, лице, њено наличје. Пред нама се ту открива ужасна слика, која није ни налик на ону прву. У „цветноме лону“ природе, које се онако заносно блиста у животу и сјају, царује непрестани рат, вечити, нештедни, крвави рат.
Посмотрите само мало изближе ово магично „цветно лоно“, овај „вечити Мај“, и ви ћете видети иа сваком кораку, не, него на сваком сантиметру растојања дуеле и ратове; чућете ратне усклике, самртне ропце, урнебесе победника, режање гладне немоћи, плашљиве вапаје мршаве правде; чућете на све стране шкргутање зуба и видећете желудце, куда год се окренете и погледате видећете желудце који желе да се засите, ма по коју било цену. Сва је природа под оружјем: све од најмањег до највећег створа који њој припада она је наоружала и за борбу припремила.
„Све природа снабдјева оружјем
против неке необуздне силе,
против нужде, против недовољства;
остро осје одбрањује класје,
трње ружу брани очупати;
зубовах је туште изострила
а роговах туште зашиљила,
коре, крила и брзине ногах!“ (Г.В.)
И тако је природа лепа као пламен, но као хладан пламен. Она је као лепо воће насликано отровним бојама. Не заборави да је све то само насликано, и не варај се. Желиш онај лепи, црвени, цвет из градине? Но, он је пун отрова и није за мирисање. Хоћеш ону румену јабуку с гране? Но гле, у њој се одавно настанио један гадан црв. Рад си дивљачи? То је врло ризично. Дивљач је најнаоружанија војска природе. Јер:
„тек што вучад за мајком помиле,
играјућ се, страшне зубе своје
већ умију под грлом острити“.
Природа их учи томе. Природа не пушта никога на бојно, тј. животно поприште, ненаоружана, необучена. Њој су сва њена деца подједнако драга и подједнако јевтина. Она мора да их рађа, да их за бој спрема и да их поново у утроби својој прерађује. Милијарде их она дневно рађа и милијарде их сахрањује. С материнском бригом опрема свако чедо своје за бој и за победу, и с маћехинским цинизмом изводи их она све у амфитеатар, да се међусобно рву и кољу. Њено „цветно лоно“ то је тај грозни амфитеатар, у коме се пуши крв побеђених, од кад постоји живот. А „побеђени“ су на крају крајева сви борци у амфитеатру, исто онако као што су и сви они победници, докле год се у живе рачунају. Сви су борци на крају крајева „побеђени“, јер оружје, којима их природа оружа, најзад се ломи, троши, трули: и оштро осје најзад омекша, и туште зубовах се искруне, и туште роговах иступе, и најдебља кора испуца, и орловска крила отежају једног дана, и јеленска брзина ногу сустане. А када се једном борцу оружје поквари, тад је његов противник у добити. Но, кога не победи противник у отвореном боју, победиће га мучки болест и старост. Не зна се, који је пораз од ова два страшнији; не зна се, које је зло веће: у младости бити покошен или старошћу бити исушен? Страшно је посведневно чути у свима царствима живота немилосрдни узвик судбине:
„Младо жито навијај класове
Прије рока дошла ти је жетва!“
(ib.)
Но зар је мање страшно погледати старошћу онакарађен лик, када
„ноге клону, а очи издаду,
узблути се мозак у тиквини,
пођетињи чело намрштено;
грдне јаме нагрдиле лице,
мутне очи утекле у главу,
смрт се гадно испод чела смије
„смрт се гадно испод чела смије
како жаба испод своје коре?“
(ib..)
Не зна се шта је страшније.
Но, има нешто, што је известно страшније од тога обојега, а то је, што победник у амфитеатру природином није Правда но Моћ. У тријумфу, по крвавој бојној арени, ходи не праведник но див, чије су мишице круће, или чији су рогови зашиљенији, или зуби заоштренији, или чија су крила моћнија и канџе збијеније, или брзина ногу већа него у његових противника. Једно је само право овде неоспорно, то је право јачега.
„Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека“.
Вук осећа снагу и глад. Према природном праву то су довољно отежавајуће околности за осуду овце на смрт. Глад вука осуђује овцу на смрт, а снага вука извршује пресуду. Однос тиранина према слабом човеку исти је као и однос вука према овци. У осећају своје надмоћи види тиранин довољно основано и своје право над немоћнијим.
Немоћ се губи испред моћи. Моћни и немоћни не могу упоредо да стоје. Нађу ли се ублизу, то је немоћни, поготову, жртва моћноме. Моћни храстови угуше младе шибљике. Гладна свиња поједе своје младунце; а
„мањи поток у виши увире
код увора своје име губи,
а на бријег морски обојица“.
(ib.)
Хумана душа песникова дубоко се узбуђује због оваквог положаја ствари у свету. Он мрзи тиране; он се гнуша моћи, која неће да зна за право слабијега. Он би, с његовим санародницима, волео да мањи певац надјача већега. Он прокламује, или боље рећи, декламује:
„Коме право лежи у топузу
трагови му смрде нечовјеством;“
(ib.)
но он, с друге стране, дубоко осећа природну неминовност, по којој право најрадије у топозу јачега обитава. Он је могао свуда у природном царству да прочита грозну паролу: тешко побеђенима! Нема милости за онога, ко подлегне у борби:
„коме прсне чело куку њему!
јаје здраво добије сломјено“
(ib..)
Колико моћи онолико и права. То је аксиома природног царства. Моћ и немоћ с једнаким правом – то је неприродно, или, ако се хоће, надприродно, но ниуком случају природно, ниуком случају „от мира сего“. Русо је тражио заштите праву немоћних у природе. И речито је доказивао, како је он апеловао баш на највишу инстанцију правде! У ствари он се обратио једној инстанцији, за коју су људски појмови правде и неправде потпуно индиферентни, пошто она не суди по правди но по моћи. Русо је целога века миловао природу, мислећи да милује безазлено јагње, а у ствари милујући гладна вука. Сентиментални идеалист француски преварио се у природи као Цезар и Антоније у Клеопатри. Он се заљубио у лепоту природе, а отуда и у њену њиме уображену доброту. Он није ни слутио да краљица Природа, његова имакулата љубазница, има мање срца и човечанског карактера него лепа краљица египатска, чијој су лепоти робовали римски победници света.
Ловћенски пустињак, као што смо видели, није остао неосетљив према лепоти природе, но ни кратковид према дивљем позоришту, које та лепота скрива. Он је прозрео како одржање те лепоте безгранично скупо стаје; он је проценио средства, којима се она у ваздашњем савршенству одржава.
Природа је лепа по цену једног вечног братоубилачког рата, а то је исто што и рећи: по цену свеколиког морала. Рат је неопходно средство, којим се природа у бићу, дакле, и у лепоти, одржава. Живот и рат то су синоними. Живети у овом свету значи, свесно или несвесно, ратовати. У њему су сви елементи у ратној грозници. У њему нема пасивних посматралаца: ко год учествује у животу, учествује самим тим у рату. Ко год се јави у свет, свакога природа снабдева оружјем и глађу и показује му онога, ко је узео његов таин, тј. онога, коме је она дала његов таин. А глад, с оружјем у руци, теже иде на молитву Богу но на врућу крв противника. И то се понавља из дана у дан, из секунда у секунд. Природа аранжира све нове и нове борбе, изводи све нове и нове легионе на бојиште, и стрпљиво и истрајно испуњује сваки секунд времена и сваку стопу простора новом ратном славом и новом ратном мизеријом.
На поглед овог страшног позорја Његош за час заборавља онај први, хармонични, преластни, утисак природе. Он види сад само бруталност природе и њену моралну индиферентност; види нехармонију, неслогу и неблаженство свију бића неразумност њихове борбе и, готово, њихова живота. И под тим новим, мрачним утиском, којим га природа, извесно, није само једном у животу притискивала, он изриче свој опори суд о свету:
„он је састав паклене неслоге!“
(ib.)
јер шта може бити пакленије од рата, и то од рата, коме нити се може догледати почетак ни свршетак? Шта има пакленије од једног света, који је поприште једнога рата „свију против свију“? А у овом нашем свету изгледа да је тако; изгледа да у њему сви ратују против свију:
„у њ ратује душа са тијелом,
у њ ратује море с бреговима,
у њ ратује зима и топлина,
у њ ратују вјетри с вјетровима,
у њ ратује живина с живином,
у њ ратује народ са народом,
у њ ратује човјек са човјеком,
у њ ратују дневни са ноћима,
у њ ратују дуси с небесима.
Тјело стење под силом душевном,
колеба се душа у тијелу:
море стење под силом небесном,
колебљу се у мору небеса;
волна волну ужасно попире,
о бријег се ломе обадвије.
Нико срећан, а нико довољан,
нико миран, а нико спокојан“.
(Г.В.)
Природна створења не осећају се целим, не осећају се отуда самодовољним, већ као искидан црв, као disjecta membra; свако тражи допуну себи у ономе, што некоме другом принадлежи, свако жели за себе оно што другом треба, свако хоће за себе да, а за друге не. Отуд судар, рат. Свак ратује не толико из мржње према другоме, колико из љубави према себи. Нико не ратује ради рата – напротив, сви мрзе рат – но ради плена; јер пленом ce илузорно и моментално задовољава „нужда“ и „недовољство“.
У овоме је свету ужасна тескоба. И то је један важан casus belli. Нико нема довољно места, тј. онолико колико он сматра за довољно; нико да ce no вољи опружи, a да ce ca својим суседом не судари и на бој га не надражи. Тескобно је души у телу, тескобно мору међу бреговима; стешњени су ветрови ветровима и народи народима; стешњен је човек човеком, волна волном, зима топлином. Нико ce не осећа комотан ни слободан, већ везан, стешњен, тиранисан. И сами тирани осећају ce неслободни и тиранисани својим „нуждама ‘ и „недовољствима“. Песнику је познато и неблаженство тирана и њихова скученост и стешњеност у овоме свету. Он даје израза томе свом опажању познатим речима:
„свјет је овај тиран тиранину
а камо ли души благородној!“
(ib.)
И тако Његош прокламује највишу инстанцију правде и разума, природу, на коју Русо апелује, за тирана тирана. Страх је најбољи доказ присуства тиранина; где је тиранин, ту је и страх. A ко сме спорити, да сва створења у природи не живе у даноноћном страху? Ко није слушао, да и тиране испуњава страх као и њихове поданике?
„Нема тога ко с’ не боји чега
да ничега a ‘но свога хлада“.
(Г.В.)
Што више моћи, то више и слободе. Тако је у природи. Ho нема те моћи, која не осећа ма чију надмоћ, и у осећању те надмоћи своју скученост, самртни страх. Лисица лови слабе тице са задовољством, али са страхом погледа на орла:
„али тице те су најслабије
лови свијетлост, лисичијех очих,
него орла кријући гледају“.
(ib)
Људе страх често понижава; често их наводи на недостојна дела, на ропско ласкање тиранима, на софистичко извртање морала. Зато и вели владика Данило:
„Страх животу често образ каља“.
(ib.)
Но ко ће страх отерати или протерати из природе, кад је сва природа страхом испуњена? Страх је за живот скопчан као и одбрана. У страху се сва створења рађају, у страху живе и у страху умиру. Страх прати живот тако нераздвојно као сенка. Страх не улева увек само јачи, но често и слабији. Често се во боји кокоши, често лав стрепи од гуске; шушањ лишћа често накостреши вуку сву длаку, а један пањ, осветљен месечином, у стању је и јунаку да следи крв у жилама. Страх помаже животу, но често и смрти. Овај универзални страх, који посведневно испуњује сва створења, најгоре је сведочанство против добродетељи природе. Природа улива безгранични страх у сав свој пород. Тим страхом она тиранише сваки живот од почетка до краја. Цео хоризонат нашега живота испуњен је ужасом. Наша судба садржи мрак и страх. Песник проклиње ону силу, која је узрок томе:
„Бог убио ту бесмртну силу,
Која пуни мраком и ужасом
Наш оризонт и нашу судбину“.
(Л.М.)
Страх од зла загорчава сваки живот; нарочито страх од смрти, ове „тиранства царица“ (ib..), која је изведена „из мрачне тамице“ и пуштена на земљу међу људе и остала жива бића.
„преодјета у разним видима
нека стравом између њих трчи чинећ’ страшна опустошенија“.
(ib..)
Но створења се ипак привикну на трпљења, на мања, сношљивија зла, налазећи жалосно задовољство у томе, што их већа трпљења, већа зла, често мимоиђу:
„Зло се трпи од страха горега“.
(Г.В.)
И смрт се не би с таквим ужасом очекивала кад би се знало, да је она мање зло од живота. Но неизвесност спада у највећа зла.
Трпећи зло све живо очекује ослобођење од зла и нада се у срећнији живот, но не само с оне стране гроба, но и с ове. Све живо уздише под јармом трпљења, но све живи надом у скори долазак среће. Срећа, срећнија егзистенција, без рата и напора, егзистенција у миру и засићености, то је циљ, жудња свега што живи. И сви желе тај циљ и надају се достићи га у овом животу. Каква илузија! Мир и засићеност и овај живот! Овај живот је непомирљив с миром и засићеношћу. То би сваки разум могао лако да сазна, кад би свако срце допустило то сазнање. Можда су мир и засићеност – тј. срећа, по популарном поимању, – атрибути неког другог живота, неког нама непознатог света, но ниуком случају овога, у коме се ми рађамо и живимо. Овај свет је глад и рат. То је свет нужде и недовољства, свет стешњења и „лудијех промјенах“, у коме ни је и не може да буде
„нико срећан и нико довољан,
нико миран и нико спокојан“.
(Г.В.)
На нашој планети срећа је непозната ствар. Наша земља која се сваки дан у ново одело облачи, која се толико кити и гизда нема у своме широкоме „цветном лону“ ни једнога убора који би се могао назвати уточиштем среће; у свом живом, светлосном ткиву ниједнога живог кончића, који би био ненаквашен сузама и незатрован болом. Зато песник очајно и узвикује:
„Наша земља мати милионах
сина једног не мож’ вјенчат срећом!“
(Л.М.)
Сасвим други закони морали би у природи да владају, да би она могла учинити своју децу срећном. Какви? То ми људи не можемо ни да замислимо. Ми не можемо, поред свеколиког труда и напора, да схватимо ни постојећи ред ствари, а некмоли да замислимо некакав нови. Према овом постојећем реду ствари, по коме природа сва створења пушта на ратну арену с глађу и оружјем, остварење среће, какву та створења себи желе – толико се може знати извесно – значило би осујећење природног циља. Природа неће мир и засићеност, природа хоће рат. Јер само ратом она се обнавља, само борбом одржава се њена вечита младост и лепота, само ратом и борбом она живи. Она не може да учини своју децу срећном, јер не може да изврши над собом самоубиство.
Отуда, дакле и нема пуне и непомућене среће у овоме свету. Има, истина, момената у животу, који се често срећом називају; има задовољстава, која су слична уображеној срећи – но оно што је потом дошло помрачило је оне ретке моменте и загорчало ова крилата задовољства. А дошла је чаша жучи, да загорча чашу меда, да би се збило оно што је писано:
„чашу меда још нико не попи
што је чашом жучи не загрчи“.
(Г.В.)
Горчина прати сласт овога света будно и ревносно. Она јој тако непогрешно следи као дану ноћ. Нико се још није напио чисте сласти, без горчине. Онда је можда осетио највећу сласт, кад је принео пехар устима; је ли само из њега сркнуо, разочарао се, – а лепа природа насмејала му се и продужила своју игру.
Својом несталношћу чини природа сваку сласт створењима илузорном и толико жуђену срећу немогућном. Тек што је сласт приспела – и не сачекавши радосни поздрав: „добро дошла!“ – већ се дала на даљи пут и тиме приуготовила створењима, вазда неутољиво жеднима сласти, уз разочарење и чемере растанка. Свакосекундно мења природа свој вид, свакосекундно се све ствари метаморфозирају. Данас само личи на јуче, но није истоветно с њим. Један и исти дан не излази два пута на сцену светске драме. Једном изговорена реч не враћа се, једном виђена ствар више се не види. Док смо тренули, свет се изменио, природа се преобукла. Хараклит је сравњивао ток света с током воде; у исту се реку не може два пута сићи, исти се свет не може два пута видети. И Његош говори о течности ствари,
„погледам ли течност стварих,
све то мене удивљава“.
(Ц.П. „Црногорац Богу“.)
Све тече, све се мења,
„променом време означава ход“ –
како вели Војислав Илић. Промена инхерира подједнако како животу тако и смрти; промена умртвљује живот и оживљује смрт, она је велики пиоњир живота и смрти, она је волшебно оруђе природе. Песник говори кроз игумана Стефана:
„Смијешна су својства наше земље,
пунана је лудијех промјенах.
Природа се сваколико пита
сунчанијем чистијем млијеком,
у пламен се и оно претвара:
данас жеже што јучер њивљаше“.
(Г.В.)
Слично томе, на другоме месту:
„Волна мокра земљени се,
огањ у росу прелива се“.
(Ц.П. „Вечерња Молитва“).
И тако ми живимо стално у новоме свету у новорођеноме. Зато никада „очи нису сите гледања, нити уши сите слушања“. С новим светом и жеље се нове рађају, док се старе незадовољене, увек незадовољене, потискују у позадне, мрачне избе свести. Жеље створења мењају се као што се и свет мења. С том сталном променом жеља иде упоредо и бол, јер промена значи умирање и рађање, а ово двоје превасходно је средина бола. Свет умире свакога тренутка и рађа се сваког тренутка. Плач рађајућих се створења меша са плачем умирућих и гуши се под лепим покривалом природе. И душа свих створења састоји се, као и њихово тело, из низа умирања и рађања. Једне жеље умиру у болу, друге се рађају у болу. Једне умиру незасићене друге се рађају гладне. Душа није господар њихов; напротив, оне растржу душу, чинећи је својим бојним поприштем. Као што се ветар не да зауздати, као што се пучина не може уздржати од колебања, тако се ни жељама не може граница поставити:
„ко ће вјетар луди зауздати? _
ко л’ пучини забраниш кипјети?
ко л’ границу жељи назначити?“
(Л.М.)
Сва су створења пуна жеља, и отуда пуна муке и страдања. Сва она стењу под теретом ужасног сазнања да је ослобођење од тих жеља само у смрти. Но пред овом дилемом сва она претпостављају живети, ма и на крсту жеља, него ли умрети, ма их у смрти и слобода чекала; сва она више воле живо ропство, него ли мртву слободу. И у томе лежи основ животне трагедије. С ово мало речи изражава Његош ту трагедију:
„Земља стење а небеса ћуте“.
(Г.В.)
Ко да не остане поражен снагом и изразитошћу ових речи? Г. Павле Поповић осетио је њихову моћ и заслужно их оценио, стављајући њиховог творца у „круг највећих светских песника“. „Ту се просто“, вели г. Павле Поповић, „Његош дигао до неба и дотакао звезде својим песничким челом“ (О Горском Вијенцу). Да, но пре тога се спустио до Тартара и видео му „сва гадна позоришта“; пре тога плакао је он и молио се и тражио разлога и правде као Јов. Тражио је и није нашао, куцао је и није му се отворило. Тад је он осетио – како то само песничка душа може осетити – да је небо над њим „затворено“ и да му „не слуша плача ни молитве“. Но осећања песника увек носе универзални печат. Ономе, што цела природа осећа, он је у стању да конформира и своја осећања, но тако исто у стању је да својим осећањима натопи целу природу. Његош је могао да осети оно што цела земља осећа; он је могао бити репрезентант свакога бола. Он је трпео силно под трпљењем свију створења. Њега није болела само његова нужда и његово недовољство, но исто тако и нужде и недовољства свију земаљских створења. Све уздахе око себе он је чуо и разумео; он је чуо стењање целе планете наше, но – но није чуо одговор неба на то, –
„земља стење а небеса ћуте“.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *