РАТ И БИБЛИЈА

 

РАТ И БИБЛИЈА
 
РАЗВРАТ У РАТУ ДОНОСИ НЕСРЕЋУ
 
Сада, генерале мој, изволите милостиво саслушати шта пише на другом једном листу Библије. Кад отидеш на војску на непријатеље своје, тада се чувај од сваке зле ствари (V Мојс. 23, 9). Ову заповест дао је Свевишњи народу избраном преко Мојсеја, слуге Свога. Чувати се од сваке зле ствари у рату, нарочито од прељубе, представља основно правило ратног морала неискварених сељака балканских до данашњега дана.
Шта доноси држање а шта гажење овога морала најбоље нам илуструје историја народа израиљског. Војсковођ вулгарна карактера не односи победу. Вулгаран војник у рату гине без славе. Рат је мој, говори Господ.
Када Творац неба и земље, Господ над војскама, има неку Своју намеру с једним народом, онда нико у свету не може осујетити ту Његову намеру до једино тај сам народ. У погледу народа израиљског намера је Господња била, да учини тај народ својим светилом међу свима народима по вери у Њега Јединога, Живога, Истинитога. Зато је Господ преузео био да изведе Израиља из ропства мисирског и доведе у Ханан, у земљу Аврама, Исака и Јакова, у земљу обећану. Тај пут Израиљ би прешао и брзо и лако, уз Божју помоћ, да сам себи није стављао гране на пут. Ни Фараон, ни Црвено Море, ни Амалик, ни сви цареви и народи незнабожачки између Мисира и Јерусалима, не би били у стању задржати ход народа, кога је Бог водио, или управо носио Духом Својим Свемогућим. Али греси самога тога народа, греси страшни против Бога, свога невидљивог Вође, задржавали су га, заустављали, враћали натраг, заводили на беспутице, и уваљивали у језиве опасности. При најмањим недаћама, које је и Бог попуштао на тај народ ради кушања вере његове, народ израиљски лудо је роптао против Господа Бога, и тим роптањем навлачио на себе муке од болести, муке од змија, поразе од непријатеља, вртлоге лутања, лутања кроз пустињу пуних 40 година. Кад год је пак тај народ бивао покајан и од греха отрежњен и очишћен лако је ишао напред, без тегобе је савлађивао многе препоне, и без губитка побеђивао многе непријатеље своје.
Узмимо за пример ратове против цара Аморејског и цара Васанског. Мојсеј беше послао своје гласнике Сиону цару Аморејском с оваквом поруком: пусти да прођемо кроз твоју земљу, нећемо свратити ни у поље ни у виноград, нити ћемо пити воде из студенаца, ићи ћемо царским путем док не пријеђемо међу твоју (IV Мојс, 21, 22). Али цар Сион то не допусти, него се осмели и удари на Израиља. И зарати се. И би Сион страшно потучен. Исти такав удес задеси и Ога цара Васанског. И њега Мојсеј порази до краја.
После ове две сјајне победе, које однесе покајани и очишћени народ израиљски над два незнабожачка цара, уђе страх у све околне народе. Нарочито уђе велики страх у Моавце и Мадијамце, када Мојсеј са својим народом стиже до њихових граница. Устрашени веома они говораху међу собом: сад ће ова множина појести све што је око нас као во траву у пољу (IV Мојс. 22, 4). Али то се не догоди. Него шта се догоди? Догоди се то, да народ изабрани опет баци сам себи грану на пут на тај начин што стаде чинити прељубу са кћерима Моавским (25, 1). А када стаде чинити прељубу он заборави и на Бога, Јединога и Живога, и на свој пут, и на своју мисију, и заустави се у своме ходу. И чињаху Израиљци телесну прељубу са женама Моавским; али сем телесне прељубе чињаху они и духовну прељубу, тј. ону врсту прељубе, коју су доцније сви пророци громогласно изобличавали на синовима и кћерима народа избранога. Та духовна прељуба, заблуделост и помраченост ума, плод телесне прељубе, и још страшнија од ове, састојала се у отпадању од Бога Живога и Јединога и у клањању идолима незнабожачким. Срце народа приону уз мртве идоле Моавске. И кћери Моавске позиваху Израиљце на прељубу и телесну и духовну, и Израиљци идоше к њима, и клањаху се идолима њиховим, и приношаху им жртве. Па место да народ израиљски завојшти на Моавце, ови завојштише на народ израиљски. Они завојштише на вас пријеварама својим, и преварише вас (IV Мојс. 25, 18).
По закону греха сав народ Божји требао је бити ту поражен и истребљен због неверства према Богу своме. Но спасе га и овога пута милост Божја, која ублажи закон греха; и то спасе га једино због праведничке ревности Мојсијеве и Финесове. Финес, унук Аронов, огорчен на безакоња безаконика, упаде под шатор једног Израиљца, који беше довео к себи жену Мадијамку ради прељубе, упаде Финес изненадно и прободе их обоје копљем. А Мојсеј заповеди те обесише све кнезове народне, који предњачише народу у беспутству и разврату. Видећи то својим очима народ се веома уплаши; и покаја се народ за грехе своје. И тек тада, после дугог застоја и богозаборава, могаху Израиљци кренути напред. И они кретоше напред против непријатеља својих, и покорише их, заузеше све градове њихове и сву земљу њихову.
Из овога је јасно:
1. Да с прељубом телесном иде упоредо и прељуба духовна, тј. отпадање од Бога истинитога и припадање ка боговима лажним;
2. Да прељуба и једне и друге врсте доноси несрећу у рату.