РАТ И БИБЛИЈА

 

РАТ И БИБЛИЈА
 
ГОСПОД ЗАСТАВА МОЈА
 
У долини Сидимској, тамо где је Мртво Море, плануо беше рат међу девет царева, четири на једној страни а пет на другој. То беше рат освете и пљачке, један од безбројних ратова у потомству Ханана, сина Хамова, сина Нојева. А ово потомство Хамово стајаше под проклетством Нојевим због греха непоштовања родитеља (Пост. 9, 25). Цар Ходологомор беше главни војсковођ на једној страни, а цареви Содомски и Гоморски на другој. И победи она прва страна ову другу страну. Цареви Содомски и Гоморски падоше, њихова преостала војска разбеже се по планинама, а победиоци узеше све благо у Содому и Гомору и сву храну њихову и отидоше (Пост. 14, 11).
Али ту не беше крај рату. Пљачкашки победиоци беху учинили једну несмотреност, која ускоро обрати њихово победно ликовање у страх и пораз. Та мала несмотреност, генерале, као што знате из ратне историје, прати све насилнике од увек и за увек као неки невидљиви коноп око врата, који се онда затегне када се они најмање надају. Њима се у ратовима обично најпре даје победа само зато да би после ужасније осетили пораз. А ево у чему беше несмотреност цара Ходологомора и његових савезника. Уз остало робље, које они отераше из Содома, беше ухваћен и поведен и један праведан човек, Лот, синовац Аврама Божјега човека. Глас о томе дође до Аврама. И Аврам брзо сабра 318 слугу својих, па с поуздањем у Бога удари на оних пет победоносних царева. И разби их Аврам тако страшно, да се они у бежању нигде не зауставише од Мртвога Мора до Дамаска. И ослободи Аврам Лота, и све остало робље поред њега, и поврати благо опљачканим људима у Содому. Чули сте, генерале, за тајанствену и никад довољно објашњену личност цара Мелхиседека? Том приликом, дакле, појављује се тај тајанствени библијски цар пред Аврамом. Он благосиља Аврама, али ипак не приписује победу Авраму него Свевишњем Богу, као што је то и сам Аврам чинио. Благословен да је Бог вишњи, који предаде непријатеље твоје у руке твоје, рече Мелхиседек Авраму. А када цар Содомски, обрадован због изненадног обрта ствари, понуди Авраму на дар све опљачкано благо иштући од њега само робље, рече му праведни Аврам: Дижем руку своју ка Господу Богу вишњему, чије је небо и земља, заклињући се: ни конца ни ремена од обуће нећу узети од свега што је твоје, да не речеш: ја сам обогатио Аврама (Пост. 14, 20-23). И не узе победоносни Аврам ништа за себе. Чак ни своје обичне ратне трошкове не наплати. Јер он не беше ни пошао у рат да узме што туђе за себе него да ослободи робље од безбожних тирана и да поврати имовину тога робља од пљачкаша. Сматрајући себе као заточника правде, он је нашао себи награду у томе што је правди извојевао победу.
Сравните сада, генерале, поступак овога Божјег човека са поступком освајача Париза 1870. године, па ако хоћете и победиоца из 1918. г. Сетите се при том, да су ови модерни победиоци били крштени хришћани, док је Аврам био човек од обрезања, који је са својом великом вером у живога Бога предображавао издалека једнога правога хришћанина. Како би дивно могле звучати оне речи Аврамове и у устима победоносног Бизмарка у Паризу: дижем руку своју ка Господу Богу вишњему, чије је небо и земља, заклињући се, о Франдуска: ни конца ни ремена од обуће нећу узети од свега што је твоје, да не речеш: ја сам обогатила Немачку! – Звук ових речи проламао би векове далеко дуже и лепше од звука проклетих пет милијарди франака што их Бизмарк изнуди од побеђене Француске.
Прескочимо сада много столећа, па размотримо други један рат.
У сухој пустињи под Хоривом ожедни народ Израиљски, а ту не беше воде. И поче сав народ викати на Мојсеја, што их изведе из Мисира. И, што је још црње, поче народ сумњати у Бога и у помоћ Божју. Тада завапи кротки Мојсеј ка Господу: Шта ћу чинити с овијем народом? Још мало, па ће ме засуши камењем (Исхода 17, 4). И Господ га чу и поможе му, да изведе воду из стене Хоривске и напоји народ. Но грех своје сумње у Бога и роптања неверни народ требао је да отплати. То је закон греха. Због тога удари цар пустињски Амалик, незнабожац, удари на Израиљце са силом великом и оружаном. И страх и ужас обузе Израиљце. Тим страхом и ужасом плаћаху они свој грех сумње и роптања против Бога и слуге Његовог Мојсеја.
Тада Мојсеј посла Исуса Навина да се с Израиљцима бори против Амалика, а он се попе на брдо високо, где се с уздигнутим рукама мољаше Богу. И докле Мојсеј држаше у вис руке своје, надбијаху Израиљци, а како би спустио руке, одмах надбијаху Амаличани (Исхода 17, 11). Но рат се продужи цео дан до захода сунчанога, а Мојсеју отежаше руке. И брат његов Арон подметну му камење под руке, да би их могао држати у вис. Па кад опет руке Мојсеја сусташе, тада му Арон и Ор придржаваху руке, један с једне а други с друге стране. И разби Исус Амалика (I Мој. 17, 13). Запазите, генерале, оригиналну карактеристику овога рата: главни војсковођ не командује војском, него стоји непомичан на молитви с уздигнутим рукама Богу, док његов помоћник командује и води борбу с непријатељем. И не победи толико овај који је водио борбу, колико онај који је уздизао молитве. Закон греха ублажи Бог Својом милошћу због молитве праведнога Мојсеја, вође народнога. Свевишњи је попустио био Амалику, да по свом пљачкашком умишљају удари на Израиљ, да би страхом накарао Израиљ, али Он није допустио Амалику да победи до краја, због неваљалства Амаликова, него је дефинитивну победу даровао Израиљу због вере и молитве Мојсеја, слуге Свога.
Тада Мојсеј начини на оном месту један олтар, и назва га – ” Господ застава моја “.
Ваистину Господ је и био застава Мојсеју, Господ је био застава и Авраму. Ратујући под том заставом они су обојица победили надмоћнијег непријатеља. Аврам са 318 слугу својих, не ратника него овчара, победио је под том истом заставом војничког и пљачкашког цара Амалика, надмоћнијег и бројем ратника и оружјем. А да је Амалик био надмоћнији, види се из тога, што чим би Мојсеју клонуле руке на молитви, Амалик би надбијао Израиљце. Значи: чим би Свевишњи остављао да сама физичка сила решава, без Његове интервенције, Амалик је ишао напред а Израиљ је одступао.
Тако су даље, и Аврам и Мојсеј однели сјајне победе имајући Господа Живога као своју заставу у ратовима.
А каква је застава могла бити у Ходологомора и у Амалика? Свакако некакав идол у виду лава, или орлушине, или вука, или друге неке грабљиве звери, чији се ликови, по несрећи, и данас налазе на заставама многих народа, како нехришћанских тако и хришћанских.
Из овога је у библијској светлости јасно:
1. Да они који ратују за пљачку, као Ходологомор и Амалик, могу, по Божјем допуштењу, у почетку да успевају;
2. Да пљачкаши и насилници у рату успевају не због своје моћи него због грешности онога народа, на који ударају;
3. Да праведници Божји, слично Авраму и Мојсеју, поражавају непријатеља када под Богом као под једином заставом војују за одбрану нападнутих и немоћнијих.

Comments are closed.