РАТ И БИБЛИЈА

 

РАТ И БИБЛИЈА
 
ПЉАЧКА У РАТУ ДОНОСИ ПОРАЗ
 
Кад Исус Навин освоји утврђени град Јерихон, без муке и губитака, његова војска убрзо за тим претрпе пораз пред неутврђеним Аморејским градићем Гајем. Исус, истина, беше послао свега 3000 људи да нападну и освоје Гај, али тај број био је потпуно довољан, сходно и најопрезнијем људском рачунању, јер Гајана ратника било је мање. Но догоди се нешто неочекивано. Тај пук Навинов тек што се беше приближио Гају нагне натраг у бекство. Узрок томе бекству сасвим је необјашњив с гледишта физичког. Гајани изађу из свога градића и потерају Израиљце, и убрзо их стигну и посеку њих 36, што створи још већу панику међу овим последњима и још наглије бежање њихово. Охрабрени Гајани појуре за њима, стигну их на једној стрмени, и побију све (Ис. Нав. 7, 5).
Овај изненадни пораз унесе страх и трепет у осталу војску Израиљеву, и растопи се срце у народу, и поста као вода (Ис. Нав. 7, 5). А војсковођа Израиљев, Исус Навин, паде лицем пред Ковчег Завета, пред светињу, пред којом се обично Богу молио, и стаде јадиковати пред Богом, тражећи да му се открије тајанствени узрок овога поразнога догађаја. И тако, лежаше до вечера јадикујући. И откри му се од Бога, да је пљачка узрок тој несрећи. Рече му Бог: згријешио је Израиљ и преступио завјет мој који сам им заповедио; јер узеше од проклетијех ствари, и украдоше и затајише, и метнуше међу своје ствари (Ис. Нав. 7, 11).
Чувши ово Исус Навин поче трагати за лоповом, кривцем толике народне несреће. И пронађе га у лицу некога Ахана Хармијевог из племена Јудина. И сам Ахан признаде, да је у Јерихону видео један непријатељски плашт, двеста сикала сребра, и једну шипку злата, па се полакомио, узео све то за себе, и закопао у земљу под својим шатором. Викну му на то војсковођ: што си нас смео? Господ да смете тебе данас (Ис. Нав. 7, 25)! И би Ахан љуто кажњен: засуше га камењем са целим домом његовим, и са стоком његовом и свим стварима његовим, крађеним и некрађеним.
После овог крвавог очишћења од греха између своје војске, крену Навин поново на Гаја, и освоји га без напора и без жртава.
Овај рат пружа нам јасан наук, да народ који има неку божанску мисију, било да казни или поправи други један народ, не сме газити закон Божји ни у једној јединој заповести. Не сме газити закон Божји ни војска као целина, нити вође те војске, па чак ни појединац између најпростијих војника. Ако један једини војник из такве војске изврши пљачку, или мародерство, или прељубу, или оскрвњење светиње, или други неки грех против закона Божјег, он тиме ствара препреку ратном успеху целе војске. Што је један војник виши у чину, то је грех његов већа препрека успеху војске, којој он припада. Грех главних старешина једне војске против Бога и Божјег закона раван је смишљеном издајству и предаји непријатељу. Сваки грех у рату брже се свети него ли у миру. То не треба никад губити из вида. Јер рат је брзи обрачун Божји за дуготрајна дела људска у миру. Ми жалимо и јадикујемо, што је нека чета случајно запала у незгоду и пропала. Нема случаја у рату. Или ми жалимо некога официра, који је погинуо под својим шатором од залуталог куршума. Не постоји, нити је икада постојао, залутали куршум. Свако зрно пушчано погађа тамо где треба да погоди. Нема слепог случаја у рату, генерале мој.
Да војник у рату мора бити чист од греха и са страхом стајати усправљена духа као свећа пред Богом, то су вазда знали сељачки народи на нашем Балкану. Они то и данас знају, и тим знањем се у рату руководе уколико нису умно развраћени од оних који о рату говоре не знајући ништа и не мислећи ништа. А број ових последњих данас је на западу врло велики. Они су изгубили сваки појам о финијим, духовним и моралним утицајима, што одлучују у рату. Одлучну улогу у рату они приписују машинама, живим и мртвим, тј. војницима као телесним бићима и ратним направама. Они то све укупно, без разлике, називају једном речју „материјалом“. Материјалисти у свему, они су материјалисти и у процени рата. Њихова филозофија рата зна само за масу и вештину. Зато су њихове процене рата сасма ништавне, и зато су сва њихова предвиђања и предсказивања о свима последњим ратовима, којих смо ми још живи сведоци, била без изузетка демантована исходом тих ратова. Њихова основна погрешка коју с њима не деле балкански сељаци, јесте у томе, што они у рату између две војске мисле само о тим двема ратујућим војскама, а не и о оном Трећем, Одлучујућем, Свевидећем. А о овоме Трећем, Одлучујућем, Свевидећем мисле непокварени народи хришћански на Балкану више него ли о самим ратујућим странама. То пак и јесте библијски став према рату. Из овога је јасно:
1. Да Господ над војскама мрзи на пљачкаше у рату и
2. Да пљачка у рату од стране појединаца спречава успех целе војске.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *