РАТ И БИБЛИЈА

 

РАТ И БИБЛИЈА
 
МОДЕРНИ РАТОВИ У СВЕТЛОСТИ БИБЛИЈСКОЈ
 
Усудимо се сада, генерале, да ставимо под рефлектор библијски неколике модерне ратове. Ови ратови су Вама, као човеку од ратне струке, добро познати са спољашње техничке стране. Узмимо прво Француску.
Последњи краљеви Француске чињаху што је зло пред Господом. И ако се називаху хришћанским краљевима и држаху обичаје верске, срце њихово стајаше далеко од Господа, и дела њихова не бејаху по закону Божјем. Због тога попусти Бог беду на њих. Јер не могаше Бог више слушати уобичајене хладне молитве краљева француских а гледати њихову охолост од силе и богатства. И букну револуција против последњег силног краља француског Луја, и од те револуције погибе краљ са женом својом, краљицом. Онда револуционари почеше заводити нов поредак у држави Француској. Но при том они заборавише Господа Бога својега, и не само не призиваху Га и не спомињаху Га у пословима својим, него се наругаше имену Његовом и одрекоше Га као да Га нема. Па на место Бога, Јединога и Живога, направише идола у виду неодевене жене, и назваше тога идола “богом разума”, и ношаху га по граду, и играху и певаху око њега. Тако чињаху људи крштени у вери Христовој! И разгневи се Господ на дела њихова, и одузе им ум, који Он једини људима даје, те се револуционари смутише и почеше отимати о власт и при том узајамно убијати. И крв људска обоји сву земљу Француску, а џелати годинама не престајаху убијати људе. И сва дела револуционара беху руковођена злобом и осветом, то јест безумљем. А после више година таквога безумља народ француски завапи ка Господу у невољи својој. И Господ чу, и подиже човека, од незнатна рода и имена, Бонапарту, са једнога острва у великом мору. И Бонапарта обустави револуцију, умири земљу и зацари се на престолу старих француских краљева.
Али како и остали владари и дворови европски у то време чињаху што је зло пред Господом, то дозва Бог цара Наполеона Бонапарту, да казни владаре и великаше по свој Европи, исто онако као што некада дозва незнабожног цара Навуходоносора да казни богоодступни Израиљ. И цар Наполеон пође с војском против владара европских, и имађаше многе ратове с њима, али их победи где год се срете с њима. Јер Бог хтеде да изврши казну над владарима европским и њиховим дворовима и великашима због премногих безакоња њихових. Једино према Црногорцима показа се војска овога силнога цара немоћна. И сви напори Наполеонове војске да покори Црну Гору и продре даље на Балкан, и још даље на Велики Исток, осташе безуспешни. Јер Бог чуваше Црну Гору због тога што Црногорци и њихов владар Петар I, један праведник Божји, чињаше што је право пред Господом.
Но у сили и слави својој погорди се цар Наполеон преко сваке мере. И у гордости својој поче он себе сматрати Богом земаљским а на све људе гледати с презрењем као на оруђа у својим рукама и употребљавати их за своје личне славољубиве циљеве. Па у охолости својој удари цар Наполеон на Русију са огромном војском какву Европа не виде од древних времена. А у Русији у то време владаше цар Александар, који углавном чињаше што је право пред Господом, премда му срце не беше свецело управљено ка Господу. Међу великашима пак његовим беше много греха, који проницаху и у народ. Због грехова руских, а не због своје убојне силе, даде се Наполеону да уђе у руску земљу и да је покори тја до Москве. И тај успех још више уздиже охолост цара Наполеона, те потпуно заборави свој дуг према Господу над војскама. А народ руски у својој беди и притешњености покаја се за све грехе своје, па заједно са својим царем и великашима завапи ка Богу за помоћ и спасење. Тада би војсковођ војске руске Кутузов, човек смеран, тих и богобојажљив. Он се не уздаше ни у број ни у оружје но у Бога Јединога и Живога. И док незналице називаху њега незналицом Кутузов ћуташе и Богу се мољаше. У томе се изненадно Москва запали, и страх неописан уђе у војску цара францускога. И уплашени цар француски побеже, сам са својим кочијашем. Војска његова би сатрвена, а земља руска потпуно ослобођена и од нападача очишћена.
Па како горди цар Наполеон не схвати одакле и од кога му дође овај пораз, нити се смири пред Богом, нити сломи гордост своју, то се Божји гњев према њему не утоли него га гоњаше и даље. И би цар Наполеон поражен у последњој битци својој, ухваћен и као сужањ послат на једно острво очајања у великом мору. Седам година проведе Наполеон на том острву као очајник, док се постепено гордост његова не смири и срце му не омекша. И поче Наполеон у смерности са дивљењем говорити о Христу Господу. (Цар Наполеон проживе седам година у сужањству и понижењу на пустом острву Свете Јелене. (Значајна паралела: и охоли цар вавилонски Навуходоносор беше изгнан између људи за седам година све док се не укроти и не призна моћ Бога Јединога Истинитога и да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће Дан. 4). Размишљајући много о свему што се збило с њим укроћени и понижени велики Наполеон записао је тада ове речи: “Ја знам људе и говорим Вам, да Исус није био само човек. Његова религија то је тајна, која проистиче из познавања људи, али таквога познавања, какво се не може назвати знањем човечјим
“Он је дошао у свет зато да открије законе Духа. Александар, Цезар, Карло Велики и ја – ми смо основали велика царства. Но на чему смо то ми основали те творевине нашега генија? На сили.
“Једини је Исус основао Своје царство на љубави, и ево чак и сада милиони су готови умрети за Њега.
“Ја ћу умрети кроз извесно време. Моје тело биће предано земљи и постаће храна црвима. Ето то је судба, која стоји пред великим Наполеоном. Како је неизмерна разлика између моје дубоке бедности и вечног царства Христовог, које се проповеда, велича и распростире по свој земљи!”) И не догоди му се никакво друго зло до смрти његове. Јер Господ га поштеди од других зала зато што беше извршио казну Његову над Европом и што беше изагнао охолост из срца свога. И сконча цар Наполеон мирно.
На педесет година после смрти овога великог Наполеона зарати Немачка на Француску. У то време владаше у Француској цар Наполеон III, који у многоме чињаше што је зло пред Господом. Јер се беше веома погордио, те у гордости својој презираше остале владаре у свету, и хоћаше свуда и свакоме наметнути своју вољу, мада немаше ни за собом победа ни под собом побеђених попут његовог великог претка и имењака. И кад он смишљаше да поведе рат против суседа својих, подиже се на њ Виљем I. цар немачки. А овај цар Виљем беше без гордости и без славољубља, и углавном не чињаше што је зло пред Господом. И удари цар немачки на цара француског и порази га. И војска француска би страшно потучена. А немачки цар уђе у Париз са својом војском, и диже онолики откуп од Француза колики он хтеде, и утврди мир какав он хтеде. Горди цар Наполеон би збачен с престола, па посрамљен и понижен бедно сконча живот свој.
Године 1885. би рат на Балкану између Срба и Бугара. Овај рат отпоче Милан краљ српски, који у то време беше отпао од вере у Бога и живљаше животом који у многоме беше на саблазан народу његову и због кога се он сам у доцнијим годинама кајао. Уз то још огреши се веома о цркву православну, јер одобри симоничне таксе у цркви и збаци закониту јерархију црквену. Поласкан би краљ српски од цара аустријског, коме не беше у рачуну да српски и бугарски народ, један по раси, вери и језику, живе у љубави. Занет нешто том лицемерном ласком а погорђен због својих успеха у ранијим ратовима против Турака и због своје тада добијене краљевске титуле, краљ српски зарати на Бугаре, честит и хришћански народ, који тек беше отпочео да кући своју кућу у слободи. Рат беше кратак али крвав. Па мада краљ српски имаше војску јачу и опремљенију од Бугара, он би поражен од војске бугарске.
Краљ енглески Едвард VII, интимни друг краља Милана, друг без мало у свему, и велики вођ светске масонерије, не беше много боље среће у рату против Бура у Африци. У томе рату цео свет у ствари стајаше са симпатијама на страни Бура. Нарочито Срби, који у бурском устанку гледаху рефлексе своје борбе за ослобођење у време Карађорђа и Милоша. Штампа српска писаше у корист сељака бурских. Неколике кафане и радње у Београду беху назване “Кригер” или “Трансвал”. Рат Едвардов против Бура трајаше онолико година, колико месеци трајаше рат Миланов против Бугара. Краљу српском сломише гордост Бугари а краљу енглеском Бури.
Руско-јапански рат. Цар руски Николај II истина чињаше што је право пред Господом, али, као самодржавни цар не показа довољно ревности на сузбијању неверовања у Бога и покварености код великаша својих. Због греха великаша руских и руске такозване “интелигенције” пусти Бог Јапанце да зарате на Русију и да је победе у рату. Јер Јапанци не беху искварени, него се сви, у свима класама, држаху патријархалне строгости живота и дисциплине духа. А школовани Руси почеше се мешати са западним народима и усвојише од њих све грехе њихове, како интелектуалне (богоодрицање) тако и моралне (себичност, поквареност). За то попусти Бог да руска војска буде побеђена и на копну и на мору. Народи запада тада беху са симпатијама уз непријатеље руског народа. Поразу руском у том рату следоваше оно што је, најчешће, горе од рата- револуција. Али ни изгубљени рат ни револуција не дејствоваше много да се руски великаши и руска интелигенција покаје и поврати ка Христу Богу и Његовом закону.
У јесен 1912. године плану Балкански Рат. На једној страни беху три хришћанске државе а на другој Турска. И по броју становништва и по пространству турска царевина беше већа од све три балканске хришћанске државице, Уз то још Младотурци беху уложили огроман труд у току неколико година на реорганизацији и оружању турске војске. Али Младотурци чињаху што је зло пред Господом у томе што све уздање полагаху само у себе а у Бога ништа. Сувише прецењиваху себе и сувише потцењиваху улогу Божју у животу народа. Многи од њих беху атеисти, а многи индиферентни према вери у Бога. Каква разлика између фанатично побожних султана који освојише Балкан и ових њихових неверних епигона, који изгубише Балкан! Младотурци претрпеше у рату пораз за поразом. Њихови противници беху три краља хришћанска, краљ Петар, краљ Ђорђе, и краљ Фердинанд. Најпобожнији од њих беше краљ Петар. Чим беше дошао на престо српски он отпоче зидати цркву Светог Ђорђа у Тополи. Он беше човек без позе и фразе, и не беше гордости у срцу његовом. Опрезан према похвалама пријатеља и трпељив према покудама непријатеља он се Бога бојаше и чињаше што је право пред Господом. Зато му дарова Бог многе сјајне победе у биткама против Турака 1912. године. У многоме сличан краљу Петру беше грчки краљ Ђорђе. Фердинанд пак беше лукав и охол. Он гледаше с презрењем на краља српског и јелинског. Храбри и честити бугарски народ, однео би у овоме рату и више победа, да му Фердинанд својим карактером није пред Богом сметао. 1913. године погорђени цар Фердинанд мучки удари на српску војску на Брегалници у време примирја с Турском. Сва Европа је мислила, да ће бугарски цар разбити и уништити српску војску. Али Господ над војскама, који гледа у срца људи, одлучи овај нови и изненадни рат у корист побожнога и скромнога краља Петра а на штету Фердинанда. И тако из Балканских Ратова изађоше као побеђени Младотурци и Фердинанд, а као победиоци краљ српски и краљ грчки. И то би по Божјем праведном суду а на супрот свима судовима и ишчекивањима синова човечјих и њихових кнежева у земљама захода сунчанога.
Из свега овога јасан је следећи наук:
1. Да и у модерно време, као и у времена древна, Господ над војскама – као Трећи и Невидљиви Ратник – одлучује сваки рат;
2. Да и у модерним ратовима ко и у древним грешност народа или вођа народних према закону Божјем неминовно доноси пораз;
3. Да и у модерним ратовима као и у древним праведност народа или вођа народних проузрокује победу;
Да, речју, модерни ратови, као и древни, само се могу разумети и објаснити у библијској светлости.

Comments are closed.