ПЕСМЕ МОЛИТВЕНЕ

 

ПЕСМЕ МОЛИТВЕНЕ
 
ЗИДАЊЕ ВРАЋЕВШНИЦЕ

Боже мили, на свему ти хвала
Шта се оно слуша из даљине
Од Рудника дебеле планине?
Нешто грми, ал облака нема
Нешто хучи, али вјетра нема
Нешто тутњи, ал се не ратује
Нешто свира, ал сватова није
Од свег тога није ни једнога
Beћ лов лови Облачићу Раде
Са његови момци и хајдуци
Са његови хрти и огари.

1.

Лов ловио у свету неђељу
Кад се служе свете литурђије
По црквама и по манастири
Кад сав народ пред Господом стоји
На молитви и на покајању
Па се света неђеља наљути
На челника Облачића Рада
Те га благом казном ударила
Пред очи му маглу замаглила
Како њему тако и његовим
Хајдуцима мрким и момцима
И хртима витким брзоногим
И гаравим оним огарима
Па кроз маглу очима гледају
Право гледе, наопако виде,
Од пањева чине им се вуци
А од клада дебели међеди
Још од грана и зелена лишћа
Чине им се тице крилатице
Па стрјељају кладе и пањеве
Вите гране и зелено лишће
А пси гризу кладе и пањеве
Ка да гризу међеде и вуке
Још хватају оборене гране
Вите гране и зелено лишће
Ка да су то тице крилатице
Ал када би ловци притрчали
Да прихвате дивљач устрјељену
Хватали би кладе и пањеве
Јали гране јал зелено лишће
И тад би се грдно застидјели
Како су се ружно преварили.

2.

А дивљач је испред њих бјежала
Све урлају дуговрати вуци
И мумлају дебели међеди
Рокће чопор дивљијех вепрова
Врекћу срне, врече дивокозе
Шмукћу зеци а кевћу лисице
Креште креје, гракћу гавранови
Тетреб квоче а грлица гуче
У вис бјеже с циком орлушине.

3.

Опет ловци јуре у потјеру
Ал магла им виси пред очима
Опет ваде стрјеле из тоболца
Па стрјељају кладе и пањеве
Вите гране и зелено лишће
Опет хрти гризу кладурине
Кладурине и сухе пањине
Жваћу гране и растржу лишће
И опет се ловци преварили
И опет се стидом застидјели
А највише Облачићу Раде.

4.

Трећом слуша Облачићу Раде
Слуша Раде и чује урлање
Штекетање чује и вречање
И крештање и кобно циктање
Па повика јунак иза гласа
„Брже амо момци и хајдуци
Та ево их нама на домаку
Вала сада преварит ме неће
Свак нек стрјеља вука јал међеда
Ножевима оштрим нек докрајчи
Ја ћу овог мени најближега“
То изрече, лаку пусти стрјелу
Да устрјели испред себе звјера
Па је оштра потргао ножа
И притрчо да умртви звјера
Кољеном је звјерку притиснуо
А ножем је снажно ударио.
Авај, Боже, да страшне обмане!
Нож прољеће кроз трулу буквину
И зари се Раду у бутину.
Исто тако момци и хајдуци
Свак узјахо некакву пањину
Јал пањину јали кладурину
Па је сјече ка да звјерку сјече
И сви су се љуто обранили.

5.

Тад се свима очи отвориле
Уклонила магла са очију
Па крв бришу, ране завијају
А од стида очи оборили
Један другог не смје да погледа
Онда јекну Облачићу Раде
Болно јекну, на дружину викну
“Бјежте, браћо, спасавајте главе
Та ова је гора опчарана
Јал од вила, јал свете неђеље“

6.

Па кретоше ловци низ планину
Наслоњени један на другога
Мање рањен тежег придржава
Ка да иду из боја крвава
Кад су тако дуго путовали
Ал да видиш чуда невиђена
Пред њима се указа пештера
Пред пештером стотине звјерова
Над пештером кружи јато птица
И вију се бијели орлови
На камену чудан старац сједи
С обје руке милује звјерове
А звјерови руке старцу лижу
Умиљати кано и јагањци
Старац збори и учи звјерове
Свети наук о свјетој неђељи
“Ој звјерови моји пријатељи
У неђељу Бог је свјетлост саздо
У неђељу Христос се родио
У неђељу из гроба васкрсо
У неђељу Дух Свети се јави
Зато људи празнују неђељу
Упражњени од тешких работа
И обичних брига и послова
Још неђељом крв не прољевају
Но хитају цркви на молитве
Тако и ви планински звјерови
Пријатељи моји и комшије
Немојте се грјешит о неђељу
Ни нападат стада ни чобана
Нит икаква живога створења
Ово знајте и добро памтите
Једног истог дана створени су
Божји људи и Божије звјери
Истог дана и од истог Творца
Па гледајте, људе не штетите
Сем за казну ђе вам Бог укаже
А ја за вас молићу се Богу
Нападне ли на вас ко неђељом
Бјежте к мени у ову пештеру
Ви под моју ја под Божју руку
Ваш сам пастир, ви сте моје стадо“.

7.

Кад звјерови саслушали старца
На очи им сузе прокапале
Па до земље повијају главе
Благо мучу, грокћу и цикоћу
У знак да се старцу завјетују
Послушни му бити до вијека.
Тада старац повели звјерињу
Да се с миром у гору разиђу
А у нужди опет да му дођу
Кано стадо својему пастиру.
Скута му се звјери дотакоше
О кољено мало очешаше
Мазећи се и умилујући
И тако се са њим опростише
Па у гору зелену одоше.

8.

Онда старац на кољена клече
Па чудесну пјесму запјевао
Свету пјесму светој Богомајци
“Радуј нам се ти Господња двери
Златна двери непроходимаја
Јака стјено и покрове свима
Који к теби за помоћ притичу
О, радуј се пристаниште тихо
У ком није бура ни вјетрова
О, радуј се неискусобрачна
Што нам роди из чистога крила
Творца Бога, нашега и твога
Не престани никад молити се
За нас грјешне што се Сину твоме
Поклањамо и пјесму пјевамо“.

9.

То гледао Облачићу Раде
И његови момци и хајдуци
Сакривени у густо дрвеће
Устрашени кано укопани
Кољено им бије о кољено
А цвокоћу ка на мразу зуби
Но гле старца када се усправи
Бјеше страшан ко свети Илија
Опасан је витом павитином
Препасао и косу и браду
Колика му коса до појаса
И колика брада до појаса
Толика му још испод појаса.

10.

Тад се старац три пут прекрстио
Па повика заповједним гласом
“Што се кријеш Облачићу Раде
Што се кријеш Поступовић Раде
Са момцима и са хајдуцима
Ходи амо да ране видамо
Што их данас задобисте лудо
А у рату са светом неђељом.“
Кад то чуо Раде са дружином
Још већма се они уплашише
Па хтједоше бјегом побјегнути
Али им се ноге уштапиле
Напред не сму а назад не могу
Сви мишљаху да је привиђење.

11.

Опет викну старац од пештере
“Што се плашиш, Облачићу Раде
Ти си витез први у држави
У држави Смедеревца Ђурђа
“Ни Турака нјеси се плашио
На Косову кад си војевао
Уз Лазара честитога кнеза
Зашто си се сада уплашио
Од једнога старца убогога
Убогога старца пустињака
Ти с оружјем а ја без оружја
Ти с дружином а ја инокосан
Лудо мислиш да сам привиђење
Нисам Раде но човјек у тјелу
Но приђите да се одморите
И да љуте ране привијете.“

12.

Тад се Раде мало охрабрио
Па приђоше пред пештеру старцу
И на земљу пред старца падоше
Ка Богу се њему поклонише
Старац шапће у небо гледећи
“Теби Боже ово поклоњење
Теби Боже а не грјешном мени.“
Води старац госте у пештеру
У пештери ниђе ништа нема
Сем икона и осим кандила
И асуре по земљи прострте.
Ту им старац молитву очито
И помазо ране на свакоме
Светим уљем из малог кандила
У пештери ка у гробу тама
Ал је старац собом осветљава
Када хоће и колико хоће
Сјај из њега сунчан исхођаше
Што задиви Облачића Рада
И његове момке и хајдуке.

13.

Тад их старац љепо посадио
Пред пештером ка на теферичу
А на стјене ка на пријестоле
На кладине ка на миндерлуке
Старац сјео спрам западног сунца
Па он ћути броји бројанице
Ћути старац, и гости му ћуте
Прибра снагу Облачићу Раде
Па прозбори: “Кажи, свети оче
Јал си човјек јал Божији анђел?“
“Нисам анђел, старац одговара
Нисам анђел него човјек грешан
Ево има четрдес година
Како но сам свијет оставио
Уз Христа се душом приљубио
У пештери овој осамио
Ђе су мисли моје занимање
А молитва најслађа трпеза
Уздисање небесно дисање
Честе сузе здрава напојница“.
Ту уздахну старац и засузи
Опет наста без речи ћутање
Само душа с душом разговара
Док се Раде усуди зборити
“Твоја ријеч мелем је за душу
Па те молим још нам, оче, причај
О твојему путу у животу“.

14.

Ману главом старац уздишући
“Далеко је да ти све повједам
Но кад желиш, оћутати нећу
Ту сам рођен неђе под Рудником
А од рода Богу угоднога
Чобан бејах у ову планину
Коју знадем ка прсте на руци
Ал судба ме далеко занесе
Кад Обилић бјеше на Плочнику
И ја бејах у његовој војсци
Која скрши силу некрштену
Дворник бејах великом војводи
Бејах мио Обилић Милошу
А он мени други свети Ђорђе
Што сатире неситу аждају
На Плочнику Срби побједише
Само један ја оста побјеђен
Некако ме Турци опколише
И у руке жива ухватише
У Азију жарку одведоше
Ђе робовах десетину љета
И кулучих редом без престанка
Дан и ноћ се Господу молећи
Да ме љутог робовања спасе
Једне ноћи клекох на молитву
Кад поспали бјеху кулучари
И до зоре плаках на молитви
Бог се благи на мене смилова
Те ми посла анђела спасења
Стаде анђел, овако ми збори
“Ја сам анђел Бога свевишњега
Какав завјет желиш Богу дати
Да те ове бједе ослободи“
Ја у страху овако му рекох
“Ништа не знам, црвић сам пред тобом
Ал ако је Свевишњем угодно
Дајем завјет да ћу монах бити
И до смрти Господу служити“
Тад ме анђел за косу дохвати
И за тренут далеко пренесе
Сад си, вели, у Јерусалиму
Одрж завјет брате Агатоне
То изрече, невидив се стече
Мени ново име надјенуо
На Христову гробу оставио.
Ја ce Богу захвалих миломе
Све светиње оросих сузама
Па се онда дадох у пустињу
У обитељ Саве Освештана
Ту се црном заоденух ризом
И препостих дванаест година
А кад прошло дванаест година
За родином савлада ме жеља
Жарка жеља као жеђ јелена
Бејах чуо за битку Косовску
И за пропаст царства хришћанскога
И смрт славну добротвора мога
А твојега, Раде, пријатеља
Обилића страшнога витеза
Бог ми и ту жељу испунио
У моју ме земљу повратио
На путу сам сврно на Косово
Гроб Милошев ту сам походио
И свијећу на гроб припалио
По том пређох земљу Шумадију
Докле стигох у ову планину
И застадох у овој пештери
Ту застадох, па ту и остадох
По промислу Творца милоснога
И по гласу анђела светога
Ђе сам почо ту да и довршим.“

15.

Тад му вели Облачићу Раде
“Хвала Богу на његову дару
Што нам те је оче даровао
Сада видим ниси привиђење
Него светац, лист од наше горе
Ал те молим оче преподобне
Помоли се Свевишњему за ме
И за мене и моју дружину
Што се данас тешко огрјешисмо
Огрјешисмо и осрамотисмо
Лов ловећи у свету неђељу
Прочитан нам молитву проштајну
И још једну у себи потајну
Да би нам се грјеси опростили
Да би нам се ране залјечиле
А ја ти се кунем и заричем
Никад више у лов ићи нећу
У неђељу ни мимо неђеље
Ја Облачић нек би проклет био
Ако своју ријеч погазио.“

16.

Старац на то Раду одговара:
“Чуј ме добро, велики војводо
Ране ваше Бог ће заљечити
Ал читати проштајницу нећу
Јер ти с неће брзо опростити
Док не будеш саградио цркву
Саградио цркву покајницу
А у славу Бога великога
И у почаст светог Георгија.
Која памет у лов те наћера
Још да ловиш у свету неђељу
Ради чега! Шале ил одбране?
Није за те шала ни забава
Ни да браниш народ од звјерова
Од звјерова сам се народ брани
А ти брани народ од Турака
Који но су гори од курјака
Ропски народ то од тебе чека
Док још мало остаје ти вјека
Јунак јеси, јуначнијег нема
Богат јеси, богатијег нема
Славан јеси, славнијега нема
У држави Ђуре Смедеревца
Брани народ до последњег даха
И јунаштвом, богатством и славом
Па кад одеш Богу на истину
После себе остав задужбину
Што ће Србе бранит од некрста
Што ће душу бранит Србинову
У времену црњем од овога
Она ће ти бити насљедница
А насљедник свети Георгије
У твом дјелу народне одбране
Без престанка до амина вјека
Тим ћеш стећи на небеси благо
Чини синко како ти је драго.“

17.

Тад се старац на ноге усправи
Облачића Рада благослови
И његову сву дружину редом
А они му цјеливаше руке
Цјеливаше скуте и рукаве
Па кретоше вучки низ планину
Нешто вучки а нешто хајдучки
Покрај бистре реке Враћевшнице
Ал кад уз пут ране загледаше
Ни на једном ране не бијаше
Нит се знаде ђе су ране биле
Тад се три пут крстом прекрстише
И вишњему Богу захвалише
Вишњем Богу и светој неђељи
И великом старцу духовнику
Агатону Божјем угоднику.

18.

Мало време за тим потрајало
Зида цркву Облачићу Раде
Бјелу цркву света манастира
Покрај бистре реке Враћевшнице
Цркву зида и не жали блага
Све је гради од најбоље грађе
Што се може у Срба да нађе
Камен тесан а дрво резано
Кров саливен од олова тешка
А изнутра црква исписана
Ка’ везена ђевојачком руком
Ликовима Божијих анђела
И војскама Божјих светитеља
И најљепшим ликом светог Ђорђа
Ком је Раде посвјетио цркву.
Четри зида, хиљаде очију
Што с небеса у људе гледају!

19.

Кад је Раде довршио цркву
Зида Раде убаве конаке
С четри стране око бјеле цркве
Сто ћелија за сто калуђера
Па скривнице и још гостинице
Оџаклије и трпезарије
И за госте и за поклонике
И за збијег сиротињи раји
Кад се скрива од својих крвника
Све конаке везује кулама
Четри куле на четири рогља
Бијеле се ка четри лабуда
Са кула се на далеко гледа
Манастир се изненадит не да
Док је Раде посо довршио
На товаре блага похарчио
Ал он јунак не би зажалио
Још толико да је похарчио.

20.

Када челник манастир доврши
Зазвонише звона на кулама
А сав народ на кољена паде
Сва се стресе Рудничка планина
Одјек даше шуме и дубраве
Одјек даше горе и пештере
Одјек даше стољетни грмови
Од звона се и лишће потресе
Па све лишће као ситна звонца
Све забруја у славу Божију
Све зазвони у част светог Ђорђа
А за срећу рода србинскога
Дрвета се цркви поклонише
И гране се с гранам загрлише
А небеса земљу целиваше.

21.

Тада Раде узима икону
Светог Ђорђа икону бисерну
Трком трчи уз Рудник планину
Ношен неком жељом и радости
Докле стиже старчевој пештери
Нађе старца пред пештером хладном
Ђе он стоји и звон звона слуша
У сузама купа му се душа
Па му Раде икону предаје
“Хоћу, вели, да је ти осветиш
С њоме свагда мислим војевати
И са њоме на пут путовати.“
Старац чино икону освети
П’онда клече и овако рече:
“Свети Ђорђе, Христов мучениче
Свих аждаја славни побједниче
Скруши главе аждајама свима
Што запрјете Христовим вјернима
Што запрјете народу српскоме
Да га трују јали прогутају
Скруши Ђорђе аждају тирјанства
Некрштеног злобног агарјанства
И аждају свађе великашке
И аждају народне неслоге
И издајства српскога имена
И издајства вере православне
И аждају злобе и неправде
Кано што си некада скрушио
Људождерну аждају језерну
Још те молим Христов војеводо
Благослови Облачића Рада
Вођ му буди до вјечнога града
Благослови и свете монахе
А у твојој цркви Враћевшници
Сви који се у њој подвизају
У Рај Божји нек лако стизају
Благослови српске крстоносце
И све госте и све богомољце.“

22.

Онда старац Рада загрлио
И много га пута цјеливао
Кано отац што цјелива сина
А кад дође часак за растанак
Рече старац Облачићу Раду
“Дођи Раде кроз неђељу дана
Кад зазвоне на вечерњу звона
Да погребеш грјешног Агатона.“

23.

Кад је челник цркву осветио
Многи народ добро угостио
Оденуо многе сиротане
Нахранио гладна и убога
Хранио их неђељицу дана
А кад прошла неђељица дана
Он се диже у свету пештеру
С неколико свештених монаха
Нађе старца мртва на асури
На прсима прекрстио руке
Са дрвеним крстом у рукама
Сва пештера миром мирисала
Од старчева лица се сијала
Ту су старца часно сахранили
И над њиме сви се исплакали
А највише Облачићу Раде
Вако збори Раде кроз јецање:
“Авај оче како ћу без тебе
Докле тебе свече не познадох
Ја истину вјечну и не знадох
Ти си моје срце промјенио
И на прави пут ме упутио
Златним вјенцем Бог нека те вјенча
А ти онда Србима помажи
Трнов вјенац на земљи носити.“

24.

Прослави се Облачићу Раде
Све од онда до данашњег дана
Прослави се светом Враћевшницом
Враћевшница болних врачебница
Враћевшница српска заставница
Враћевшница народна вјећница
Она грјешне на пут Божји враћа
Она стожер тешког србовања
Када Срби по удесу среће
Поновише Христово распеће
Крст носећи, појас за појасом
Напунише небо страдалцима
Увећаше небесну Србију.

25.

Бог да прости Облачића Рада
Ко га роди и што му се роди
Све због њега нека се посвети
Благо оном ко се вјером вида
И ко цркве своме роду зида
Том се име заборавит неће
Том се свјећа угасити неће.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Draga braco i sestre da li postoji ikona Sv Bigorodice Javljenice ?
    Ako postoji molim vas napisite nesto o njoj.
    Hvala vam.
    Vuk.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *