ПЕСМЕ МОЛИТВЕНЕ

 

ПЕСМЕ МОЛИТВЕНЕ
 
ЗИДАЊЕ ЉУБОСТИЊЕ

Хај, Боже мили а Боже једини
Шта се оно чује из даљине
Дал то звече сабље агарјанске
Ил јауче сиротиња раја
Нити звече сабље агарјанске
Нит јауче сиротиња раја
Но то чекић о камен удара
Тешки чекић Рада неимара
И његових триста каменара
Чекић туче, чарне горе хуче
Чекић бије, звериње се крије.

1.

Кад је Раде посо почињао
Сабрао је пет стотин мајстора
Па овако њима говорио:
“Браћо моја и дружино драга
Позвала ме царица Милица
Најславнија српска удовица
Да јој зидам цркву Љубостињу
Њеној души вјечну задужбину
Ка што зидах славноме Лазару
Задужбину цркву Раваницу
Да се и њој поје литурђија
Овог свјета кано и онога.

2.

“Ал чујте ме моја браћо драга
Није зидат цркву ка џамију
Нит је зидат цркву ка ћуприју
Кад се црква православна зида
Прво душа од греха се вида
Па се кади тамјаном молитве
Опасује пасом уздржања
И светијем причешћем залаже
Тако само и Господ помаже
Ето вас је пет стотин мајстора
Прије него цркву отпочнемо
Да постимо неђељицу дана
Да постимо и Бога молимо
Седмог дана да се причестимо
Светом Крвљу Христа спаситеља.

3.

“И још браћо завјет да чинимо
Да држимо петак и сриједу
И остале посте по закону
Од злих дјела да се устегнемо
И од псовке, ђавоље уловке
И од сваке злобе у мислима
У мислима тајним у срцима
Одвојени од својијех љуба
Да живимо строго по хришћански
По хришћански и по манастирски
Више сада него ли икада
Док зидамо цркву Љубостињу
Царичину царску задужбину
Тако нам је остало од старих
Кад је Саво свету Жичу зидо
Краљ Владислав цркву Милешевку
А краљ Стеван Високе Дечане.

4.

“Па сад браћо да се разумјемо
Ко је вољан ваки завјет дати
Тај ће моћи са мном работати
Нек остане, нек у Рада гледи
Раде ће се њему одужити
А царица Раду неимару.
Кој другаче мисли и умује
Тај нек иде, просто нека му је
Нека зида по калу калдрме,
Беговима камене конаке
Ханџијама низ друме ханове
И хоџама арапске џамије
Па нек ради нек се хљебом храни
За тог нема посла ни динара
У дружини Рада неимара”.

5.

Кад то чуше пет стотин мајстора
Двје стотине њих се издвојише
На рамена алат затурише
Па одоше кудекоји знаде
Остадоше три стотин мајстора
Остадоше завјет положише
Завјет Богу и Богородици
А свом Раду вјерност и послушност.

6.

Многе мајке родише јунаке
Многе мајке родише вјештаке
Неке мајке родише и царе
Неке опет свете патријаре
Ал је један Боровићу Раде
Српске земље протонеимаре
Што му равна у свијету није
По вјештини са вјером вјенчаној
Благо мајци која га родила
Српској земљи што га одхранила.

7.

Зида Раде цркву Љубостињу
Мушки зида, женски украшује
Ђевојачки по мермеру везе
По мермеру кано по ђерђефу
Руком зида, срцем Бога моли
Да заштити цркву ода свуда
Те да траје до Страшнога Суда.

8.

А Милица покрај Рада стоји
Сваки камен милује и броји
На свакоме воштаницу пали
Сузе лије, вако намјењује:
“Овај камен нека спомен буде
Мом Лазару честитом кољену
Војсковођи крстоносне војске
Што за Христа паде на Косову
Да се вјечно пјева и спомиње
У небесном царству Божијему
И у сваком дому Србинову.

9.

“Овај други нека спомен буде
Мом бабајку, старом Југ Богдану
Ћутљивоме старцу на језику
Али гласном у витешком боју.
О, мој бабо, спомен овај мали,
Ал сузама ја га више зали
Него кречом Раде неимаре.

10.

“Овај трећи мојој старој мајци
Милој мајци мојих девет брата
Девет брата девет Југовића
Што из ока сузе не пустила
Ни за једним сином ни рођаком
Док јој срце пуче за Дамјаном
Кад јој гавран пусти из облака
Из облака па у крило мајци
Мртву руку мог брата Дамјана.
Теби, мајко, овај камен мали
Сузама га тужна ћерка зали
Вреле сузе с врелим кречом смеша
С врелим кречом Рада неимара.

11.

“А сад, Раде, славни неимаре
Глачај мени девет каменова
Нек блистају ка сестринске сузе
све за спомен мојих девет брата
Девет брата девет Југовића.
Глачај длетом а ја ћу рукама
И рукама и челом и лицем
Нек осјете њине свете душе
Колико их милује сестрица
Сад жалосна робиња Милица.
Ево палим на сваком камену
Од мирисна воска воштаницу
Да Бог прости мога милог Бошка
Барјактара све цареве војске
И Војина, Влатка и Дамјана
И остале Бог да прости редом…
Реч је слаба – језик ми се суши
Али ето – лакше ми је души”.

12.

Кад то чуо Раде неимаре
И његових триста каменара
Опустише чекић и мистрију
Заплакаше кано ђеца мала
Па је Раде кроз плач бесједио
“Госпо наша, царице Милице
Ти једина роду узданице
Та не плачи, срце нам не парај
Не слаби нас и не малаксавај
Ова црква треба да је пјесма
Пјесма Богу из долине плача.
Пјесма снажи руке неимара
Тежак посо пјесма олакшава
Ка што бива међу жетеоци
Међ копачи и међу орачи
Међу ткаље и међу везиље
И ја госпо бејах на Косову
А са браћом и родбином цјелом
Сви осташе гробом на бојишту
Сам се врати потуцало Раде
Да сам хтео за њима плакати
Обадва би ока исплакао
Те ти не бих данас овђе био
Ни зидао твоју задужбину
Слијеп не зида својијем рукама
Теке пипа туђу зидарију.
Него пјевај, госпо, или ћути
Прими савјет, на ме се не љути.

13.

“Но почуј ме што ћу бесједити
Што је прошло нико не поврати
Што ће доћи нико не одврати
Него скупи триста удовица
Све косовских сињих кукавица
Да пјевају пјесму будућности
Да пјевају српском васкрсењу
Тако ћемо, о, царице свјетла,
Носилице свенародног бола
Свенародног бола и надања,
Тако ћемо твоју задужбину
Брзо свршит и срећно довршит”.

14.

Милица је мирно саслушала
Па је Раду вако бесједила
”Мудра главо, неимаре Раде,
Мудро мислиш и мудро говориш
Послушаћу како ме сјетујеш
Ал допусти цркви до слемена
Да ја сама плачем за Косовом
Да оплачем косовске јунаке
Да ожалим прошлост Србинову
А по томе, Боровићу Раде,
Од слемена до врха кубета
Нек се ори пјесма будућности.”

15.

”А сад Раде овај камен вељи
Нек је спомен војводи Милошу
Моме зету, славном Обилићу.
Ој, Милоше, сунце међ звјездама
Ој, Милоше, дико витезова
Сад опрости честитоме кнезу
Што послуша Бранковића Вука
Послушао па се покајао.
Овај камен Топлици Милану
Овај до њег Косанчић Ивану
Милошевим до два побратима
Крв им печат вјерности Лазару
Моје сузе – од мене уздарје.”

16.

”Овај камен нек је спомен драги
Страхинићу витезу без мане
Што погуби силног Влах Алију
Те част опра дому Југ Богдана.
Овај до њег Херцегу Стјепану
Што направи покор од Турака
А са своји кршни Херцеговци.
Овај до њег Мусићу Стевану
И брату му Мусићу Лазару
Синовима Мусе војеводе
И Драгане сестре цар Лазара.
Овај камен Ваистину слуги
Што погибе крај свог господара.
Овај до њег Васојевић Стеви
Што опозда стићи на Косово
Што опозда али не одоцни
Но бој нови отпоче са Турци
Док последње обоји божуре
Крвљу својом и крвљу Азијском
И све храбре ђеце Васојеве
Те се тако ослободи клетве
И Лазина прими благослова.”

17.

”Овај камен Рељи од Пазара
Чудном Рељи, крилатом јунаку
Што потврди славу Србинову
Својом славом и својим јунаштвом.
Овај до њег Владети војводи
Што ми први донијео гласа
Са Косова поља божурнога
Ђе божури бјели растијаху
Док од бјелих посташе крмезли
Обојени крвљу од јунака.
Овај до њег слуги Голубану
Што вољаше за крст умријети
Нег остати са мном у Крушевцу.
Овај до њег Орловићу Павлу
Рањеноме до смрти витезу.
Овај до њег Косовци ђевојки
Што умрије лечећ рањенике
– глачај Раде овај камен бјели
Нек се блиста српско ђевојаштво
Ка јутарња звјезда мећ звјездама.”

18.

Тако Госпа редом спомињала
Спомињала косовске јунаке
Сваки камен споменик једноме
Јал двојици јал десеторици
Десетини јал буљуку цјелом
Са њиховим славним војводама
Док сто тисућ није набројала
Изгинуле на Косову војске
Сваки камен плачем оживјела
На свакоме свјећу упалила.

19.

Тако ишло по задуго врјеме
Док је Раде цркву изградио
Од темеља дори до слемена
А кад Раде до слемена доће
Тад царица свика удовице
Свикала је триста удовица
Све косовских сињих кукавица
И са њима њине сирочиће
Соколова палих соколчиће.

20.

Па кад их је царски погостила
И дарима многим обдарила
Овако им смјерно бесједила
”Сестре моје, тужне удовице
Погледајте цркву Љубостињу
Док је Раде до слемена зидо
Ја сам сваки камен најменила
Јунацима палим на Косову
За крст часни и слободу златну
Јали моме јал вашем бабајку
Јали моме јал вашем војину
Јали мојој јали вашој браћи
Јали моме јал вашем рођаку
Јали куму јали пријатељу
Јал велможи јал његовом слуги.
Над сваким сам сузе исплакала
И свакоме свјећу запалила
Нек свак има споменик у цркви
Баш у овој бјелој Љубостињи
Као да су живи узидани.
Њине душе нека овдје сљећу
Нека буду близу моје душе
Нека штите свету Љубостињу
Нек слушају српске уздисаје
И молитве сиротиње раје
Па нека их у небо узносе
Пред Господа и Богородицу.”

21.

”Сестре миле, ја вас нисам звала
Да плачете и да наричете
Над косовским драгоцјеним гробљем
Милица се за вас исплакала
Док је Раде Љубостињу зидо
Од темеља дори до слемена
Докле цркву није претворила
А у српски велики сузарник.
Данас ваше сузе уштедите
Још ће бити дана за плакање.”

22.

”А сад Раде гле кубета зида
Витка, свјетла, висока и красна
Да нам буду спомен будућности
Будућности свјетле Србинове
Изидане на горкој прошлости
На мукама многих мученика
На жртвама многих витезова
На сузама многих удовица
И на писку многих сирочића.
Сада сестре пјесму запјевајте
Запјевајте пјесму радосницу
Запјевајте српској будућности
И будућим срећним кољенима
Што ће доћи после ропске ноћи
Запјевајте српском васкрсењу
Докле Раде уздиже кубета
На бијелој Љубостињи цркви.”

23.

Кад то чуло триста удовица
У грлу су сузе уставиле
Па дрхтавим гласом запјевале
Запјевале пјесму радосницу
Радосницу српској будућности
“О свевишњи Боже над војскама
Над војскама небесних анђела
И војскама српскијех ратника
Благослови српска покољења
Што ће доћи после ове ноћи
Да с’ умноже са Твојом помоћи
Кад Ти хтеднеш и Ти када рекнеш
Сухо дрво озелењет мора
Кад Ти хтеднеш и Ти када рекнеш
Српски ће се васкрс заблистати
Твојом славом Срби прославити
Порушени двори оправити
И кандила хладна упалити
Упрљано име Исусово
Опраће се водицом од ружа
Усправит се сломљени крстови
А замукла звона зазвонити
Земља ће се крстом освјештати
Народ ће се Христу поклонити
Завладаће правда и слобода
Зацарити љубав и истина
Наша села пјесмом напунити
С младићима старци ће играти
С невјестама баке ликовати.
Хвала Богу и Божјој милости
О, да дивне српске будућности
Красне, свјетле, високе и славне
Ка кубета царице Милице
Што их гради неимаре Раде.
Све ће тако бити ако Бог да
И бијела црква Љубостиња
Наше миле Госпе задужбина.”

24.

То све слуша Раде неимаре
Па од миља и он запјевао
Још повика на триста мајстора
Да и они гласно запјевају.
”Кад косовске, браћо, удовице
Пјеват могу народу и Богу
И у ноћи чекати свануће
А у ропству срећу и слободу
Шта ј’ остало нама јунацима
Што са Лазом бисмо на Косову?
Но, пјевајте, браћо моја драга,
Све пјевајте и опет пјевајте,
Док на цркви кубета свршите
Кубета нас са небом везују
И са светом Небесном Србијом
И са свјетлом нашом будућношћу
Тако рече госпођа царица
И осталих триста удовица.”
Тад запјева три стотин мајстора
Запјеваше мушки гласовито
Чекићима пјесму удвојише
Све пјеваше и попијеваше
Докле свету цркву довршише.

25.

Ето тако, Срби и Српкиње,
Љубостиња како се градила
Пола с плачем а пола с пјевањем
То је судба правога човјека
И то вам је судба Србинова
Без плакања нема радовања
Без трпљења нема ни спасења
Без Голготе нема Васкрсења
Једно с другим када се удруже
Личе трњу око рујне руже.
То је знала царица Милица
Љубостињска славна ктиторица.
Сад на небу ко звезда се сија
– Света српска мати Евгенија.

3 Comments

  1. Dragi Boziji LJUDI!!!!
    Najponiznije molim da ako zna nekog djavoloizgonitelja NEKO da me uputi njemu.
    Unapred zahvalna!!!!!!

  2. Draga braco i sestre da li postoji ikona Sv Bigorodice Javljenice ?
    Ako postoji molim vas napisite nesto o njoj.
    Hvala vam.
    Vuk.