NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
O SLIČNOSTI I RAZLICI DUŠE I TELA
„Netruležni Duh Tvoj prebiva u svemu“
(Prič. 12, 1)
 
Duše svih ljudi su slične po svojoj suštini, iako svaka duša ima svoje lične osobenosti, koje se projavljuju u različitim formama duševnog života i razvoja. Izvor formi svojstvenih svakom čoveku pojedinačno jeste srce čovečije, zahvaljujući kome su ispoljavanje duše, život, misli i postupci kod svakoga različiti.
Filosofi antičkog sveta znali su da je duša nevidljiva i bezoblična, tj. ona nema mere: veličinu koja razlikuje jednu dušu od druge; niti ima forme: bilo kakvog oblika duše; ona se u čoveku javlja kao živa suština, koja u celinu ljudske prirode sjedinjuje različita karakterna svojstva i unutrašnje osobine specifične samo za dotičnu ličnost.
Iz ovog razloga možemo čuti o nekome: to je ljudina, čovek široke duše, kada se radi o dobrom čoveku; ili suprotno: on je sitna dušica. Ove metafore pokazuju da neko ima veću, a neko manju dušu. Ovde se ne radi o prirodnim osobinama duše. Za dobrog kažemo „duševan čovek“, a za zlog „bezdušan čovek“, što ne znači odsustvo duše, nego se odnosi na uzvišenu ili uniženu prirodu čovečije duše.
Duša je nosilac prirodnih osobina čoveka, iz nje proističe svaka duševna aktivnost. Zahvaljujući slobodnoj volji koju poseduje, njeno je delanje usmereno ka dobru ili zlu, polazeći od toga kakav duh (Božiji ili satanski) obitava u njoj.
Pojam „duša“ ne znači uvek isto. Nekad se „duša“ odnosi na sam život, kao, npr. u evanđelskoj priči o sejaču i semenu (Mt. 16, 25). U našu dušu se seje seme reči Božije, a svaka je duša različita: jedna je kamena, druga zarasla u trnje, treća plodonosna… Jedinstveno seme Božije je posejano u sve duše, a kakav će ono plod doneti to zavisi od kvaliteta duše i osobina koje ona projavljuje u vreme zrelog uzrasta.
U duši čovečijoj Bog životvornom silom Duha, obnavlja palu ljudsku prirodu, gradeći Carstvo Božije u unutrašnjem čoveku. Kako se to događa sakriveno je od našeg poimanja, (kao što ne shvatamo kako se događa rast zrna bačenog u zemlju). Dolazak Carstva Božijega unutra, da se ne vidi, za nas je činjenica koju primamo verom, a od nas se traži briga oko rasta položenog zrna, tj. semena radi u duši da ne propadne, nego da uzraste. Treba da živimo sa saznanjem da smo saradnici Božiji u tajnom poslu izgradnje Carstva Božijega u duši, izabrani i prizvani na ovo delo od Samog Gospoda.
Sve zavisi od sposobnosti duše da duhovno uzrasta. Dublje razumevanje evanđelskih priča o iscelenju gluvih, slepih, nemih, – odnosi se na duhovno gluve, slepe, neme duše ljudske. Mnoge su nepovratno izgubljene, zabludele u tami grehovnoj, skrenule sa pravoga puta, i ne postižu cilj i smisao svoga života na zemlji.
Šta kaže Evanđelje? Kako treba slepu dušu privesti Hristu Iscelitelju? Znači, pre svega, izvesti je iz sveta, povesti je malo po strani od grehova ljudi, ostaviti je malo nasamo s Bogom, oslobodivši je od razornog uticaja zemlje. Gospod radi tako: pre nego što će isceliti slepoga odvodi ga malo na stranu.
Slepi Vartimej (obraz dobre duše), sedi na putu iz Jerihona za Jerusalim, od rasadnika greha ka Svetome Gradu; on ne samo da sedi, nego viče, preklinje, vapi i moli Gospoda da obrati pažnju na njega. Tako je sa svakom dušom koja potrebuje isceljenje. I besplodna smokva, i vinograd koji je dat ljudima na obrađivanje – sve su to ljudske duše u različitim stepenima i oblicima njihovog duhovnog uzrasta.
Bog je nasadio po svoj vaseljeni vinograd života. Loza je Sin Božiji, Isus Hristos, od koga rastu na sve strane bezbrojne grane i čokoti, što su u stvari duše ljudske (Jn. 15, 5). Svaka duša ima mogućnost da uzraste u božanstveni rukosad, okalemljena blagodaću da procveta kao cvet, zracima sunca – umnim sposobnostima; da miomiriše mirisom cveta – beskonačnim nijansama osećanja; da čvrstinom volje kao sočnim i punim plodovima u svoje vreme daruje izobilan rod. Istina je da su ljudske duše Božiji vinogradi, iz nebeskog vrta preneseni i zasađeni u vrtu zemaljskom.
Gospod je ogradio dušu – evanđelskim zakonom. Na uzvišeno mesto je postavio stražarsku kulu – savest. Bog je vinograd nasadio, i ostavio ga ljudima kako bi se sami trudili oko spasenja svojih duša. A Hristovo preobraženje na Tavoru – to je obraz preobražaja duše koja je pošla za Hristom.
Uvek kada kažemo „duša“ mi podrazumevamo sveukupnost naših duševnih aktivnosti: osećanja, mišljenja, delanja. Duša je naša misao, osećanje, želja, poriv, naš život… Prvi čovek je imao dušu oduhovljenu pri njegovom stvaranju, a svako od nas je dobija pri njenom rođenju, načinom tajanstvenim i nepojamnim.
Duša je neprestano u našem telu, i kako kaže Sveti Dimitrije Rostovski, – nema ni najmanjeg delića tela bez cele duše u njemu. Samo duša daje cenu telu, sastavljenom iz mnogih atoma, daje harmoniju, omogućava učešće svih zajedno u jednom organizmu. Duševnost je važna, kako za telesni, tako isto i za duhovni život.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *