НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

 

О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ
 
ДУША – ХРАМ ДУХА СВЕТОГА
Будите огњени у духу „
(Рим. 12, 11)
 
Како је Бог створио небо и земљу за обитавалиште човека, тако је тело и душу човека Бог саздао за своје обитавалиште – да би, радујући се овоме, нашао мир у његовом телу, као у свом дому, имајући прекрасну невесту, љубљену душу, коју је саздао према образу женика душе.
Зато је неопходно да душа чулну, мрачну, телесну природу своју – прочисти зрењем срца – и преобрази је у вишу, духовну стварност. Овде је њој добро, овде је истинит живот, овде је њен покој и њена радост.
Благодат која се спушта у срце, побуђује енергију духа, уздиже је навише одрешену од земаљске привезаности. Душа која је овладала помислима и срце очистила од њих, постаје благородна, почиње да развија прекрасне особине које су положене у њу при стварању. Постаје дом Божији, храм Духа Светога.
Како је величанственом чашћу душа награђена. Чисти и безгрешни анђели нису саздани да буду храм Духа Божијег, а душа човечија јесте! То је њој од Бога даровано. Управо зато је и дужна да се потчини Богу, јер је предодређена да буде Његов живи, нерукотворени храм. Човек није самим рођењем храм Божији. Он то постаје само онда када Дух Свети освети душу светим крштењем, и посети је у светој тајни миропомазања.
Душа постаје место пребивања Духа Божијег само када себе потчини дејству тог Духа, предајући се његовом руководству, и тако ће сама руководити телом плодотворно и спасоносно. Бог у души живи увек, осим када се ми гресима удаљимо од њега, Он у грешној души не обитава.
Бог воли да живи у души човечијој, каже Свети Теофан Затворник, али Он не улази насилно у душу, ако је и Свемогући Бог, јер по љубави својој неће да наруши даровану јој власт над собом. Не усељава се у душу у којој влада плот, јер је орган Његовог општења с душом сам дух. Кад душа слободном вољом изрази жељу да се приближи Богу, тада и Бог иде њој у сусрет и одухотворава и душу и тело, целога човека, и унутрашњег и спољашњег.
Бог постаје „све у свему“ у одухотвореном и обоженом човеку. „Доћи ћемо и у њега ћемо се настанити“, (Јн 14, 23). Царство Божије зато долази унутрашњим, невидљивим путем у душу.
И у Старом Завету је Бог говорио кроз пророке: „Уселићу се у њих… и бићу им Бог!… Бићу вам Отац, а ви ћете бити моји синови и кћери“, (Лев. 26, 12; Јер. 3, 19).
Дух Свети је пророковао о времену кад ће се Бог уселити у бесмртну душу човечију, кад ће бити Отац души, а душа чедо свога Оца Небескога. Ово се испунило доласком Сина Божијег на земљу.
„Царство Божије је унутра у вама“, управо у души, кад мало зрно посејано у душу напором воље порасте, човек живи Христовим животом на земљи – тада Господ стваралачком силом својом обнавља човека, а семе расте брзо, брзо, затирући све оно што је враг посејао у души. Клас душе зри и пуни се силом Божијом, а душа се пуни силом благодати – а Господ сам је створитељ новога живота.
Све зависи од способности душе да духовно узраста. Назначење душе није само да сачува од Бога даровану светост, него да животворном силом оживи сва чула која су инструмент делања душе, потчини тело духу, умртви плотске страсти, просвети га Духом и учини га храмом Божијим.
Душа у коју се уселио огањ љубави Божије, личи на птицу која лети горе, Богу своме устремљена, са којим жели да се сретне на Небу. Сила Божија захвата такву душу и загрева је жељом за духовним животом. Зато душа мора бити трезвена и разумна како би знала да разликује корисно и потребно у делу спасења. Умна и благородна душа се познаје и по спољашњем изгледу, ходу, гласу, осмеху, држању тела, односу према ближњима.
И телу је неопходна благочестивост: очима, ушима, рукама и ногама – где да иду, шта да раде, како да гледају, шта да слушају – јер душа мора расуђивати мудро и о поступцима тела, које је такође храм Божији.
Свака хришћанска душа од свога духовног рођења има своје призвање, и она је дужна да владајући телом испуни Божије назначење. Тело узима учешћа у животу душе, и оно је такође обавезно да уздиже физичку страну живота на виши ниво, у борби са гресима и страстима.
Преподобни Антоније Велики говори да душа у телу пролази три периода:
1) почетни ступањ вере;
2) узрастање у вери;
3) савршенство у вери.
Напредак на сваком ступњу зависи од душевног стања и настројења. Душа је дужна да створи благопријатну атмосферу погодну за раст из силе у силу, из славе у славу. У одговорној и савесној души нема места за зло.
Душа, иако разумна и мисаона сила, има потребу за руковођењем Духом Светим на подвижничком путу. Дух је душа душе, јер јој помаже да своје помисли и жеље подреди вољи Божијој. Како тело без душе не може бити у хармонији са свим својим члановима, тако душа без благодати духа не може остварити богоугодан циљ.
Душа у којој нема благодати мртва је за Бога. Људска природа без благодати не може ни мислити ни творити ништа достојно Царства Божијег. А душа која је причасница благодати, будући да је сама освећена освећује и тело саопштавајући му вољу благодати.
Кад душа и тело за земаљског живота живе богоугодно, такву душу Бог освећује при изласку из тела, а тело прима нетљеност, слично души. И као што је душа у телу претрпела невоље и страдања и жалости, тако ће у вечном животу тело с душом сједињено бити учесник блаженства и радости.
Свети Јован Кронштатски каже: „Дуго нисам знао колико је души неопходно укрепљење од Духа Светога. А сад ми је Многомилостиви дао да јасно познам колико је оно свакоминутно неопходно, целога живота, молитвеним призивањем, као дисање“.
Без укрепљења Духом Светим наша душа је склона сваком греху, што значи и смрти духовној; она је раслабљена, нема силе у борби са грехом, постаје немоћна да твори добро. Без присуства Духа Светог у срцу, оно постаје подложно злу, и неповратно тоне у бездан зла. Зато наше срце треба да стоји на тврдом камену – а то је Дух Свети. Дух Свети загрева душу љубављу према Богу, наводи у њу светле и благе мисли, утврђује је у благословеном труду, даје потребно трпљење да с лакоћом поднесе све невоље; узноси је до стања духа у коме све људе уважава, као оне у којима је образ Божији, сједињује нас у љубави и учи нас да се молимо једни за друге.
И не само да нам је помоћ Духа Светога потребна, него смо ми дужни да јој помогнемо да се у нама украси нетрулежном красотом, којом одевена душа стаје пред Бога. Лепота душе је у смирењу, чистоти, трпљењу, у делима љубави. У животу не постоји ништа страшно, осим вечне погибли душе! Преподобни Варсануфије је говорио онима који су тражили савет: „Децо моја! Спасавајте своје бесмртне душе!“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *