НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

 

О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ
 
СТАРАЦ КЛЕОПА
„Истинита прича о рају“
„Хиљаду година пред Твојим очима, Господе; јесте као јучерашњи дан који прође“
(Пс. 90, 4)
 
Беше неки калуђер у манастиру, једном се запита: „Како може проћи хиљаду година као један дан? “ Тако је лепо у Рају и такво велико блаженство, да хиљаду година јесу као један дан.
Калуђер беше црквењак и водио је узвишени живот. Он се молио Богородици неколико година и говорио је: „Мајко Божија, моли се Спаситељу Христу да ми покаже како хиљаду година пролазе као један дан? Јер знам да су ове речи Духа Светог истините. “ Молио се три године, и Бог му показа.
Црквењак је после ноћног богослужења остао сам у цркви и читао је акатист Богородици. Кључеве је држао у руци а пану је држао преко рамена. Одједном у храм улете један орао и стаде на иконостас. Био је у хиљадама боја, имао је црне очи и гледао је по цркви. Свако перо било је као драги камен.
Калуђер, када је видео орла да је стао над иконостасом, заборави да се моли и помисли: „Ја ћу покушати да га ухватим! Јер ако њега ухватим, неће ми бити потребно друго богатство на овој земљи! Па макар само једно перо да му узмем!“
Скочи ка орлу, али орао одлети у средину цркве. Чинило се да не може летети. Калуђер за њим. Замало да га ухвати, али орао одлети у припрату.
„Авај, мени! Помози, Господе, да га ухватим!“ Али када стави руку на њега, орао полети, али ниско, и тако одлете из цркве и стаде на ограду. Када се калуђер залетео да га ухвати, орао одлете у шуму.
Потом је монах прескочио ограду, говорећи: „Господе, помози ми да га ухватим!“ Замало да га ухвати, али орао опет одлете, сада на неку ливаду. „Господе, немој ме оставити. Бар једно перо да узмем!“
Када је покушао поново да га ухвати, орао полети ка једној јели. Онда је монах почео плакати: „Господе, нисам био достојан да узмем једно перо“. И гледао је ка орлу: „Господе, Господе, како је лепа птица! Нисам видео тако лепу птицу!“
Али одједном орао је почео да пева, неку песму коју овај монах никада није чуо на лицу ове земље. Беше то анђео у лику орла, али он то није знао; и стајао је и гледао орла, који му је певао 355 година.
Мислећи да му је прошао само један сат, монах за ово време није ни остарио а није се ни уморио, нити огладнео, нити ожеднео и нико га није приметио.
Одлете орао, а монах је држао кључеве код себе, кад се одједном присети: „Тешко мени, нисам узео пану, и црква остаде откључана; одох да закључам цркву“.
Стигао је у близину манастира, а кључеве је држао у руци; али манастир није препознао. Црква би другачије покривена, а ћелије беху измењене. Помисли у себи: „Господе, или је мене напустила памет, или овај манастир није наш!“ Знајући да се задржао само један сат, отишао је код чувара са кључевима у руци.
Видећи старца с белом брадом, обасјана лица, рече му:
– Благословите оче! Који пут вас овде доводи?
– Сине, идем да закључам цркву.
– Али, одакле си? – Одавде, из манастира.
– А где си био? – Овде, у близини.
– Оче, ниси од наших.
– Не познајеш ме, сине, ја сам онај монах, црквењак и идем да закључам цркву!
– Сачекај, оче, да идем да јавим игуману.
Али, игуман је уснио један сан у коме је добио следеће откровење, неки глас који се три пута јављао: „Отворите капије манастира, да уђе голуб Господњи!“
– Оче дошао је неки старац, сјајног лица, и каже да жели закључати цркву, јер је црквењак.
– Отвори му, сине, јер је ово велика тајна! Дођи са њим код мене.
Кад су стигли код игумана, овај упита старца:
– Оче, да ли ме познајеш?
– Не.
– Да ли познајеш манастир?
– Не познајем га више. Цркву познајем, али као да ни она више није таква. Била је другачије покривена.
– Али, где си био до сада оче?
– Био сам овде у шуми.
Игуман нареди да се звони, и да се скупи цела обитељ, која је бројала око 300 монаха.
Потом је одвео овог калуђера ка средини цркве, оставио га пред иконостасом, да би га видели сви калуђери и упита га:
– Оче, од свих ових монаха, познајеш ли некога?
– Жив је Христос, не познајем никога! Одговори он.
– Да ли ви познајете овог калуђера? Питао је игуман монахе.
– Не познајемо га, одговорише сви.
– Оче, ако велиш да си отишао пре сат времена, ко беше игуман када си отишао? Упита га старац.
– Авва Иларион.
– Ко је био еклесијарх?
– Авва Амвросије.
– Ко је био економ?
– Авва Кириак.
– Ко беше ризничар?
– Авва Геронтије.
Онда рече игуман:
– Велика се тајна открива међу нама. Да дође задужени монах за архиву. И рече му: Иди и донеси архиву манастира овде, уназад за неколико стотина година и тражи када је био овај ред монаха. Тражио је уназад 50 година, за 100 година, тражио је за 200 година, за 300 година и нису пронашли. И тражили су уназад за 355 година и пронашли су неке списе поједене од мољаца, старе, и заборављене на тавану манастира. Када су почели читати, почели су да их проналазе.
– Оче, али када си ти отишао?
– Мора бити око сат и нешто.
– Оче, али за коју ствар си се молио Господу?
– Молим се одавно и читам молитву Богородици да ми Спаситељ покаже оно што каже у Псалтиру: Хиљаду година пред Твојим очима, Господе јесте као јучерашњи дан који прође!
– Оче, ево Пресвети и Предобри Бог удостојио те твоје молитве. Ниси желео да верујеш, али сад ћеш поверовати, хтео си да се увериш. Ево, од када си отишао прошло је 355 година!
Старац заплаче. Игуман му одговори:
– Погледај, оче, јер ти Господ показа чудо, за које си се у вери молио. Ако ти се 355 година учинило као један сат, верујеш ли сада да су хиљаду година пред Господом као један дан?
– Верујем, оче!
Онда је игуман заповедио неком свештенику да обуче брзо одејаније, донесе Свете Тајне и причести старца пред свима.
Старац прими Свете тајне и рече:
– Оци, опростите, јер велико чудо ми се збило. Лице му се осветли као сунце. Тражио је од свију опроштај и упокоји се у цркви.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *