NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
JEROTEJ VLAHOS
„Večni Život“
„A ovo je večni život da poznaju Tebe jedinoga istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista“ (Jn. 17, 3)
 
Nakon poslednjeg Suda, koji će se desiti prilikom Drugog dolaska Hristovog, započeće Večni Život. To će se doživeti na dva načina: kao večni raj i večni pakao. Sv. Maksim Ispovednik bi večni raj nazvao „večnim dobrobićem“, a pakao „večnim zlobićem“. U svakom slučaju i raj i pakao su „večno biće“, ali se razlikuju kao vrsta iskustva, u skladu sa stanjem ličnosti.
U odlomku o budućem sudu Hristos govori o Večnom Životu: „I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni“ (Mt. 25, 46). To znači da čovek ne nestaje kada umre, niti na budućem sudu, nego da se život nastavlja čak i posle toga. Grešnik nakon suda neće biti uništen i večno će živeti, plamteći u energiji božanske blagodati. To je, naravno, ishod slobode izbora.
Iako je i pakao večan, izraz „večni život“ se uglavnom upotrebljava vezano za život u Hristu, jer se život udaljen od Boga u stvari takođe naziva smrću. Zbog toga je Hristos rekao: „A ovo je večni život da poznaju Tebe jedinoga istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista“ (Jn. 17, 3). Poznanje Boga i zajednica sa Isusom Hristom su, i nazivaju se, Večni Život.
Još jedna Hristova izreka može se sagledati u tom svetlu: „Zaista, zaista vam kažem: ko moju reč sluša i veruje Onome koji me je poslao, ima život večni i ne dolazi na sud nego je prešao iz smrti u život“ (Jn. 5; 24). Sadašnji život je nazvan smrću dok se prevazilaženje smrti i zajednica sa Bogom smatraju za stvarni život.
Večni Život je tesno povezan sa čovekovim spasenjem i njegovom pričasnošću slavi Božijoj. Apostol Pavle je, sećajući se nevolja i iskušenja koje je podneo radi slave Božije, pisao svom učeniku Timoteju: „Zbog toga podnosim sve radi izabranih, da i oni dobiju spasenje koje je u Hristu Isusu sa slavom večnom“ (2. Tim. 2; 10). Isto to kaže i apostol Petar: „A Bog svake blagodati koji nas pozva u večnu svoju slavu u Hristu Isusu, neka vas On, pošto malo postradate, usavrši, utvrdi, ukrepi, utemelji“ (1. Pet. 5; 10).
Izraz „večni život“ se, dakle, u većoj meri primenjuje na zajednicu i jedinstvo čoveka sa Bogom, na pričasnost večnom Bogu i na viđenje nestvorene svetlosti. U tom svetlu sagledaćemo ono što sledi.
Ponovo moramo naglasiti da su čak i život grešnika i pakao – večni, jer su i duše grešnika, blagodaću Božijom, takođe večne. Mi ovde, međutim, izraz „večni život“ uglavnom primenjujemo u soteriološkom smislu, kao zajednicu sa Bogom i pričasnost slavi Božijoj.
Do kraja ovog poglavlja osvrnućemo se na tri odeljka; u prvom odgovaramo šta je Carstvo Božije; u drugom na šta mislimo kada govorimo o obnavljanju tvorevine; dok u trećem govorimo o tome da će se život pravednika u raju neprestano usavršavati.
 
Carstvo Božije
U drugom poglavlju ove knjige opširno je analizirano šta je i šta se naziva Carstvom Božijim i zbog toga nemamo nameru da to ovde opširno objašnjavamo. U prethodnom poglavlju smo se osvrnuli na ono što se odnosi na raj, a u sledećem ćemo govoriti o Carstvu Božijem i učešću u njemu kroz vreme. Ovde ćemo jednostavno istaći nekoliko istina koje treba imati na umu.
U Svetom pismu i svetootačkim spisima izrazi kao „Carstvo Božije“, „Carstvo Nebesko“ i „Raj“ imaju isto značenje. To su sinonimi koji označavaju čovekovu pričasnost slavi Božijoj. To započinje još u ovom životu, nastavlja se u životu nakon Drugog dolaska Hristovog, jer će u međuvremenu biti vaskrsnuta i ljudska tela.
Sv. Simeon Novi Bogoslov, govoreći o Carstvu Božijem, kaže da je Carstvo Božije „posedovanje samog Boga“. Ova fraza je vrlo izražajna. Mi smo uistinu uvereni da će čovek videti to bogatstvo slave Carstva Nebeskog. Oboženi čovek se naziva „onim koji vidi takvu slavu“.
Pričasnost blagodati Božijoj se naziva pričasnošću Carstvu. Ponovo se sv. Simeon Novi Bogoslov snažno izrazio: „Carstvo Nebesko je pričasnost Duhu Svetom“. Hristos, koji će se javiti prilikom Drugog dolaska, opisan je kao „naš najdraži i najslađi car Isus Hristos i Bog“. Postojanje ovog nebeskog cara i čovekovo jedinstvo sa Njim, koje prati Hristovo blistanje u svetima i blistanje Svetih u Hristu, jeste viđenje i pričasnost Carstvu.
Neka mi se dozvoli da upotrebim reči Sv. Simeona Novog Bogoslova, jer se to ne može drugačije izreći. Za pravednike je carstvo Božije „kao da na svakom mestu čovek vidi samo cara vaseljene; On će biti prisutan za svakoga i svako će biti prisutan za Njega; On će blistati u svakome i svako će blistati u Njemu“.
Izgleda, dakle, da je ono što se naziva Carstvom Božijim međusobna razmena između Hrista i vernika. Hristos će obitavati unutar pravednika, On će ga proslaviti i proslavljena osoba će biti ozarena (osvećena i od Gospoda prosvetljena), budući u zajednici sa božanskom i nestvorenom Svetlošću.
Carstvo Božije nije stvorena stvarnost, to nisu ovozemaljske okolnosti, nego pričasnost slavi Božijoj. Neophodno je da se to kaže, jer se danas daju mnoga tumačenja o Carstvu Božijem. Smatramo da iskrivljavanje značenja Carstva Božijeg ima strašne posledice za naš duhovni i društveni život. I sam moral je povezan sa ovim bogoslovskim iskrivljavanjem.
Sv. Andrej, episkop kritski, uči da je Carstvo Božije videti (Boga) i biti viđen od Boga. Sv. Jovan Damaskin, govoreći o Preobraženju Hristovom, koje je jedno iskustvo Carstva Božijeg, kaže da ćemo u budućem veku „uvek biti u Gospodu, gledajući Hrista kako zrači u svetlosti božanstva“.
Svi Sveti Oci kreću se unutar ove iste perspektive. Sv. Grigorije Palama, koji se može opisati kao bogoslov nestvorene Svetlosti, poziva se na „savršenstvo budućeg veka“. Koristeći reči Sv. Jovana Evanđeliste o tome da ćemo, kada se javi Hristos, postati kao On, kaže da ćemo tada biti deca Božija „gledajući i bivajući dodirnuti blistavošću Božijom i budući ozareni osvitom slave Hristove i sijajući sa Njim“. Svetitelji će „blistati sa blistavošću Hristovom i blistaće sa Njim“. Tako će slava Božija postati i slava pravednika, s tom razlikom što je slava Božija prirodna, dok je slava ljudi blagodatna i dar Božiji.
Iako će postojati razlika u pričasnosti slavi Božijoj, zavisno od duhovnog stanja pravednika, u Carstvu Nebeskom će, bez obzira na to, biti ukinuti svi staleži među ljudima, jer tamo neće biti „učitelja i učenika“. U Carstvu Božijem će se uistinu „ukinuti poredak onih koji poučavaju i onih koji uče“ (Isak Sirin „Podvižničke besede“).
Sv. Oci neprestano naglašavaju istinu da okušanje Carstva Božijeg započinje još u ovom životu. Naslađivanje budućim blaženstvom „počinje ovde i sada“ (Sv. Maksim Ispovednik).
Nećemo se više zadržavati na ovoj tački jer će čitalac naći opširniju analizu ove teme u drugim poglavljima knjige. Ono što se mora ponovo naglasiti jeste da, kada govorimo o Carstvu Božijem, mislimo na pričasnost nestvorenoj blagodati Trojedinog Boga. Budući da se toj blagodati biva pričasno kao Svetlosti i da se čovek na taj način ozaruje (prosvetljuje i osvećuje), Carstvo Božije i jeste pričasnost slavi Božijoj.
 
Obnavljanje tvorevine
Crkva jasno uči da je tvorevina delo Božije, da je iskvarena čovekovim padom i da će takođe biti oslobođena od te iskvarenosti.
U crkvenom predanju više govorimo o tvorevini nego o prirodi. Reč „priroda“ odnosi se na nešto prirodno, dok reč „tvorevina“ ukazuje na nešto što je stvoreno, nešto što je načinjeno i što nije postojalo ranije. Zato se u Crkvi ne govori o prirodnom i metafizičkom, nego o stvorenom i nestvorenom. Nestvoreno nema ni početak ni kraj stvaranja. Nestvoreno je samobitno, a stvoreno ima početak stvaranja i Bog želi da nema kraj, iako će se po svojoj prirodi jednog dana okončati.
Postoji ogromna razlika između stvorenog i nestvorenog. Oni uopšte nisu slični jedno drugom. Jedino što je zajedničko stvorenom i nestvorenom jeste Bogočovek Hristos, u čijoj je ličnosti božansko sjedinjeno sa ljudskom prirodom, drugačije rečeno, nestvoreno sa stvorenim.
Prema sv. Maksimu Ispovedniku, samo je bezgranično Biće, svemoguće i stvoritelj svega postojećeg, jednostavno, jedinstveno, neograničeno i mirno. U nestvorenom Biću, odnosno u Bogu, ne postoji ništa složeno. Naprotiv, stvorena priroda je složena, sastoji se od bića i pojave i potreban joj je božanski promisao. Bog je stvorio vascelu tvorevinu i održava je Svojim nestvorenim proviđenjem. Najuzvišenije proviđenje Božije jeste „spasenje vascele tvorevine“ (sv. Talasije, Prvi stoslov, 61, Dobrotoljublje, 2. tom).
Svakako da ne treba da zaboravimo da se termin „tvorevina“ odnosi na angele, demone, ljudsku vrstu i nerazumnu tvar. To je naziv koji je dat vasceloj tvorevini, razumnoj (slovesnoj) i nerazumnoj (beslovesnoj). Znamo da je Bog najpre stvorio duhovni (noetički) svet, zatim čulni i veštastveni svet, a nakon toga i čoveka kao jedinstvo dvaju svetova, duhovnog (noetičkog) i čulnog. Na taj način čovek sumira celokupnu tvorevinu, mikrokosmos unutar makrokosmosa ili, bolje rečeno, makrokosmos, sa stanovišta vrednosti, unutar mikrokosmosa.
Na ovom mestu, kada govorimo o tvorevini i njenom obnavljanju, mislimo u većoj meri na veštastvenu i nerazumnu tvorevinu koja će se u budućem veku obnoviti proviđenjem i blagodaću Božijom. Time se bavimo u ovoj studiji.
Biblija govori o padu tvorevine, ali i o oslobađanju od propadljivosti. Klasičan odlomak se nalazi u Poslanici apostola Pavla Rimljanima. Navešćemo je u celini jer je vrlo karakteristična i pomoći će nam u daljoj razradi ove teme.
„Žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji, jer se tvar pokori taštini, ne po svojoj volji, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božije. Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada“ (Rim. 8; 19-22).
U ovom odlomku nalazimo nekoliko posebno važnih tačaka. Kao prvo, otkrivamo da se čulni svet, veštastvena tvar, naziva tvorevinom a ne prirodom, jer je povezana sa postojanjem Tvorca i zbog toga nije neuništiva i večna, kako misle neki filosofi. Kao drugo, tvorevina je pokorena propadljivosti, ne po svojoj sopstvenoj volji, jer tvorevina nema volju ni slobodu, nego zbog čovekovog pada. Čovek je čitavu tvorevinu povukao u propadljivost. Kao treće, tvorevina uzdiše i muči se zajedno sa čovekom, žudeći i nadajući se oslobođenju. Kao četvrto, njeno žarko iščekivanje odnosi se na javljanje sinova Božijih. U onoj meri u kojoj je čovek bio uzrok njenog pada, njeno obnavljanje će takođe doći od čoveka. Kada govorimo o čoveku, mi, naravno, mislimo na Bogočoveka koji je Sin Božiji. Kao peto, dato je pouzdano uverenje da će se vascela tvorevina osloboditi od robovanja propadljivosti i da će biti uvedena u slobodu slave dece Božije. To znači da će se vascela tvorevina naslađivati blaženstvom kakvo će nastupiti kada čovek postane pričastan slavi Božijoj.
Ovaj odlomak otkriva crkveno poimanje i učenje o takozvanom ekološkom problemu i obnavljanju tvorevine. Razlog za pad je bio nepokorni i neposlušni čovek, dok je uzrok obnavljanja sin Božiji po blagodati, oboženi čovek. On će je osloboditi i obnoviti. Blagodat Božija će, u stvari, kroz čoveka preobraziti i nerazumnu tvorevinu. Svako ko očekuje da se tvorevina obnovi nezavisno od oboženog čoveka uzaludno se tome nada.
Ličnost koja je sjedinjena sa Hristom je nova, nova tvar, i upravo time dobija mogućnost za slavu. „Ako je ko u Hristu, nova je tvar“ (2. Kor. 5; 17). Apostol Petar, govoreći o kraju sveta, ne govori o konačnom i potpunom uništenju nego o obnavljanju i preobražaju, rekavši: „Nova pak nebesa i novu zemlju po obećanju Njegovom očekujemo, gde pravda obitava“ (2. Petr. 3; 13). Ovde jasno vidimo da se govori o obnavljanju tvorevine, a ne o uništenju i razaranju. Ovoj temi ćemo sa više analitičnosti pristupiti nešto kasnije, kada se budemo bavili učenjem Otaca Crkve.
Proučavajući ovde odlomke iz Svetog Pisma, moramo ispitati kako je tvorevina pala i u čemu se sastoji njeno obnavljanje, po mišljenju Svetih Otaca. Dok to budemo analizirali, moramo uvek imati u vidu gore navedene odlomke iz Svetog Pisma.
 
Najpre moramo govoriti o padu tvorevine
 
Sv. Grigorije Sinait kaže da tvorevina nije bila promenljiva i propadljiva nego da je, protivno svojoj volji, pokorena propadljivosti nakon Adamovog pada. Da bi izneo ovu istinu, Sv. Makarije Egipatski koristi prelepu sliku i kaže: Isto kao što sa kraljem odvedenim u zarobljeništvo, za njim nužno idu i njegove sluge i pomoćnici, tako je i nakon pada Adamovog, koji je bio gospodar i kralj svih stvorenja koja su mu služila, u njegov pad bila uključena i tvorevina koja ga je služila i pomagala mu (11. beseda).
Tragediju tvorevine nakon Adamovog pada i njeno posrnuće u truležnost čudesno je opisao Sv. Simeon Novi Bogoslov. On piše da, nakon Adamovog izgnanstva iz raja, tvorevina više nije želela da gleda čoveka i razgnevila se na njega. Tvorevina nije želela da mu se potčini. Sunce nije želelo da sija, niti je mesec želeo da zrači svetlošću, ni zvezde da blistaju, ni potoci da bujaju, ni reke da teku. Vazduh nije želeo da ga čovek udiše, zveri i životinje su bile ogorčene na čoveka jer je izgubio slavu koju je imao. Nebo je želelo da se sruši na čoveka, a zemlja nije mogla podneti da ga drži na sebi. Istog časa Bog je posredovao Svojom ljubavlju i čovekoljubljem i imajući u vidu presazdanje kroz ikonomiju (domostroj) ovaploćenja Svog Sina, Svojom silom obuzdao je tvorevinu i zaustavio plahovitost tvari protiv čoveka, dok čovek ne postane duhovan, nepropadljiv i besmrtan, kada će se i tvorevina osloboditi od propadljivosti, obnoviti se zajedno sa njim i postati nepropadljiva i duhovna (Etička rasprava 1, 2 Gl.).
Kako se pad tvorevine dogodio kroz čoveka, obnavljanje će se dogoditi kroz oboženog čoveka. Osim toga, čovek je spona između duhovnog (noetičkog) i čulnog sveta.
Navedeni odlomci iz Svetog Pisma i tekstova Svetih Otaca, ukoliko se brižljivo protumače, ukazuju na činjenicu da se, kroz čovekovo vaskrsenje i preporod, i tvorevina može vaspostaviti iz truležnosti. To jasno vidimo u celokupnom predanju naše Crkve. U daljem tekstu ćemo predstaviti učenje Sv. Simeona Novog Bogoslova o obnavljanju tvorevine.
Ono što ćemo reći može se sagledati sa stanovišta da je Bog načinio vascelu tvorevinu od „nepostojećeg veštastva“. Bog ju je priveo u postojanje. To znači da nema razloga da tvorevina, nerazumna tvorevina, bude u potpunosti razorena i uništena. Bog ništa ne stvara zato da bi kasnije iščezlo. Pored toga, svi navedeni odlomci iz Svetog Pisma govore o „novom nebu i novoj zemlji“, o oslobađanju tvorevine od truležnosti, o njenom obnavljanju. Ti izrazi se ne bi mogli primeniti na njeno konačno i potpuno uništenje.
Sv. Simeon Novi Bogoslov ukazuje na ovu karakteristiku. On kaže da, kao što je Bog najpre stvorio nepropadljivo veštastvo a tek onda čoveka, tako će opet najpre tvorevina biti presazdana, odnosno promenjena, a sa njom će se obnoviti i istrulela tela, tako da će čovek, postavši ponovo duhovan i besmrtan, opet moći da „živi na nepropadljivom, večnom i duhovnom mestu“ (Etička rasprava, gl. 3, str. 204).
On ovde govori o obnavljanju tela, o promeni i presazdanju vascele tvorevine. On takođe kaže da će duhovni čovek, nakon svog vaskrsenja i Drugog dolaska Hristovog, obitavati na duhovnom, nepropadljivom i večnom mestu. To pokazuje ono što smo rekli i ranije, odnosno da Bog nije sazdao tvorevinu zato da bi je kasnije uništio.
Sv. Simeon povezuje obnavljanje tela sa promenom tvorevine. Kao što će se telo obnoviti kroz vaskrsenje, tako će se i „nebo i zemlja sa svim što je u njima, odnosno sa vascelom tvorevinom, obnoviti i osloboditi od robovanja propadljivosti“ (isto, str. 206). I ne samo da će se obnoviti celokupna tvorevina, nego će „ovi elementi učestvovati sa nama u onostranoj blistavosti. “ Ne samo čovek, nego i celokupna tvar, učestvovaće u blistavosti Božijoj. Tvorevina je pričasna toj energiji Božijoj koja daruje biće i život. Činjenica je da će se tvorevina takođe promeniti i preobraziti.
On vrlo uspešno uzima primer zarđalog starog bakarnog posuđa koje zanatlija ponovo stavlja u vatru i ono odatle izlazi čisto i obnovljeno jer je rđa spala. Isto će se dogoditi i sa tvorevinom. Budući da je postala zemljana zbog čovekovog greha, Stvoritelj će je staviti u vatru tako da će biti preinačena i preoblikovana u „svoje prvobitne elemente kako bi postala blistava i nova“ (isto, gl. 4, str. 208), tako da će se u celini razlikovati od onoga kakva je danas.
Sv. Simeon naglašava ovo mesto. On kaže da će Bog, kada obnovi čoveka i učini ga nepropadljivim, besmrtnim i duhovnim, „zajedno sa njim preobraziti i vascelu tvorevinu i, kažem, konačno je učiniti bezvremenom i neveštastvenom“ (isto, str. 210). Tvorevina će postati neveštastvena i večna. Ona će biti potpuno preobražena zajedno sa čovekom, „sa njim“.
Ovo je vrlo važno, jer sam čuo teologe koji kažu da će tvorevina biti preobražena u čoveku, budući da je čovek suma celokupne tvorevine. Drugačije rečeno, neće biti obnovljen kosmos. Takvo sumiranje se, međutim, protivi rečima Svetog Pisma o oslobađanju tvorevine od propadljivosti, kao i rečima Sv. Simeona, koji kaže da će se tvorevina obnoviti „sa njim“ a ne jednostavno „u njemu“.
Izvesno je da ovi stavovi Sv. Simeona Novog Bogoslova ne razvijaju nikakvo hilijastičko stanovište, koje govori o ovozemaljskom stanju. Kako se ne bi učinilo da Sv. Simeon zauzima takav stav, mora se reći da on govori o duhovnom, a ne o veštastvenom mestu, koje se može opaziti čulima ili pak o veštastvenoj tvorevini kakva je dostupna čulima. Sv. Simeon tvrdi da, kada govorimo o obnavljanju tvorevine, ne mislimo da će se ona vratiti u stanje u kakvom je bila u prvom raju, pre Adamovog prestupa. U to vreme, Adam je bio promenljivi čovek koji oseća i kome je potrebna ishrana. Prilikom vaskrsenja tela Adam će biti duhovan jer, kako kaže apostol Pavle, seje se telo duševno, ustaje telo duhovno. Kao što će Adam biti duhovan i neće mu biti potrebna hrana, isto tako će i vascela tvorevina, Božijom energijom biti presazdana „preporađajući se u neveštastveno i duhovno obitavalište koje je iznad svakog čulnog opadanja“. Ona neće biti veštastvena i opipljiva kakva je bila kada ju je Bog stvorio da bi zadovoljila Adamove potrebe. Tvorevina će biti duhovna i neveštastvena, tako da će ljudi, imajući bestelesna tela, i budući „iznad čulnog opažanja u čulnom opažanju“ i budući „neopisivi u neopisivom“ u njoj imati obitavalište.
Ovde se očigledno govori o duhovnom obitavalištu, o posebnom mestu na kome se živi duhovnim životom. Sv. Simeon često govori o prebivalištu i obitavalištu, jer će vascela tvorevina postati raj, promeniće se i obnoviti sa čovekom.
U učenju sv. Simeona dato je i nekoliko primera kako bi se ove ideje učinile razumljivim. Umesto da bude shvaćeno ljudskim razumom, jer prevazilazi svaki um, sve će postati duhovno i božansko, biće sjedinjeno sa natčulnim i postaće „drugi duhovni (noetički) raj i nebeski Jerusalim“. Niko nikada nije obitavao na tako lepom mestu. Iznoseći različite primere, on kaže da će sunce, mesec i zvezde blistati još sjajnije, isto će se desiti i sa zemljom, sve će blistati, zračiće lepotom i čarom. Navodimo reči samog sv. Simeona Novog Bogoslova: „Zemlja će u svojoj novini zadobiti neopisivu lepotu, neuvelo zelenilo ukrašeno sjajnim cvećem potpuno duhovne vrste gde će, prema svetoj reči, obitavati pravednici“ (2. Petr. 3; 13). Mi govorimo o natčulnom jedinstvu zemaljske tvorevine sa nebeskom, Sv. Simeon je vrlo izražajan: „zemaljska tvorevina, koja je vidljiva i opipljiva, preobraziće se i sjediniti sa nebeskim, natčulnim i nevidljivim svetom“. A onda, kada se blagodaću Božijom sve zemaljsko sjedini sa nebeskim, „pravednici će primiti ovu obnovljenu zemlju koju će naslediti krotki koje je Gospod nazvao blaženima“ (isto, str. 220).
Iz celog ovog učenja Sv. Simeona Novog Bogoslova proishodi da, kada govorimo o večnom životu i obnavljanju tvorevine, mislimo da će čovek biti preobražen i da će živeti na duhovnom mestu. Tvorevina neće nestati, nego će se preobraziti, obnoviti, izmeniti.
Ovu teologiju sv. Simeona Novog Bogoslova izražava i sv. Nikodim Svetogorac govoreći o budućoj radosti pravednika. Sigurno da je on, kada govori o ljudima, analitičniji i jednostavniji, ali izražava teološke istine koje smo razvili ranije. On piše: „Znaj, slušaoče, da će prilikom Drugog dolaska svet biti obnovljen i da će biti mnogo lepši i sjajniji nego što je sada. Elementi će biti očišćeni od svake truležnosti, oni će biti blistaviji od vatre, a ipak neće sagorevati jer će sva vrelina otići u pakao; vazduh će biti očišćen od svake zagađenosti i oblaka; voda će blistavo sijati, kao ogledalo i kristal; osim toga, zemlja će takođe biti pročišćena, očistiće se od svake nečistote i štetne tvari. Sve one štetne tvari koje izazivaju nevolje i bolest, kao što su vrelina vatre, hladnoća vode, zagađenost vazduha, žarka vrelina leta i sva nečistoća i prljavština ovog sveta sakupiće se u ponor pakleni zbog još veće nesreće jadnih grešnika. Tako će se zadržati pročišćeni elementi i zemlja će biti neoštećena i divna, kao drugi raj. “
Na sličan način će nebo i sunce, mesec i zvezde zračiti čudesnom svetlošću, i sedam puta jače, kao što kaže Isaija: „Svetlost će mesečna biti kao svetlost sunčana, i svetlost će sunčana biti sedam puta veća, kao svetlost od sedam dana… “ (Is. 30; 26). Njihovo kretanje će se zaustaviti, jer se sada sunce, mesec i planete kreću radi čovekove dobrobiti, radi rađanja i truljenja; tada će se to prekinuti, nakon sveopšteg vaskrsenja. Sunce će se zaustaviti na istoku, mesec na zapadu a ostali na svojim mestima, kao što su i bili stvoreni na početku, i godišnje doba se neće smenjivati, niti će više biti zime ili leta, ili noći, već uvek jedna večita večnost vremena, sa beskrajnim uživanjem i neuporedivom radošću. Sve te stvari desiće se po božanskoj zapovesti, zbog veće radosti i uživanja pravednika, kako bi primili nagradu za mnoštvo svojih dela“ (Nikodim Svetogorac: Etika hrišćana, Solun 1974. str. 398 – na grčkom).
Buduće obnavljanje tvorevine može se iskusiti već sada. Kao što još u ovom životu čovek može videti slavu Božiju, isto tako još sada može opaziti budući preobražaj tvorevine. Kada čovek ima ozaren um (nus), on nije potčinjen tvorevini i u njoj vidi unutarnje principe bića, nestvorenu blagodat i energiju Božiju. Kada u sebi primetno nosi blagodat Božiju, onda doživljava svoje vaskrsenje i preporođenje tvorevine. Njemu sve izgleda lepo. U toj svetlosti bismo trebali da ispitamo prelepe opise tvorevine koje su dali svetitelji. Budući da je čovek središte tvorevine, nestvorena svetlost se kroz njega prenosi i na nerazumnu tvorevinu. Zbog toga se divlje životinje pokoravaju svetiteljima, kako nam se pripoveda u njihovim žitijama. Svetiteljske mošti su mesto na kome se pokazuje način buduće promene i preobražaja života.
U tom smislu kažemo da je Hristos Svojim ovaploćenjem na zemlju doneo novu tvar, jer nam je dao mogućnost da već sada opazimo to obnavljanje, ali i da najvatrenije iščekujemo buduće (obnavljanje). U Crkvi, dakle, ne samo da se nalaze ukazivanja na taj život, nego i svedočanstva o njemu.
 
Neprestano napredovanje u budućem veku
Večni život nije zastoj, nego neprestano kretanje, i upravo zbog toga svetitelji neprekidno postaju sve sposobniji za pričasnost nestvorenoj slavi Božijoj. To je istina koja je naglašena u biblijsko-svetootačkoj tradiciji.
Teološka osnova za istinu o ovome može se videti u dve tačke. Kao prvo: čovek je stvoren po liku i podobiju Božijem; izraz „po podobiju“ ukazuje na kretanje, na usmerenost prema Bogu. To, naravno, nagoveštava da nema kraja usavršavanju, jer bi to značilo savršeno i potpuno upodobljavanje Hristu. Kao drugo, što je povezano sa prvim, ono je povezano sa razlikom koja postoji između stvorenog i nestvorenog. Stvoreno nikada ne može postati nestvoreno. Stvoreno se kreće prema nestvorenom, ali ne može postati nestvoreno po svojoj prirodi. Iz tog razloga će uvek postojati kretanje i neće biti kraja niti završetka tom kretanju.
Zahvaljujući bogoviđenju, svetitelji vrlo dobro shvataju stvorenost i promenljivost svoje prirode. Oni to osećaju kao pad i kažu to sa stanovišta da stvoreno sagledava svoju ništavnost u poređenju sa nestvorenim. Zbog toga su oni, koji su videli Boga, shvatili propadljivost i smernost, i kao Avraam rekli: „Ja sam prašina i prah“.
To neprekidno kretanje i napredovanje pojavljuje se u mnogim odlomcima iz Svetog Pisma. Oblik trajnog prezenta kod glagola koji se koristi u mnogim frazama kao što su: „pokajte se“, „stražite“, itd. pokazuju da se ne radi o nepromenljivom stanju nego o neprekidnom napredovanju započetom još u ovom životu.
U Otkrovenju Jovanovom postoji jedna opomena: „Ko je svet neka se još osvećuje“ (Otkr. 22; 11). To se ne dešava samo u ovom, nego će se nastaviti i u sledećem životu. Bilo ko da dospe u stanje očišćenja i pokajanja napredovaće iz svetosti u svetost, iz blagodati u blagodat. Ukoliko čovek više uživa u viđenju slave Božije, utoliko se zahtev za tim sve više pojačava.
To je, osim toga, i staza vrlina. Vrlina nema kraja jer bi to značilo zasićenost, a svaka zasićenost, prirodno, izaziva zamorenost i dosadu. Kako su vrline plodovi Duha Svetoga i ne mogu nikada dostići savršenstvo života u Hristu, za vrlinu ne postoje ograničenja. Uz te pretpostavke možemo razumeti da nema kraja pokajanju, jer bi to, razumljivo, značilo postati kao Hristos po prirodi.
Sv. Grigorije iz Nise tvrdi da vrlina nema kraja. Za sve stvari koje se mere čulima, savršenstvo se sadrži unutar ograničenih okvira i ono se meri jedinicama merenja. Za velika duhovna dobra, kakva je vrlina, ne postoje ograničenja. „U slučaju vrline, od apostola smo naučili da je njeno ograničenje u savršenstvu činjenica da za nju ne postoji ograničenje“. Vrlina nema granica, nema okvira. On ovo naglašava imajući u vidu reči apostola Pavla: „Ne kao da to već postigoh ili se već usavrših, nego stremim ne bih li to dostigao kao što mene dostiže Hristos Isus. Braćo, ja za sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. I trčim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu. Mi, dakle, koji smo savršeni ovako da mislimo… “ (Fil. 3; 12-15). Dok apostol Pavle oseća da ga je Hristos dostigao i da se nalazi na stazi savršenstva, oseća i to da ono još nije nastupilo.
Sv. Grigorije iz Nise, pozivajući se na ove apostolove reči, kaže da apostol Pavle, hitajući za vrlinom i stremeći onom što će doći, nije osetio da se taj put okončao jer nije mislio da je bezbedno da prekine trku. Kraj vrline je zlo, isto kao što je i smrt kraj života. Bog, u kome nema zla, savršeno je dobar po prirodi. Zbog toga je Božija priroda neograničena, ona nema kraja. Upražnjavanje vrline znači da smo pričasni (da se upodobljavamo) Bogu. Oni, dakle, koji znaju šta je dobro po prirodi, žele da mu budu pričasni, ali, budući da prirodno dobro nema granica, nema kraja, želja pričasnika nije pričasna grehu. Prema tome, vrlina ima jednu granicu, a to je bezgraničnost, nepostojanje granice. „Jedina granica vrline jeste da nema granicu“ (Žitije Mojsejevo, str. 31).
Ako se to dešava u ovom životu, to znači da će se nastaviti i u budućem kada će čovek imati potpunije poznanje Boga, i to će osnažiti želju sadašnjeg doba, jer ukoliko je veća ljubav, utoliko je veće i poznanje; a što je veće poznanje, utoliko narasta i ljubav, a sa njom i želja.
Sv. Simeon Novi Bogoslov kaže da obitavanje Svete Trojice u srcu savršenog „koji zna i oseća ovo prisustvo“ nije ispunjenje želje, nego uzrok još snažnije i vatrenije čežnje. Ova poseta Božija ne ostavlja čoveka u miru i u njemu se tada rasplamsava vatra. Budući da njegov um (nus) ne može otkriti kraj želji, i budući da ne može izmeriti svoju želju i ljubav i prisiljen je da učestvuje u beskrajnom on stoga „podnosi čežnju koja ne poznaje granice i ljubav koja ne može biti zadovoljena“ („Žitije Mojsejevo“).
Definicija savršenstva ne može se, dakle, ograničiti merama. Postoji neprekidna i narastajuća ljubav i vatrena želja za Bogom. Savršenstvo se stoga, prema Svetim Ocima, definiše kao „nepotpuno savršenstvo savršenog“.
Učenje Otaca o Večnom Životu i pričasnosti nestvorenoj blagodati Božijoj govori o neprekidnom napredovanju. Sv. Maksim govori o nepokretnosti večnog kretanja kod onih koji žele ono što je željeno. Prema Sv. Maksimu, oboženje je istovetno sa podobijem Božijim i pričasnošću Boga. On pričasnost smatra za beskonačno i neprekidno naslađivanje željenim. Ovde je jasno da govori o večnom naslađivanju koje je nepokretnost večnog kretanja. On piše doslovno sledeće: „Kod onih obuzetih željom, nepokretnost večnog kretanja oko predmeta želje jeste beskonačno i neprekidno naslađivanje predmetom želje; beskonačno i neprekidno naslađivanje predmetom želje jeste pričasnost natprirodnim stvarima Božijim“ (Pitanja Talasiju).
Iz celokupnog učenja Sv. Maksima Ispovednika jasno je da se čovekov duhovni život neprekidno razvija i da se ne očekuje da bilo kada bude zaustavljen. Stoga on govori o neprestanom usponu i uvećanju pričasnosti dobru. U njegovim radovima često nalazimo izraze kao „nepokretnost večnog kretanja“ ili „nepomično kretanje“. Kako bismo, međutim, bolje protumačili ovu suštinsku tezu, trebalo bi da problem sa kojim se suočavamo sagledamo sa filosofske strane, budući da je poznato da su Sv. Oci odgovarali na ontološka pitanja filosofa i davali razborite odgovore koji su dolazili od Otkrovenja Božijeg.
Origen, koji je u mnogim slučajevima sledio Platonove teorije, tvrdi da je kretanje postojalo pre postanja sveta i da je nakon njegovog postanka nastupila nepokretnost. On kaže da su duhovi, koji su u Bogu, osetili prezasićenost i da su se zato pokrenuli. Plod tog kretanja je bila tvorevina i nastanak sveta. Prema tome, zlo je uzrok stvaranja sveta. Čovekovo spasenje je, dakle, povratak duše Bogu gde će postojati nepokretnost. Poredak je dakle, najpre kretanje, zatim postanje i najzad nepokretnost. Drugačije rečeno, najpre su se pokrenuli duhovi, zatim je stvoren svet i najzad, uslediće nepokretnost kada duše, oslobođene tela, budu otpočinule u Bogu.
Sv. Maksim je, sukobljavajući se sa redosledom kakav je izložio Origen prihvatajući Platonove stavove o stvaranju čoveka i njegovom spasenju, iako zadržavajući izraze kao „kretanje“, „postanje“ i „nepokretnost“, izmenio njihov poredak i dao im drugačiji sadržaj. Po Sv. Maksimu, na početku nije bilo kretanje nego postanje. Svet je pozitivna tvorevina Božija. Bog je u početku stvorio svet u koji je položio kretanje. Bez kretanja stvorenja ne bi bila u mogućnosti da se uzdižu ka Bogu. Na taj način je kretanje plod stvaralačke energije Božije i položeno je u svet, ali nije uzrok početka i pada čoveka i sveta. Svako stvorenje ima od Boga datu mogućnost kretanja jer bez nje ne bi bilo ispunjenja. Kretanje, prema tome, nije uzrok pada, već način uznošenja. Prirodno je da kretanje nema kraja jer nestvoreni Bog, nema kraja, budući da je On beskonačan.
Sv. Maksim se suočio sa sledećim problemom: „Budući da je kretanje prirodno obeležje tvorevine, kako će onda nepokretnost zadobiti prevagu, odnosno, kako će se kretanje ikada zaustaviti? “ Upravo je zbog odgovora na ovo pitanje Sv. Maksim uveo pojam „večnog kretanja nepokretnosti“. Čovek će ostati u zajednici sa Bogom, ali će njegova nepokretnost biti beskrajno kretanje. Razlog tome je što stvoreno nikada ne može u celini biti slično nestvorenom, niti konačno može biti u potpunosti poistovećeno sa beskonačnim.
Tako Sv. Maksim, pobijajući Origenovu koncepciju o kretanju-postanju-nepokretnosti, govori o postanju-kretanju-nepokretnosti i kaže da će nepokretnost biti večno kretanje. Prirodno je da je nakon ove izmene formulisanja došlo i do izmene sadržaja, jer sv. Maksim pod izrazom „večno kretanje nepokretnosti“ nije podrazumevao da je duša oslobođena tela i da obitava uz Boga; mislio je na večno postojanje vascelog čoveka, koga sačinjavaju duša i telo, i na njegovo neprestano usavršavanje.
Tvorevina se ne može kretati ka nepostojanju, prema nebiću, jer je to sprečeno Božijom energijom koja je usmerava. Njeno prirodno kretanje je kretanje ka životu u Hristu, prema ispunjenju zakona njenog stvaranja.
Učenje svih Sv. Otaca o Bogu takođe je sadržano unutar ovog okvira. U onome što sledi navešćemo nekoliko primera preuzetih od dvojice otaca koji su govorili o tome da će u sledećem životu za pričasnike nestvorene slave Božije postojati neprekidno napredovanje.
Sv. Grigorije Sinait piše: „U budućem životu angeli i svetitelji će večno uzrastati u blagodatnim darovima i nikada se neće umanjiti njihova čežnja za što većim blaženstvom. U tom životu neće doći ni do zastoja ni do promena od vrline ka grehu“.
Jednu takvu tezu razvio je i Sv. Grigorije Palama, pobijajući Varlaamovu filosofiju. Varlaam je tvrdio da je za čoveka, kako je on to mislio, najsavršeniji Božiji dar da obitava u natčulnoj molitvi. Prema tome, molitva koja se tvori u bolu, patnjama i sl. nije jedan od najsavršenijih darova Božijih.
Sv. Grigorije Palama koristi mnoge argumente da bi pobio ovu tezu. On između ostalog kaže da ne postoje najsavršeniji darovi Božiji, drugačije rečeno, dovršenje i ispunjenje kojima se ništa ne bi moglo dodati, jer je dobro poznato da će svetitelji u budućem veku beskonačno napredovati u bogoviđenju. „Želja onih koji su zadobili ovo viđenje je bezgranična, budući da im blagodat, koja im je već darovana, daje snagu da još više sazrevaju, jer je Onaj koji Se daje bezgraničan i nagrađuje obilato i izdašno. Kako onda sinovi budućeg veka neće bezgranično napredovati u tom sozercanju, zadobijajući blagodat za blagodaću i radosno uspinjući usponima koji nikada ne zamaraju? “ (Odbrana isihasta, 2, 2, 11). Nijedan od darova koje Bog daje nije najsavršeniji, jer najsavršenije ne dopušta nikakvo uvećanje.
Prema Sv. Grigoriju Palami, dakle, u budućem veku će postojati neprekidno napredovanje. Nepokretanje je sinonim za zlo. Neprestano napredovanje se dešava još u ovom životu i za pravednike će se nastaviti i u sledećem. Imajući udela u božanskoj slavi, oni će zadobiti još veću želju i još uzvišeniju čežnju. Osim toga, Bog koji voli je beskonačan i za Njega je nemoguće da se zatvori prema stvorenoj ljudskoj prirodi.
Budući da se Sv. Grigorije Palama takođe bazira na odlomcima iz tekstova sv. Dionisija Areopagita, treba da kažemo da se božanski Dionisije, u svojim spisima o nebeskoj hijerarhiji, gde govori o tri angelska čina, od kojih je najviši i najbliži Bogu onaj prvi, najniži najbliži čoveku, dok srednji čin prima ozarenje od najvišeg, poziva na očišćenje, ozarenje (osvećenje) i usavršavanje angela, koji su srazmerni njihovoj sposobnosti za ozarenje.
I među angelima je, dakle, prisutno uzrastanje u bogoviđenju, u skladu sa njihovim različitim činovima. „Tako se prva jerarhija nebeskih umova očišćuje, ozaruje (osvećuje) i usavršava, postaje čista od svega niskog, ispunjena iznačalnim svetlom i pričasna prvopredanom znanju i razumevanju“, „očišćena od neznanja srazmerno darovanom znanju savršenijih tajni“ („O nebeskoj jerarhiji“, 7. poglavlje). I angeli su, dakle, očišćeni od neznanja znanjem savršenijih tajni, koje im je dato srazmerno njihovom činu. Isto se dešava i sa drugim angelskim činovima.
Mora se dodati da se budući vek, prema Sv. Grigoriju Palami, naziva večitim, odnosno, onim koji se nikada neće okončati, ne samo u pogledu vremena, nego i u pogledu blagodatnih darova. Govoreći o velikom dostojanstvu Bogorodice, budući da je kroz Nju Hristos došao na svet, Sv. Grigorije ističe značaj Majke Božije u budućem veku: „U budućem beskonačnom veku će svako napredovanje u božanskom ozarenju (osvećenju) i svako otkrivanje božanskih tajinstava i bilo kog vida duhovnih darova biti nemoguće bez Nje“ (37. omilija).
Prema tome, suština svetootačke mudrosti je da u budućem životu za pravednike neće postojati prekid, da će postojano napredovati i da će se to dešavati neprekidno, budući da čovekova želja narasta sa narastanjem bogopoznanja, kao i stoga što čovek ne može prestati da bude stvoren i postati po prirodi nestvoren. Čovek može iskusiti nestvoreno po blagodati a ne po prirodi, što pripada isključivo Bogu, koji je Samobitan i Sam život.
To će se, naravno, desiti onima koji su pre svoje smrti stupili u stanje očišćenja i pokajanja. Drugačije rečeno, ako se čovek pokajao, ako se ispovedio, ali ako njegov um (nus) nije imao dovoljno vremena da bude isceljen i ozaren (osvećen), on će blagodaću Božijom uzrastati u bogopoznanju. Mi o tome ne razmišljamo u smislu latinske teologije, po kojoj će čovek, koji se ispoveda ali nema dovoljno vremena za pokajanje proći kroz ono što oni nazivaju čistilištem. U Pravoslavnoj Crkvi, ne govorimo o zadovoljenju božanske pravde nego o stupanju u stanje očišćenja i pokajanja, čak i ako isceljenje nije dovršeno. U takvim slučajevima će božanska blagodat potpomoći isceljenju čak i nakon smrti, u smislu da će oni koji su se pokajali božanskom blagodaću postati sposobniji za ozarenje (osvećenje) i pričasnost slavi Božijoj.
Naprotiv, oni koji se nisu pokajali niti delatno pokazali svoje pokajanje, neće napredovati prema dobru i vrlini. U spisima Svetih Otaca nisam našao nijedan odlomak koji bi govorio o tome da će se nepokajani kretati ka još većem zlu. Mi znamo da će u raju postojati stepenovanje, zavisno od duhovnog stanja neke osobe i da to isto važi i za pakao.
Hristos govoreći o onom gradu koji je odbio apostole, kaže: „Zaista vam kažem: lakše će biti zemlji sodomskoj i gomorskoj u dan Suda negoli gradu onome“ (Mt. 10; 15). Reč „lakše“ ukazuje da će stepenovanje postojati i u paklu.
U zaključku moramo reći da postoji večni život, koji se doživljava ili kao večni raj ili kao večni pakao. Ta večnost treba da nas navede na razmišljanje. Preobražena tela svih ljudi će posedovati večni život. Sva tela će ponovo ustati, tj. i tela grešnika, i tela pravednika. Vaskrsenje tela je dar koji je vaskrsenjem Hristovim dat svim ljudima. Pravednici će, međutim, i dalje doživljavati uspon, jer će na oblacima biti uzneseni „u sretanje Gospodu u vazduhu“ (1. Sol. 4; 17). Prilikom Drugog dolaska Hristovog doći će i do obnavljanja tvorevine od truležnosti. Pričasnost pravednika slavi Božijoj će stalno narastati i biti neprestana. To neće biti stanje nepokretnosti, nego večno kretanje nepokretnosti i nepomično kretanje.
Čovek mora sagledati propadljivost i privremenost ovog života i obazreti se na večnost. Sv. Grigorije Palama, tumačeći stihove Svetog Pisma koji kažu da „prolazi obličje ovoga sveta“ (1. Kor. 7; 31) i da je „ostalo malo vremena“ (1. Kor. 7; 29), kaže: „Život je kratak, smrt je blizu, ovaj svet je propadljiv, drugi je onaj koji će večno trajati“ (19. Omilija). Preziranje ovoga sveta i priprema za budući (svet), život u harmoniji sa putem budućeg veka, onoliko koliko je to moguće, i udaljavanje od štetnih stvari ovoga „sigurno nas upućuje u njega“(isto).
Naša misao mora biti ustremljena ka Večnom Životu, jer je „naše življenje na nebesima“ (Fil. 3; 20). Ovozemaljskim ljudima mogu vladati kapitalistički, marksistički ili socijalistički sistemi, ali življenje hrišćana je nebesko. Čovekov cilj je želja za Večnim Životom i pričasnošću Carstvu Božijem koje „neće imati kraja“. Neće biti ni kraja ni završetka, i usavršavanje će biti beskonačno.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *