NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
PREP. AVA JUSTIN ĆELIJSKI
Čudesno snoviđenje iskušenice Tekle
Tihvinskog Vavedenjskog manastira koje je ona imala petog decembra 1902. god.
 
Petog decembra 1902. godine, posle Svetog Pričešća Tekla, iskušenica Tihvinskog Vavedenjskog manastira, u Novgorodskoj guberniji, u Rusiji, spavala je dvadeset i po sati, od pola deset pre podne do šest sati izjutra sledećeg dana. Došavši iz crkve posle svete liturgije u keliju, ona oseti neku slabost i spopade je neobičan dremež, i ona jedva skide jednu čarapu, i tako zaspa. No, čim zaspa, ona se poče trzati i strašno ječati; suze su joj tekle iz očiju; pritom se silno tresla, kao od nekog opasnog straha; s vremena na vreme ona je obamirala, te se jedva primećivalo da diše, a po licu joj je izbijao znoj. Mnoge monahinje dođoše da je obiđu, i sve one mišljahu da ona neće doživeti sutrašnji dan. U 11 sati noću bi pozvan lekar; on nađe da je kod nje puls normalan, ali je ne mogade probuditi; pokušavao je da joj otvori očne kapke, ali se kapci nisu dali otvoriti; usta joj je takođe nemoguće bilo otvoriti; stavljao joj je onišadoren alkohol pod nos; ali se ona nije dala probuditi. Onda je tako ostaviše, dok se sama ne probudi. Od tri sata po podne do šest ona se osmehivala; po katkad se trzala, ali se videlo da je to ne od straha već od radosti. U toku ta tri sata ona je triput gromko uzviknula: „Gospode!“ i pritom se smeškala. Zatim je pružila ruke kao da hoće nešto da dohvati, i gromko je rekla: „O, Carice Nebeska!“ Posle toga ona je opet ležala mirno, i neprestano se osmehivala. Onda je još jednom rekla glasno: „Gospode!“ – i probudila se.
Ova iskušenica Tekla živi u manastiru 17 godina; skoro je nepismena; jedva čita Psaltir; čitave dane provodi na manastirskim poslušanjima; živi veoma pobožno; revnosna je na radu; krotka je i skromna; jednom rečju: živi u strahu Božjem. Sada joj je 33 godine. Nekoliko godina je provela pored bolesne starice i služila joj usrdno i bez roptanja. O udelu pravednika i grešnika u onome svetu ona je malo znala.
Pošto se probudi iz drugoga sna, iskušenica Tekla stade kazivati ovo što sledi:
„Kada zaspah, ja vidim k meni ide moja rođena sestra Pelagija, koja je pre trinaest godina umrla od jektike kao devojka u svojih devetnaest godina. Sva je obučena u belo; a na glavi joj venac; i ona mi sa osmehom reče: Hajde sa mnom. – I ja pođoh s njom. Išle smo poljem pravo, i stigosmo do jednog strahovito mračnog mesta, gde i s jedne i s druge strane behu provalije. U jednu od tih provalija padahu monasi, a u drugoj izlažahu. Utom moje sestre nestade, a k meni prođoše dva svetla divna mladića, kakvih na zemlji nema, i oni mi rekoše: Hajdemo! – i ja ih onda upitah: Zašto ovi monasi padaju u provaliju? Mladići mi odgovoriše: Zbog lenjog življenja svog u manastiru. Oni padaju i ustaju opet, jer nema sada na zemlji nastavnika i rukovoditelja, i spasavaće se samo patnjama i nevoljama.
Tada jednog od ovih mladića nestade, a drugi ostade sa mnom i reče mi: Pazi i krsti se! i hajde sa mnom napred! – I on me čvrsto uze za ruku, i mi krenusmo. Mesto je bilo mračno, tesno; on je išao vrlo brzo, te sam s mukom hitala za njim. Odjednom se pojaviše strašila, demoni: u rukama im beše velika hartija, sva ispisana krupnim slovima; oni mi tu hartiju prinesoše k očima, i ja ugledah na njoj sve svoje grehe, zapisane od mladosti. U tom trenutku pojavi se drugi mladić; on imađaše krila, i ja po tome poznah da je to moj Anđeo Čuvar. On strogim glasom reče demonima: Ne smete danas plašiti ovu dušu; ona je pričesnica, i ne izlazite nam pred oči. – Tada je ugledah: hartija ona postade potpuno čista, svi gresi moji biše izbrisani; i strašila onih nestade.
Posle toga ja s prvim mladićem pođoh napred, a Angela Čuvara mog nestade. Put beše vrlo tesan, i ja sam s velikom mukom jedva išla za svojim putovođom po lestvici u mraku; strašila su se pojavljivala, ali me nisu darnula. Tako s mladićem stigosmo pred tri ogromne peći. Oko njih su vrvila strašila sa kukama i vilama; u pećima su na rešetkama bila kao drva koja su gorela, a strašila su izvlačila iz peći kao neke glavnje i sekli ih sekirom, i odjedanput se svaka od tih glavnji pretvarala u čoveka, i čovek se sa jezivim urlikom ponovo bacao u peć. Gledajući to, ja se strahovito uplaših, jer se pobojah da i sama ne upadnem tamo; no mladić se osmehnu i reče mi: Krsti se! i hajdmo dalje!
Kada se odmakosmo, ja upitah mladića: Zašto su ti ljudi vrgnuti u one strašne peći? – Mladić mi odgovori: u te peći zapadaju oni hrišćani koji su samo po imenu bili hrišćani, a činili su nedolična dela, nisu držali praznike, govorili su rđave reči, pirovali su od ranoga jutra. – Meni pak mladić reče: Straži i krsti se! – I mi krenusmo dalje. A kada stigosmo do jednog vrlo mračnog mesta, ja ugledah dve dugačke lestvice i na njima veoma mnogo demona; s jedne strane tih lestvica beše provalija a s druge ogroman kazan, pun kipeće smole; u taj kazan baciše čoveka koji je silno ječao, a okolo kazana bejaše mnogo naroda. Ja upitah mladića: Zašto ove ljude bacaju u kazan? – On mi odgovori: Za zlo i za gordost; za klevetu i osuđivanje.
Idući dalje tim istim tesnim putem mi dođosmo do zgrade koja ne imađaše krova. Iz nje se razlegala silna vika i pisak. Kada uđosmo u zgradu, ja ugledah mnoštvo ljudi. Neki od njih behu odeveni vrlo bedno; drugi potpuno goli seđahu okrenuti jedan drugome leđima, kao da ne vide jedan drugoga. Odjednom se ta zgrada zaljulja i zaklokota. Ja upitah mladića: Otkuda to? – Mladić odgovori: Otuda što je amo stigla grešna duša. – A na moje pitanje, zbog čega ti ljudi sede i ne vide jedan drugoga, mladić odgovori: Ti su ljudi živeli na zemlji nemarno, nije se govorilo o njima ni rđavo ni dobro, i sada se za njih ne vrše pomeni; vršenjem pak pomena, oni bi mogli biti iskupljeni, ali nema ko da vrši pomene za njih.
Izišavši iz ove zgrade, mi opet iđasmo nekim uskim putem, i ja još izdaleka čuh huku i pisak. A kada stigosmo opet do jedne građevine, ja videh u njoj vrlo mnogo naroda: svi su sedeli duboko pognute glave. Tu me moj putovođa mladić ostavi. Ja se veoma uplaših ugledavši strašilne demone koji me počeše plašiti; svojim dugačkim rukama oni su hteli da me ščepaju i bace na terazije koje stajahu usred građevine i na kojim merahu dobra i rđava dela. Sva preplašena, ja svim bićem stadoh drhtati; utom se pojavi moj Angeo Čuvar noseći moju maramicu koju ja nekada dadoh prosjaku, baci maramicu na terazije i ona prevagnu sva moja rđava dela. Ja se obradovah, i izađoh iz te građevine. A Angela Čuvara opet nestade. No utom naiđe moj putovođa mladić.
I mi krenusmo dalje. No mladić iđaše tako brzo, da ja ne bejah u stanju da ga pratim, i počeh malaksavati. A on me bodraše govoreći: Krsti se i budi bodra! – Ja se stadoh krstiti, i bi mi lakše. Mi opet naiđosmo na zgradu, oko koje bejaše smrad i pisak. U toj zgradi ja ugledah ženu: sedela je na sredini, haljina joj sva umrljana krvlju; oko glave joj se kao venac savila zmija šarka; po glavi joj gamiže mnoštvo raznovrsnih crva; oko vrata joj se takođe obavila zmija, čeljušću se svojom upila u njene usne a repom je bije po ušima; druga ogromna zmija uvila joj se oko nogu, a čeljušću se upila u njene grudi. Ta žena me rukom svojom zvaše k sebi i moljaše da joj pomognem. Blizu nje beše zavezan kao ovan, ali sa čovečijim licem. Mene spopade strašna muka, i ja molih moga putovođu: Zašto je ta žena u takvim mukama tu? – On mi odgovori: To je bludnica; ona se na zemlji sva predala strastima, a ovde dobija uzdarje za dela svoja.
Idući dalje mi opet naiđosmo na građevinu veoma veliku i visoku. Ispod te građevine bejaše ogromna provalija sa silnim plamenom. Usred građevine nalažaše se stub, obavijen zmijama; za taj stub behu pričvršćeni kao neki široki kreveti od dasaka; svi su se ti kreveti klatili; na njima je bilo vrlo mnogo ljudi, svi oni behu veoma strašni; a strašila demoni sve te ljude bacahu u provaliju, pa ih iz ove vilama i kukama vucijahu u još bezdaniju, gde su bespovratno tonuli. Ja se strahovito uplaših, da i mene ne bace tamo. A beše tu takav smrad, da sam se ja gušila od njega. Zmije pak razjapljenih čeljusti pokušavahu da me progutaju. A u jedne zmije behu tri glave. Odjednom na vazduhu se pojavi sveta velikomučenica Varvara sa čašom u rukama; putovođa me ovde beše ostavio samu. Sveta Varvara mi reče: Ne boj se! – Tada mi opet dođe Anđeo Čuvar. I ja ga upitah: Za kakve se grehe muče ovi ljudi? – On odgovori: Za sodomske grehe – grehe neprirodne i protivprirodne.
Posle toga moj putovođa mladić privede me k staklenim vratima; kroz njih ja videh ogromnu sobu, u sredini nje behu postavljeni stolovi: na njima šumljahu samovari, stajahu vina, na tanjirima bejahu miševi, žabe i razne druge gadosti; za tim stolovima seđaše narod, a neki su igrali u plamenu; i svi ti ljudi silno grajahu, kao da nešto zahtevaju, a strašila demoni polivahu ih vrelom vodom. Na moje pitanje o ovim ljudima, moj putovođa mi odgovori: Oni nisu poštovali praznike; za vreme službe Božje oni su pili, jeli i pijančili. – Nedaleko od tih ljudi čitava grupa igraše u plamenu i čim bi prestali igrati, njih su primoravali da i nadalje igraju. To je zato, reče mi putovođa, što su oni za vreme službe igrali, i uživali u raznim zabavama. – U blizini te građevine ja ugledah ženu koja je hodala i škljocala zubima tvrdi sublimat, trudeći se da ga ili ispljuje ili proguta, ali u tome nije uspevala. Moj putovođa mi objasni da je to njoj zato što je bila oblaporna, halapljiva.
Zatim mi uđosmo u jednu omanju zgradu. Tamo videh nekoliko ljudi, obešenih o tavan za stomak i za jezik; oni su potresno ječali; mene spopade silna muka, i ja upitah mog putovođu, zašto su tako obešeni. On mi odgovori: Ti su ljudi kumovi, živeli su nevaljalo, imali su telesni greh među sobom.
Posle toga mi opet krenusmo mračnim tesnim putem, i ponovo naiđosmo na jednu građevinu. Kada uđosmo u nju ja ugledah ovo: čovek stoji usred građevine, kroz uši mu provučeni usijani lanci, krajevima prikovan za dva suprotna zida, jezik mu izvučen i dva strahotna demona režu ga tupim usijanim nožem. A videh tu i drugoga čoveka kome iz ušiju sukće plamen. I ja sa velikim strahom upitah mog mladog putovođu: Zašto je ovako mučenje naloženo za njih? – On odgovori: Onaj prvi razgovarao je u crkvi za vreme bogosluženja; zato mu stružu jezik; a što je stajao nemarno i nije slušao ono što se peva i čita, zato je ovde prikovan lancima. A onome drugome plamen sukće iz ušiju zato što je slušao klevetu i prenosio je drugima.
Iz ove građevine mi otidosmo na ledeni studenac, kraj koga seđaše žena i kutlačom razlivaše vodu na obe strane. Ja upitah moga putovođu, šta ta žena radi. On mi odgovori: Ona je za života svoga na zemlji prodavala mleko mešajući ga sa vodom; i zato je sada primorana da odvaja vodu od mleka.
Od tog studenca vodio je mračan, tesan put. Moj mladi putovođa išao je brzo, prosto je leteo, a mene je već vukao za ruku, pošto nisam bila u stanju da ga sustižem. Ja mu rekoh da više nemam snage da idem, a on mi reče: Budi bodra, krsti se i putuj! – Ja osetih kako stupismo na lestvicu, i taman stadosmo na treću prečagu, kraj naših nogu pade čovek i strovali se u pučinu koja se prostirala pod lestvicom. Strašila se opet stadoše pojavljivati, i ja se silno uplaših. Kada prođosmo lestvicu, ja upitah mog putovođu, zašto su onog čoveka strovalili u pučinu. On mi odgovori: Taj čovek je prošao sva mitarstva, ali ovo nije mogao proći, jer je bio svirep i nemilosrdan.
Putujući od te lestvice, ja sam jedva sustizala mog putovođu, pošto je išao brzo. Odjednom ja čuh strahovitu huku, i ispred sebe ugledah plamen. Tu mog putovođe nestade, i ja se obretoh kraj ognjene reke: voda se u njoj silno talasala, ali to ne behu obični talasi, već nekako naročito visoki i okomiti; u toj reci naroda beše vrlo mnogo; preko te reke behu prebačene dve tanke motke; i ja ugledah moga putovođu na drugoj strani reke. On mi govoraše: Pređi ovamo! – A ja mu odgovorah da se bojim, upašću u reku, i zato ne smem da krenem. Na to odvraćaše: Hajde, ne boj se! ta ti me znaš. – Ne, ja ne znam tebe, odgovarah ja njemu, jer kod nas nema takvih kao što si ti. – On mi opet reče: Ti znaš mene; od mladosti svoje ti si me volela, i meni se molila; i ja sam te odveo u manastir i tamo smestio; a sada si me zaboravila, i evo dve godine kako se ne moliš meni. – Ne, ja ne poznajem tebe, odgovorih mu ja opet. – Ja sam velikomučenik Georgije, reče mi on; i pri tim rečima približi se k meni. Do tog trenutka strašila demonska me gonjahu, govoreći da niko ne može mimoići tu reku. Sveti Georgije me uze za ruku i povede preko reke, a Anđeo Čuvar lećaše. Sa obe strane pojaviše se dva zida, te ja i ne videh reku, i bez ikakvog straha pređoh na drugu stranu sa svetim velikomučenikom Georgijem. I onda mi pođosmo obalom reke; u njoj bejaše mnoštvo naroda; svi se oni starahu da na neki način iskoče iz reke, ali su ponovo tonuli gromko vičući: O, teško meni! teško meni! – U reci ja ugledah poznatog mi seljaka iz našeg sela koji vikaše k meni: Šta ćeš ti ovde? idi odavde, ti nisi u stanju otrpeti ni jednu varnicu ovoga plamena. – U tom trenutku osetih kako mi jedna varnica pade na levu ruku, i ja uzdrhtah. I upitah svetog velikomučenika Georgija, za kakve grehe su ovi ljudi na takvim mukama. On mi odgovori: ovde se nalaze samoubice, i hrišćani koji su se samo nazivali hrišćani a činili su dela nehrišćanska. Svi ti ljudi biće ispod nevernih u ovoj reci; i osloboditi dušu iz ove reke vrlo je teško; treba mnogo molitava i truda za takvo oslobođenje.
Idući dugo obalom te reke, mi primetismo da je naroda u reci sve manje i manje; najzad stigosmo do jednog širokog mosta, i mi pređosmo preko njega. Odjednom ja ugledah dubok sneg, i mi se obretosmo u strašnoj mećavi; ja sam sa velikom mukom jedva išla; hladnoća beše tako užasna da ja osetih kako mi se svi delovi tela počeše kočiti od hladnoće. Tada mi sveti velikomučenik Georgije reče: Budi bodra i krsti se! – Utom naiđosmo na veliko polje, pokriveno ledom: led beše vrlo debeo, i opet strahovita mećava. Tu svetog Georgija nestade. I ja tamo raspoznah monahe po odeći; sede oni, kosa im rastresena, svi drhte od hladnoće i silno cvokoću zubima. Meni ih bi veoma žao, i stadoh se pitati, zašto su ti monasi zapali ovde. Ali, ne videći svetog Georgija, mene spopade strah, i ja pomislih da ću i ja morati ostati ovde. No utom ja osetih neku toplinu oko sebe, i odjednom ugledah nedaleko od sebe svetog Georgija koji mi reče: Ovi monasi življahu u manastiru, i noseći rizu Carice Nebeske življahu nemarno, poslušanja obavljahu nerado, i roptahu na trpezu; tamo, na zemlji, oni mnogo brbljahu jezicima, a ovde ih Gospod primora da cvokoću zubima. No na molitve Carice Nebeske oni su izbavljeni od večnoga plamena.
Sa toga polja mi krenusmo dalje: osećala sam da biva sve toplije i toplije; neka neobična svetlost razlivala se po tom kraju po kome smo putovali. Odjednom ja ugledah ogromno polje, pokriveno travom i cvećem, a sredinom je tekla mala rečica. Sveti Georgije mi reče: To je obećana zemlja; nju će naslediti krotki. – Mene obuze takva radost, da se stadoh osmehivati. I ukoliko smo dalje išli, utoliko su trava i cveće postajali lepši; a svetlost se razlivala kao da je sijalo ne jedno sunce. Usred tog polja dizao se ogroman hram, a blizu njega nalažaše se trem. U tremu visijaše mnogo crnih mantija, u kojima sahranjuju. Mi uđosmo u papertu hrama; i ja čuh tamo divno pevanje, da se rečima opisati ne može. Pevali su: „Svjat, Svjat, Svjat“, i: „Voskresenije Hristovo vidjevše“. Unutrašnjost hrama beše takve krasote, da je nemoguće opisati. Vrata koja su vodila u hram behu kao od bisera i presijavahu se raznovrsnim plamenim bojama. U hramu beše vrlo mnogo stubova; oko njih stajahu monahinje. Zbog ogromnosti hrama njih je izgledalo vrlo malo. Ja poznadoh neke naše još na zemlji žive monahinje i iskušenice, ali sveti Georgije mi reče: Pazi, kada se vratiš nazad na zemlju, ne govori nikome koje si od onih što još žive na zemlji videla ovde, da se te ličnosti, doznavši to o sebi, ne bi pogordile. A ostalo, što ti nisam zabranio, možeš sve pričati. – U hramu pak bejaše tako neobično prijatno, da ja nevoljno uskliknuh: O, Gospode mili! Gospode Blagi! – U sredini hrama dizala se ogromna gora, kao kristalna; ona se prelivala u raznim duginim bojama; no kad ja bacih pogled na sam vrh gore, tamo blistaše takva svetlost, da ja taj blesak ne mogoh izdržati i brzo oborih glavu. Sveti Georgije mi reče: Ovaj hram je spremljen za monahe poslednjih vremena, no njih će biti malo; nema sada na zemlji nastavnika i rukovoditelja, i malo se njih mogu spasti. Ali zato, kakvo je blaženstvo pripremio Gospod za njih!
Diveći se svoj krasoti toj, ja samo jedno govorah: Gospode moj! Gospode! – Utom, sveti Georgije odjednom reče: Pogledaj! Pogledaj! eno Carica Nebeska silazi k nama! – Ja pogledah, i ugledah Najveličanstveniju Ženu, krasote neiskazane, sa krunom i u porfiri; Ona silažaše po vazduhu, osmehivaše se, i priđe mi tako blizu da je htedoh obema rukama uhvatiti, i ja kliknuh: „O Carice Nebeska!“ – A Ona, osmehujući se, prekrsti me tri puta i tiho reče: Sveti Georgije, vrati tu dušu natrag. – Sveti Georgije mi reče: Moli se Njoj, moli svagda! Ona je zastupnica svih hrišćana; dan i noć Ona se moli pred Sinom i Bogom; a naročito se moli za monahe, da ne bi posramili rizu Njenu koju nose.
Tu je videh gde sve po dva i dva prilaze i klanjajući se celivaju Evanđelje i ikonu; i ja sa svetim Georgijem priđoh, i poklonivši se celivah ikonu i Evanđelje. Na analoju ležaše Evanđelje i ikona Božje Matere.
Kada izađosmo iz hrama, mi uđosmo u drugi hram koji beše pored ovoga, samo daleko manji. U sredini ova hrama behu tri stola, zasuta najraznovrsnijim cvećem; oko stolova stajahu prekrasni mladići i seđahu dečaci i pletijahu vence od cveća; mladići učahu dečake da pletu vence; i svi zajedno pevahu vrlo lepo: Aliluja! – Među dečacima ja ugledah svoga bratanca koji je umro ove godine; videvši me on se osmehnu, ali mi ne priđe; i meni bi vrlo žao što on ne progovori ni reči sa mnom. Tu ja stajah dugo, i nije mi se htelo da idem. Ali sveti Georgije me uze za ruku, i mi izađosmo iz hrama. Na moje pitanje, za koga pletu ove vence, sveti Georgije odgovori: Za pravednike.
Nedaleko od tog hrama ja ugledah tri manastira. Sveti Georgije mi reče: To je manastir Vavedenjskih igumanija. – Kada im se približismo, iz jednog manastira iziđe, nedavno umrla, naša igumanija Rafaila. Ona se obrati meni i reče: Ti si, Tekla, već ovde? No, ja te još neću uzeti; tebi se valja još potruditi u tvojoj obitelji. – Još me ona upita kako živimo. A kada joj ja stadoh pričati, ona mi reče: Sve znam. Neka Gospod pomogne materi Apolinariji; ja se za nju i za sve sestre molim. – Kada mati ode od mene, ja pođoh k lepoj kućici. Kod vrata kućice ja ugledah svoju staricu monahinju Ljudmilu; ona otvori vrata i radosno mi reče: Gle, i ti si došla ovamo; ali za tebe je još rano, ja te još neću uzeti. – Ona me onda uvede u keliju, koja beše puna ikona; i beše tu veoma prijatno. Zatim ona sede za sto i nešto pisaše. No čim zazvoni zvono, starica reče: Sada idi doma, a meni valja ići na svetu liturgiju.
Kada iziđoh od nje, sretoh mati Polikseniju; ona mi se veoma obradova i reče: „Eh, Tekla, ti si već ovde? No još je rano za tebe. – Mati Poliksenija me srdačno zagrli i pokaza mi svoju keliju: lepu prizemnu kućicu. I reče mi: Ja sve znam; molim se za svoje kelejnice i žao mi ih je. – A kad ona ode, ja sretoh svoju prvu staricu. Ona mi se takođe veoma obradova, usrdno me zagrli, govoreći mi: I ti si, Tekla, došla k nama? – Ja je upitah: Mati, Vi ste umrli, je li Vam dobro ovde? – Ona odgovori: Ranije mi nije bilo naročito dobro. Sama znaš, živela sam s narodom; bilo je mnogo greha. Ali sestre za šest nedelja umoliše za mene; sada mi je vrlo dobro.
Ona ode od mene; ja ostadoh usred polja. Utom se opet pojavi sveti Georgije, i mi krenusmo dalje. Polje bivaše sve lepše i lepše; u daljini se videla kapija. Odjednom ja ugledah: poljem idu monasi, grupe i grupe, u belim svetlim i zlatotkanim mantijama, sa zlatnim i srebrnim vencima. Iđaše mnogi i arhijereji u zlatnim odeždama, sa krstovima u vencima. U petoj grupi ja poznadoh svog sveštenika, vrlo uzornog života. Ispred monahinja iđahu igumanije sa žezlovima; među monahinjama raspoznadoh mnoge preminule sestre; neke rasoforke behu u belim mantijama sa zlatnim vencima; neke držahu u rukama bukete divnoga cveća. Sve poznate monahinje klanjahu mi se i osmehivahu se; a jedna iskušenica reče: Tekla, i ti si došla k nama? no ne konačno, jer se moraš vratiti natrag. – Na čelu sveštenstva iđaše arhijerej u mitri, sav u zlatu i sa krstom u ruci. U petoj grupi ja raspoznadoh tri jeromonaha iz Tihvinskog Velikog manastira, među njima i oca Klavdijana; oni držahu krstove u rukama. Svi oni behu radosni i veseli, i svi kao da behu jednih godina, tridesetih. Mirjani pak iđahu sa jedne i druge strane; njih beše tako mnogo, kao komaraca u vazduhu. Svi oni prolažahu kroz kapiju. Odjednom pojavi se blizu mene sedi starčić u blistavoj odeždi sa krstovima; ja u njemu poznadoh svetog Nikolaja. On mi reče: Hajdmo! Tebi se valja vratiti natrag.
I mi pođosmo zajedno. I stigosmo na drugo polje, koje je ličilo na našu manastirsku livadu; samo tok reke kao da je drugi. Na tom polju ja ugledah naše monahinje i iskušenice; neke nose travu, neke prevrću seno; sve je nekako svetlo i radosno u njih; one pevaju vrlo divnu pesmu: „Presvjetlij Angel moj Gospodenj“. Odjednom u vazduhu kao da nešto blesnu, i ja ugledah mali venac nad tim mestom gde rađahu naše sestre; venac bejaše zlatan, i postajaše sve veći, dok najzad ne obuhvati ovu livadu; i on se čas podizao, čas opet spuštao; u tom kao da s istočne strane dolažaše igumanija sa žezlom i zakrštavaše sve sestre. Tada se ja okrenuh i pogledah na drugu stranu reke. Tamo beše vrlo mračno; na samoj obali stajahu naše manastirske sestre; kose im behu raspletene; one kao da su htele da pređu na ovu stranu; ali čim bi prišle bliže, obala se pred njima osipala, te su se u stvari one sve više i više udaljavale. Meni ih bi veoma žao. Odjednom preda me stade sa krstom otac Klavdijan u odjejanju, i reče mi: Pazi, ne govori nikome koju si od sestara videla s one strane reke; one će se, možda, dejstvom milosrđa Božjeg i pokajati.
Posle ovih reči ja opet ugledah pored sebe svetog Nikolaja; on mi reče: Sada hajdmo! ja ću te pratiti. – I mi kao dođosmo u keliju; ja legoh na krevet, a on se odmače u ugao i nestade ga. Utom se odjednom otvoriše vrata, i u keliju uđe pokojna naša mati igumanija Rafaila, u zlatotkanoj blistavoj mantiji i sa vencem na glavi; za njom uđe druga monahinja, visoka, crnomanjasta, haljine joj još blistavije, na glavi joj kruna. Ona stade iza matere igumanije i osmehivaše se, a mati priđe k meni i reče: Ti si sada bolesna; neka ti se svešta maslo i popravićeš se. Valja ti se još potruditi u našoj obitelji. – I mati me tri puta zakrsti. A ja je upitah: Mati, ko je to s vama? – Matuška mi odgovori: To je naša blagoverna carica shimonahinja Darija. – A ona stoji i osmehuje se, i izdaleka me zakrsti; pa onda nestadoše.
Posle toga ja se probudih, obuhvatih pogledom ovu keliju, i sva mi se ona učini prljava i mračna posle onoga što sam videla. I ja naglas zaridah što sam se probudila, što sam opet na zemlji usred ovog blata. S početka ja ni jednu od sestara što behu oko mene ne raspoznah; tako mi one izgledahu ružne, crne, u poređenju sa onim kakve ih videh u polju i u onim povorkama. Ubrzo zatim ja potpuno dođoh k sebi, raspoznadoh sve sestre, i prve moje reči njima behu ove: Sestre moje, nikome ne činite zla! A šta će vas za zlo snaći u onom svetu, strašno je i pomisliti.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *