NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
JEROMONAH SERAFIM ROUZ
„Duša posle smrti“
Hrišćanski doživljaj Nebesa
 
Istinski hrišćanski doživljaj Nebesa uvek nosi u sebi jedan te isti pečat onostranog iskustva. Oni koji su videli Nebesa nisu prosto putovali na drugo mesto, nego su stupali u potpuno drugačije duhovno stanje. Mi koji to nismo lično doživeli moramo se zadovoljiti opisom određenih spoljašnjih obeležja na osnovu kojih se ovi doživljaji prilično jasno mogu razlikovati od svih onih doživljaja vazdušnog carstva koje smo ranije razmotrili.
U mnogim žitijima Svetih opisuje se kako su ljudi sa zemlje posmatrali uzlaženje duša na Nebesa. U žitiju sv. Antonija Velikog čitamo: „A drugi put Antonije sedaše u gori i podigavši pogled vide kako se neko uznosi po vazduhu, a mnoštvo ga sa radošću susreće. Diveći se tome i veličajući taj sabor, on se stade moliti da mu se otkrije značenje viđenog. I odmah mu se javi glas: „To je duša Amona monaha nitrijskog, koji do starosti prebivaše u podvigu“ (Žitije sv. Antonija).
Ava Serapion ovako opisuje smrt svetog Marka Tračkog: „Pogledavši gore, ja ugledah kako dušu svetoga – već oslobođenog sveza tela – Anđeli svojim rukama pokrivaju sjajnom belom rizom i iznose na Nebesa. Ja sam pogledom pratio put njenog uznošenja kroz vazduh i video otvorena Nebesa. Tada videh da mnoštvo demona stoji na tom putu i čuh Anđelski glas upućen njima. „Sinovi tame, bežite i sakrijte se od svetlosti pravde!“ Sveta duša Markova beše zadržana u vazduhu oko jedan sat. Onda se začu s Nebesa glas koji govoraše Anđelima: „Uzmite i dovedite ovamo toga koji posrami demone“. Kada duša prepodobnoga potpuno nepovređena prođe kroz demonske legije i već se bila približavala otvorenim Nebesima, ugledah na priliku desnu ruku koja se pruža s Nebesa da prihvati neporočnu dušu. Zatim se ovo viđenje sakri od mojih očiju i više ništa ne videh“ (Žitija Svetih, 5. april).
Iz ovih primera već možemo uočiti tri osobenosti istinskog hrišćanskog doživljaja Nebesa. To su: da se duša uznosi na Nebesa, da je prate Anđeli, i da je dočekuju žitelji Nebesa, čijim se obiteljima ona i pridružuje.
Postoje različiti doživljaji Nebesa. Ponekad duša biva odvedena tamo pre smrti da bi videla tamošnju krasotu ili mesto koje joj je pripremljeno. Tako sveta Mavra, pošto nije prihvatila dva lažna viđenja potekla od palih duhova, tokom svog mučeničkog stradanja (što smo ranije navodili kao primer mogućeg iskušenja u času smrti) ovako opisuje bogodano viđenje koje je potom usledilo: „Takođe videh i trećeg mladića, predivnog izgleda, čije lice sijaše kao sunce. Uzevši me za ruku, on me uzvede na Nebesa i pokaza mi presto, pokriven belom odeždom i prekrasan venac. Zadivljena takvom lepotom, ja upitah mladića koji me je na Nebesa doveo: „Gospodine, čije je ovo? „, a on mi reče: „To je nagrada za tvoj podvig… Ali, vrati se sada u svoje telo; ujutru u šest sati doći će anđeli Božji da uzmu vaše duše i uzvedu ih na Nebesa“ (Žitija Svetih, 3. maj).
Postoji i doživljaj viđenja Nebesa iz daleka, kao u slučaju Stefana, koji je video „Nebesa otvorena i Sina Čovečijega gde stoji s desne strane“. (Dela 7, 56). Ovde ćemo, međutim, razmotriti samo onaj doživljaj koji je najsličniji savremenom „posmrtnom“ iskustvu – uzlaženje na Nebesa, bilo nakon smrti ili u bogodanom viđenju, „u telu“ ili „van“ njega.
Sveti Salvije Albinski, galski jerarh iz VI veka, pošto je bio mrtav skoro ceo dan, vratio se u život, i svom prijatelju Grigoriju Turinskom ispričao sledeće: „Kada se moja ćelija potresla pre četiri dana, a ti me video kako ležim mrtav, dva Anđela su me podigla i odnela na sam vrh Nebesa, i meni se činilo da se pod mojim stopalima nalazi ne samo ova jedna zemlja, nego i sunce i mesec, oblaci i zvezde. Zatim su me proveli kroz dveri koje su sijale svetlošću blistavijom od sunčane i uveli u zdanje gde su svi podovi blistali kao zlato i srebro. Ta svetlost se ne da opisati. Na tom mestu nalazilo se mnoštvo naroda – po izgledu, ni muškarci, ni žene – koje se prostiralo tako daleko na sve strane da mu se nije mogao sagledati kraj.
Anđeli mi napraviše prolaz kroz tu masu ljudi i mi dođosmo na mesto u koje smo još iz daljine upirali pogled. Nad tim mestom se nadnosio oblak koji beše blistaviji od bilo kakve svetlosti, iako nigde ne beše ni sunca, ni meseca, ni zvezda. Zaista, to sami oblak svojim sjajem blistaše jače od njih. Iz oblaka tada dođe glas sličan glasu mnogih voda. Mene grešnoga pozdraviše s velikom čašću neka bića od kojih jedni behu obučeni u svešteničke odežde, a drugi u obične haljine. Moji pratioci mi rekoše da su to mučenici i drugi sveti koje mi na zemlji proslavljamo i kojima se usrdno molimo. Dok sam tamo stajao, zapahnu me takav sladostan miomir da ja, nasićen njime, nisam osećao nikakvu potrebu za hranom ili pićem sve do ovog časa. Zatim začuh glas koji reče: „Neka se ovaj čovek vrati na zemlju jer je potreban našim crkvama“. Ja sam čuo glas, ali ne mogah videti ko to govori. Onda padoh ničice na zemlju, zaplakavši: „Avaj, avaj Gospode“, rekoh, „Zašto si mi pokazao sve ove stvari kad ih ponovo uzimaš od mene? “ A glas koji mi govoraše, reče: „Idi u miru, Ja ću se starati o tebi dok te ne dovedem ponovo na ovo mesto“. Moji pratioci me tada ostaviše i ja se, plačući, vratih kroz dveri na koje i uđoh“ (Istorija Franaka, knj. VII, 1).
Ovaj doživljaj ukazuje na nekoliko još važnijih obeležja: blistavost nebeske svetlosti, nevidljivo prisustvo Božje, čiji glas se čuje, trepetno poštovanje koje Sveti ukazuju Bogu i osetivost Božje blagodati date u vidu neopisivog miomirisa. Takođe se jasno kaže da mnoštvo „ljudi“ viđenih na Nebesima (pored Anđela koji prate dušu) – jesu duše Mučenika i Svetih.
Isto tako i monah iz Venloka, pošto je od Anđela bio uznesen i pošto je prošao mitarstva, „ugledao je predivno mesto gde je mnoštvo veoma lepih ljudi likovalo s neizrecivom radošću, pozivajući i njega da podeli sa njima tu sreću i radost ako mu je dopušteno. A od daha ovih blaženih duša koje se naslađivahu zajedničkom radošću do njega dopiraše čudesan miomiris. Sveti anđeli mu rekoše da je to mesto Raj Božji. Vide još i „veličanstvene zidine zadivljujuće dužine i visine koje sijaju blistavim sjajem“, a Sveti Anđeli mu rekoše: „Ovo je taj sveti i slavni grad, nebeski Jerusalim, gde duše Svetih prebivaju u večnoj radosti. “ On kazivaše da su ove duše i zidine ovog slavnog grada… bile tako zaslepljujuće blistave da nije uopšte mogao da gleda u njih“ (Pisma Svetog Bonifacija).
Možda je najpotpuniji i najčudesniji doživljaj Nebesa ikada zabeležen u hrišćanskoj literaturi onaj koji je imao Sveti Andrej Hrista radi Jurodivi (živeo u Konstantinopolju u IX veku). Ovaj doživljaj je, na osnovu kazivanja samog Svetitelja, zapisao njegov prijatelj Nikifor. Ovde navodimo samo pojedine delove.
Jednom, za vreme surove zime, Sveti Andrej je ležao na ulici promrzao i već na samrti, kad odjednom oseti toplinu i ugleda prekrasnog mladića sa licem koje je blistalo poput sunca. Ovaj mladić ga povede u Raj, na treće Nebo. „Po Božjoj volji ja prebivah dve nedelje u ovom sladosnom viđenju… Videh sebe u prekrasnom i divnom Raju… umom i srcem divljah se neizrecivoj lepoti Raja i naslađivah se hodajući po njemu… Preda mnom iđaše mladić, lica svetlog poput sunca, i odeven u purpurnu haljinu… Idući za njim, ugledah velik i divan Krst, nalik na dugu, oko koga ukrug stajahu ognjevidi pevači. Oni uznošahu milozvučno pjenije, slavosloveći Gospoda, nekada na Krst raspetoga. Mladić koji iđaše preda mnom, priđe Krstu, celiva ga, pa dade i meni znak da i ja celivam Krst… Dok ga celivah, ja se ispunih neizrecivom duhovnom sladošću i osetih miomiris snažniji od onog rajskog. Prošavši pored Krsta, pogledah naniže i ugledah pod sobom kao morski bezdan… Moj putovođa se okrete i reče mi: „Ne boj se, jer nam se valja popeti još više“. I on mi pruži ruku. Kad ga uzeh za ruku, već smo bili iznad drugog Neba. Tamo videh divne muževe, njihov spokoj i ljudskim jezikom neiskazivu radost njihovog slavljenja… I gle, uziđosmo iznad trećeg Neba, gde ja videh i čuh mnoštvo Nebeskih Sila koje pesmom slavoslovljahu Boga. I reče mi mladić što me vođaše: „Kad se ukloni zastor, ugledaćeš Gospoda Hrista. Pokloni se Njegovom Prestolu“. Čuvši ovo, ja se obradovah i sav ustreptah, jer me obuze u isti mah užas i neiskaziva radost. I gle, nekakva plamena ruka ukloni zastor i ja, poput proroka Isaije, ugledah moga Gospoda „gde sedi na Prestolu visokom i uzdignutom, i Serafimi stajahu oko Njega“ (Is. 6, 1)… Ugledavši Ga, ja padoh pred Njim ničice… Čak i sada, sećajući se tog viđenja, ja se ispunjavam neizrecivom radošću. Potom sva nebeska vojska zapeva predivnu neizrecivu pesmu i ja se opet – ni sam ne znam kako – obretoh u Raju i hodih po njemu… “ (Žitija Svetih, 2. oktobar).
Kada je sveti Andrej pomislio kako nije video Majku Božju na Nebesima, Anđeo mu reče: „Hteo si da vidiš ovde Caricu, Onu koja je sjajnija od nebeskih sila? Nije ovde, otišla je u mnogostradalni svet da pomaže ljudima i teši nevoljnike. Pokazao bih ti njeno sveto mesto, ali više nema vremena, pošto se moraš vratiti natrag“. Ovim se još jednom potvrđuje da se Anđeli i Svetitelji u jedno isto vreme mogu nalaziti samo na jednom mestu.
U XIX veku, slično istinito viđenje Nebesa imao je shimonah Teodor Svirski, učenik starca Pajsija Veličkovskog. Pri kraju svojih zemaljskih dana, on je iskusio silno delovanje Božje blagodati na sebi. Nedugo posle jednog takvog slučaja, on se razboleo, i tri dana bio u nekoj vrsti kome. „Kada je pao u zanos i našao se van sebe, pred njim se pojavi neki nevidivi mladić koji se mogao osetiti i opaziti samo čuvstvom srca. Taj mladić ga povede jednom uskom stazom na levu stranu. Sam O. Teodor je kasnije pričao da je imao osećaj da je već umro i sam sebi je rekao: „Umro sam. Ne znam hoću li se spasiti ili ću poginuti“. „Spasen si!“ – odgovori mu na te njegove pomisli nevidivi glas. I odjednom nekakva sila poput snažnog vihora poduhvati ga i prenese na drugu stranu.
„Okusi radost rajskog obručenja koju dajem onima koji me ljube“ – ču se nevidljivi glas. O. Teodoru se učini kao da s ovim rečima Sam Spasitelj položi svoju desnu ruku na njegovo srce i on bi uznesen u neko neizrecivo prijatno, ali potpuno nevidivo i zemaljskim rečima neopisivo obitalište. Iz tog čuvstva on pređe u drugo, još uzvišenije, pa onda u treće, ali sva ta čuvstva, kako on sam govoraše, mogao je samo da zapamti srcem, ali ne i da shvati razumom.
Potom on ugleda nešto kao hram i u njemu, blizu oltara, kao šator, u kome behu petoro ili šestoro ljudi. Misleni glas mu reče: „Radi ovih ljudi se odgađa tvoja smrt. Radi njih ćeš još poživeti! Tada mu beše otkriven duhovni uzrast nekih njegovih učenika, pa mu onda Gospod saopšti kakva će iskušenja zagorčati veče njegovog života… Ali Božanski glas ga uveravaše da ovi besni talasi neće nauditi radi njegove duše, jer je njen nevidljivi krmanoš – Hristos“ (Iz „životopisa optinskog starca jeromonaha Leonida, 1876. g.).
Mogli bi se navesti i drugi primeri iz žitija svetitelja i podvižnika, ali bi to bilo samo ponavljanje već rečenog. Poučno bi, međutim, bilo radi poređenja sa savremenim „posmrtnim“ iskustvima, izneti iskustvo savremenog grešnika na Nebesima. Tako, autor teksta „Neverovatno za mnoge… “ (čije smo svedočanstvo već nekoliko puta navodili), nakon što je izmakao demonima na mitarstvima, blagodareći zastupništvu Majke Božje, opisuje kako je, još uvek vođen Anđelima, nastavio da se kreće naviše, i onda, kaže: „Ugledah iznad sebe jarku svetlost. Ona mi se učini nalik sunčanoj, ali beše mnogo, mnogo snažnija od nje. Tamo mora da je neko carstvo svetlosti…
I odjednom, velikom brzinom mi uđosmo u oblast te svetlosti, i ona me doslovce oslepi. Ja zatvorih oči podigavši ruke k licu…
„Bože moj, šta je ovo, kakva li je ovo svetlost? Zašto je ona za mene kao mrkli mrak? Ne mogu da gledam, i kao u tmini ništa ne vidim… “
Ta nemogućnost da vidim, da gledam, još je uvećavala moj strah od neizvesnog, tako prirodan u ovom za mene nepoznatom svetu, i ja, silno uznemiren, pomislih: šta će biti dalje? Hoću li skoro proći ovu oblast svetlosti i ima li njoj uopšte kraja?
Ali, desilo se nešto drugo. Začu se veličanstven, bez gneva, ali vlastan i odlučan glas: „Nije spreman!“ A potom… potom se za tren zaustavismo u našem strelovitom letu naviše – i počesmo brzo da padamo… “ (str. 48-49).
U ovom slučaju još jasnije je opisana priroda ove nebeske svetlosti: ona je takva da njeno viđenje može podneti samo onaj ko se, poput svetoga Salvija i Andreja, hrišćanskim životom i podvizima pripremio za to.
 
Svojstva istinitog viđenja Nebesa
Pogledajmo sada ukratko glavna obeležja ovih istinitih doživljaja Nebesa i razmotrimo u čemu se razlikuju od iskustava boravka u vazdušnom carstvu opisanih u prethodnim poglavljima.
1. Istiniti doživljaj Nebesa uvek se otkriva na kraju procesa ushođenja koji se obično odvija kroz mitarstva (ako je duša dužna da tamo „plati“ neku „carinu“). S druge strane, u savremenim „vantelesnim“ i „posmrtnim“ stanjima mitarstva i demoni se nikad ne susreću, a samo ponekad se opisuje proces ushođenja.
2. Dušu na Nebesa uvek vode Anđeli ili Anđeo, i ona nikad ne „zaluta“ tamo slučajno, niti se kreće po svojoj sopstvenoj volji ili sopstvenim silama. Ovo je jedna od najupečatljivijih razlika između istinitog doživljaja Nebesa i savremenih iskustava pentakostalaca i drugih koji opisuju „posmrtna“ stanja u „Raju“ i na „Nebesima“. Ta nepravoslavna iskustva su u suštini istovetna sa ovosvetskim i čak ateističkim doživljajima „raja“, kao što smo već videli ranije, a razlikuju se samo u nebitnim detaljima interpretacije, što lako može biti plod ljudske mašte dok duša boravi na „astralnom planu“. U stvari, u tim nepravoslavnim iskustvima dušu nikada ne vode Anđeli. O ovome je pisao sveti Jovan Zlatoust u tumačenju Lukinog Jevanđelja (16, 19-31): „Lazara tada odvedoše anđeli. Naprotiv, dušu onoga (bogataša) uzeše neke strašne sile, možda i poslane zbog toga. Jer duša ne može sama sebe odvesti u onaj život, to je nemoguće. Ako mi, idući iz grada u grad potrebujemo vodiča, koliko li će on biti potrebniji duši kada se istrže iz tela i predaje budućem životu? (Beseda „Antiohijskom narodu“ III, „O Lazaru“, citirano po mitr. Makariju „Pravoslavna dogmatima“ II, str. 536).
Ovo se zbilja može smatrati probnim kamenom autentičnosti doživljaja Nebesa. U savremenim „posmrtnim“ iskustvima duši se najčešće predlaže da izabere – hoće li da ostane u „raju“, ili da se vrati natrag na zemlju. Istiniti doživljaj Nebesa, međutim, nikad ne biva po ljudskom izboru, nego po Božijoj zapovesti, koju izvršavaju Njegovi Anđeli. U današnjim „vantelesnim“ doživljajima „raja“ obično nema potrebe za nekakvim vodičem, zato što se sve zbiva upravo ovde, u vazduhu nad nama, još uvek u ovome svetu. Prisustvo Anđela-vodiča neophodno je tek ako se radi o doživljavanju nečega van ovog sveta, neke drugačije stvarnosti, gde se duša ne može kretati samostalno (ovo ne znači da đavoli ne mogu uzeti obličje „Anđela-vodiča“, ali oni to u savremenim iskustvima retko čine).
3. Doživljaj Nebesa zbiva se u blistavoj svetlosti i praćen je jasnim znacima Božje Blagodati, naročito divnim miomirisom. Takva znamenja se, istini za volju, ponekad sreću i u današnjim „posmrtnim“ iskustvima, ali između ove dve vrste znamenja postoji bitna razlika, čiju važnost teško da možemo prenaglasiti. Naime, savremena iskustva su površna, čak čulna, ona se ni po čemu ne razlikuju od sličnih iskustava neverujućih ljudi, osim po hrišćanskom dekoru koji posmatrač vidi tokom „vantelesnog“ iskustva (ili ga sam dodaje). Ovo iskustvo ne predstavlja ništa drugo do prirodno osećanje zadovoljstva u „vantelesnom“ stanju, prevučen tanušnom „hrišćanskom“ glazurom. (Takođe je u nekim slučajevima moguće da demoni pridodaju i svoju obmanu kako bi posmatrača još više uvukli u gordost i učvrstili ga u njegovom površnom poimanju Hrišćanstva, ali nema potrebe da sada razmatramo to pitanje). S druge strane, u istinitim hrišćanskim iskustvima njihova dubina se potvrđuje zaista čudesnim pojavama: svetoga Salvija je blagouhanje tako „zasitilo“ da duže od tri dana nije osećao potrebu ni za hranom ni za vodom. Tek kada je ispričao svoj doživljaj, miomiris je iščezao, i njegov jezik je otekao i prekrio se ranama; sveti Andrej je bio odsutan dve nedelje; K. Ikskul je bio „klinički mrtav“ tokom 36 sati. U savremenim „posmrtnim“ iskustvima svakako se ponekad dešavaju „čudesna iscelenja“ u stanjima koja su bliska smrti ili su nalik na nju, ali nikada ništa tako neobično kao u navedenim slučajevima. Takođe, nikada se ne pojavljuje ništa što bi ukazivalo na to da su ti ljudi zbilja bili na Nebesima, već prosto svedoci o tome da su iskusili prijatnost boravka u „vantelesnoj“ stvarnosti (tzv. „astralna ravan“). Razlika između ovih savremenih iskustava i istinitih doživljaja Nebesa potpuno je istovetna onoj razlici koja postoji između današnjeg površnog „hrišćanstva“ i istinitog Pravoslavlja. Na primer, „mir“ koji oseti čovek koji je „prihvatio Isusa kao svog ličnog Spasitelja“, ili imao, u naše vreme tako uobičajeno iskustvo da „govori nepoznate jezike“ ili imao viđenje „Hrista“ (što takođe danas nije retkost), ali koji ne zna ništa o svesnom hrišćanskom življenju u podvigu i pokajanju, niti se ikada pričestio istinskim Telom i Krvlju Hristovom u Svetim Tajnama od samog Hrista ustanovljenim, takav se, dakle, „mir“ ne može nikako uporediti sa onim mirom koji otkrivamo u žitijama velikih pravoslavnih Svetitelja. Savremena iskustva su običan falsifikat istinitog doživljaja Nebesa.
4. Istiniti doživljaj Nebesa praćen je osećanjem takvog strahopoštovanja pred Božijom veličanstvenošću i osećanjem takve svoje nedostojnosti da se On sagleda (sazercava), kakva se danas retko sreću i među pravoslavnim hrišćanima, a kamoli kod onih koji se nalaze van Crkve Hristove. Iskreno, iz dubine srca osećanje nedostojnosti svetog Salvija, trepetno poklonjenje svetog Andreja Gospodu Hristu i slepilo K. Ikskula izazvano svetlošću koju nije bio dostojan da gleda, – predstavljaju nešto što se ne može sresti u savremenim iskustvima. Oni koji danas u vazdušnom carstvu vide „raj“, osećaju „radost“, „sreću“, „zadovoljstvo“, ali retko kada i nešto više od toga. Ako vide „Hrista“, ma u kakvom vidu, to je samo zato da bi sebi priuštili zadovoljstvo da razgovaraju sa Njim, što je, recimo, karakteristično za iskustva u „harizmatskom“ pokretu. Element Božanskoga i element čovekovog trepetnog stava pred Bogom nije prisutan u ovakvim iskustvima.
Mogli bismo navesti i druga svojstva istinitog doživljaja Nebesa (opisana naročito u Žitijama Svetih), ali i ovo što je dosad rečeno sasvim je dovoljno da bismo istiniti doživljaj mogli jasno razlikovati od savremenih iskustava.
Treba međutim imati uvek na umu, kad god se usudimo da govorimo o ovakvim uzvišenim doživljajima onostranog, da su nam oni dati više kao nagoveštaji, nego kao potpuni opisi onoga što se ljudskim jezikom i ne da uopšte valjano opisati: „što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube“ (1 Kor. 2, 9).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *