NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
SVETI JOVAN ŠANGAJSKI
„Život posle smrti“
„Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka“Nikejski Simvol vere
 
Beskrajna i neutešna bi bila naša žalost za umrlim bližnjim da nam Gospod nije dao večni život. Naš život bi bio besciljan ukoliko bi se završavao smrću. Koja korist bi bila onda od vrlina i dobrih dela? Onda bi oni koji kažu „da jedemo i pijemo, jer sutra ćemo umrijeti!“ (1. Kor. 15, 32) bili u pravu. Ali čovek je stvoren za besmrtnost i Hristos je Svojim vaskrsenjem otvorio vrata Carstva Nebeskog, večnog blaženstva onima koji su verovali u Njega i živeli pravedno. Naš zemaljski život je priprema za budući život, a ta se priprema završava smrću. Ljudima predstoji da jednom umru, a onda sud (Jevr. 9, 27). Tad čovek ostavlja sve svoje zemaljske brige; telo mu se raspada da bi ponovo ustalo kad bude Opšte Vaskrsenje.
Ali duša njegova nastavlja da živi ne prekidajući svoje postojanje ni na trenutak. Mnoga javljanja mrtvih su nam dana da bi delimično saznali šta se dešava s dušom kad napusti telo. Kada prestane gledanje telesnim očima, počinje gledanje duhovnim. Obraćajući se u pismu svojoj sestri na samrti, episkop Teofan Zatvornik piše: „Pa ti nećeš umreti. Telo će tvoje umreti, a ti ćeš preći u drugi svet, živa, svega svesna i prepoznaćeš sav svet oko sebe“ („Za dušu korisno štivo“, avgust 1894).
Posle smrti duša je živa i njena čula su izoštrena, a ne raslabljena. Sv. Amvrosije Mediolanski uči: „Pošto duša i dalje živi posle smrti, ostaje dobro koje se ne gubi sa smrću, već raste. Dušu ne zadržavaju nikakve prepreke koje joj smrt postavlja, ona je još aktivnija, jer deluje u svojoj vlastitoj sferi bez ikakve veze s telom, koje joj je pre na teret, nego na korist“ (Sv. Amvrosije „Smrt kao dobro“).
Prepodobni ava Dorotej, otac iz 6. veka, sažima učenje ranih Otaca u vezi sa ovim pitanjem: „Jer duše sve pamte šta je bilo ovde, kako kažu oči, i reči, i dela, i misli, i ništa tada ne zaborave. U Psalmu je rečeno: „Taj dan propadnu sve pomisli njegove. “ (Ps. 146, 4); to se kaže o pomislima ovoga veka, tj. o izgradnji, imućstvu, roditeljima, deci i svim radnjama i poukama. Sve ovo je o tome kako duša izlazi iz tela, gine… A šta je učinila od vrlina ili strasti sve to pamti i ništa ne iščezava za nju…
I, kako rekoh, duša ništa ne zaboravlja od onog što je činila u ovom svetu, već se svega seća po izlasku iz tela, i to bolje i jasnije pošto se oslobodila zemaljskog tela“ (Ava Dorotej, Pouka 12).
Veliki podvižnik 5. veka, prepodobni Jovan Kasijan, jasno formuliše aktivno stanje duše posle smrti u odgovoru jereticima koji veruju da je duša posle smrti nesvesna: „Duše posle rastanka od tela nisu prazne, ne ostaju bez ikakvih osećanja; to dokazuje jevanđeljska priča o Lazaru i bogatašu (Luka 16, 22-28)… Duše umrlih ne samo da se ne lišavaju svojih osećanja, već ne gube ni raspoloženja svoja, tj. nadu i strah, radost i tugu, i nešto od onog što očekuju na sveopštem sudu već sad počinju da predosećaju… One postaju još življe i revnosnije počinju da slave Boga. I zaista, ako razmotrimo svedočenje Sv. Pisma o prirodi same duše, neće li biti krajnja glupost ili bezumlje – makar imalo posumnjati u to da najdragoceniji deo čoveka (tj. duša), u kojoj se, po blaženom Apostolu, nalazi slika Božja (1. Kor. 11, 7; Kol. 3, 10), posle odvajanja od ugojenog tela u kome se nalazi u ovom životu, postaje kao bezosećajna – ona koja sadrži u sebi svu silu razuma, sobom čak nemu i bezosećajnu plot čini osećajnom? Odavde sledi i da svojstvo samog razuma traži da duh, po odvajanju od te plotske ugojenosti koja slabi, svoje razumne snage dovede u najbolje stanje, pročisti ih i učini finijim, a ne da ih se liši“ (str. 178-179).
Savremena „posmrtna“ iskustva su snabdela ljude začuđujućim činjenicama o svesnosti duše posle smrti, o većoj oštrini i brzini duše posle smrti, o većoj oštrini i brzini njenih umnih sposobnosti. Ali te činjenice nisu dovoljne da zaštite čoveka u tom stanju od obmana u „vantelesnoj“ sferi: treba vladati celim hrišćanskim učenjem o tom pitanju.
 
Početak duhovnog viđenja
Duhovna viđenja često počinju kod samrtnika pre smrti, i još dok vide ljude oko sebe i čak pričaju s njima oni vide i nešto što drugi ne vide.
Ovo iskustvo samrtnika je praćeno tokom vekova, i danas ovakvi slučajevi nisu novina. Međutim, ovde treba ponoviti ono što je ranije rečeno: samo u blagodatnim posetama pravednika kada se pojavljuju Sveti i Anđeli mi možemo da budemo sigurni da su to stvarno bila bića iz drugog sveta. U običnim slučajevima, kada samrtnik vidi svoje umrle prijatelje i rođake, to može da bude samo prirodno poznanstvo s nevidljivim svetom u koji treba da uđe; istinska priroda likova umrlih koji se pojave u tom trenutku je poznata, moguće, jedino Bogu, – i nema potrebe da mi ulazimo u to.
Sigurno je da Bog daje to iskustvo i kao najočigledniji način da se samrtniku stavi na znanje da onaj svet nije potpuno nepoznato mesto, da onaj život takođe karakteriše ljubav koju čovek gaji prema svojim bližnjima. Preosvešteni Teofan dirljivo izlaže ovu misao u rečima upućenim umirućoj sestri: „Tamo će te dočekati otac i majka, braća i sestre. Pokloni im se i pozdravi ih – i moli da se zauzmu za nas. Okružiće te tvoja deca sa svojim radosnim pozdravima. Tamo će ti biti bolje nego ovde. “
 
Susret s duhovima
Ali po izlasku iz tela duša se nalazi među drugim duhovima, dobrim i zlim. Obično ona stremi onima koji su joj bliži po duhu, i ako je još u telu bila pod uticajem nekih od njih, ona će i ostati zavisna od njih i po izlasku iz tela, ma kako se odvratni oni činili u susretu.
Ovde nam se ponovo napominje da onostrani svet, mada nam neće biti potpuno tuđ, neće biti ni samo prijatan susret s voljenima „u luci“ sreće, već duhovni sudar koji ispituje raspoloženje naše duše za života – da li je više naginjala ka Anđelima i Svetima, vodeći život ispunjen vrlinama i po zapovestima Božjim, ili se pak putem nemara i bezverja učinila pogodnim za društvo palih duhova. Preosvešteni Teofan Zatvornik lepo kaže da se u vazdušnim mitarstvima duša pre iskušava, nego što se optužuje.
Mada je sama činjenica suda u zagrobnom životu van svake sumnje – kako pojedinačnog suda odmah posle smrti, tako i Strašnog Suda na kraju sveta – spoljašnja osuda Božja će biti samo odgovor na unutrašnje raspoloženje koje je duša u sebi izgradila u odnosu na Boga i duhovna bića.
 
Prva dva dana posle smrti
U toku prva dva dana duša uživa u relativnoj slobodi i može da posećuje na zemlji ona mesta koja su joj draga, ali već trećeg dana ona odlazi u druge sfere.
Ovde arhiepiskop Jovan prosto ponavlja učenje poznato Crkvi od 4. veka. Predanje saopštava da je Anđeo koji je pratio prepodobnog Makarija Aleksandrijskog u pustinji rekao, objašnjavajući crkveno pominjanje umrlih trećeg dana od smrti: „Kada se trećeg dana u crkvi za dušu izvrši prinošenje, Anđeo joj ublaži žalost koju oseća zbog razdvajanja od tela, jer slavoslovlje i prinošenje u crkvi Božjoj za nju budi u njoj dobru nadu. Jer se u toku dva dana duši daje da, zajedno sa Anđelima koji su uz nju, ide po zemlji gde hoće. Zato duša koja voli telo luta ponekad oko kuće u kojoj se rastala od tela, nekad oko groba u koji joj je položeno telo; i tako ona provodi dva dana, kao ptica, tražeći sebi gnezdo. A vrlinska duša ide po onim mestima gde je obično činila dobra dela. Trećeg dana Onaj Koji je vaskrsao iz mrtvih nalaže svakoj hrišćanskoj duši da se podržavajući Njegovo vaskrsenje uznese na nebo i pokloni Bogu“ (Reči Makarija Aleksandrijskog o izlasku duše pravednih i grešnih).
U pravoslavnom činu sahranjivanja umrlih prepodobni Jovan Damaskin živo opisuje stanje duše koja se rastala od tela, ali se još uvek nalazi na zemlji, a ne može da opšti s dragim osobama koje vidi: „Avaj, kakav podvig čeka dušu koja se rastaje od tela! Na Anđele oči podiže, uzalud se moli: prema ljudima ruke pruža, ali ne nalazi pomoćnika. O ovome, draga moja braćo, mislimo u našem kratkom životu, molimo Hrista za pokoj umrlih i za veliku milost našim dušama“ (Čin opela mirjana, stihira samoglasna, glas).
U pismu mužu svoje sestre na samrti sv. Teofan piše: „Pa sestra neće umreti; telo umire, a lice ostaje. Prelazi samo u drugi poredak života. U telu koje leži ispod likova svetih i koje se posle iznosi nje nema, i u grob je ne sakrivaju. Ona je na drugom mestu. Živa je isto kao sad. U prvo vreme i prve dane biće pored vas – samo što ne priča i ne može da se vidi, inače je tu… Imajte to u mislima. Mi koji ostajemo plačemo za onima koji odlaze, a njima je lakše: to stanje je radosno. Oni koji su umrli, a onda su u telo vraćeni, nalazili su ga veoma neudobnim za život. Isto će i sestra osećati. Njoj je tamo bolje, a mi očajavamo kao da se s njom neka nesreća dogodila. Ona gleda i sigurno se čudi tome“ („Za dušu korisno štivo“, avgust 1894).
Treba imati u vidu da ovaj opis prva dva dana posle smrti predstavlja opšte pravilo, koje ni u kojem slučaju ne obuhvata sve situacije. I stvarno, većina citiranih u ovoj knjizi odlomaka iz pravoslavne literature ne potpada pod ovo pravilo, i to iz očiglednog razloga: Svetitelje koji se nisu ni vezivali za mirske stvari, nego su neprestano živeli u iščekivanju prelaska u drugi svet, čak ne privlače ni ona mesta gde su činili dobra dela, oni odmah počinju da se uznose na Nebesa. Drugi pak, poput K. Ikskula, počinju po Božijem promislu, da se uznose pre nego što isteknu dva dana po osobitoj milosti Božjeg proviđenja. S druge strane, sva savremena „posmrtna“ iskustva, ma kako bila fragmentarna, ne potpadaju pod ovo pravilo: vantelesno stanje je samo početak prvog perioda bestelesnog lutanja duše na mestima koja je vezuju za zemlju, ali niko od ovih ljudi nije proveo u stanju smrti dovoljno dugo da bi čak mogao da sretne dva Anđela koji treba da ih prate.
Neki kritičari pravoslavnog učenja o posmrtnom životu smatraju da su slična odstupanja od pravila „posmrtnog“ iskustva dokaz protivrečnosti u pravoslavnom učenju, ali ovi kritičari shvataju sve isuviše bukvalno. Opis prva dva dana (kao i ostalih) nikako nije nekakva dogma; to je samo model koji pokazuje najopštiji red posmrtnog iskustva duše. Mnogi slučajevi, kako u pravoslavnoj literaturi, tako i u pričama o savremenom iskustvu, gde su se mrtvi odmah javljali živima prvog ili drugog dana posle smrti (ponekad u snu) služe kao primer istinitosti toga da duša stvarno ostaje blizu zemlje neko vreme. (Prava javljanja mrtvih posle ovog kratkog perioda slobode duše su mnogo ređa i uvek bivaju po Božjoj Volji s nekim naročitim ciljem. a ne nečijom slobodnom voljom. Ali do trećeg dana. a često i pre, taj period se završava).
 
Mitarstva
U to vreme (trećeg dana) duša prolazi kroz legione zlih duhova koji joj pregrađuju put i optužuju za razne grehe u koje su je sami uvukli. U skladu sa raznim otkrivenjima postoji dvadeset takvih prepreka, tzv. „mitarstva“, a na svakom od njih se istražuje ovaj ili onaj greh; prošavši jedno mitarstvo, duša prelazi na sledeće. I samo ako ih uspešno prođe sve, duša može da nastavi svoj put izbegavši da bude odmah bačena u ad. Kako su užasni ovi demoni i mitarstva može se videti iz toga da je Sama Bogorodica, kada joj je Arhanđel Gavrilo saopštio o približavanju njene smrti, molila Sina Svog da izbavi Njenu dušu od ovih demona. Kao odgovor na Njene molitve Sam Gospod Isus Hristos je sišao s nebesa da uzme dušu Prečiste Svoje Majke i odvede je na nebo (to se vidljivo izobražava na tradicionalnoj pravoslavnoj ikoni Uspenja). Uistinu je strašan treći dan za dušu umrlog, i zato su joj naročito potrebne molitve.
U šestoj glavi je naveden niz svetootačkih i hagiografskih tekstova o mitarstvima, tako da nema potrebe da ovde još nešto dodajemo. Međutim, i ovde možemo da primetimo da opisi mitarstava predstavljaju model muka koje duša podnosi posle smrti, a individualno iskustvo se može jako razlikovati. Nebitne pojedinosti tipa broja mitarstava su, naravno, od sekundarne važnosti u poređenju sa glavnom činjenicom da se duša stvarno uskoro posle smrti izlaže sudu (pojedinačnom) na kome se „sumira“ šta je uradila u „nevidljivoj borbi“ koju je vodila (ili nije vodila) na zemlji protiv palih duhova.
Dalje u pismu mužu sestre na samrti Teofan Zatvornik piše: „Ubrzo posle smrti počinje podvig prolaska kroz mitarstva. Tamo će joj biti potrebna vaša pomoć! Mislite na ovo i čućete njen vapaj vama upućen: pomozite!“ – eto na šta treba da usmerite svu vašu pažnju i ljubav. Mislim da će najstvarniji pokazatelj vaše ljubavi prema njoj biti ako se od trenutka smrti, ostavljajući brigu o telu drugima, odvojite i u samoći utonete u molitvu za nju u njenom novom stanju, jer ona sada ima neočekivane potrebe. Stalno budite okrenuti ka Bogu u molitvama – za pomoć njoj, ne samo u toku šest nedelja, već i duže. U Teodorinom kazivanju, vreće iz koje su Anđeli uzimali da bi se otarasili mitara su bile molitve njenog starca. Isto će biti i sa vašim molitvama… Ne zaboravite ovo da činite… To je ljubav!
Kritičari pravoslavnog učenja često pogrešno shvataju ovu „vreću zlata“ iz koje su na mitarstvima Anđeli „plaćali za dugove“ blažene Teodore; ponekad je pogrešno porede s latinskim pojmom o „višku zasluga“ svetih. Ovde isto ti kritičari i suviše bukvalno razumeju pravoslavne tekstove. Ovde se nema u vidu ništa drugo do molitve Crkve za umrle, tačnije, molitve svetog i duhovnog oca. Forma kojom se ovo opisuje, – skoro da nema ni potrebe o tome govoriti – je metaforična.
Pravoslavna Crkva smatra učenje o mitarstvima tako važnim da ih spominje u mnogim bogosluženjima. Crkva naročito izlaže ovo svoje učenje svoj svojoj umirućoj deci. U „kanonu na ishod duše“ koji sveštenik čita kraj samrtničkog odra postoje sledeći tropari: „Udostoj me da, odlazeći sa zemlje, ne budem zadržan od vazdušnog kneza, nasilnika i mučitelja, što na strašnom putu stoji i ispituje“ (Pesma 4).
„Predaj me, o Vladičice, u sveštene i časne ruke Svetih anđela, da njihovim krilima zaklonjen, ne ugledam beščasna, smradna i mračna lica demona“ (Pesma 6).
„Ti koja rodi Gospoda Svedržitelja, daleko od mene odagnaj gorkih mitarstava poglavara i vladara ovoga sveta, kad budem na samrti, da bih te proslavljao va vek, sveta Bogorodice“ (Pesma 8)
Ovim rečima Crkva priprema umirućeg pravoslavnog hrišćanina za predstojeća iskušenja.
 
Četrdeset dana
Zatim, uspešno prošavši kroz mitarstava i poklonivši se Bogu, duša u toku trideset sedam dana posećuje nebeske obitelji i adske bezdane, još uvek ne znajući gde će da ostane, i tek joj se četrdesetog dana određuje mesto do vaskrsenja mrtvih.
Naravno, nema ništa čudnog u tome što, prošavši mitarstva i zauvek raskrstivši sa zemaljskim, duša treba da se upozna s pravim onostranim svetom u čijem će jednom delu prebivati večno. Prema otkrivenju Anđela prepodobnom Makariju Aleksandrijskom, naročito pominjanje umrlih u Crkvi devetog dana posle smrti (osim opšteg simbolizma devet anđeoskih činova), povezano je s tim da su duši do tada bile pokazivane rajske lepote i tek posle toga, u toku ostatka četrdesetodnevnog perioda, pokazivali su joj mučenja i užase ada, da bi joj četrdesetog dana bilo određeno mesto gde će čekati vaskrsenje mrtvih i Strašni Sud. I ovde se radi samo o opštem pravilu ili modelu posmrtne realnosti, i bez sumnje, svi umrli ne završavaju svoj put u skladu sa ovim pravilima. Znamo da je Teodora stvarno završila svoju posetu adu upravo četrdesetog – zemaljskim merama mereno – dana.
 
Stanje duše do Strašnog Suda
Posle isteka četrdeset dana neke duše prebivaju u stanju iščekivanja večne radosti i blaženstva, a druge – u strahu večnih muka koje će tek početi posle Strašnog Suda. Do tada još uvek su moguće promene u stanju duše, naročito ako se prinosi za njih Beskrvna žrtva (pominjanje na Liturgiji) i uznose se molitve.
Učenje Crkve o stanju duše na nebu i u adu do Strašnog Suda detaljno je obradio sveti Marko Efeski.
Korist od molitvi, kako zajedničkih, tako i ličnih za duše onih koji su u adu opisana je u žitijima svetih podvižnika i u svetootačkim spisima. U žitiju mučenice Perpetue (III vek) na primer, sudbina njenog brata joj je bila otkrivena kroz predstavu vode koja se nalazila tako visoko da on nije mogao da je dohvati s onog prljavog i neizdrživo vrelog mesta gde je bio zatvoren. Zahvaljujući njenoj usrdnoj molitvi koja je trajala dan i noć, on je uspeo da dohvati vodu i ona ga je ugledala na svetom mestu. Na osnovu toga je shvatila da je oslobođen kazne (Žitija Svetih, 1. februar).Sličan primer postoji i u žitiju podvižnice monahinje Anastasije Logačove koja se upokojila u našem dvadesetom veku: „Ona je u svoje vreme preduzela molitveni podvig za svog rođenog brata Pavla koji se udavio u pijanom stanju. Prvo je otišla kod blažene Pelagije Ivanovne koja je živela u Divejevskom manastiru da je upita šta da čini za olakšanje zagrobne sudbine brata koji je tako nesrećno i nečasno okončao svoj zemaljski život. Ovako su se dogovorile: da se Anastasija zatvori u svoju ćeliju, da posti i moli se za brata i da svakodnevno po sto pedeset puta govori molitvu „Bogorodice Djevo“… Posle četrdeset dana imala je ovakvo viđenje: Duboka provalija, a na dnu kao kakvi kamen, a na njemu – dva čoveka s gvozdenim lancima oko vrata od kojih je jedan bio njen brat. Kada je ovo ispričala blaženoj Pelagiji, ova ju je posavetovala da podvig ponovi. Po isteku sledećih četrdeset dana ugledala je istu onu provaliju, isti kamen na kome su bila ista ona dvojica s lancima, s tim što je njen brat ustao, obišao oko kamena, opet pao na kamen i lanci mu se opet nađoše oko vrata. Pošto je ispričala ovo Pelagiji Ivanovnoj, ova je opet posavetovala da se i treći put moli. Posle četrdeset dana Anastasija ugleda istu provaliju i isti kamen na kome se sad nalazio samo jedan nepoznat čovek, njen brat je otišao od kamena i nestao; onaj što je ostao na kamenu je govorio: „Blago tebi što imaš jake zastupnike na zemlji“. Posle ovoga blažena Pelagija je rekla: „Tvoj brat se oslobodio od muka, ali nije zadobio blaženstvo“ („Za dušu korisno štivo“, jun 1902).
Ima mnogo sličnih slučajeva u žitijama pravoslavnih svetitelja i podvižnika. Onima koji su skloni preteranom bukvalizmu u pogledu ovih viđenja treba, najverovatnije, reći da forma koju imaju ova viđenja (obično u snu) nije, naravno, obavezno „fotografija“ stanja u kome će se nalaziti duša u onom svetu, već pre predstava koja nam saopštava duhovnu istinu o tome da se stanje duše popravlja molitvama onih koji su ostali na zemlji.
 
Molitva za umrle
Koliko je važno pominjanje na Liturgiji može se videti iz sledećih slučajeva. Još pre proslavljenja svetog Teodosija Černigovskog (1896) jeromonah (čuveni starac Aleksije iz Golosejevskog skita Kijevo-Pečerske Lavre, koji je umro 1916) je preoblačeći mošti Sveca koji mu je rekao: „Hvala ti za trud oko mene. Molim te da spomeneš moje roditelje kad budeš služio Liturgiju“, rekao mu je njihova imena (jerej Nikita i Marija). (Pre ovog viđenja imena su mu bila nepoznata. Posle nekoliko godina od kanonizacije u manastiru u kome je sv. Teodosije bio iguman pronađeni su dokumenti s imenima Svetiteljevih roditelja koji potvrđuju istinitost viđenja.) „Kako možeš ti, Svetitelju, da tražiš moje molitve, a sam stojiš pred Nebeskim Prestolom i daješ ljudima Božju blagodat? “ – upitao je jeromonah – „Da, to je tačno, odgovori Sv. Teodosije, ali prinošenje na Liturgiji je jače od mojih molitvi“.
Zato su parastos i domaća molitva za umrle korisni, kao i dobra dela koja se čine u spomen, ili prilozi Crkvi. Ali, naročito je korisno pominjanje na Liturgiji. Bilo je mnogo javljanja mrtvih, i drugih događaja, koji potvrđuju da je pominjanje umrlih korisno. Mnogi od onih koji su umrli u pokajanju, ali ga za života nisu ispoljili su bili oslobođeni od muka i dobili mir. U crkvi se stalno uznose molitve za pokoj umrlih, a na kolenopreklonoj molitvi na večernjoj na dan Silaska Svetoga Duha se naročito moli „za one koji su u adu“.
Sv. Grigorije Veliki je odgovarajući na pitanje: „šta bi moglo da bude korisno za duše posle smrti? “ u svojim „Razgovorima“ rekao: „Sveto žrtvoprinošenje Hrista, naše spasiteljne žrtve, pričinjava ogromnu korist dušama čak posle smrti, ako su njihovi gresi takvi da se mogu oprostiti u budućem životu. Zato duše umrlih ponekad mole da se za njih odsluži Liturgija… Naravno, sigurnije je da mi sami za života činimo ono što se nadamo da će drugi činiti za nas posle smrti. Bolje je učiniti da ishod bude slobodan, nego tražiti slobodu našavši se u lancima. Zato treba svim srcem da preziremo ovaj svet kao da je njegova slava već prošla, i da svakodnevno prinosimo Bogu žrtvu naših suza kad prinosimo na žrtvu Njegovo sveto Telo i Krv. Samo ova žrtva ima snagu da spasi dušu od večne smrti, jer tajanstveno predstavlja smrt Jedinorodnog Sina“ (IV; 57, 60).
Sv. Grigorije navodi nekoliko primera javljanja umrlih živima s molbom da se za njih odsluži Liturgija za upokojene ili sa zahvalnošću zbog toga; jednom se tako jedan zarobljenik, koga je žena smatrala mrtvim i za koga je u određene dane zakazivala Liturgiju, vratio iz zarobljeništva i ispričao joj kako su ga u određene dane oslobađali od okova – baš u one dane kada je za njega služena Liturgija (IV; 57, 59).
Protestanti obično smatraju da su crkvene molitve za umrle nespojive sa neophodnošću zadobijanja spasenja prevashodno u ovom životu; „Ako Crkva može da te spase posle smrti čemu onda borbe i traženje vere u ovom životu? Jedimo, pijmo i veselimo se“… Naravno, niko od onih koji su imali ovakvo mišljenje nikad nije ni dostigao spasenje uz pomoć crkvenih molitvi, i očigledno je da je takav argument veoma površan i čak i licemeran. Crkvena molitva ne može da spase onoga ko ne želi spasenje ili ko se nikada u životu nije ni trudio da ga zadobije. Donekle se može reći da je crkvena molitva ili molitva pojedinih hrišćana za umrlog još jedan rezultat života tog čoveka: za njega se ne bi molili da za života svog nije učinio nešto što bi moglo da pobudi molitvu posle smrti.
Sv. Marko Efeski takođe razmatra pitanje crkvene molitve za umrle i olakšanja koje im ona donosi i navodi za primer molitvu Sv. Grigorija Dvojeslova za rimskog imperatora Trajana – molitvu koja je nadahnuta dobrim delima ovog paganskog imperatora.
 
Šta mi možemo da učinimo za umrle
Svi oni koji žele da pokažu svoju ljubav umrlima i da im pruže realnu pomoć, mogu to na najbolji način da učine molitvom za njih, a naročito pominjanjem na Liturgiji, kada se čestice izvađene za žive i umrle stavljaju u Krv Gospodnju uz reči: „Omij, Gospode, svetom Krvlju Tvojom grehe ovde pomenutih slugu Tvojih, molitvama Svetih Tvojih“.
Ništa bolje ni više ni ne možemo da uradimo za umrle, osim da se pomolimo za njih pominjući ih na Liturgiji. To im je uvek potrebno, naročito u prvih četrdeset dana kad duša umrlog traži put ka večnim naseljima. Telo tada ništa ne oseća: ono ne vidi okupljene bližnje, ne miriše cveće, ne čuje nadgrobne govore. Ali duša oseća molitve koje se za nju uznose, zahvalna je na njima i bliska je duhovno sa onima koji se mole.
O, srodnici i bližnji pokojnika! Činite za njih ono što je potrebno i što je u vašoj moći, upotrebite vaš novac ne na spoljašnje ukrašenje sanduka i groba, već na pomoć siromašnima za večnuju pamjat umrlih, na Crkvu u kojoj se za njih uznose molitve. Budite milostivi prema umrlima, pobrinite se za njihovu dušu. Isti put je i pred vama, i kako ćemo tada hteti da nas pomenu u molitvama! Budimo onda i sami milostivi prema umrlima.
Čim neko umre odmah zovite sveštenika ili mu javite da bi pročitao „Molitve za ishod duše“, koje se po pravilu čitaju posle smrti svakog pravoslavnog hrišćanina. Postarajte se da koliko je god to moguće opelo bude služeno u crkvi da se nad umrlim pre opela pročita Psaltir. Opelo ne mora da bude savršeno uređeno, ali je neophodno da bude potpuno bez skraćivanja; mislite tada na umrlog, a ne na svoj komfor. Ako u crkvi u isto vreme bude bilo nekoliko pokojnika, nemojte odbijati da opelo bude zajedničko. Bolje je da opelo bude odsluženo istovremeno za nekoliko umrlih, jer će molitva okupljenih biti jača, nego da se služi nekoliko opela za redom i da se zbog nedostatka vremena i snage skraćuje, jer je svaka reč molitve kao kap vode za žednog. Odmah se pobrinite i za to da se pokojnik pominje svaki dan u toku četrdeset dana na Liturgiji. Obično se u crkvama u kojima se svakodnevno vrši služba umrli spominju četrdeset dana i više. Ali ako je opelo bilo u hramu u kome nema svakodnevnih službi, sami rođaci treba da se pobrinu za to onde gde se svakodnevno služi. Dobro je takođe dati prilog za pokoj duše umrlog nekom manastiru ili u Jerusalim gde se na svetim mestima uznosi neprestana molitva. Ali četrdesetodnevno pominjanje treba početi odmah posle smrti kad je duši naročito potrebna molitvena pomoć. I zato s pominjanjem treba početi na najbližem mestu gde ima svakodnevnih službi.
Pobrinimo se za one koji su otišli na drugi svet pre nas, učinimo sve što možemo za njih sećajući se reči: „Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani“ (Mt. 5, 7).
 
Vaskrsenje tela
Jednog dana će ovaj prolazni svet propasti i nastupiće večno Carstvo Nebesko u kome će duše iskupljenih sjedinjene sa svojim vaskrslim telima, besmrtne i neprolazne, zauvek biti sa Hristom. Tada će delimičnu radost i slavu za koju čak i sad znaju duše na nebu zameniti punoća radosti nove tvorevine za koju je čovek i bio stvoren; ali oni koji nisu hteli spasenje koje je na zemlju doneo Hristos mučiće se večno – sa svojim vaskrslim telima zajedno – u adu. U završnom poglavlju „Tačnog izloženja pravoslavne vere“ Prep. Jovan Damaskin opisuje stanje duše posle smrti:
„Verujemo i u vaskrsenje mrtvih. Jer će ono uistinu biti, biće vaskrsenje mrtvih. Ali, govoreći o vaskrsenju, mi mislimo na vaskrsenje tela. Jer je vaskrsenje ponovno podizanje onog što je palo; kako će duše, budući besmrtne, da vaskrsnu? Jer ako je smrt odvajanje duše od tela, vaskrsenje je, naravno, ponovno sjedinjavanje duše i tela, ponovno uzdizanje umrlog živog bića. Dakle, samo telo koje je propadljivo će vaskrsnuti kao neprolazno. Jer Onaj Koji ga je u početku stvorio od praha zemaljskog može ponovo da ga vaskrsne posle njegovog propadanja i vraćanja u zemlju od koje je i nastalo voljom Tvorca… “
Naravno, ako je samo jedna duša činila dobra dela, samo će ona i biti ovenčana slavom. I ako bi samo ona stalno bila predata zadovoljstvima, pravedno bi ona jedina i bila kažnjena. Ali pošto duša nije težila ni dobru ni zlu odvojeno od tela, pravedno je da i jedno i drugo dobiju zasluženu kaznu…
Dakle, vaskrsnućemo, jer će se duše opet sjediniti s telima koja će postati besmrtna i koja će zbaciti sa sebe ono propadljivo, i izaći ćemo pred Strašni Hristov sud; i đavo, i njegovi demoni, i njegov čovek, tj. antihrist, i nečasni ljudi, i grešnici će biti bačeni u oganj večni, ne materijalni kao ovaj ovde, već onaj za koji samo Bog zna. A oni koji su činili dobro će kao sunce zasijati zajedno s Anđelima u životu večnom, zajedno s Gospodom našim Isusom Hristom, uvek gledajući na Njega i pred Njegovim pogledom, naslađujući se neprekidnim veseljem koje od Njega ističe, slaveći Ga sa Ocem i Svetim Duhom u beskonačne vekove vekova. Amin. “ (str. 267-272).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *