NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
O SRCU ČOVEČIJEM
„Sine, daj mi srce svoje“
(Priče, 23, 26)
 
Besmrtna i razumna duša, koja nam je od Boga darovana, prebiva u srcu, jer je srce duhovni centar života i naše duše. Sveti oci Crkve, na osnovu ličnog duhovnog iskustva, svedoče da je upravo srce, a ne razum, organ bogopoznanja. Znamo iz Svetoga Pisma da je srce organ naših želja, volje, dobrih i zlih namera. Saglasno željama i namerama srca dešava se izbor životnoga puta. Po Svetom Jovanu Damaskinu: „Srce je centar sila množenja, hranjenja, rasta, i drugih“; a Sveti Vasilije Veliki u „Šestodnevu“ kaže: „Srce je koren života“.
Najnovija naučna dostignuća daju dokaze da je srce ne samo organ krvotoka, nego pre svega organ osećanja. A Sveto Pismo o srcu čovečijem govori više i bolje od bilo koje nauke, pokazujući da je ono više i dublje od organa osećanja, zato što: „Ništa nije dublje od čovečijeg srca“, svedočanstvo je pravednog Jova. Srce je najvažniji organ poznanja, mišljenja i volje – oživotvorenje svih duhovnih dejstava. Gospod traži naše srce: „Sine moj, daj mi srce svoje!“ (Priče 23, 26), jer ako je njegov centar u Bogu, onda su i sve ostale duševne sile.
Srce je mesto susreta čoveka s Bogom, put poznanja višeg sveta; srce ima sposobnost da opšti s Bogom, da prepozna delovanje Božije, javljanje i otkrivenje Božije, – a što je čovek duhovniji to je u njemu ova sposobnost naglašenija.
„U srcu mome kao da se oganj razgoreo“, kaže prorok (Jer. 20, 9). Kakav oganj? Evo šta kaže Sveti Jefrem Sirin: „Nedostupan umu ulazi u srce i obitava u njemu. Zemlja ne može da izdrži stope Njegove, a čisto srce Ga nosi u sebi. “ Sozercava ga bez očiju, po reči Hristovoj: „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti“.
Sveti arh. Luka piše: „Srce se sastoji od mnoštva osetljivih, tananih struna za sve dobro i istinito, koje se ne saglašavaju ni sa čim što je zlo i neiskreno“. Upravo zbog svoje profinjenosti mnogostruno srce ima sposobnost opštenja s Bogom u molitvama i otkrivenjima, jer ono čuje tihi glas savesti koji mu govori.
Srce, koje je koren života, podstiče na delatnost sve ostale duševne sile, jer je njemu data vlast nad upravljanjem životom. Strasti odvlače srce na pogrešne puteve, i zato samo ljudi očišćeni i slobodni od strasti, mogu činiti ono što je ispravno, po volji svoga čistoga srca. „Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer je u njemu izvor života“, savetuje premudri Solomon.
Srce je i koren greha. „Iz srca izlaze zle pomisli… “ (Mt. 15, 19). Ogrehovljenom srcu teška je pomisao na Boga. Srce ranjeno grehom ne može voleti Boga, jer ga se boji. Njemu su oči uma pomračene i zatvorene, ono ne čuje glas savesti koja jasno svedoči o Bogu, i veoma često dovodi čoveka do bezumlja. „Reče bezumnik u srcu svome: nema Boga“ (Ps. 13, 1).
Srce je centar fizičke i duševne delatnosti, i pošto objedinjuje duševne sposobnosti, ono ima spoznajnu moć i silu delanja. Srce je tajanstvena osa koja drži u jedinstvu duhovni i telesni sastav čoveka. Ono je bezdan duboki koji vezuje čoveka s Bogom i bližnjima. Hrišćanska ljubav izvire iz srca, i ona se razlikuje od svake druge ljubavi, jer je blagodatna.
Prepodobni Makarije Veliki o ovome kaže sledeće: „Srce vlada svime, i kada blagodat zahvati sve pore srca, i zagospodari nad svim pomislima duševnim – tada možemo videti da li je na tablici srca napisana blagodat zakona duha. “ U srcu se formira ličnost čovekova, i kad je duševni život u harmoniji, tada srce nastupa kao regulator sila dobra i zla.
U tajnim dubinama srca skriva se vrlina ili porok. Duhovno opitni ljudi znaju da pri dobrom i blagodatnom nastrojenju srca osećaju tihu radost, duboki mir, toplotu i svetlost… koji se umnožavaju tvorenjem dobrih dela i molitvenog duha. Nasuprot ovome, delovanje na srce duha zlobe rađa u njemu smućenje i žalost, nekakvu uspaljenost ili hladnoću, neutešno nespokojstvo.
Srce prima reč Božiju, razume je i oseća. Sam Gospod kaže da je ono njiva na koju se seme reči seje. U čitanju i slušanju Svetog Pisma upravo srce dobija to osećanje da se dotične reči odnose na nas.
Srce ne samo da prima dejstvo Duha Božijeg, nego, kao centar našeg duhovnog života, ono se usavršava i upodobljava Bogu. Srcem se ispoljava viša funkcija duha čovečijeg: vere i ljubavi. Srce je centar ljubavi: „Dobri čovek iz dobrog srca svoga iznosi dobro“, (Lk. 6, 45).U srcu se rađaju dobrodetelji: smirenje, krotost, milosrđe, trpljenje, praštanje, vera, ljubav. Čisto srce je najveće bogatstvo čovekovo, jer je ono naša slava u Gospodu. Upravo zato se ono javlja kao mesto prebivanja duše. Zato se molimo: „Srce čisto sazdaj u meni Bože, i duh prav obnovi u utrobi mojoj“ (Ps. 50, 12). Čisto srce – hram Božiji, a duh prav – Duh Božiji u njemu.
Srce je neprozirno, nedostupno čulima, i ne samo tuđem, nego i našem pogledu, jer je srce sfera, a ne centar. Čovek srcem voli, veruje, nada se. Čovekovo srce vodi spoljašnji život, kad : „Usta govore od suviška srca“ (Mt. 12, 24), i unutrašnji , „unutrašnji čovek srca“ (Ap. Pavle), koji sjedinjuje u sebi svet prirodni i svet natprirodni.
Pitanje srca je pitanje slobode. Sloboda samoopredeljenja je dublja od svesti, jer zakoni ne deluju u sferi srca. Otuda je nemoguće zabraniti da se voli, mrzi, hoće, neće, veruje, ne veruje. Sudbina čovekova, njegove najintimnije odluke rešavaju se u dubini bića, u srcu, pa i iza srca, u blagu – koje je Bog! „Gde je blago vaše, onde je i srce vaše“. U ovoj sferi je čovek Božija slika.
Dakle, srce a ne um – misli, spoznaje, zaključuje, odlučuje. Prepodobni Isak Sirin tvrdi da je „um jedno od duševnih čuvstava, dok srce obuhvata i sadrži u sebi sva unutrašnja čuvstva“. Srce poseduje sposobnost da zadobije iz duhovnog sveta osećanja višnjeg poretka i da ih preda umu. Dar intuicije koja je u sferi srca, oseća i zna mnogo toga što je umu neshvatljivo i neobjašnjivo. Intuicija je: poznanje suštine stvari i bića, ne umom nego srcem.
Isihastički put: um u srcu, pokazuje da nije um poslednja dubina bića, nego srce. Ali, um se širi srcem, a srce se prosvetljuje umom. Ljubav se rađa u srcu od poznanja uma o Bogu. Kad srce uzljubi Boga ono stremi Njemu, i čovek sve više i više stiče poznanje o Bogu. Za poznanje tajnih dubina Božijih neophodno je srce čisto, koliko je to sazdanom biću moguće, osetljivom na Krasotu koju prima. „Duboko je srce čovekovo i ko će ga ispitati“, (Ps. 64, 6).
Srce ima sposobnost da ljubi, a ljubav ima sposobnost da pozna Boga, jer „Ljubav je Bog“. Srce koje ljubi utvrđuje volju, prosvetljuje um, daruje utehu na teškom životnom putu, podstiče čoveka da tvori dobro bližnjima, prijateljima i neprijateljima. Samo je ljubav sposobna na zadivljujući podvig samopožrtvovanja. Srce je presto na kome sedi Gospod.
Sveti Jovan Kronštatski: „… Ti znaš kako srce bistro, jasno i daleko vidi, naročito predmete sveta duhovnoga, što je primetno u svakom poznanju, a naročito u duhovnom, gde se mnogo toga verom poznaje, (viđenjem srca); a srce je oko bića čovečijeg – i što je ono čistije, tim bolje, dalje, i jasnije vidi. Kod svetitelja je ovo duhovno oko dovedeno do one visine i čistote, sa koje sveti Božiji ljudi vide jasno, široko i daleko, vide naše duhovne potrebe. “
Toliko o srcu čovečijem.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *