NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » NOVE BESEDE POD GOROM

NOVE BESEDE POD GOROM

 

NOVE BESEDE POD GOROM
 
SIN JEDINORODNI
Jovan, 1, 18.
 
Boga niko nije video nikad: Jedinorodni Sin, koji je u naručju Očinom, On Ga javi.
 
Ovo je poslednja monumentalna rečenica u uvodu Jovanovog Jevanđelja, gorostasna i tajanstvena kao i sve prethodne rečenice, – sve zajedno kao planina ogromnog kamenja, navaljenog u temelj jedne građevine, koja nije od ovoga sveta, no koja se zida u ovome svetu kao za prebivalište večnosti.
U prvoj polovini ovoga uvoda najzagonetnija je, najnovija i najsudbonosnija misao o Reči kao Bogu, o Reči kao mediumu stvaranja sveta i o Reči kao nosiocu života i svetlosti. U drugoj polovini ovoga uvoda najzagonetnija je, najnovija u istoriji zemaljskoj i najsudbonosnija misao o Jedinorodnom Sinu, koji je pun blagodati i istine, koji je u naručju Očinom, koji javlja Boga, i čija je slava bila viđena na zemlji od Jovana Preteče, od Jovana jevanđeliste i mnogih drugih očevidnih svedoka. Jer Jovan jevanđelist veli: – I videsmo slavu Njegovu, slavu, kao Jedinorodnoga od Oca.
Da li ima imalo sumnje ili je sasvim očigledno, da je Reč, koja beše u početku isto što i Jedinorodni Sin? Da li se u prvoj polovini jevanđelskog uvoda ne govori o jednom božanskom biću, koje se naziva Rečju, a u drugoj polovini ovoga uvoda o drugom nekom božanskom biću, koje se naziva Jedinorodnim Sinom?
Nema, braćo, nimalo sumnje i sasvim je očigledno, da je Reč koja beše u početku isto što i Jedinorodni Sin. Niti se u dve polovine jevanđelskog uvoda govori o dva različita božanska bića nego o jednom i istom. Reč, dakle, koja beše u početku, i koja beše u Boga, i koja beše Bog, i kroz koju je sve postalo, i u kojoj beše život i svetlost – ta Reč isto je što i Jedinorodni Sin, koji je u naručju Očinom, koji javi Boga i čiju slavu, slavu, kao Jedinorodnoga od Oca, videše mnogi.
No, kako se može pojmiti, pre svega, da Reč i Sin jedno znače? Kako će to pojmiti duše pod zakonom? Zaista, duše u oblasti zakona to ne mogu ni pojmiti. Jer to su pojmovi iz oblasti istine i blagodati, i samo duše iz te oblasti mogu primiti i usvojiti te pojmove. U oblasti zakona pak ti pojmovi, kao i svi drugi iz oblasti istine i blagodati, mogu se donekle samo predstaviti u slikama i približiti nagoveštajima, isto onako kao što su dela i zakoni Mojsejevi predstavljali u slikama i približnim nagoveštajima Carstvo Istine i Blagodati Hristove.
Zamislite jednu duboku i obilnu reku, koja ističe iz jednog nevidljivog jezera u utrobi planine. Duboka i obilna reka je prava blagodat za polja, šume, stada i ljude. Studenost, bistrina, obilnost i druge osobine reke govore vam nešto i o njenom izvoru. I vi se pitate: – Gde se rodi ovakva reka? Gde je njen početak i izvor? I zamislite sebe slučajno na planini, u kojoj je nevidljivo ono jezero, početak i izvor duboke i obilne reke. I zamislite, da čujete glas iz jezera gde vam govori: – Ta reka je Moj Sin i Moja Reč. Da li vam je time jezero kazalo istinu? Da li ono može nazvati reku, što iz njega ističe, svojim sinom i svojom rečju? Približno, da. I zašto ne? Ne rađa li se ta reka iz njega? I ne govori li ta reka o njemu svima svojim osobinama? Niko i nikad nije video to skriveno jezero. No reka, koja ističe iz njega, ona ga objavljuje: – Reka je sin toga jezera, i reka je reč toga jezera. Ista je voda u jezeru i u reci, pa ipak jezero je jedno a reka je drugo. Ova slika vam približno nagoveštava tajnu Boga, u kome se rađa Jedinorodni Sin i biva Reč, koja govori o Bogu i koja svojim osobinama objavljuje biće i osobine Božije.
Ili zamislite slavuja gde skriven u gustom žbunju peva. Vi čujete pesmu slavujevu a slavuja ne vidite. No pesma govori o slavuju, o duši, o raspoloženju, o moći, o veštini i drugim osobinama slavujeve unutrašnjosti, iz koje se pesma i rađa. I slavuj bi mogao reći za svoju pesmu: – To je moj sin i reč moja; to sam ja. Da li može slavuj nazvati svoju pesmu svojim sinom i svojom reči? I da li može reći za svoju pesmu: – To sam ja? Približno, da. I zašto ne? Ne rađa li se njegova pesma u njemu samome? I ne govori li njegova pesma o njemu? Slavuj se ne vidi, no pesma njegova objavljuje ga našim ušima. I ova slika približno vam nagoveštava tajnu Boga, u kome se rađa Jedinorodni Sin i biva Reč, koja svojim osobinama objavljuje biće i osobine Božije.
Približan nagoveštaj – mada grub – tajne Božije Reči i Božijeg Sina jeste i rađanje dece od zemaljskih roditelja. Nije li sin lik svoga oca, i živa reč o svome ocu? Nije li kći slika svoje majke, i živa reč o svojoj majci? Ne objavljuju li deca osobine svojih roditelja? I kad roditelji njihovi umru, ne ostaju li deca kao truba onih, koji su pod zemljom, kao vidljivo prisustvo onih, koji su odsutni? I ovo donekle nagoveštava tajnu Boga, u kome se rađa Jedinorodni Sin i biva Reč, koja svojim osobinama objavljuje skriveno biće i osobine Božije.
I tako, približno se da objasniti i onima pod zakonom, primerima i slikama iz oblasti zakona, misterija istovetnosti, Reči Božije i Sina Božijeg. Oni pak, koji su u oblasti istine i blagodati, lako shvataju i usvajaju ovu istinu svojom dušom već i kao unutrašnju istinu svoje duše, a i kao misteriju svoje sopstvene reči.
Reč se rađa iz duše čovekove. Sve druge objave duše čovekove nisu ni izbliza tako jasne i potpune kao što je reč. Reč može da izrazi najsavršenije i um čovekov, i osećaje čovekove, i volju čovekovu. Čovek, istina, može da govori o stanju svoje duše i kroz dela ruku svojih, i kroz pokrete, i kroz znake. No sve je to nedovoljno jasan, nepotpun ili posredan način izražavanja sebe, objavljivanja sebe. Nikad ne može kip izraziti dušu svoga skulptora tako jasno kao neposredna reč skulptora; niti slika slikara, niti građevina građevinara, niti oranje orača, niti šivenje zanatliju može izraziti tako jasno i potpuno kao neposredna reč iz duše slikara, i građevinara, i orača, i zanatlije.
Reč je Sin duše. Ništa ne može izraziti dušu tako savršeno kao ono što je rođeno iz duše? Znaci, i pokreti, i sva dela ruku ljudskih, sluge su duše ljudske, ali nisu sinovi. Jedan sin bolje izražava oca nego mnoge sluge. Jedna reč bolje otkriva dušu nego mnogi znaci. Nama bi trebalo stotine znakova, da bismo otkrili u jednom trenutku svoje misli, i svoje osećaje, želje, strasti, bojazni, htenja i predosećanja, dok često jedna reč, ili jedna rečenica, sve to odjedanput jasno i potpuno otkrije. Jer reč se rađa iz duše, upravo i neposredno, a znaci, pokreti i dela daju se, čine se, proizvode se posredstvom nečega drugog. Reč ističe iz duše neposredno, kao reka iz skrivenog jezera u planini, kao pesma iz skrivenog slavuja u žbunju. Čime bi se jezero moglo otkriti jasnije nego vodom, koja iz njega ističe? I čime bi se slavuj mogao otkriti jasnije kao slavuj nego pesmom, koja iz njegove duše ističe? Sva priroda se upinje da sebe izrazi: sva priroda se napreže da izrekne reč iz sebe i o sebi. No ne uspeva dalje od znakova i glasova. Jedini čovek u prirodi može da rodi reč u sebi, i da izrekne reč iz sebe i o sebi. To je božansko nasleđe čovekovo i dragoceni dar milosti, koji neretko u oblasti zakona postaje oruđe čovekove propasti i uništenja.
Reč obelodanjuje sve što se u duši događa i pro izilazi. Reč stoji u vezi sa svima moćima i osobinama duše – ali samo kroz um. Kroz um se izražavaju u vidu reči i misli, i osećaji, i želje, i strasti, i bojazni, i htenja, i sećanja, i predosećanja. Svemu i svačemu u duši um poznaje reč. Ništa ne može izaći van iz duše i objaviti se u razumljivoj reči, ako ne dobije od uma sklopljenu reč za sebe. Ono pak što ne dobije od uma sklopljenu i izrazitu reč za sebe, ono se izražava u vidu glasova, slogova, polureči, urlanja, režanja, kričanja, gukanja itd. Na primer: iznenadni strah ne dolazi do reči no izražava se krikom. Da bi glasovi pak postali artikulisani, povezani i sklopljeni; da bi dobili svoje značenje; da bi došli do svog potpunog izraza, do svoje reči – mora ono, što ti glasovi žude da izraze, neminovno svratiti u um, ući u um, i od uma pozajmiti reč.
Zbog ovoga je često reč istovetovana sa umom. I zbog ovoga je često Reč Božija istovetovana sa umom Božijim i nazivana mudrošću Božijom.
Ko bi znao, šta je u jednom čoveku, kad ne bi reč izlazila iz njega i javljala? Isto tako: – Ko bi znao Boga, i šta je u Bogu, kad ne bi Reč izlazila iz Boga i javljala? Jer se kaže: – Boga niko nije video nikad, osim Sina, koji je u naručju Očinom. No reći ćete: – Kakvu nam utehu daje jevanđelist time što kaže, da Boga niko nije video nikad? Nikad istina ne ostavlja svoju decu bez utehe. Jer smo već rekli, da istina ne ide bez blagodati, odnosno bez punoće i obilja darova. Otuda, dakle, izvesno je, da i ova istina, koju jevanđelist objavljuje – da Boga niko nije video nikad – ne bi bila istina, kad sobom ne bi nosila utehu i blagodat. Setimo se samo razlike između zakona i istine, o kojoj smo ranije govorili, i zapazimo, da se ta razlika ističe u Jevanđelju, baš u stihu (17-om) prethodećem ovome novom i na prvi pogled iznenađujućem tvrđenju jevanđeliste, naime, da Boga niko nije video nikad. Kada se pak ovo tvrđenje dovede u logičnu vezu sa tvrđenjem prethodnim, onda se prividna zagonetka sama sobom razrešava i neutešno postaje utešno. U oblasti zakona Bog se ne vidi, jer Bog ne živi u oblasti zakona nego u oblasti istine i blagodati. U oblasti zakona nalaze se samo otpali i odeljeni od istine i blagodati. Tu oblast stvorio je Bog kao most između sebe i propasti nebića i, po milosti neiskazanoj, stavio na taj most sve one, koji su poželeli zasebnost i odvojenost od Boga. U oblasti zakona – zakon vlada, zakon se objavljuje na sve strane, zakon se vidi i oseća, a ne Bog. Bog je vladatelj oblasti istine i blagodati. U oblasti istine i blagodati Bog vlada, Bog se objavljuje na sve strane, Bog se vidi i oseća, a ne zakon. Svi, koji žive u oblasti istine i blagodati, znaju za Boga a ne za zakon, vide i osećaju Boga a ne zakon, žive Bogom a ne zakonom. Svi pak, koji postoje u oblasti zakona, znaju za zakon a ne za Boga, vide i osećaju zakon a ne Boga, žive zakonom a ne Bogom. Eto zašto u oblasti zakona Boga niko nikad nije video. Bog dejstvuje neposredno u celom carstvu istine i blagodati a posredno, preko izabranih ljudi, u carstvu zakona. Preko izabranih ljudi Bog daje blage zakone, kojim se ljudi spasavaju od vlasti surovih zakona i postepeno približavaju oblasti istine i blagodati. Isto onako kao što bi jedan prijatelj razblažavao jako vino vodom i davao svome prijatelju pijancu s namerom, da ovoga postupno izleči od pijanstva i približi društvu treznih ljudi. Kao što čovek u snu ne vidi lice svoga prijatelja, nadneto nad njim, tako u snu ovoga života, uspavan magijom zakona, zatvoren kavezom zakona, čovek ne vidi nadneto nad njim lice Boga, koji bez sna i spavanja bdi nad njim, nad ljubimcem svojim, koji se odelio od Njega no od koga se On – Bog – nikad ni za trenut nije odeljivao. Zato kad bezbožan čovek kaže: – Nema Boga, on je prav isto kao pijan čovek kad gleda u knjigu i kaže: – Nema smisla, i: – Ne postoji smisao no postoje samo slova što igraju. Pred čovekom opijenim ovim svetom zakoni sveta trepere, tkaju se, prepliću se i igraju isto kao slova u knjizi pred čovekom napijenim alkoholom. I zato kad pobožan čovek kaže: Ima Boga, on je prav isto kao trezan čovek kad gleda u knjigu i vidi samo smisao jedva primećujući slova. Za treznoga slova su mrtva a smisao je živ; za pijanoga slova postaju živa a smisao mrtav. Tako isto za pobožnoga Bog je živ a zakoni su mrtvi, a za bezbožnoga pak zakoni su živi a Bog je mrtav.
I tako, dakle, Boga niko nikad nije video u oblasti zakona, ispod ropstva zakona. On se vidi i zna samo u oblasti istine i blagodati. Zato se i kažu dve stvari za Onoga, koji je Boga video, za Sina Jedinorodnoga: – prvo, da je On pun blagodati i istine, i – drugo, da je On u naručju Očinom. Oboje ovo znači jedno i isto, naime, da onaj, ko zna i vidi Boga, mora živeti u neposrednoj blizini Boga, u naručju Boga, u carstvu blagodati i istine. On jedini može objaviti Boga s autoritetom Očevica. Jer oni, koji su rođeni u svetu zakona, ne mogu ništa znati o drugom svetu, o svetu istine i blagodati. Samo oni, koji su rođeni u drugom svetu, u svetu istine i blagodati, oni mogu govoriti o drugom svetu. Kao što tica u kavezu, rođena i odrasla u kavezu, ne može ništa kazati ostalim ticama u kavezu o slobodi u šumi i o životu u šumi. Samo ona tica, koja je rođena i odrasla u šumi, može govoriti ticama u kavezu o slobodi u šumi i o životu u šumi. Zato jevanđelist i povlači oštru razliku između zakona i istine; između Mojseja i Hrista; između tame i svetlosti; između onih koji se rodiše od krvi i onih koji se rodiše od Boga; između onih koji poznaše i primiše Boga i onih koji Ga ne poznaše i ne primiše; jednom rečju opet: između oblasti zakona i oblasti blagodati i istine. Ova dva sveta neprestano lebde pred očima vidovitog jevanđeliste, i on tka svoje tkivo sa oba ova sveta približujući ih jedan drugom no nikad ne mešajući ih. Isto kao vešt tkač svile i lana, što ne skida očiju svojih sa svilenih i lanenih vlakana, tkajući ih jedne uz druge no ne mešajući ih.
Na završetku svoje prečudne blagovesti jevanđelist kaže za Sina Jedinorodnog, koji je u naručju Očinom, da On javi Boga, koga iz oblasti zakona niko nije video nikad. On ga javi.
Kako Ga On javi? Javi Ga slično reči, koja javlja skriveno jezero u planini; i slično pesmi, koja javlja skrivenog slavuja u žbunju; i najsličnije reči čovekovoj, koja javlja skrivenu dušu u čoveku. Dok je reč u umu čovečijem, ona je bectelesna; kao duh ona stoji gotova na kapiji telesnoga sveta i čeka, kad će je um obući u telo. Naše su misli velikim delom neizgovorene reči. Velikim delom naš um misli rečima, čistim sklopljenim, logičnim rečima, koje u njemu žive kao duhovi na kapiji telesnog sveta. Kada duša poželi, um otvara kapiju, oblači reč u fino telo, sastavljeno od glasova, i pušta je u svet telesni. I reč izlazi u svet i javlja dušu. Najsličnije tome biva i sa Reči Božijom. Kad Bog hoće, On oblači svoju Reč u telo i pušta je u telesni svet, da Njega javi svetu. Zato se i kaže: – I, Reč posta telo, i useli se među nas telesne. Do Isusa Hrista Bog se javljao svetu kroz izabrane ljude, kroz zakonodavce, proroke i učitelje. No to javljanje Boga, to projavljivanje Boga, bilo je kroz slike, znake, kroz čovečije reči, kroz dela i gatanja. Kao kad bi se jedan čovek izražavao kroz slike, znake, kroz reči drugog čoveka, kroz svoja dela i gatanja. Ili kao kad bi sluge izražavale dušu jednog čoveka svoga gospodara. Kroz tesnace zakona probijao se hiljadama godina poneki znak iz carstva blagodati i istine, koliko da ublaži surovost zakona i da vrati ljude sa puta propasti i nebića. A u licu Isusa Hrista javlja se ne sluga nego Sin Jedinorodni iz naručja Očinog. Bog se objavljuje svojom sopstvenom Reči, koja je kao duh stajala i čekala na kapiji telesnog sveta. Carstvo blagodati i istine izliva se u punosti života i svetlosti u carstvo zakona. Sin Božiji dolazi u oblast zakona no ne pod vlast zakona. I svetlost se svetli u tami, i tama je ne obuze.
O blažena svetlosti, useli se u nas i razagnaj iz nas tamu zakona. O blažena Reči Božija, useli se i u naša tela i javi nam Onoga, u kome je sva Istina, sva blagodat, sav život i sva radost sada i za navek. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *