НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
ЖИВОТ И СВЕТЛОСТ
Јован, 1, 4.
 
У Њој беше живот, и живот беше Видело људима.
 
Јеванђеље нам, браћо, не говори исцрпно и подробно о почетку света. Каква мудрост и слатка обазривост! Тајновици и слуге Речи, који су писали јеванђеља за нас, наглашују свом снагом заповести Христове, које се тичу нашег живота и владања овде на земљи. О тим заповестима они говоре тако исцрпно и подробно, да не остављају никакве сумње, шта нам треба чинити, да би смо били спасени. А предубоку мистерију бића Божијег, почетка света, стварања света, мешања светлости и таме, јеванђелист Јован додирује само са десетак реченица. Нема сумње, да су такву заповест добили од Учитеља, да сва открића о томе, која им је Он дао, задрже за себе, да „не бацају бисер пред свиње“, да не дају грубом свету ону храну, коју ни ум ни срце света, због зле воље, не могу сварити.
Само десетак реченица усудио се најмилији ученик Христов да обазриво пусти с језика. Но свака од тих монументалних реченица издиже се пред очима духовна човека као планина, препуна злата и сребра. Оно о чему су светски мудраци писали дебеле књиге, Светитељ Божији изрекао је у неколико реченица. У неколико реченица Светитељ Божији изрекао је тајну унутрашњег бића Божијег, и тајну почетка, и тајну стварања, и тајну зла у свету, и тајну нашег спасења. Читајте, браћо, првих осамнаест стихова у Јеванђељу Јовановом, мислите о њима осамнаест година, – Јован је о њима мислио осамдесет година – и откриће вам се јасно пет набројених највећих тајни.
Сада, по радозналости својој, по тврдоћи срца и злоћи воље, питамо се, да ли ово јеванђелско обавештење може задовољити наше срце и нашу вољу?
Наше срце тражи живот, који се не гаси. Наша воља тражи светлост, која се својим варакањем не води замршеним путевима. Да ли, дакле, јеванђелско обавештење открива нашем срцу живот, који се не гаси; и да ли јеванђелско обавештење открива нашој вољи светлост, која је својим варакањем не води замршеним путевима?
Јеванђеље нам говори:
У Њој (Речи) беше живот,
и живот беше Видело људима.
Замислите да путујете кроз једну голу клисуру и посматрате камене литице с обе стране пута. И видите у стеновитим зидовима јасне трагове дејства воде, и јасне трагове дејства вулканског огња, и јасне трагове наслагане земље, и јасне трагове дејства ваздуха. И размишљате, како су ова четири елемента хрвући се и мешајући се међу собом, саградили ту голу клисуру. И док ви размишљате, неко приђе и каже вам: – И човек је постао као и ова клисура. Неколики елементи хрвали су се и мешали међу собом, док човек није саграђен. И као што ће се ова клисура негда опет разложити у своје првобитне елементе тако, да ће земља отићи земљи, вода – води, огањ – огњу, а ваздух – ваздуху, исто тако ће се разложити и биће човеково у елементе, из којих је саграђено. Замислите то, и реците, да ли се срце ваше тиме задовољава, и да ли се воља ваша тиме задовољава? Налази ли срце ваше у том објашњењу живот, који тражи? И налази ли воља ваша у том објашњењу светлост, коју тражи? Или се срце ваше стеже од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља? И воља ваша збуњује се пред загушеним путевима, који се тим објашњењем откривају: пред путевима добра и зла, и пред путевима рада и нерада, и пред путевима милости и немилости?
Заиста, стеже се ваше срце од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља. И заиста, збуњује се воља ваша пред замршеним путевима, који уопште не значе никакав пут.
Или замислите, да сте се случајно нашли на једној висоравни, пуној змија. И са безумним ужасом ви јурите преко те висоравни, да спасете свој живот. И све очекујете, да ће вас нови корак и нови напор извести из беде и увести у прави живот. Међутим неко вам довикне: – Узалуд очекујете живот од нових корака и нових напора, јер на крају ове висоравни налази се мрачна провала без дна. И замислите, да вам неко каже: – Заиста, такав је живот човечији на земљи. Гоњен бедама, разочарaњима, болешћу, глувошћу, које га као змије јуре и уједају, човек је окренут будућности, трчећи њој у наручје, и од сваког новог дана очекује спасење живота, док сав изуједан и малаксао не стигне на ивицу, одакле се све што живи сурвава у мрачну провалу без дна, и без повратка, и без изласка. Замислите то, и реците, да ли се срце ваше тим објашњењем задовољава, и да ли се воља ваша тим објашњењем задовољава? Да ли срце ваше налази у том објашњењу живот, који тражи? И да ли воља ваша налази у том објашњењу светлост, коју тражи? Или се срце ваше стеже од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља? И воља ваша збуњује над затвореним путем, над уништеним добром, над бескорисношћу напора, и над илузијом милости?
Заиста, стеже се ваше срце од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила, и вечног безумља. И заиста, збуњује се воља ваша пред затвореним путем, пред немањем никаквог пута.
А сад замислите, да вам неко каже: – Живот човечији није случајно саграђен хрвањем и мешањем неколиких елемената, пошто је живот постојао и пре свих земаљских елемената. Јер у Речи Божијој, која је Бог, био је живот, и живот је био светлост. И ту светлост тама није могла обузети, нити је тај живот мрак смрти могао закрити. Него то је светлост истинита – а не светлуцање која обасјава сваког човека, који долази на свет; светлост истинита, кроз коју свет поста. Живот, кога смрт не закрива, јесте вечни живот; светлост коју тама не обузима, јесте вечна светлост; а Реч, која је у Богу, у којој беху живот и светлост, јесте израз пуноће вечне мудрости. Па кад је живот вечан, светлост вечна, и кад обоје стоје у пуноћи вечне мудрости, онда је човек, који има у себи живота, светлости и мудрости, син тог – и никаквог другог – вечног живота, вечне светлости и вечне мудрости. Ту је почетак човеков, ту је домовина човекова, ту је радост човекова, – истинита радост, која једино може доћи од истинитог живота, истините светлости и истините мудрости. Замислите, да вам неко тако каже. Да ли би срце ваше нашло у том објашњењу живот, који тражи? И да ли би воља ваша нашла у том објашњењу светлост, коју тражи? Или би се срце ваше опет стегло од бола, и задрхтало од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља? И воља ваша збунила пред затвореним путем, или замршеним путевима?
Заиста, заиграло би срце ваше од радости, и затреперило би од даха вечног живота, вечне истине и вечне мудрости. И заиста, исправила би се воља ваша, јер би видела прав и осветљен пут пред собом, један једини прав и осветљен пут.
И још замислите, да вам неко каже, да је вечна Реч, или израз пуноће мудрости Божије, која је била у почетку, и сада у вези са светом. И да је вечни живот, који је живео у почетку, и сада у вези са светом. И да вечна светлост, која је сијала у почетку, и сада сија. Да извор није изгубио везу са реком. Да топлота није изгубила везу са огњем. Да дах није изгубио везу са плућима. Да љубав није изгубила везу са срцем. Но да се река колеба и осећа да ће скоро пресушити, зато што мисли, да је изгубљена веза са извором. И да се топлота мрзне, зато што мисли, да је изгубила везу са огњем. И да се дах леди, зато што мисли, да је изгубио везу са плућима. И да љубав кука и нариче, зато што мисли, да је изгубила везу са срцем. Исто као кад неко заспи на сунчаној пољани и у сну изгуби везу са сунцем. Сунце није изгубило везу са њим, но он је изгубио везу са сунцем. И сања мрак, и ужасну трку по мраку, и безумну борбу у мраку, и знојење да из мрачних дубрава изиђе на светлост сунца. А за све то време сунце лебди над њим и обасипа га својом светлошћу. Као што је и написано: ,,Беше Видело истинито што обасјава свакога човека, који долази на свет. На свету беше, и свет крозањ поста, и свет Га не позна. К својима дође, и своји Га не примише.“ Јер беху потонули у сан, и у сну трчаху ужасну трку по мраку, и вођаху безумну борбу по мраку, и знојаху се крвавим знојем да изађу из мрака на светлост. Једном речју: беху изгубили у сну везу са светлошћу, која никад не престаје да лебди над њима и да их обасипа собом. Но који се пробуде, радују се, јер се пробудише и видеше светлост велику. И чуше, да их вечни живот назива својим. За њих све беде, сва разочарења, све болести, сва глупост, и све змије на висоравни живота, губе своју жаоку, јер све оне припадају сну и мраку. И за њих, са пробуђењем од сна и угледањем светлости, губи се страшило провале без дна на крају висоравни живота. И они долазе до сазнања, да оно што је било пред почетак и у почетку света, наиме: Реч, Живот и Светлост, оно и сада, и кроз сва времена, прати створени свет и не губи га из вида, као што сунце прати својим оком земљу, и не губи је из вида. – Замислите, да вам неко тако каже. Да ли би срце ваше нашло у том објашњењу живот, који се не гаси? И да ли би воља ваша нашла у том објашњењу светлост – не светлуцање по светлости – која је својим варакањем не води замршеним путевима? Или се срце ваше стеже од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља? И воља ваша збуњује пред затвореним путем или пред замршеним путевима?
Заиста, заиграло би срце ваше од радости, и затреперило би од даха вечног живота, вечне истине и вечне мудрости. И заиста, исправила би се воља ваша, јер би видела прав и осветљен пут пред собом, један једини прав и осветљен пут.
Она прва објашњења живота, од којих вам се срце стеже од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља, и од којих вам се воља збуњује и раслабљује, дају вам светски мудраци, који су, као и ви сами, наједанпут избили из густе шуме на велики пут, коме не знају ни почетка ни краја. Ова друга објашњења живота, од којих вам срце игра од радости, и трепери од даха вечног живота, вечне истине и вечне мудрости, и од којих вам се воља исправља, јер види прав и осветљен пут пред собом, даје вам Очевидац, који путује са почетка, и који зна из кога града пут иде и у који град води.
Узалуд су сва светска мудровања. Само Очевидац може задовољити ум наш, и срце наше, и вољу нашу. Само Очевидац може растерати ужас из душе наше, којим је душа наша испуњена у змијињаку сна и таме; и убрисати хладан зној са чела нашег на погледу смрти. И нико други осим Очевица није у стању просветити ум наш и учинити га словесним; нити је ико други у стању раширити тескобу срца нашег и испунити га радошћу; нити је ико други у стању, нашој од забуне раслабљеној вољи, дати снаге и отворити прав и осветљен пут.
И тако, дакле, јеванђелско обавештење задовољава и срце и вољу нашу онако исто као што задовољава и ум наш.
Захвалимо се, браћо, Богу Будиоцу, који нас песмом своје Речи и зрацима своје светлости буди из сна на јаву, и из смрти у живот. Њему нека је слава и хвала сада и за навек. Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *