НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
СВЕТ КАО РЕЧ
Јов, 1, 1 – 4
Ми се питамо, браћо, шта је било у почетку?
И небесни Очевидац нам одговара, да је у почетку била Реч, и да је та Реч била Бог, и да је кроз Њу постало све што је постало. Тај Очевидац има све најјаче особине најпоузданијег и најобавештенијег сведока. И ми морамо да Му верујемо. Но наша вера не треба да буде полувера, обазрива и страшљива, што се обзире лево и десно, и преза, и ступа натраг пред првом примедбом света око нас. Наша вера мора бити јаснија од сваког знања, јача од сваког знања и кориснија од сваког знања, које нам свет и неочевици божанске мудрости могу дати.
Да би таква била наша вера, јеванђелско обавештење мора задовољити нашу мисаону природу, и нашу осећајну природу, и нашу вољну природу – једном речју – сву нашу природу.
Да ли се задовољава јеванђелским обавештењем наш ум, и наше срце, и наша воља?
Наш ум се пита: – Како то, да је у почетку стварања света била Реч? И како то, да је Реч – Бог.
Јесте ли видели, браћо, ђаке у школи, кад мирно седе и ћуте? Јесте ли видели потом, како ђаци наједанпут сви устану на ноге и почну певати? И јесте ли се запитали: – Зашто сви ђаци устадоше и почеше певати? Шта је почетак њиховог наглог устајања и певања?
Јесте ли гледали, браћо, војску у рату, кад стотине хиљада војника мирно седе у шанчевима и ниједан се покрет њихов не види, и ниједан се глас њихов не чује? Јесте ли гледали потом, како наједанпут стотине хиљада људи искоче из шанчева и почну да вичу, и почну да пуцају, и почну да се крећу напред? И јесте ли се запитали: – Шта покрену толике стотине хиљада људи, да наједанпут искоче испод земље, и да почну викати, и да почну пуцати, и да почну кретати се напред? Шта је почетак њиховог наглог искакања испод земље, и њихове вике, и пуцања, и јуришања?
Реч учитељева покренула је ђаке у школи, да устану и певају.
Реч генералова покренула је стотине хиљада људи, да искоче из шанчева, да вичу, пуцају и јуришају.
Људски ум мучи се, да нађе израза себе у речи. Људски осећаји муче се, да нађу израза себе у речи. Људска воља мучи се, да нађе израза себе у речи. Цела душа људска, цео живот људски мучи се, да нађе израза себе у речи.
Ниједна наша разумна одлука не прелази у дело пре него се изрази речима. Не само дa ми говоримо речима, него ми и мислимо речима.
Старешина говори слузи: – Иди! И слуга иде. Почетак његовог идења јесте реч старешине.
Домаћин говори својој чељади: – Да се на овом празном пољу засади воћњак. И чељад засађује воћњак на празном пољу. Почетак сваког воћњака и сваког винограда, и сваког цвећњака јесте реч човекова.
Државник говори: – Овде да се подигне мост, а ту да се просече пут, а тамо да се установи фабрика, а онамо да се сазида град. И овде се подиже мост, ту се пресеца пут, тамо се установљава фабрика, а онамо се зида град. Почетак подизања мостова, просецања путева, установљења фабрика, зидања градова јесте реч човекова. Да, браћо, свему што су икад људи засадили, саградили, сазидали, претходила је реч људска.
Ви говорите о раду. Но рад је слуга речи. Свака акција наша само је извршење наше речи.
Ви говорите о одлуци. Но одлука је магла, док јој реч не да облик. Реч је уобличена и готова одлука, спремна да изиђе из нас као Створитељ из свога покоја и да ствара. Док ум не нађе реч, наш језик се не миче, наше срце се збуњује, наша воља колеба, и сва наша душа тетура као слепац без вође. А кад ум наш нађе реч, тада и он, ум наш, и срце наше, и воља наша, и сва душа наша виде се, и познају се, и постају сви слуге нађене и рођене речи. А машина телесна опет од своје стране постаје извршни слуга слугу речи.
Док дете не проговори, оно је само слика и прилика човека, но није прави човек. Глувонеми је потпун човек, јер ако не речима, он говори знацима. И ми сви много пута говоримо знацима, а не речима. Но и знаци су речи. Знаци су распрострањенији језик природе од речи. Минерали и биље су говор природе у знацима. То су управо писане речи. Животиње су полуречи – полузнаци. Но за природу су и оне јасан изражај онога, што је природа хтела рећи. Једини човек на земљи има творачку реч. Но сва васиона на разне начине говори: било речима, или покретима или знацима. Сва је васиона, дакле, реч, но не самостална и самобитна реч но одјек оне Речи која беше у почетку, и кроз коју је све постало.
Реч претходи браку, а то значи и новом рађању људи. Реч мајчина суши сузе у очима расплаканог детета. Реч пријатеља разгони тмору са лица. Реч лекарева улива снагу у болесника. Реч свештеника разгони страх од смрти самртнику. Реч послодавца запошљава стотине руку. Реч просјака доводи до стида богаташа.
И тако, Реч је у истини Почетак људи и Почетак свих људских радњи, послова и дела.
Јасно је, дакле, и за ум наш, да је Реч Почетак свега у људском животу, и да кроз Реч људи стварају све што стварају, и да без Речи ништа међу људима није постало што је постало. А оно што је стваралачка моћ у човеку, оно је стваралачка моћ и у васиони. И овде као и тамо Реч је Почетак и Реч је медиум стварања.
За ум наш остаје нејасно, како то да је Реч Бог? У Јеванђељу се говори о Речи Божијој, која је у Богу, и која из Бога говори. Да ли можемо задовољити вечито гладну звер у себи, ум свој, и умирити га својим објашњењем? Покушајмо.
Кад видимо лавовске стопе у песку, ми говоримо: – овде је прошао лав. Кад чујемо глас лава у даљини, ми говоримо: – то је лав. Кад чујемо блеку ми говоримо: – то је овца. Кад чујемо рику, ми говоримо: – то је во. Кад чујемо њиску, ми говоримо: – то је коњ. Кад чујемо шуштање лишћа ми говоримо: – то је лишће. Кад чујемо жуборење, ми говоримо: – то је поток. Кад чујемо хуку, ми говоримо: – то је ветар. Ни са једном одликом живих бића ми не истоветујемо та жива бића као са њиховим сопственим гласовима или са гласовима, која она производе. Не варамо се ми, кад чујући Павла где говори, а не видимо га, говоримо: – то је Павле; или кад чујемо Петра: – то је Петар. Ми нећемо казати за стопе Павлове: – то је Павле, него то су стопе Павлове; нити за одело његово: – то је Павле, него то је Павлово; нити за књигу написану Павлом: – то је Павле; нити за столицу, направљену Павлом; – то је Павле; нити за ошишану косу Павлову или за одсечену руку или ногу Павлову: – то је Павле, него то је Павлово. А кад чујемо Павла где говори, и не видећи га, ми ћемо рећи: – то је Павле. И кад чујемо Петра, Јована, Илију, где говоре, а не видимо их: – то је Петар, и то је Јован, и то је Илија.
Ни са чим толико ми не истоветујемо човека као са речју његовом, у потпуности, или са гласом његовим, делимично. А глас није друго него основа речи, – основа исто тако тајанствена и чудна као и ткиво од те основе, реч. Запазите две ствари:
Прво: – Да је глас најмање променљива ствар у целом човеку, од рођења до смрти. Тело се мења несравњено брже, и у старости човека тело његово једва нешто мало сличи телу његовом из младости, док глас, с малом изменом, остаје исти. Мисли, представе, појмови, и сав разум, и сва садржина ума у старости човека, једва-једва да нешто мало сличе садржини ума његовог из младих година, док глас, с малом изменом, остаје исти. Осећаји, жеље, страсти, и сав садржај срца остарелог човека, једва-једва да нешто мало сличе садржају његовог срца из младих година, док глас, с малом изменом остаје исти. Тежња, хтења, и сав садржај воље човека у старости исто тако, једва-једва да сличе садржини, правцу, и снази његове воље из младости, док глас, с малом изменом остаје исти. Пријатеља, кога нисте видели тридесет година, нећете познати ни по лицу, ни по души, а познаћете га по гласу. Глас је, дакле, нешто најдуговечније и најнеизменљивије у човеку. Зато се глас, односно реч, ако ништа, може најлакше истоветовати са човеком. И зато се може рећи: Реч је човек;
Друго: – Запазите, да глас стоји у неразрешивој вези са најважнијим, најзагонетнијим и најживотнијим жлездама у човековом телу, наиме са жлездама у мозгу, са жлездама у грлу и са жлездом у рођајним органима. Развратни људи, који поремете жлезду у рођајном органу, добијају промукао глас, или га губе сасвим. Кад пак оболи жлезда у грлу (тироидна), човек постаје наказан телесно и блесав умно. Глас је, дакле, израз најтајанственијих, најважнијих и најживотнијих жлезда телесних, кроз које душа најјаче влада телом. Највећу своју радост, и највећи свој бол, и највећи свој страх, и најјачу своју страст, човек не изражава речју него само гласом, као и животиња. У једном таквом усклику, узвику или урлику, човек изражава целокупно тренутно стање своје, целога себе. То је израз њега; то је реч његова. И за то се може рећи: – Реч је човек.
Сада, наш ум пита се: – Како стоји са такозваним мртвим безгласним стварима, као: минералима, земљом и др? Наш одговор на ово питање гласи:
1. Да се све ствари могу у погледу гласа привидно поделити у двоје: у оне, које рађају глас из себе, и оне које производе глас додиром с оближњим стварима. Човек и животиња рађају глас из себе. Човек рађа и разумну реч из себе, што животиња не може. Папагај може да понови реч човечију, но понављајући је он не изговара као разумну реч него као склоп гласова, које је чуо и научио подражавати. Но, ван ове разлике, ми можемо рећи: – Човек и животиња рађају глас из себе, док минерали, земља, ветар, вода, огањ и биље производе глас додиром са оближњим стварима. Главно је, да све ствари познате у свету одају глас, било рађањем или произвођењем;
2. Но ова разлика је, рекосмо, само привидна. Постоје гласови и у камену, и у земљи, и у биљци, и у капи воде, и у атому ваздуха, исто тако као што постоје гласови у сунцима, звездама, планетама, месецима, као телима. У чему год има унутрашњег покрета, има и гласа. Фино ухо могло би чути струју сокова у биљци; још финије могло би чути гласове у камену, капи воде, атому ваздуха. Но наше ухо није способно да чује све гласове, као што ни наше око није способно да види све ствари. Извесно пак: више је гласова у овоме свету, које не чујемо него предмета, које не видимо. А то значи: васиона је пунија гласова, него слика, боја, и облика. Јер нема ништа безгласно за онога, ко чује. Све је испуњено гласовима, све је испуњено речју. Сва васиона је једна трештећа музика, и непрестани говор, и непрестани разговор.
Још једном се ум наш пита: – Да ли је уистину реч тако могућна у свету, или је она само једна петина целокупне моћи света? Нашто ми можемо одговорити следеће:
1. Посмотрите пет наших чула као пет великих мистерија: – мистерија је укус, мистерија мирис, мистерија додир, мистерија вид, мистерија слух. Но од ових пет мистерија најтајанственије су последње три: – мистерија додира, мистерија вида и мистерија слуха. А од ове три мистерије најтајанственија је последња мистерија слуха. Зашто је мистерија слуха најтајанственија? Зато што је глас најтајанственији од свега у васиони. Зато што је глас најдиректнији и најпотпунији израз. Укус и мирис и додир и вид – к чему служе ако не да изразе? Да кажу? Нису ли сва остала чула слуге речи? Да, нису ли сва остала чула на свој индиректан начин речи. Казивање, израз, говор, прича, реч о себи дају ствари устима у виду укуса, носу у виду мириса, кожи у виду додира, очима у виду облика и боја. Цвеће најизразитије говори о себи, оку, и носу. Ваздух најизразитије говори о себи и кожи. Лед најизразитије говори о себи и кожи. Звезде најизразитије говоре о себи и оку. Испарење најизразитије говори о себи и носу. Главно је: кроз сва чула улази казивање, израз, говор, прича, реч свих ствари о себи, о своме присуству, о своме стању, о својим особинама. Гласне ствари говоре и уху о томе истоме, то јест о себи, о своме присуству, о своме стању, о својим особинама. Сва чула, дакле, примају у себе речи, јер немају шта друго од света да приме до речи, јер сви утисци су речи. Нема мутавих ствари, јер она ствар, која не може себе да пројави уху, појављује се оку, или кожи, или носу, или устима. Нема мртвих и безгласних ствари, јер докле нам ствари нешто казују ма кроз које чуло наше, дотле су оне изразите, а докле су изразите дотле су постојеће, а докле су постојеће у општој ствари дотле су живе. Нити има ма шта на свету, што би се по снази и распрострањености могло равнати са речи.
2. Оно што има неодољиву моћ, мада и неразумљиву, оно је највећа моћ. Силно нас привлаче или одбијају ствари због свог укуса. Силно нас привлаче или одбијају ствари због свог мириса. Силно нас привлаче или одбијају ствари због свога додира. Силно нас привлаче или одбијају ствари због својих боја, или облика. Но, зар сте једном чули где се каже, да је музика најпривлачнија моћ у свету? Змије и медведи играју уз музику, зверови се разјарују или ублажују музиком. Најпримитивнија племена и народи, који немају безмало никакве цивилизације, имају песму и музику. Чак и људождери, који немају ништа, имају песму и музику. Песма и музика и њих покреће јаче него ма која сила у свету. И кад је разумљива, и кад је полуразумљива, и кад је сасвим неразумљива, песма и музика су увек једна мистериозна и неодољива сила. Зашто то, ако не зато, што нас оне доводе дома, подсећају на првобитну, да, на битну домовину нашу? На први глас; на прву реч; на прву песму?
И тако смо доказали да је Реч Почетак свега зидања и стварања; да је Реч главна моћ у природи као и у човеку; да је глас, односно Реч, најраспрострањенија, универзална појава; да је човек Реч, и да је сва васиона Реч. Из чега следује, да је у почетку ове васионске, бледе и променљиве речи морала бити самобитна, божанска Реч, и да је од Ње, и кроз Њу постао сав свет, као Њен одјек. Јер од чега је иначе могао произићи глас него од гласа? И шта је друго, у почетку, могло изазвати у биће Реч, ако не Реч?
Остаје нам још да видимо, да ли се наша осећања и наша вољна природа задовољавају јеванђелским обавештењем о почетку света и постанку света? Но о томе у идућем говору.
Свемоћ Божија нека нас научи смирењу. Доброта Божија нека разгори љубав у нама. И Реч Божија нека живи у нама, сада и за навек. Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *