НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
ЗАКОН И ИСТИНА
Јован, 1, 17.
 
Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде од Исуса Христа.
 
Кад сунце засија, браћо, лампе се склањају у долап. Јер лампе користе само у већој тами од себе. Који отац шаље своју децу у мрак без видела? Небесни Отац дао је сваком народу по једно велико светло, да му буде светлост у тами овога лелујавог живота. Но, светиљка служи само до сванућа, у свануће се склања у долап, јер се појављује цар-светњак, цар-сунце, пред чијом светлошћу сви светњаци постају тама. Јеврејском народу дато је од Бога светло, које се звало Мојсејев закон. Кад се појавила Истина у лицу Исуса Христа, јеврејски светњак постао је тама, и сваки ко је имао очи да осети истину склонио га је у долап. Они пак, који нису имали очи осетљиве за светлост истине, продужили су да носе тај светњак и надаље, и тако су постали слични људима, који у подне иду са свећама по улици.
Шта је, браћо, Закон? И шта је, браћо, Истина? И каква је разлика, браћо, између Закона и Истине?
Милост даје законе онима, који отпадну од милости. Они, који живе милошћу, немају закона, јер не потребују законе. Док су синови послушни према оцу и док им послушност према оцу ствара радост, сваки син ужива цело имање очево. Чим престане послушност једног сина према оцу, имање се дели, непослушни син добија само један део имања на уживање и милост очева јавља се у виду закона. Закон стоји између милости и пропасти. Отпале од милости, милост не уништава и не гура у пропаст иначе не би била милост – него их ставља под власт закона, у службу закона, у ропство закона с циљем да их опамети и поново их к себи врати. Не врате ли се поново к милости, отпали од милости, слуге и робови закона неминовно сами себе гурају у пропаст и бивају уништени. И тако, закон је као мост између милости и пропасти.
Замислите непослушног сина, који жели да поштопото живи одвојено од оца. Отац зна поуздано, да син, одвојен од њега, не може живети животом пуним и радосним, и одвраћа сина од његове намере. Но кад син остане при своме, отац, да би га спасао, да би му омогућио бар животарење ако не живот, одваја му део имања и пушта га да иде од њега. Ставља га у област закона. Јер да га не стави у област закона, непослушни син би морао прећи из области милости у област пропасти и небића. Ако би се син, животарећи у области закона, освестио, покајао и зажалио за царством милости, он би се могао вратити из области закона у област милости, из животарења опет у живот. Ако ли би он пак показао се непослушан и законима у области закона, он би неминовно прешао у област пропасти и ничега.
Или замислите једног свог омиљеног друга, који би се решио из извесних разлога на смрт помоћу глади. По цео дан, и то из дана у дан, он нити што једе нити што пије. И по цео дан, из дана у дан, ви се бринете, како да спасете свога омиљеног друга. Најзад, ви се досетите, и почнете га хранити млеком кроз цев у време његовог спавања. И тако одржите живот своме другу на једини могућ вам начин. Но замислите, да друг ваш дозна за вашу операцију с њим у време сна, и престане спавати, и тако избегне једину вашу могућу помоћ и једини пут спасења. Шта ће бити с њим? Неминовно он ће прећи у област пропасти и ничега.
Или замислите једног свог пријатеља, кога манија за водом силно привлачи води и који непрестано тражи прилику да скочи у воду. Узалуд ваши савети и ваша одвраћања. Најзад, ви покушате једино преостало средство, наиме, спремите једну подводну капу, коју носе испитивачи дубине морске, и у тренутку, кад ваш пријатељ пожели да скочи у воду, ви му намакнете на главу ту капу и вежете око врата. И он скочи у воду. Шта ће бити с њим? Једно од двога. Хладноћа воде, или страх од воде, или ужас смрти испод воде, излечиће га можда од водене маније, и он ће, са спасавајућом капом на глави, испливати на обалу здрав и жив, и бити вам послушан и благодаран за навек. Или ће пак водена манија још већма га обузети, будући испод воде, и он ће срдито рукама раздрети спасавајућу капу на своме лицу, и утопити се.
Закон је, браћо, невољни продукт милости с циљем спасења отпалих од милости. Тамо где влада само милост, и где нема отпалих од милости, тамо нема ни закона. Ми употребљавамо овде реч милост место речи истина само да би вам ствар јаснија била. А милост је само друго лице истине, нераздвојно од истине, као што је топлота нераздвојна од светлости сунчане. Човек, који излази из тамнице на видело и викне: – Ево сунца! – мисли на светлост сунчану, а човек, који излази из ледене пећине на видело и викне: – Ево сунца! – мисли на топлоту сунчану. Кад говоримо, дакле, о милости, ми у исто време неминовно говоримо о истини. И зато можемо без икакве забуне и противречности рећи: – Закон је, браћо, невољни продукт истине с циљем спасења отпалих од истине.
Шта је још, браћо, истина? И шта је још, браћо, закон? И каква је још, браћо, разлика између истине и закона?
Истина представља област слободе, закон представља област слободе, закон представља област робовања. У области истине човек истоветује своју вољу и своју срећу са вољом и срећом свих оних бића, која живе у тој области; у области закона пак човек разликује и издваја своју вољу и своју срећу од воље и среће свих оних бића, која постоје у тој области. Зато у области истине не постоје никакви закони но само један призрак закона за оне, који гледају истину из области закона; и зато у области закона нема нимало истине но само један призрак истине, за оне, који гледају законе из области истине. Као што би једна тица, рођена и одрасла у кавезу, мислила за тице, које лете слободно око кавеза, да су и оне све у истом положају, у коме је и она; и као што би, обратно, тице, рођене и одрасле у слободи, мислиле, да је и тица у кавезу у истом положају, у коме су и оне. Јер слобода је једино мерило бића из области истине, и слободом она мере сва бића и у области закона; и јер је ограничење једино мерило бића у области закона; и ограничењем она мере сва бића у области слободе. Међутим царство слободе не зна ни за каква ограничења, нити царство закона зна и за какву слободу. Истина по својој суштности руши све границе и сва ограничења; закон по својој суштности свуда поставља границе и ограничења. Као што светлост лампе бледи и ишчезава при јакој светлости сунца, тако и моћ закона бледи и ишчезава при јакој светлости истине. Нити светлост сунца и светлост лампе могу светлити обе у исти мах и на истом месту својим пуним сјајем, нити пак моћ закона и моћ истине могу се појавити у исти мах и на истом месту у истој мери. Само у одсуству једнога, друго показује своју пуну светлост и пуну моћ.
Истина плете кавез од закона и затвара у њ отпаднике од себе. Из милости плете истина кавез од закона, да не би отпаднике сасвим одвојила од себе и сасвим гурнула у пропаст и небиће. Зато и кажемо, да закони представљају мост између истине и пропасти. Област истине је вечита и непроменљива, у њој нема путева, што воде напред и назад. Оно што јесте, оно јесте вечито и непроменљиво. Област закона је привремена и променљива, и у њој имају два пута: – Један пут води ка истини, други пут води ка пропасти и небићу. Област небића је вечита и непроменљива. Оно што није, оно није: – вечито и непроменљиво. Зато Бог и говори за себе: – Ја сам Јесам. Не, Ја сам онај, који је био; или: – Ја сам онај, који ће бити; или: – Ја сам онај, који бивам, него: – Ја сам Јесам. А Бог је сва област истине и милости. Област закона могла би себе именовати: јесам – нисам, јер је та област између бића и небића. Област небића, кад би могла именовати себе, именовала би се: – нисам.
Цела ова васиона је један кавез исплетен од закона, и у тај кавез затворена је душа човекова, отпала од Бога. И душа човекова служи законима, робује законима и, кад сасвим изгуби Бога из вида, обожава законе, као што тица у кавезу служи ограничењима кавеза, робује ограничењима кавеза и обожава ограничење кавеза мислећи, да је област кавеза једина област тичијег рода. Отпавши од Бога човек је пожелео границу између себе и Бога, и место једне границе добио је хиљаде граница, хиљаде ограничења, хиљаде закона, и сав се уплео у замршене конце закона као мува у паучину.
Сада, када се каже: – Закон се даде преко Мојсеја, мисли се на један нарочити закон, који је од истине и милости дат преко Мојсеја, да би се људи тим законом спасли од службе и робовања безбројним другим законима, и да би се тако одвратили од пута, што води у пропаст и небиће и окренули лицем ка путу, који води истини и милости. Замислите једно огромно поље потопљено водом и људе где се даве у том потопу, сходно законима природним. Мојсејевим законом бачене су многе даске у тај потоп, да би они, који би се ухватили рукама за те даске, могли држати главу над водом и дисати. Први закон, по коме људи у води морају потонути и удавити се, побеђен је овим другим законом, по коме људи, ухваћени рукама за даску, могу држати главу над водом и живети. Но и једно и друго је закон. Сада замислите, да гране жарко сунце и потопљено поље се брзо исуши. Оба она закона изгубиће власт над људима; људи ће се спустити ногама на суву земљу, бациће даске из руку, и слободно ће се кретати по својој вољи. Но неки од људи, из навике и страха од потопа, продужиће да корачају по сувом пољу са даском у рукама као што су чинили и по води. И тиме ће изазвати чуђење и смех оних, који су бацили даске и почели слободно ходити по сувој земљи. Један закон, дакле, може да победи други закон и суспендује власт његову над човеком. Но истина је као жарко сунце, која побеђује све законе и суспендује власт њихову над човеком. А они, који продуже да држе даске у рукама и после потопа, то су они, који продуже да се држе закона и кад истина обасја свет и исуши мочвару и потоп.
Зато се каже: – А благодат и истина постаде од Исуса Христа. Не каже се: – Даде се кроз Исуса Христа, као што се каже да се закон даде кроз Мојсеја, него – постаде од Исуса Христа. Јер неко други даде закон кроз Мојсеја, а благодат и истину не даде неко други него сам Исус Христос. Он је сам благодат и истина, и од Њега самога постаде благодат и истина у свету. Као што би се могло рећи: – Ноћно видело даде се кроз месец а топлота и светлост постаде од сунца. Ко даде видело у ноћи кроз месец? Сунце. Јер месец сам по себи не светли, него добија своје видело од сунца. А кад се сунце роди, месец ишчезава, и од сунца непосредно и у пуној мери постаје топлота и светлост. Слично томе треба разумети јеванђелске речи: – Закон се даде кроз Мојсеја, а благодат и истина постаде од Исуса Христа.
У закона нема благодат, јер у закона нема милости. Закон на меру даје и на меру узима, и никад не даје док не узме. У благодати нема мере, и благодат се не даје на меру. Благодат је пуноћа и обиље дарова. Закон је бедност и сиромаштина, па отуда штедња и тврдичење. Благодат даје и не бележи у рабош. Закон наређује: – Око за око, зуб за зуб. Закон је бедност и сиромаштина, и док не узме не може да да, и кад да, мора и да узме. Благодат је пуноћа и обиље, и зато даје не бележећи у рабош, и опет даје и не узима натраг. Благодат не иде уза закон зато што закон није истина. Благодат иде само уз истину, и само тамо где истина светли благодат греје.
Но оставимо закон Мојсејев. Узмите који хоћете закон у васиони или међу људима, и уверићете се одмах, да закон не зна за благодат. Благодат обасипа добрим даровима од своје пуноће и свога обиља. Јер се каже: – И од пуности Његове ми сви узесмо благодат за благодаћу. Може ли се и за који закон у васиони и међу људима рећи: – И од пуности његове ми сви узесмо благодат за благодаћу? Не; него живећи у области закона ако не даш нећеш узети, и ако узмеш мораш дати. Јер и најбољи закони су само ограде и ограничења. И најбољи закони једва само додирују област милости, и на додирној линији милости губе се. Јер тамо где милост почиње закони престају. Милост једним скоком испуњава све законе и прескаче их. У својој крајњој исцрпености закони апелују на милост, и милост једним дахом ублажава и уобљује све оштре шиљкове закона. А благодат је још нешто више од милости; благодат је управо божанско назвање милости, празнични изглед милости, или милост у својој највећој раскоши, – то је благодат. Кад је човек милостив, он прашта увреде своме противнику; кад је човек боговски милостив он обасипа добром онога ко њега обасипа злом. Примера ради претпоставимо за час, да су дрвета разумна бића и да свесно дејствују. Један човек наиђе са секиром на три расцветана кестенова дрвета. Он удари секиром први кестен, и кестен замахне једном граном и удари њега. Он удари секиром други кестен, кестен мирно отрпи удар и не врати га човеку. Он удари трећи кестен, и кестен обаспе човека читавим ројем свога лепог цвећа. Први случај би спадао у област закона. Други случај представљао би обичну милост. Трећи случај представљао би благодат, или божанску милост, или милост у свом празничном изгледу, у својој највећој раскоши. На ову последњу врсту милости ми мислимо, кад говоримо о милости. И на ову врсту милости ми мислимо, кад реч милост, ради бржег разумевања, употребљавамо уместо речи истина и уместо речи благодат. Јер као што је тешко говорити о сунцу а да се непрестано не мисли и не говори о светлости и топлоти, тако је тешко, и још теже, говорити о истини а да се не мисли и не говори о милости и благодати.
Ви ћете питати: – Зар Мојсејев Закон није Истина? И ви ћете питати: – Зар Христова Истина није Закон?
Не; нити је Мојсејев закон истина, нити је Христова истина закон. Закон веже и спутава, истина дреши и ослобађа. Закон Мојсејев само је заменио друге законе, којима су људи у Израиљу пре Мојсеја служили и робовали. Но и овај закон од своје стране био је апсолутни и неумитни господар над душама људским. Имајући потамњено сећање на своје царско порекло, људи су се осећали у ропству и под Мојсејевим законом, као што су се други људи, опет, ван Израиља, осећали у ропству под законом Хамурабија, или Тезеја, или Науме Помпилија. Ослободивши људе у Израиљу од горих закона, Мојсеј је учинио – да се изразимо метафором – од свињара козаре. Но како би се царевићи задовољили тако малим унапређењем? Мојсејева дела и Мојсејев закон представљају насликану истину на урамљеном папиру. Врло добра слика – али само слика. Врло јасна слика – али само слика, која наговештава истину и разјарава глад и жеђ људи за пуном и целом истином.
Христова Истина није закон, но победа над свима законима и ослобођење од свих закона. Уколико светиљке у ноћи личе на сунце, утолико закони личе на истину. Светиљке помажу да се људи не спотакну на краткоме путу и да се не отисну у провалију; но од њих нити трава расте нити цвеће цвета. Закони сви, па и Мојсејев, помажу људима, да се не спотакну на кратким раздаљинама и да се не отисну у провалију пропасти и небића; од закона пак живот нити се рађа, нити цвета него од истине се живот рађа и цвета. Закони увек рачунају с кратким раздаљинама и односе се на кратки дан човековог живота на земљи – даске бачене дављеницима у потопу – истина обухвата све могуће раздаљине, од пре почетка свега до после краја свега. Зато Христос и каже на једном месту за себе: – Да је ОнПочетак; а на другом: – Да је Он пре Аврама; а на трећем: Да ће се јавити на свршетку света; а на четвртом: – Заповеда ученицима, да иду и проповедају свима народима. Све ово јасно показује страховито велике раздаљине, с којима Он рачуна. Управо, Његовом виду унапред и уназад, и удесно и улево нема краја. То је вид истине, браћо. Неограничен временом и пространством, неограничен законима и племенским језицима и обичајима, то је вид истине, браћо.
Нека би тај божански вид разбистрио и продуљио наш нејаки вид и ограничени видокруг у кавезу закона. Нека би Истина и благодат Божија раздрешила све законске везе, којима је омрежена и стешњена душа наша. Нека би пуност Господа Исуса Христа отворила се и за нашу неутољиву Глад и незагасиву жеђ – неутољену и незагашену, но већма распаљену законима. И нека бисмо се и ми освестили док има рока и вратили са кобнога моста законске области у крило материнско, где сви закони престају и љубав храни и поји до ситости, сада и за навек. Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *