НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
ДЕВОЈКА ИСПОД ЗАКОНА
Лука, 1; Мат. 1.
 
У Бога све је могућно што рече. (Лукa, 1, 37.)
 
Од девојке је, браћо, Реч Божија добила тело. У народу јеврејском појавио се Спаситељ света. По обећању и закону Исус Христос припадао је племену Јудином.
Зашто је, браћо, Реч Божија добила тело од девојке? Зашто не од жене, и зашто не од жене и мужа?
То је једина олакшица, коју је Бог за себе тражио, кад је хтео постати човеком и обући се у тело човечије. И то је једини начин, да би Бог сишао у овај свет искључиво по својој жељи и у онаквом телу у каквом је Он желео.
1. Каква је то олакшица, браћо, да Бог дође у област закона, у кавез закона, у коме људи живе, кроз девојку без мужа а не кроз жену са мужем? Да је то велика олакшица разумећете ако замислите, да ви морате сићи међу гусенице, или пауке, или змије, и постати гусеницом, или пауком, или змијом. Између многих других гађења и ужаса, које бисте ви осећали при тој метаморфози једно од највећих гађења и један од највећих ужаса био би тај, што би ваше ново биће морало доћи у свет кроз парење гусеница, или кроз парење паукова, или кроз парење змија. Заиста, сва би се душа ваша испунила гађењем, кад само помислите, да морате имати мирис гусенице, или да морате као змија гонити од себе сва жива бића, или да морате као паук бити сматрани за нечистоту у згради и брисани метлом напоље. И заиста, сва би се душа ваша испунила ужасом, кад само помислите, да морате беспомоћно пузити по трави као гусеница, или да морате сабирати отров под зубима за напад и одбрану као змија, или да морате ћутљиво само ткати своју мрежу и у мрежи чекати нечији живот за свој оброк. Али једно од највећих гађења, које бисте ви при томе имали било би гађење од помисли, да се ваше ново тело има створити страшћу и похотом двеју гусеница, или двеју змија, или два паука. И један од највећих ужаса, који бисте ви при томе имали, био би ужас од помисли, да се ваше ново тело има створити жарењем и бурлањем крви и утробе два црва или две рептилије. Куд и камо је веће гађење и већи ужас за светог, моћног и бесмртног Бога добити тело човечије кроз страст и похоту два људска бића, кроз жарење и бурлање крви и утробе два људска бића. Ви бисте рекли, – зар не? – Ако већ морам ја учинити ту жртву и постати гусеницом, ради спасења гусеница, онда ја не могу дозволити ни помисао, да та моја страшна трагедија отпочне са похотним пиром два мизерна створења, које ја хоћу да учиним чистим и светим. И још бисте ви рекли, – зар не? – Ако већ морам ја учинити ту жртву ради спасења гусеница, онда ћу ја изабрати једну најчистију и најневинију гусеницу у целом роду гусеница, да од ње добијем своју нову худу одећу и постанем гусеница. Или: – Ако већ морам ја учинити ту жртву ради спасења змија, онда ћу ја изабрати једну најнеотровнију и најмање гадну и ужасну змију, да од ње добијем своју нову худу одећу и постанем змија. Или: Ако већ морам учинити ту жртву ради спасења паука, онда ћу ја изабрати најмање ружног и најмање прождрљивог паука, да од њега добијем своју нову худу одећу и постанем паук. То би вам чинило велику олакшицу; то би смањило ваше гађење и ваш ужас. И за Бога је чинило једну велику олакшицу и отклањало гађење и ужас то што се родио од чисте и свете девојке, што је од Ње добио тело човечије и постао човек, да људе учи, води и спасава. Ма колико да је Бог Човекољубац, то му је чинило велику олакшицу и отклањало гађење и ужас.
2. Зашто је рођење од девојке, браћо, једини начин, да би Бог сишао у овај свет искључиво по својој жељи без примесе ичије туђе жеље?
Зато што је то једини и искључиви начин за Бога, да избегне црвену реку крви, помешану са црном струјом греха, која тече по жељи човечијој, а не Божијој, кроз сва људска поколења, од људског прародитеља тја до наших дана. Да избегне везу са грехом. Да избегне додир за нечистотом. Да не постане и сам роб закона, сужањ затворен међу сужњима, које Он жели да ослобађа. Да се и Он не роди од крви, и воље телесне, и воље мужевље, и да тако тама не обузме светлост, и црв смрти не унесе своју трулеж у срце живота. Јер сви они који се рађају од крви, и од воље телесне, и од воље мужевље, рађају се по жељи човечијој, по похоти човечијој, по нагону земље, по бичу закона. А Синови Божији рађају се од Бога, вели се у Јеванђељу. Јер од нечистоте крви јавља се нечиста крв, од воље телесне воља телесна, од воље мужевље воља мужевља, и од греха грех. Крвљу је човек везан као гвожђем за овај свет; вољом телесном човек је онемоћао свој дух; вољом мужевљом човек је засенио Бога у себи. У крви једнога човека станује жеља његових безбројних предака; у телесној вољи једнога човека станује воља свих умрлих; у мужевљој вољи једнога човека станује похота свих иструлелих. Од два Оца долази човек сада у свет: првобитно од Бога а потом од Сатане. У овоме животу једни се отресају очинства Сатаниног и постају Синови Божији, рођени само од Бога; други се отресају очинства Божијег и постају синови Сатане, рођени само од Сатане (Јов. 8, 34 – 48). Јединородни Син Божији, једини и јединствени, који је одувек и за навек рођен само од Бога, није могао ни за тренут примити два очинства. А ко год се рађа од мужа и жене, ма и од веома праведнога мужа и веома праведне жене, рађа се у извесној мери од крви, од телесне воље и мужевље воље, и у извесној мери – мада не подједнакој – прима оба очинства, док се временом, својом муком и Божијом благодаћу, или пак својим грехом и одбацивањем Бога, не отресе једнога очинства. Јединородни Син Божији поновио би грех Адамов, да је се дао родити од крви. А да је и Он примио ма и један грех, како би био Спаситељ људи, победитељ света закона и уништитељ греха? По својој чистој жељи Господ је дошао међу људе. Како би Његова жеља могла бити само Његова и чиста, ако би Он дошао кроз похотну жељу човека?
Из свега овога јасно је за духовна човека, да је бесмртни Цар Небесни изабрао једини достојан пут, да постане човек и обуче се у тело човечије примивши своје рођење од Оца Небесног у телу чисте и свете девојке на земљи.
Ово чудо слично је чуду првог стварања човека, слично но не истоветно, пошто је оно стварање а ово рађање. Као што при стварању првог човека Божији Дух оживљава прах земаљски и чини га живим човеком тако и при овом чудесном ваплоћењу Бога Божији Дух осењава тело једне девојке – а шта је тело него прах земаљски? – и од тог тела излази у свет Богочовек. И у првом и у другом случају земља, на коју је Дух Божији сишао, била је чиста и благословена. Јер анђео говори Марији: – Благословена си Ти међу женама. Прва земља није још била проклета, није била гурнута у ропство закона, него је стајала у области благодати и истине. Ова друга земља, наиме девојачко тело Маријино, рођено је под законом, одрасло под законом и живело под законом, но један зрак благодати Божије Њу је осветљавао и држао у чистоти и истини. Зато анђео и говори Марији: – Радуј се, благодатна! Као што један зрак сунчев предсказује пуноћу светлости сунчеве, и као што мало воде може да очисти суд за држање пуно чисте воде, тако је један зрак благодати Божије пробио се кроз кланце и теснаце закона и у девојци Марији предсказао долазак велике светлости и припремио у Њој чист суд за потпуност благодати и истине, која је Богочовек.
Ова девојка Марија била је из народа јеврејскога. Зашто, браћо, из народа јеврејскога а не из неког другог народа? Зашто се Син Божији морао појавити у народу јеврејском а не у неком другом народу? Из два разлога. Прво зато, што је тај народ показао се најупорнији и најземљанији. А друго зато, што је тај народ кроз сву историју највећу пажњу обратио на телесно чишћење.
1. Кад један јунак иде на своје непријатеље, он прво иде на најупорнијега и најјачега а не на најслабијега. Јер кад победи најупорнијега непријатеља, слабији ће се брзо предати. Кад лекар обилази болницу, он прво хита најтежем болеснику а не најлакшем. Јер кад излечи најтежег болесника, лакше болеснике лако ће излечити. Тако и небесни јунак дошавши на земљу да се бори, Он је устао прво против најупорнијег непријатеља; и дошавши на земљу да лечи, Он је прво пришао најтежем болеснику. Да је јеврејски народ био најупорнији и најодбојнији према Богу сведочи сва историја тога народа. Какве је све благодати Бог изливао на тај народ; какве је све сјајне пророке Бог слао томе народу, – па све узалуд: тај народ је невероватно брзо заборављао све благодати Божије и тај народ је невероватно окрутно мучио и убијао пророке Божије. Најпросвећенији људи из тога народа, и најизабранији међу изабранима, првосвештеници и цареви, опет и опет одбацивали су Божију Милост и Божију Истину и предавали се идолослужењу. Каква све страхотна чуда и знаке није Бог пројављивао благодаћу својом кроз кланце и теснаце коcмичких закона само да би тај један народ васпитао у правом богопознању и учинио га светлом света, па све узалуд. Народ је тај остао упоран и одбојан према Богу и слепо припијен уза земљу, сав земљан телом и душом и историјом, не верујући у друго царство сем царства земаљског, не верујући у други живот до врло површно у мрачни шеол, не очекујући од Бога друге дарове до земаљске, не погледајући другог месију до месију крунисаног на престолу Давидову. Док најзад тај народ у време појаве Исуса Христа није свео сву своју веру и сав свој култ верски на обожавање не Бога него закона Мојсејева, не испуњујући тај закон него само обожавајући га, онако исто као што су Грци и Римљани обожавали законе природе. И тако и једни и други, и изабрани и неизабрани, били су слуге и робље закона и само закона, једног или другог. Упоран и земљан био је јеврејски народ пре доласка Христова, упоран и земљан он је остао и за време Христа и после Христа; упоран и земљан, неспособан за вишу светост, за дубљу визију Бога изван закона, за аскетизам, за светитељство. Сва чуда Христова нису могла ослободити тај народ од робовања закону: он је гледао и није видео, слушао и није чуо. Незнабожачки, „неизабрани“ народи обраћани су Христу врло брзо и кроз несравњено мања чуда, које су Христови апостоли и следбеници доцније били у стању чинити (види Мат. 11, 20 – 24). Сразмерно кроз мала чуда, или сасвим без чуда, обраћени су у хришћанску веру сви народи Европе и делимично осталих континената, док народ јеврејски није се дао обратити ни највећим и најмоћнијим чудима самога Исуса Христа. Нема сумње, да Исус Христос, не би ни у једном другом народу на свету остао тако очајно неразумен и био као невино јагње тако сурово гоњен и заклан као што се то десило са Њим у народу јеврејском. Без пола те муке и страдања Христос је могао обратити к себи Египат; без трећину те муке и страдања Он је могао обратити к себи Европу, а без десетину те муке и страдања Он је могао обратити к себи Индију, Китај и Јапан. Но Јунаку Небесном није приличило да прво иде на слабијег противника но на најупорнијег, нити је лекару приличило, да прво прилази лакшим болесницима но најтежим. Таква је била његова божанска стратегија, која је се и до сада делимично показала савршена, а која ће се извесно на крају крајева показати потпуно савршена и непогрешна (Римљ. 11, 11 – 12).
Ето, браћо, зашто је се Син Божпји морао појавити у народу јеврејском, а не у неком другом народу. Наравно, из тих истих разлога и благословена девојка, Мајка Његова, морала је бити из народа јеврејског, а не из неког другог народа.
2. И још: због телесног чишћења, на које је јеврејски народ кроз сву своју историју обраћао пажњу. О духовном чишћењу говорили су велики пророци, но скроз чулни народ њихов није могао подносити њихове говоре, јер их није разумео. Место да духом тело одухове, Јевреји су телом и дух свој отелесили. Дух ма кога закона остао је за њих вазда скривен, само слово закона имало је значење за њих. Само тело закона усвајано је и на тело се примењивало. Дух је био и остао тајна под печатима. Тек хришћани су могли пронаћи и протумачити дух јеврејског закона, Јевреји нису могли. Арон није могао, ни Соломон није могао. Златно теле, обрезано и очишћено теле, видљива скинија, опипљиве таблице закона, то је годило отелешеном духу Аврамове деце. Телесни живот је обожаван, телесни живот био је једини дар Божпји, који су они ценили. Цело њихово законодавство ври од преписа и прописа за чишћење тела, за неупрљање тела. Тако и њихови обичаји тицали су се само телесне чистоте, телесних церемонија, телесне магије, телесног додира или недодира. И после неколико хиљада година непрестаног телесног чишћења, шта се могло и очекивати од овога народа да да, него тело? Једно, само једно, чисто и савршено тело женско, у које се могао привремено уселити без гађења и ужаса Син Божпји. Јер ко се труди за духовно, духовно му се и даје; ко се труди за телесно, телесно му се и даје. Дуговечно телесно чишћење Јевреја, завршило се добитком једнога потпуно чистог људског тела. То једно једино савршено чисто људско тело највећи је, ако је и једини принос Богу и човечанству од стране јеврејског народа. То је тело пречисте девојке Марије, које је осенио Дух Свети, на које је сишла сила Вишњега, и у коме се родио Спаситељ света. Тело је потребовало Богу од Земље, и само тело, не дух. И то тело дао је народ јеврејски, само тело. Варају се они, који мисле, да нађу и једну јоту од духа јеврејског у духу Христовоме. Заиста, ниједну јоту наћи неће. Само по телу Јевреји су Га могли назвати својим, и то донекле јер, напослетку, и то девојачко тело Богоматере више је припремљено и очишћено Божпјим огњем благодати, него церемонијалним водоочишћењима јеврејским. По духу пак пре би га Индијци и Грци могли назвати својим, него Јевреји. Премда Дух Христов није дух ниједног народа под законом; Његов Дух је из неземаљског и надзаконског царства – из царства благодати и истине.
Због овога је, дакле, Дева Марија била из народа јеврејског, а не из неког другог народа.
Зашто се каже, браћо, да је Исус Христос припадао племену Јудином? Просто зато, што је тако речено и проречено (Бит. 49, 8). Заручник благодатне девојке Марије, праведни Јосиф, био је из тога племена. У ствари, Христос није био крвно везан с тим племеном, као ни с једним другим. Но по закону, Он се морао рачунати у неко племе, и пошто му људи нису знали Оца, то је се Он убрајао, по заручнику Марије му мајке, Јосифу, у племе Јудино, које је било најмногобројније међу племенима Израиљевим (IV Мојс. 1), и најславније, из кога је по обећању требао изаћи Вођ (I Днев. 5, 2). По обећању и по закону, дакле, Исус Христос је припадао томе племену.
Нека би Дух Свети, браћо, очистио душу нашу од навејане прашине греха, и учинио је чистом и светом девојком, да би се у душу нашу могла уселити Реч Божија, живи и спасоносни Син Божији, Господ Исус Христос, сада и за навек. Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *