НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
СИН ЈЕДИНОРОДНИ
Јован, 1, 18.
 
Бога нико није видео никад: Јединородни Син, који је у наручју Очином, Он Га јави.
 
Ово је последња монументална реченица у уводу Јовановог Јеванђеља, горостасна и тајанствена као и све претходне реченице, – све заједно као планина огромног камења, наваљеног у темељ једне грађевине, која није од овога света, но која се зида у овоме свету као за пребивалиште вечности.
У првој половини овога увода најзагонетнија је, најновија и најсудбоноснија мисао о Речи као Богу, о Речи као медиуму стварања света и о Речи као носиоцу живота и светлости. У другој половини овога увода најзагонетнија је, најновија у историји земаљској и најсудбоноснија мисао о Јединородном Сину, који је пун благодати и истине, који је у наручју Очином, који јавља Бога, и чија је слава била виђена на земљи од Јована Претече, од Јована јеванђелисте и многих других очевидних сведока. Јер Јован јеванђелист вели: – И видесмо славу Његову, славу, као Јединороднога од Оца.
Да ли има имало сумње или је сасвим очигледно, да је Реч, која беше у почетку исто што и Јединородни Син? Да ли се у првој половини јеванђелског увода не говори о једном божанском бићу, које се назива Речју, а у другој половини овога увода о другом неком божанском бићу, које се назива Јединородним Сином?
Нема, браћо, нимало сумње и сасвим је очигледно, да је Реч која беше у почетку исто што и Јединородни Син. Нити се у две половине јеванђелског увода говори о два различита божанска бића него о једном и истом. Реч, дакле, која беше у почетку, и која беше у Бога, и која беше Бог, и кроз коју је све постало, и у којој беше живот и светлост – та Реч исто је што и Јединородни Син, који је у наручју Очином, који јави Бога и чију славу, славу, као Јединороднога од Оца, видеше многи.
Но, како се може појмити, пре свега, да Реч и Син једно значе? Како ће то појмити душе под законом? Заиста, душе у области закона то не могу ни појмити. Јер то су појмови из области истине и благодати, и само душе из те области могу примити и усвојити те појмове. У области закона пак ти појмови, као и сви други из области истине и благодати, могу се донекле само представити у сликама и приближити наговештајима, исто онако као што су дела и закони Мојсејеви представљали у сликама и приближним наговештајима Царство Истине и Благодати Христове.
Замислите једну дубоку и обилну реку, која истиче из једног невидљивог језера у утроби планине. Дубока и обилна река је права благодат за поља, шуме, стада и људе. Студеност, бистрина, обилност и друге особине реке говоре вам нешто и о њеном извору. И ви се питате: – Где се роди оваква река? Где је њен почетак и извор? И замислите себе случајно на планини, у којој је невидљиво оно језеро, почетак и извор дубоке и обилне реке. И замислите, да чујете глас из језера где вам говори: – Та река је Мој Син и Моја Реч. Да ли вам је тиме језеро казало истину? Да ли оно може назвати реку, што из њега истиче, својим сином и својом речју? Приближно, да. И зашто не? Не рађа ли се та река из њега? И не говори ли та река о њему свима својим особинама? Нико и никад није видео то скривено језеро. Но река, која истиче из њега, она га објављује: – Река је син тога језера, и река је реч тога језера. Иста је вода у језеру и у реци, па ипак језеро је једно а река је друго. Ова слика вам приближно наговештава тајну Бога, у коме се рађа Јединородни Син и бива Реч, која говори о Богу и која својим особинама објављује биће и особине Божије.
Или замислите славуја где скривен у густом жбуњу пева. Ви чујете песму славујеву а славуја не видите. Но песма говори о славују, о души, о расположењу, о моћи, о вештини и другим особинама славујеве унутрашњости, из које се песма и рађа. И славуј би могао рећи за своју песму: – То је мој син и реч моја; то сам ја. Да ли може славуј назвати своју песму својим сином и својом речи? И да ли може рећи за своју песму: – То сам ја? Приближно, да. И зашто не? Не рађа ли се његова песма у њему самоме? И не говори ли његова песма о њему? Славуј се не види, но песма његова објављује га нашим ушима. И ова слика приближно вам наговештава тајну Бога, у коме се рађа Јединородни Син и бива Реч, која својим особинама објављује биће и особине Божије.
Приближан наговештај – мада груб – тајне Божиjе Речи и Божијег Сина јесте и рађање деце од земаљских родитеља. Није ли син лик свога оца, и жива реч о своме оцу? Није ли кћи слика своје мајке, и жива реч о својој мајци? Не објављују ли деца особине својих родитеља? И кад родитељи њихови умру, не остају ли деца као труба оних, који су под земљом, као видљиво присуство оних, који су одсутни? И ово донекле наговештава тајну Бога, у коме се рађа Јединородни Син и бива Реч, која својим особинама објављује скривено биће и особине Божије.
И тако, приближно се да објаснити и онима под законом, примерима и сликама из области закона, мистерија истоветности, Речи Божије и Сина Божијег. Они пак, који су у области истине и благодати, лако схватају и усвајају ову истину својом душом већ и као унутрашњу истину своје душе, а и као мистерију своје сопствене речи.
Реч се рађа из душе човекове. Све друге објаве душе човекове нису ни изблиза тако јасне и потпуне као што је реч. Реч може да изрази најсавршеније и ум човеков, и осећаје човекове, и вољу човекову. Човек, истина, може да говори о стању своје душе и кроз дела руку својих, и кроз покрете, и кроз знаке. Но све је то недовољно јасан, непотпун или посредан начин изражавања себе, објављивања себе. Никад не може кип изразити душу свога скулптора тако јасно као непосредна реч скулптора; нити слика сликара, нити грађевина грађевинара, нити орање орача, нити шивење занатлију може изразити тако јасно и потпуно као непосредна реч из душе сликара, и грађевинара, и орача, и занатлије.
Реч је Син душе. Ништа не може изразити душу тако савршено као оно што је рођено из душе? Знаци, и покрети, и сва дела руку људских, слуге су душе људске, али нису синови. Један син боље изражава оца него многе слуге. Једна реч боље открива душу него многи знаци. Нама би требало стотине знакова, да бисмо открили у једном тренутку своје мисли, и своје осећаје, жеље, страсти, бојазни, хтења и предосећања, док често једна реч, или једна реченица, све то одједанпут јасно и потпуно открије. Јер реч се рађа из душе, управо и непосредно, а знаци, покрети и дела дају се, чине се, производе се посредством нечега другог. Реч истиче из душе непосредно, као река из скривеног језера у планини, као песма из скривеног славуја у жбуњу. Чиме би се језеро могло открити јасније него водом, која из њега истиче? И чиме би се славуј могао открити јасније као славуј него песмом, која из његове душе истиче? Сва природа се упиње да себе изрази: сва природа се напреже да изрекне реч из себе и о себи. Но не успева даље од знакова и гласова. Једини човек у природи може да роди реч у себи, и да изрекне реч из себе и о себи. То је божанско наслеђе човеково и драгоцени дар милости, који неретко у области закона постаје оруђе човекове пропасти и уништења.
Реч обелодањује све што се у души догађа и про изилази. Реч стоји у вези са свима моћима и особинама душе – али само кроз ум. Кроз ум се изражавају у виду речи и мисли, и осећаји, и жеље, и страсти, и бојазни, и хтења, и сећања, и предосећања. Свему и свачему у души ум познаје реч. Ништа не може изаћи ван из душе и објавити се у разумљивој речи, ако не добије од ума склопљену реч за себе. Оно пак што не добије од ума склопљену и изразиту реч за себе, оно се изражава у виду гласова, слогова, полуречи, урлања, режања, кричања, гукања итд. На пример: изненадни страх не долази до речи но изражава се криком. Да би гласови пак постали артикулисани, повезани и склопљени; да би добили своје значење; да би дошли до свог потпуног израза, до своје речи – мора оно, што ти гласови жуде да изразе, неминовно свратити у ум, ући у ум, и од ума позајмити реч.
Због овога је често реч истоветована са умом. И због овога је често Реч Божија истоветована са умом Божијим и називана мудрошћу Божијом.
Ко би знао, шта је у једном човеку, кад не би реч излазила из њега и јављала? Исто тако: – Ко би знао Бога, и шта је у Богу, кад не би Реч излазила из Бога и јављала? Јер се каже: – Бога нико није видео никад, осим Сина, који је у наручју Очином. Но рећи ћете: – Какву нам утеху даје јеванђелист тиме што каже, да Бога нико није видео никад? Никад истина не оставља своју децу без утехе. Јер смо већ рекли, да истина не иде без благодати, односно без пуноће и обиља дарова. Отуда, дакле, извесно је, да и ова истина, коју јеванђелист објављује – да Бога нико није видео никад – не би била истина, кад собом не би носила утеху и благодат. Сетимо се само разлике између закона и истине, о којој смо раније говорили, и запазимо, да се та разлика истиче у Јеванђељу, баш у стиху (17-ом) претходећем овоме новом и на први поглед изненађујућем тврђењу јеванђелисте, наиме, да Бога нико није видео никад. Када се пак ово тврђење доведе у логичну везу са тврђењем претходним, онда се привидна загонетка сама собом разрешава и неутешно постаје утешно. У области закона Бог се не види, јер Бог не живи у области закона него у области истине и благодати. У области закона налазе се само отпали и одељени од истине и благодати. Ту област створио је Бог као мост између себе и пропасти небића и, по милости неисказаној, ставио на тај мост све оне, који су пожелели засебност и одвојеност од Бога. У области закона – закон влада, закон се објављује на све стране, закон се види и осећа, а не Бог. Бог је владатељ области истине и благодати. У области истине и благодати Бог влада, Бог се објављује на све стране, Бог се види и осећа, а не закон. Сви, који живе у области истине и благодати, знају за Бога а не за закон, виде и осећају Бога а не закон, живе Богом а не законом. Сви пак, који постоје у области закона, знају за закон а не за Бога, виде и осећају закон а не Бога, живе законом а не Богом. Ето зашто у области закона Бога нико никад није видео. Бог дејствује непосредно у целом царству истине и благодати а посредно, преко изабраних људи, у царству закона. Преко изабраних људи Бог даје благе законе, којим се људи спасавају од власти сурових закона и постепено приближавају области истине и благодати. Исто онако као што би један пријатељ разблажавао јако вино водом и давао своме пријатељу пијанцу с намером, да овога поступно излечи од пијанства и приближи друштву трезних људи. Као што човек у сну не види лице свога пријатеља, наднето над њим, тако у сну овога живота, успаван магијом закона, затворен кавезом закона, човек не види наднето над њим лице Бога, који без сна и спавања бди над њим, над љубимцем својим, који се оделио од Њега но од кога се Он – Бог – никад ни за тренут није одељивао. Зато кад безбожан човек каже: – Нема Бога, он је прав исто као пијан човек кад гледа у књигу и каже: – Нема смисла, и: – Не постоји смисао но постоје само слова што играју. Пред човеком опијеним овим светом закони света трепере, ткају се, преплићу се и играју исто као слова у књизи пред човеком напијеним алкохолом. И зато кад побожан човек каже: Има Бога, он је прав исто као трезан човек кад гледа у књигу и види само смисао једва примећујући слова. За трезнога слова су мртва а смисао је жив; за пијанога слова постају жива а смисао мртав. Тако исто за побожнога Бог је жив а закони су мртви, а за безбожнога пак закони су живи а Бог је мртав.
И тако, дакле, Бога нико никад није видео у области закона, испод ропства закона. Он се види и зна само у области истине и благодати. Зато се и кажу две ствари за Онога, који је Бога видео, за Сина Јединороднога: – прво, да је Он пун благодати и истине, и – друго, да је Он у наручју Очином. Обоје ово значи једно и исто, наиме, да онај, ко зна и види Бога, мора живети у непосредној близини Бога, у наручју Бога, у царству благодати и истине. Он једини може објавити Бога с ауторитетом Очевица. Јер они, који су рођени у свету закона, не могу ништа знати о другом свету, о свету истине и благодати. Само они, који су рођени у другом свету, у свету истине и благодати, они могу говорити о другом свету. Као што тица у кавезу, рођена и одрасла у кавезу, не може ништа казати осталим тицама у кавезу о слободи у шуми и о животу у шуми. Само она тица, која је рођена и одрасла у шуми, може говорити тицама у кавезу о слободи у шуми и о животу у шуми. Зато јеванђелист и повлачи оштру разлику између закона и истине; између Мојсеја и Христа; између таме и светлости; између оних који се родише од крви и оних који се родише од Бога; између оних који познаше и примише Бога и оних који Га не познаше и не примише; једном речју опет: између области закона и области благодати и истине. Ова два света непрестано лебде пред очима видовитог јеванђелисте, и он тка своје ткиво са оба ова света приближујући их један другом но никад не мешајући их. Исто као вешт ткач свиле и лана, што не скида очију својих са свилених и ланених влакана, ткајући их једне уз друге но не мешајући их.
На завршетку своје пречудне благовести јеванђелист каже за Сина Јединородног, који је у наручју Очином, да Он јави Бога, кога из области закона нико није видео никад. Он га јави.
Како Га Он јави? Јави Га слично речи, која јавља скривено језеро у планини; и слично песми, која јавља скривеног славуја у жбуњу; и најсличније речи човековој, која јавља скривену душу у човеку. Док је реч у уму човечијем, она је беcтелесна; као дух она стоји готова на капији телеснога света и чека, кад ће је ум обући у тело. Наше су мисли великим делом неизговорене речи. Великим делом наш ум мисли речима, чистим склопљеним, логичним речима, које у њему живе као духови на капији телесног света. Када душа пожели, ум отвара капију, облачи реч у фино тело, састављено од гласова, и пушта је у свет телесни. И реч излази у свет и јавља душу. Најсличније томе бива и са Речи Божијом. Кад Бог хоће, Он облачи своју Реч у тело и пушта је у телесни свет, да Њега јави свету. Зато се и каже: – И, Реч поста тело, и усели се међу нас телесне. До Исуса Христа Бог се јављао свету кроз изабране људе, кроз законодавце, пророке и учитеље. Но то јављање Бога, то пројављивање Бога, било је кроз слике, знаке, кроз човечије речи, кроз дела и гатања. Као кад би се један човек изражавао кроз слике, знаке, кроз речи другог човека, кроз своја дела и гатања. Или као кад би слуге изражавале душу једног човека свога господара. Кроз теснаце закона пробијао се хиљадама година понеки знак из царства благодати и истине, колико да ублажи суровост закона и да врати људе са пута пропасти и небића. А у лицу Исуса Христа јавља се не слуга него Син Јединородни из наручја Очиног. Бог се објављује својом сопственом Речи, која је као дух стајала и чекала на капији телесног света. Царство благодати и истине излива се у пуности живота и светлости у царство закона. Син Божији долази у област закона но не под власт закона. И светлост се светли у тами, и тама је не обузе.
О блажена светлости, усели се у нас и разагнај из нас таму закона. О блажена Речи Божија, усели се и у наша тела и јави нам Онога, у коме је сва Истина, сва благодат, сав живот и сва радост сада и за навек. Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *