NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » NOVE BESEDE POD GOROM

NOVE BESEDE POD GOROM

 

NOVE BESEDE POD GOROM
 
ZAKON I ISTINA
Jovan, 1, 17.
 
Jer se zakon dade preko Mojsija, a blagodat i istina postade od Isusa Hrista.
 
Kad sunce zasija, braćo, lampe se sklanjaju u dolap. Jer lampe koriste samo u većoj tami od sebe. Koji otac šalje svoju decu u mrak bez videla? Nebesni Otac dao je svakom narodu po jedno veliko svetlo, da mu bude svetlost u tami ovoga lelujavog života. No, svetiljka služi samo do svanuća, u svanuće se sklanja u dolap, jer se pojavljuje car-svetnjak, car-sunce, pred čijom svetlošću svi svetnjaci postaju tama. Jevrejskom narodu dato je od Boga svetlo, koje se zvalo Mojsejev zakon. Kad se pojavila Istina u licu Isusa Hrista, jevrejski svetnjak postao je tama, i svaki ko je imao oči da oseti istinu sklonio ga je u dolap. Oni pak, koji nisu imali oči osetljive za svetlost istine, produžili su da nose taj svetnjak i nadalje, i tako su postali slični ljudima, koji u podne idu sa svećama po ulici.
Šta je, braćo, Zakon? I šta je, braćo, Istina? I kakva je razlika, braćo, između Zakona i Istine?
Milost daje zakone onima, koji otpadnu od milosti. Oni, koji žive milošću, nemaju zakona, jer ne potrebuju zakone. Dok su sinovi poslušni prema ocu i dok im poslušnost prema ocu stvara radost, svaki sin uživa celo imanje očevo. Čim prestane poslušnost jednog sina prema ocu, imanje se deli, neposlušni sin dobija samo jedan deo imanja na uživanje i milost očeva javlja se u vidu zakona. Zakon stoji između milosti i propasti. Otpale od milosti, milost ne uništava i ne gura u propast inače ne bi bila milost – nego ih stavlja pod vlast zakona, u službu zakona, u ropstvo zakona s ciljem da ih opameti i ponovo ih k sebi vrati. Ne vrate li se ponovo k milosti, otpali od milosti, sluge i robovi zakona neminovno sami sebe guraju u propast i bivaju uništeni. I tako, zakon je kao most između milosti i propasti.
Zamislite neposlušnog sina, koji želi da poštopoto živi odvojeno od oca. Otac zna pouzdano, da sin, odvojen od njega, ne može živeti životom punim i radosnim, i odvraća sina od njegove namere. No kad sin ostane pri svome, otac, da bi ga spasao, da bi mu omogućio bar životarenje ako ne život, odvaja mu deo imanja i pušta ga da ide od njega. Stavlja ga u oblast zakona. Jer da ga ne stavi u oblast zakona, neposlušni sin bi morao preći iz oblasti milosti u oblast propasti i nebića. Ako bi se sin, životareći u oblasti zakona, osvestio, pokajao i zažalio za carstvom milosti, on bi se mogao vratiti iz oblasti zakona u oblast milosti, iz životarenja opet u život. Ako li bi on pak pokazao se neposlušan i zakonima u oblasti zakona, on bi neminovno prešao u oblast propasti i ničega.
Ili zamislite jednog svog omiljenog druga, koji bi se rešio iz izvesnih razloga na smrt pomoću gladi. Po ceo dan, i to iz dana u dan, on niti što jede niti što pije. I po ceo dan, iz dana u dan, vi se brinete, kako da spasete svoga omiljenog druga. Najzad, vi se dosetite, i počnete ga hraniti mlekom kroz cev u vreme njegovog spavanja. I tako održite život svome drugu na jedini moguć vam način. No zamislite, da drug vaš dozna za vašu operaciju s njim u vreme sna, i prestane spavati, i tako izbegne jedinu vašu moguću pomoć i jedini put spasenja. Šta će biti s njim? Neminovno on će preći u oblast propasti i ničega.
Ili zamislite jednog svog prijatelja, koga manija za vodom silno privlači vodi i koji neprestano traži priliku da skoči u vodu. Uzalud vaši saveti i vaša odvraćanja. Najzad, vi pokušate jedino preostalo sredstvo, naime, spremite jednu podvodnu kapu, koju nose ispitivači dubine morske, i u trenutku, kad vaš prijatelj poželi da skoči u vodu, vi mu namaknete na glavu tu kapu i vežete oko vrata. I on skoči u vodu. Šta će biti s njim? Jedno od dvoga. Hladnoća vode, ili strah od vode, ili užas smrti ispod vode, izlečiće ga možda od vodene manije, i on će, sa spasavajućom kapom na glavi, isplivati na obalu zdrav i živ, i biti vam poslušan i blagodaran za navek. Ili će pak vodena manija još većma ga obuzeti, budući ispod vode, i on će srdito rukama razdreti spasavajuću kapu na svome licu, i utopiti se.
Zakon je, braćo, nevoljni produkt milosti s ciljem spasenja otpalih od milosti. Tamo gde vlada samo milost, i gde nema otpalih od milosti, tamo nema ni zakona. Mi upotrebljavamo ovde reč milost mesto reči istina samo da bi vam stvar jasnija bila. A milost je samo drugo lice istine, nerazdvojno od istine, kao što je toplota nerazdvojna od svetlosti sunčane. Čovek, koji izlazi iz tamnice na videlo i vikne: – Evo sunca! – misli na svetlost sunčanu, a čovek, koji izlazi iz ledene pećine na videlo i vikne: – Evo sunca! – misli na toplotu sunčanu. Kad govorimo, dakle, o milosti, mi u isto vreme neminovno govorimo o istini. I zato možemo bez ikakve zabune i protivrečnosti reći: – Zakon je, braćo, nevoljni produkt istine s ciljem spasenja otpalih od istine.
Šta je još, braćo, istina? I šta je još, braćo, zakon? I kakva je još, braćo, razlika između istine i zakona?
Istina predstavlja oblast slobode, zakon predstavlja oblast slobode, zakon predstavlja oblast robovanja. U oblasti istine čovek istovetuje svoju volju i svoju sreću sa voljom i srećom svih onih bića, koja žive u toj oblasti; u oblasti zakona pak čovek razlikuje i izdvaja svoju volju i svoju sreću od volje i sreće svih onih bića, koja postoje u toj oblasti. Zato u oblasti istine ne postoje nikakvi zakoni no samo jedan prizrak zakona za one, koji gledaju istinu iz oblasti zakona; i zato u oblasti zakona nema nimalo istine no samo jedan prizrak istine, za one, koji gledaju zakone iz oblasti istine. Kao što bi jedna tica, rođena i odrasla u kavezu, mislila za tice, koje lete slobodno oko kaveza, da su i one sve u istom položaju, u kome je i ona; i kao što bi, obratno, tice, rođene i odrasle u slobodi, mislile, da je i tica u kavezu u istom položaju, u kome su i one. Jer sloboda je jedino merilo bića iz oblasti istine, i slobodom ona mere sva bića i u oblasti zakona; i jer je ograničenje jedino merilo bića u oblasti zakona; i ograničenjem ona mere sva bića u oblasti slobode. Međutim carstvo slobode ne zna ni za kakva ograničenja, niti carstvo zakona zna i za kakvu slobodu. Istina po svojoj suštnosti ruši sve granice i sva ograničenja; zakon po svojoj suštnosti svuda postavlja granice i ograničenja. Kao što svetlost lampe bledi i iščezava pri jakoj svetlosti sunca, tako i moć zakona bledi i iščezava pri jakoj svetlosti istine. Niti svetlost sunca i svetlost lampe mogu svetliti obe u isti mah i na istom mestu svojim punim sjajem, niti pak moć zakona i moć istine mogu se pojaviti u isti mah i na istom mestu u istoj meri. Samo u odsustvu jednoga, drugo pokazuje svoju punu svetlost i punu moć.
Istina plete kavez od zakona i zatvara u nj otpadnike od sebe. Iz milosti plete istina kavez od zakona, da ne bi otpadnike sasvim odvojila od sebe i sasvim gurnula u propast i nebiće. Zato i kažemo, da zakoni predstavljaju most između istine i propasti. Oblast istine je večita i nepromenljiva, u njoj nema puteva, što vode napred i nazad. Ono što jeste, ono jeste večito i nepromenljivo. Oblast zakona je privremena i promenljiva, i u njoj imaju dva puta: – Jedan put vodi ka istini, drugi put vodi ka propasti i nebiću. Oblast nebića je večita i nepromenljiva. Ono što nije, ono nije: – večito i nepromenljivo. Zato Bog i govori za sebe: – Ja sam Jesam. Ne, Ja sam onaj, koji je bio; ili: – Ja sam onaj, koji će biti; ili: – Ja sam onaj, koji bivam, nego: – Ja sam Jesam. A Bog je sva oblast istine i milosti. Oblast zakona mogla bi sebe imenovati: jesam – nisam, jer je ta oblast između bića i nebića. Oblast nebića, kad bi mogla imenovati sebe, imenovala bi se: – nisam.
Cela ova vasiona je jedan kavez ispleten od zakona, i u taj kavez zatvorena je duša čovekova, otpala od Boga. I duša čovekova služi zakonima, robuje zakonima i, kad sasvim izgubi Boga iz vida, obožava zakone, kao što tica u kavezu služi ograničenjima kaveza, robuje ograničenjima kaveza i obožava ograničenje kaveza misleći, da je oblast kaveza jedina oblast tičijeg roda. Otpavši od Boga čovek je poželeo granicu između sebe i Boga, i mesto jedne granice dobio je hiljade granica, hiljade ograničenja, hiljade zakona, i sav se upleo u zamršene konce zakona kao muva u paučinu.
Sada, kada se kaže: – Zakon se dade preko Mojseja, misli se na jedan naročiti zakon, koji je od istine i milosti dat preko Mojseja, da bi se ljudi tim zakonom spasli od službe i robovanja bezbrojnim drugim zakonima, i da bi se tako odvratili od puta, što vodi u propast i nebiće i okrenuli licem ka putu, koji vodi istini i milosti. Zamislite jedno ogromno polje potopljeno vodom i ljude gde se dave u tom potopu, shodno zakonima prirodnim. Mojsejevim zakonom bačene su mnoge daske u taj potop, da bi oni, koji bi se uhvatili rukama za te daske, mogli držati glavu nad vodom i disati. Prvi zakon, po kome ljudi u vodi moraju potonuti i udaviti se, pobeđen je ovim drugim zakonom, po kome ljudi, uhvaćeni rukama za dasku, mogu držati glavu nad vodom i živeti. No i jedno i drugo je zakon. Sada zamislite, da grane žarko sunce i potopljeno polje se brzo isuši. Oba ona zakona izgubiće vlast nad ljudima; ljudi će se spustiti nogama na suvu zemlju, baciće daske iz ruku, i slobodno će se kretati po svojoj volji. No neki od ljudi, iz navike i straha od potopa, produžiće da koračaju po suvom polju sa daskom u rukama kao što su činili i po vodi. I time će izazvati čuđenje i smeh onih, koji su bacili daske i počeli slobodno hoditi po suvoj zemlji. Jedan zakon, dakle, može da pobedi drugi zakon i suspenduje vlast njegovu nad čovekom. No istina je kao žarko sunce, koja pobeđuje sve zakone i suspenduje vlast njihovu nad čovekom. A oni, koji produže da drže daske u rukama i posle potopa, to su oni, koji produže da se drže zakona i kad istina obasja svet i isuši močvaru i potop.
Zato se kaže: – A blagodat i istina postade od Isusa Hrista. Ne kaže se: – Dade se kroz Isusa Hrista, kao što se kaže da se zakon dade kroz Mojseja, nego – postade od Isusa Hrista. Jer neko drugi dade zakon kroz Mojseja, a blagodat i istinu ne dade neko drugi nego sam Isus Hristos. On je sam blagodat i istina, i od Njega samoga postade blagodat i istina u svetu. Kao što bi se moglo reći: – Noćno videlo dade se kroz mesec a toplota i svetlost postade od sunca. Ko dade videlo u noći kroz mesec? Sunce. Jer mesec sam po sebi ne svetli, nego dobija svoje videlo od sunca. A kad se sunce rodi, mesec iščezava, i od sunca neposredno i u punoj meri postaje toplota i svetlost. Slično tome treba razumeti jevanđelske reči: – Zakon se dade kroz Mojseja, a blagodat i istina postade od Isusa Hrista.
U zakona nema blagodat, jer u zakona nema milosti. Zakon na meru daje i na meru uzima, i nikad ne daje dok ne uzme. U blagodati nema mere, i blagodat se ne daje na meru. Blagodat je punoća i obilje darova. Zakon je bednost i siromaština, pa otuda štednja i tvrdičenje. Blagodat daje i ne beleži u raboš. Zakon naređuje: – Oko za oko, zub za zub. Zakon je bednost i siromaština, i dok ne uzme ne može da da, i kad da, mora i da uzme. Blagodat je punoća i obilje, i zato daje ne beležeći u raboš, i opet daje i ne uzima natrag. Blagodat ne ide uza zakon zato što zakon nije istina. Blagodat ide samo uz istinu, i samo tamo gde istina svetli blagodat greje.
No ostavimo zakon Mojsejev. Uzmite koji hoćete zakon u vasioni ili među ljudima, i uverićete se odmah, da zakon ne zna za blagodat. Blagodat obasipa dobrim darovima od svoje punoće i svoga obilja. Jer se kaže: – I od punosti Njegove mi svi uzesmo blagodat za blagodaću. Može li se i za koji zakon u vasioni i među ljudima reći: – I od punosti njegove mi svi uzesmo blagodat za blagodaću? Ne; nego živeći u oblasti zakona ako ne daš nećeš uzeti, i ako uzmeš moraš dati. Jer i najbolji zakoni su samo ograde i ograničenja. I najbolji zakoni jedva samo dodiruju oblast milosti, i na dodirnoj liniji milosti gube se. Jer tamo gde milost počinje zakoni prestaju. Milost jednim skokom ispunjava sve zakone i preskače ih. U svojoj krajnjoj iscrpenosti zakoni apeluju na milost, i milost jednim dahom ublažava i uobljuje sve oštre šiljkove zakona. A blagodat je još nešto više od milosti; blagodat je upravo božansko nazvanje milosti, praznični izgled milosti, ili milost u svojoj najvećoj raskoši, – to je blagodat. Kad je čovek milostiv, on prašta uvrede svome protivniku; kad je čovek bogovski milostiv on obasipa dobrom onoga ko njega obasipa zlom. Primera radi pretpostavimo za čas, da su drveta razumna bića i da svesno dejstvuju. Jedan čovek naiđe sa sekirom na tri rascvetana kestenova drveta. On udari sekirom prvi kesten, i kesten zamahne jednom granom i udari njega. On udari sekirom drugi kesten, kesten mirno otrpi udar i ne vrati ga čoveku. On udari treći kesten, i kesten obaspe čoveka čitavim rojem svoga lepog cveća. Prvi slučaj bi spadao u oblast zakona. Drugi slučaj predstavljao bi običnu milost. Treći slučaj predstavljao bi blagodat, ili božansku milost, ili milost u svom prazničnom izgledu, u svojoj najvećoj raskoši. Na ovu poslednju vrstu milosti mi mislimo, kad govorimo o milosti. I na ovu vrstu milosti mi mislimo, kad reč milost, radi bržeg razumevanja, upotrebljavamo umesto reči istina i umesto reči blagodat. Jer kao što je teško govoriti o suncu a da se neprestano ne misli i ne govori o svetlosti i toploti, tako je teško, i još teže, govoriti o istini a da se ne misli i ne govori o milosti i blagodati.
Vi ćete pitati: – Zar Mojsejev Zakon nije Istina? I vi ćete pitati: – Zar Hristova Istina nije Zakon?
Ne; niti je Mojsejev zakon istina, niti je Hristova istina zakon. Zakon veže i sputava, istina dreši i oslobađa. Zakon Mojsejev samo je zamenio druge zakone, kojima su ljudi u Izrailju pre Mojseja služili i robovali. No i ovaj zakon od svoje strane bio je apsolutni i neumitni gospodar nad dušama ljudskim. Imajući potamnjeno sećanje na svoje carsko poreklo, ljudi su se osećali u ropstvu i pod Mojsejevim zakonom, kao što su se drugi ljudi, opet, van Izrailja, osećali u ropstvu pod zakonom Hamurabija, ili Tezeja, ili Naume Pompilija. Oslobodivši ljude u Izrailju od gorih zakona, Mojsej je učinio – da se izrazimo metaforom – od svinjara kozare. No kako bi se carevići zadovoljili tako malim unapređenjem? Mojsejeva dela i Mojsejev zakon predstavljaju naslikanu istinu na uramljenom papiru. Vrlo dobra slika – ali samo slika. Vrlo jasna slika – ali samo slika, koja nagoveštava istinu i razjarava glad i žeđ ljudi za punom i celom istinom.
Hristova Istina nije zakon, no pobeda nad svima zakonima i oslobođenje od svih zakona. Ukoliko svetiljke u noći liče na sunce, utoliko zakoni liče na istinu. Svetiljke pomažu da se ljudi ne spotaknu na kratkome putu i da se ne otisnu u provaliju; no od njih niti trava raste niti cveće cveta. Zakoni svi, pa i Mojsejev, pomažu ljudima, da se ne spotaknu na kratkim razdaljinama i da se ne otisnu u provaliju propasti i nebića; od zakona pak život niti se rađa, niti cveta nego od istine se život rađa i cveta. Zakoni uvek računaju s kratkim razdaljinama i odnose se na kratki dan čovekovog života na zemlji – daske bačene davljenicima u potopu – istina obuhvata sve moguće razdaljine, od pre početka svega do posle kraja svega. Zato Hristos i kaže na jednom mestu za sebe: – Da je OnPočetak; a na drugom: – Da je On pre Avrama; a na trećem: Da će se javiti na svršetku sveta; a na četvrtom: – Zapoveda učenicima, da idu i propovedaju svima narodima. Sve ovo jasno pokazuje strahovito velike razdaljine, s kojima On računa. Upravo, Njegovom vidu unapred i unazad, i udesno i ulevo nema kraja. To je vid istine, braćo. Neograničen vremenom i prostranstvom, neograničen zakonima i plemenskim jezicima i običajima, to je vid istine, braćo.
Neka bi taj božanski vid razbistrio i produljio naš nejaki vid i ograničeni vidokrug u kavezu zakona. Neka bi Istina i blagodat Božija razdrešila sve zakonske veze, kojima je omrežena i stešnjena duša naša. Neka bi punost Gospoda Isusa Hrista otvorila se i za našu neutoljivu Glad i nezagasivu žeđ – neutoljenu i nezagašenu, no većma raspaljenu zakonima. I neka bismo se i mi osvestili dok ima roka i vratili sa kobnoga mosta zakonske oblasti u krilo materinsko, gde svi zakoni prestaju i ljubav hrani i poji do sitosti, sada i za navek. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *